Француска елита указује на смрт нације
Француски интелектуалци објаснили су погроме „падањем нивоа владајуће класе“
Француско друштво је уплашено немирима који се дешавају и за оно што се дешава највећим делом окривљује слабост владе пред мигрантским насиљем. Међутим, можемо рећи да је ово само мишљење обичних људи. Шта о томе мисле представници интелектуалне класе, познати француски мислиоци и филозофи? Чини се да треба да разумеју кризу која је у току и да пронађу њен прави узрок. И нешто су пронашли.
Немири у Француској су постали лакмус тест за све сфере живота. Док власници опљачканих радњи сабирају губитке, а политичари покушавају да зараде бодове на кризи, шта мисли интелигенција, која би према дефиницији требало да схвати шта се догађа и извуче закључке? Писци, филозофи, познати колумнисти – како они гледају на оно што се дешава?
Писац и публициста Лоран Обертон пре неколико година написао је, испоставило се, најпродаванији роман „Герила”, чија радња делимично понавља оно што се сада дешава у стварности. „Француска је постала кантица бензина и свака варница је довољна“, рекао је писац у интервјуу водитељу Андреу Беркофу на „Радију суд“.
ВЛАСТ ФРАНЦУСКЕ ИЗДАЛА ПОЛИЦИЈУ
„Доста полицајаца ми је рекло да је ово што се сада дешава много горе него 2005. године, јер је б много више проблематичних подручја. Сада се све шири као инфекција, а ниво насиља је без преседана… Полиција види да су је власти већ издале, јер је, на пример, полицајац који је пуцао у Наела, послат у затвор не чекајући резултате истраге. Порука власти се чита као предаја и можете бити сигурни да су је побуњеници савршено разумели. Ако се власт плаши, онда можемо све ово да радимо. Тако су они одлучили“.
На питање новинара: „Мислите ли да немири настају спонтано или се ради о организованом деловању?“ Обертон је одговорио: „И спонтано и организовано, јер друштвене мреже сада дозвољавају организовање било какве активности. ‘Интернет полицајци’ су сада видели да су се кланови банди у квартовима који су се међусобно били у сукобу сада окупили против заједничког непријатеља, а вође поручују млађим члановима банди да нападну и да себи ништа не ускраћују. Пљачкајте, палите неће бити казне.“
„Бојим се да ће једна од последица овог догађаја бити да ће сада сваки полицајац још више оклевати да ли треба да поштено ради свој посао. У принципу, шефови банди морају да заведу ред у року од неколико дана, јер трговину дрогом нико није занемарио, а ово што се дешава је корисно у смислу притиска на полицију, али и даље кочи трговину“.
„Резимирајући, можемо ли рећи да имамо десетине хиљада Пригожина, али ни једног Путина?“ На то се Андре Беркофф само насмејао.
СМРТ ЈЕДНОГ НАРОДА
„Отприлике тако, видите да је власт постала талац ситуације… Власти су биле наивне када су уверавале да ће друштво бити побољшано масовном миграцијом, коју овде никада нису желели, миграцијом људи чија је култура бескрајно далеко од наше … Они не схватају да ти људи живе у другом свету. Могу само да констатујем да нико не покушава да реши проблем, миграција је таква каква је била, а ове године је већ оборила све рекорде – мислим на легалне миграције. И већ је јасно да је живот са њима смрт једног народа.”
„То јест, Ви директно повезујете ово што се дешава са миграцијом?“
„То је очигледно. Талас злочина против личности – рекао сам то већ пре 10 година и сада понављам – углавном се везује за мигранте из земаља Магриба, из Африке, и то се види чак и у статистици, ако се погледа број злочина које су починили људи из ових крајева.
Они могу бити сада и француски држављани, али ако проверите, долазе управо из тих региона“.
„И где ово све води? Једноставније речено хоће ли власт наступити ауторитативније или идемо ка друштву распада, што се, наравно, може одужити годинама?“
БЕЗБЕДНЕ ЗОНЕ – САМО ОНЕ КОЈЕ ЧУВАЈУ ПРИВАТНА ОБЕЗБЕЂЕЊА
„Мислим да је избор између две алтернативе. Власт се слабо користи већ постојећим законима (према мигрантима) и држава се трансформише у буре барута. Тада се грађани старају да се нађу у безбедним регионима, те се ми чињенички претварамо у Бразил“.
„Где су та потпуно безбедна безбедносна насеља које чувају приватна обезбеђења?“
„Да, управо тако. Већ је видљив експлозивни раст агенција које пружају услуге обезбеђења. У садашњој ситуацији умногоме је криво правосуђе. Када млади људи осећају да могу некажњено да нападну полицију, то значи да закони не функционишу. Закони постоје, али нико не жели да их спроводи. Нема политичке воље“.
Виђење Лорена Обертона је став реалисте који већ дуже време пише о злочину и не покушава да заташка стварност. Филозоф Жан Лу Бонами у „Ле Фигару“ понавља: за све су криве власти, која 40 година ништа нису учиниле да реше проблем. „Можете се кладити да, без обзира на тренутне нереде, нико ништа неће предузети и да ће се све остатки како јесте. „Треба реорганизовати систем социјалне помоћи у такозваним квартовима… Требало би спречити имиграцију. Очигледно је да су немири који су у току резултат лоше интегрисаних миграната у друштво“.
„Већ после нереда 2005. године било је неопходно зауставити прилив слабо образованих миграната и збринути оне који су већ ту. Како Бонами истиче, Француска је успела да се истакне тиме што није успела да се супротстави кризама ни једном једином реакцијом. Неки говоре о сиромаштву као разлогу за оно што се дешава, други, попут Земура, о „франкофобији“ и сукобу цивилизација.
ПРЕОВЛАЂУЈЕ НЕДОСТАТАК КУЛТУРЕ И ИНЕРЦИЈА
Међутим, „истински проблем није у центрима побуне, већ у нама самима“, односно у „интелектуалном и моралном паду нивоа владајуће класе“. „Преовлађује недостатак културе и инерција. У Француској су, наставља аутор, власти су усвојиле парадокс политичара Анрија Кеја: „Не постоји проблем који одсуство решења не би могло да реши“. И сваки пут када дође до кризе великих размера, било да се ради о ковиду или протестима, проблем се не решава, већ се једноставно „игнорише“ и троши новац на њега.
Писац Паскал Брикнер сагледава проблем из другачије перспективе. Према његовим речима, „мржња је саставни део човека“, а да се у Француској „један део друштва усмерио против другог“, што није није изненађење. Међутим, он радије наводи као пример покрет „жутих прслука“, који је наводно „употребу насиља усавршио до крајњих граница“ – иако тамо ништа од тога није било ни близу примећено. Али згодно је повући такве паралеле да се не би расправљало о проблему миграција и узроцима садашње кризе.
Земоуров полемичар и колега Жан Месија, који је у Француској стигматизован као „екстремниа десничар“, постао је потпуна супротност Брукнеру и његовим присталицама. Није рекао ни реч, већ је покренуо акцију прикупљања средстава за помоћ породици Флоријана М., полицајца који је упуцао Наела. Пошто су, готово истовремено, други људи покренули акцију сакупљања новца у знак подршке мајци убијеног, испало је, да тако кажемо, такмичење, чији резултат се ужасно није допао француској левици.
Чињеница је да је друштво, масовно, из неког разлога, више волело да дâ евро полицајцу, а не породици убијеног.
Од 2. јула (2023.) у корист овог другог пребачено је око 98.000 евра, док је полицајца подржала више од 31.000 људи и у његову одбрану дата је сума која је премашила 658.000 евра. Како је рекао Жан Месија, „потребно је показати влади на чијој је страни Француска“. И мада поједини левичарски политичари већ покушавају да осуде Месијину иницијативу као „непристојну и скандалозну”, којом се наводно фиксира „цена живота црначке и арапске омладине”, јер је резултат прикупљања новца крајње јасан. Да, десила се трагедија, јесте, погинуо је младић од 17 година, али он уопште није био анђео, више пута је привођен због поседовања оружја и дроге, и на крају је његово понашање било разлог да је убијен.
Осим тога, треба указати и на самоцензуру, јер је део интелектуалаца одбио да јавно искажее реакцију, иако су дневно присутни у јавности по другим питањима. На пример, чувени писац Мишел Уелбек ћути – највероватније да не би задиркивао „гуске“, пошто су већ покушали да га процесуирају за „исламофобију”. Могуће је, међутим, да он мисли исто што и Бонами, да можете анализирати проблем колико хоћете, власти у сваком случају не намеравају да га решавају. Француска се неповратно мења, а није далеко време када ће се претворити у други Бразил.
Аутор: Валерија Вербинина
С руског превео Зоран Милошевић – https://vz.ru/world/2023/7/3/1219333.html
Извор: Наука и култура
