Flertovanje sa LGBT osobama i muslimanima: od vere u Hrista do „religije ljubavi“
- Pomaganje Rimokatoličke crkve (RKC) prostitutkama i flertovanje sa LGBT osobama, pozivanje jerarha Fanara i Aleksandrije da se ujedine oko Ramazana: šta je to, manifestacije hrišćanske ljubavi ili nešto drugo?
U poslednje vreme javljaju se vrlo krasnorečivi signali koji ukazuju na to da deo crkvenih jerarha pretvara hrišćanstvo u neku vrstu amorfne „religije ljubavi“ za sve i svašta. Ti signali dolaze i iz Vatikana, ali i iz pojedinih pomesnih pravoslavnih crkava. Pokušaji da se preispitaju stavovi prema LGBT osobama i seksualnim manjinama, da se očigledno podrže muslimani: sve je to predstavljeno pod parolom „ljubavi za sve“.
Spasavanje Jevanđeljske bludnice i pomoć rimskog pape transrodnim prostitutkama: ima li razlike?
Godine 2020, 29. aprila italijanski portal ilfattoquotidiano.it objavilo je materijal, čija je suština sledeća.
Jedna grupa transrodnih osoba – prostitutki latinoameričkog porekla, koja je se bavila grešnim zanatom u italijanskom gradu Torvajanik, izgubila je klijentelu zbog karonavirusa. Oni su se za finansijsku pomoć obratili rimokatoličkom svešteniku Andreau Konokjau, koji se neko vreme brinuo o njima. Međutim, ubrzo su se njegove mogućnosti iscrpile i siromašne transrodne prostitutke nisu imale drugog izbora nego da se obrate papi, što su učinile i preko kardinala Konrada Kraevskog. Bilo bi logično da kada se novac od paroha potroši, onda da se obratite kardinalu, a kada se i kod njega iscrpe sredstva, tek onda papi. Ali siromašni transseksualci odlučili su da ne opterećuju kardinale.
Kako je papa reagovao? Prema Andreau Konokju: «Reakcija pape Fraciska bila je trenutna i kardinal Krajevski je lično dovezao svu potrebnu pomoć.» Radosne transseksualne osobe u znak zahvalnosti snimile je zvučnu poruku na španskom: «Hvala papi Francisku. Bog vas blagoslovio, hvala vam na svemu. Hiljadu blagoslova. Neka te Devica zaštiti.» Andreau Konokju je pak rekao da ove transrodne prostitutke veoma vole papu Fraciska, kao i da imaju jaku veru. Poslednje reči su čak navedene u naslovu članka portala ilfattoquotidiano.it: «Ljudi (transrodni ljudi – redakcija.) su sami, ali imaju veliku veru.» Čini se da je ovde podrazumevana vera u papu Fraciska. I u ovoj čitavoj priči nije značajno toliko što je papa pomagao tim ljudima, već šta je ono što je propaganda dalje uradila u medijima.
Pitanje glasi: šta bi bilo da papa nije učinio dobro delo pomažući ovim ljudima? I da li je kao kriterijum za davanje pomoći onim koji su zapali u nevolju važan njihov rod? Pogledajmo u Jevanđelje. Tačno, ne postoji opis kako je Hrist postupao sa transrodnim ljudima, ali postoji priča o tome kako je dovedena žena koja je uhvaćena u preljubi.
«A književnici i fariseji dovedoše k njemu ženu uhvaćenu u preljubi, i postavivši je na srijedu Rekoše mu: učitelju! ova je žena uhvaćena sad u preljubi;
A Mojsije nam u zakonu zapovjedi da takve kamenjem ubijamo; a ti šta veliš?
Ovo pak rekoše kušajući ga da bi ga imali za što okriviti. A Isus se saže dolje i pisaše prstom po zemlji (ne gledajući na njih). A kad ga jednako pitahu, ispravi se i reče im: koji je među vama bez grijeha neka najprije baci kamen na nju. Pa se opet saže dolje i pisaše po zemlji. A kad oni to čuše, i pokarani budući od svoje savjesti izlažahu jedan za drugijem počevši od starješina do pošljednjijeh; i osta Isus sam i žena stojeći na srijedi. A kad se Isus ispravi, i ne vidjevši nijednoga do samu ženu, reče joj: ženo! gdje su oni što te tužahu? Nijedan te ne osudi? A ona reče: nijedan, Gospode! A Isus joj reče: ni ja te ne osuđujem, idi, i otsele više ne griješi.» (Jovan 8, 3- 11).
Da li je bludnica iz Jevanđelja bila grešnica? Bezuslovno. Da li ju je Spasitelj osudio? Nije!
Da li su transrodne prostitutke kojima je moj papa pomogao grešne? Bezuslovno. Da li ih je poglavar RKC osudio? Nije!
Ispostavlja se, dakle, da se papa poneo poput Hrista? Naravno, da nije. Podsetite se da je Spasitelj rekao bludnici: «Idi i više ne greši.» Da li su ovi siromašni transrodni ljudi čuli te reči od pape Franje? Portal ilfattoquotidiano.it o tome ništa ne kaže. Međutim, problem je u tome da papa njima nije mogao ništa tako da kaže iz razloga što to ne bi zvučalo tolerantno, već bi bilo uvredljivo za transrodne prostitutke. Uostalom, i takve osobe mogu biti uvređene. Njih ne treba vređati, već pokazati da ih voliš. A razobličavanje grešnika zbog greha? To nije ni moderno ni evropski. Stoga je papa, a prethodno rimokatolički sveštenik, jednostavno pomogao ovim prostitutkama da prežive odsustvo klijentele na ulici, a zatim da se vrate svom zanatu.
Postavljamo pitanje: Da li su u Italiji samo prostitutke stradali od karantina zbog koronavirusa? Zaposleni u turističkim uslugama su takođe ostali su bez sredstava za život: turistički vodiči, turistički agenti, prevodioci. Zaposleni u aviokompanijama suočeni su sa pretnjom masovnih otpuštanja. Kolosalni gubici nastaju u malim preduzećima, kod različitih trgovaca i tako dalje. Međutim, njima se upućuje neznatna pomoć. «Papa je pomogao grupi turističkih vodiča» – koga je za to briga? Međutim, ako se naglasi, prvo, da se pomoć daje Latinoamerikancima (tj. migrantima), zatim da se još radi i o transseksualcima i prostitutkama. To je zaista «bomba» potrebna propagandi. O tome se može trubiti na različitim medijima do mile volje o tome kako papa voli transrodne prostitutke, a oni zauzvrat jako vole papu!
Nekoliko dana pre pojave ove informacija o „direktnoj reakciji“ pape Fraciska na apel transrodnih prostitutki, predsednik nemačke biskupske konferencije, limburški biskup Georg Batcing, pozvao je Vatikan da prizna da su homoseksualni parovi imaju „Božiji blagoslov“. Istina, novinske agencije još nisu izvestile da su homoseksualci snimili video obraćanje biskupu Georgu Batcingu, ali nema sumnje da će seposle ovakvih poziva i to dogoditi i da će u tim porukama voleti i Georga Batcinga, kao što vole i transrodnog papu Fraciska.
Pre nego što shvatimo da li je to zaista ljubav ili nešto drugo, daćemo još nekoliko primera te „religije ljubavi“ samo ovaj put iz „pravoslavnog tabora“.
Ko „ujedinjuje narode oko nade u večnost“: Ramazan ili Hristos?
Godine 2020, 24. aprila, čestitajući muslimanima početak posta, glava američke arhiepiskopije Konstantinopoljske patrijaršije, arhiepiskop Elpidofor (Lambriniadis) napisao je na svom Tviter nalogu: «U ovom trenutku, kada nam je potrebna globalna solidarnost, želim da izrazim želju da Ramazan pomogne ujedinjenje naroda i nacija oko smisla života, nade u večnost, za širenje mira i dobre volje na zemlji, kako bi zajedno prevazišli ovu svetsku pandemiju.»
Otprilike isto to je rekao i aleksandrijski patrijarh Teodor. Pravoslavni list Orthodox Times navodi njegove reči: «U ime istinitog Boga, hrišćani i muslimani, ujedinjeni kao braća, skupljaju hrabrost.“
Patrijarh Sve Afrike, čestitajući predsedniku Egipta početak meseca Ramazana, rekao je: «Želio bih da prenesem svoje iskrene želje iz patrijaršijskog svetog manastira Svetog Đorđa svoj našoj braći i sestrama, svima koji žive u blagoslovljenoj zemlji Egiptu, jer sveti period Ramazana počinje u zoru. Želim im da imaju blagoslov milosrdnog i velikog Boga. Neka dobiju Božji blagoslov kroz svoje svakodnevne molitve i kroz uzvišenje svojih srca pred istinskim Bogom.»
Na ovom mestu je nemoguće a da se ne postavi pitanje – Šta je „pravi Bog“ za aleksandrijskog patrijarha, ko je to? Bog Muhameda?
Ove izjave jerarha Konstantinopoljske i Aleksandrijske patrijaršije (koji su usput priznali i tzv. Pravoslavnu crkvu Ukrajine) su „remek-delo“ bogoslovske misli. Oni su faktički odrekli svog Boga: „Jer nema drugog imena pod nebom danog ljudima kojim bi se mi mogli spasti.“ (Dela 4, 12). Izjave i stavova Pomesnog Konstantinopoljskog sabora iz 1180. godine: «Anatema Muhamedu, [i njegovom] oskrnavljenom učenju, prenošeno u Kur’anu, u kome on ispoveda da Gospod, Bog i Spasitelj, naš Isus Hrist, nije Sin Božji; gde on naziva zlo dobrim i menja svetlost za tamu, takođe [anatema] i za svoje loše učenje, suprotno svetim uputstvima Hrista i mudrih svetitelja, takođe [anatema] i onima koji su ga nadahnjivali na razmišljanje i podučavali ovim lošim i prezrenim mislima, bilo da je to ko od ljudi, ili ko od zlih demona i otac zla, ili sam pokvareni Muhamed, koji je iz sebe izrodio tako ružne plodove; anatema onima koji [veruju] da je Muhamed prorok i poslanik od koga su primili učenje i zapovesti koje su u suprotnosti sa Hristovim učenjima.» Uzgred rečeno, u originalnoj verziji Tomosa iz 1180. godine, ova anatema zvučala je još žešće: „…povrh svega toga predajući anatemi Boga Muhameda, o kome je rekao da je on sam Bog, da se Bog nije rodio i da nije rođen, i da niko se nije javio, sličan njemu.»
U ovom slučaju, važno nam je da shvatimo iz kojih motiva su arhiepiskop Elpidophor i patrijarh Teodor dozvolili sebi da daju takve izjave. Poenta je da se ovde ne radi ni o kakvoj crkvenoj diplomatiji. Izjave da Ramazan ujedinjuje „narode i nacije oko smisla života, nade u večnost“ nadilaze diplomatsku ljubaznost.
Stremljenje ka univerzalnoj ljubavi ili odstupanje od Hrista?
Uprkos svim različitostima navedenih primera: okretanje latina prema LGBT populaciji i pohvale fanariota i aleksandrijaca muslimanima, one imaju nešto zajedničko. A to je: želja da se ljudima pokaže „ljubav“, bez obzira na njihove grehe i zablude. I u ovim i u drugom slučajevima vidimo kako se hrišćanstvo degenerše u religiju neke apstraktne „ljubavi“. Radi ove „ljubavi“ čovek može odstupiti od osnovnih hrišćanskih dogmi, moralnih zapovesti i, zastrašujuće je reći, čak i samog Hrista. Da li se u pomenutim izjavama radi o manifestacijama istinske ljubavi, one ljubavi koju je zapovedio Hristos, govoreći: „ Ljubi Gospoda Boga svog svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom misli svojom» – ovo je prva i najveća zapovest; drugo je slična njoj nje: „Voli bližnjega svoga kao samoga sebe“ (Matej 22, 37-39)?
U jednom od svojih pisama sveti Ignatije Brjiančaninov piše: «O ljubavi prema bližnjem mi znamo iz učenja otaca, znamo da takve ljubavi ima dve vrste: prirodna i jevanđeljska, ili u Hristu. Prirodna je nasađena u nama pri našem stvaranju i zato je, bez obzira na to, u svakoj osobi. Ona je oštećena, kao i druga dobra svojstva, padom ili grehom predaka, pa je stoga kod svake osobe podložna većim ili manjim, kraćim ili dužim promenama. Hristos, koji na čudesan način leči sve naše bolesti, takođe isceljuje i oštećenu ljubav: zapovešču da se ljubi svaki čovek.» Na drugom mestu piše: „Prirodna ljubav onome koji se voli donosi zemaljske stvari. Ona ne misli o nebesima. Ona je neprijateljska prema Nebu i Duhu Svetom, jer Duh zahteva raspeće ploti. Ona se protivi Nebu i Duha Svetog, jer je ona pod kontrolom zlog duha.»
Kriterijum prave ljubavi prema čoveku je vrlo jednostavan – želeti mu večito spasenje duše i učiniti za to sve što je moguće. Međutim, ako je čovek na putu ka pogibelji, prepuštati ga tome nije stvar ljubavi, već nečega suprotnog. A upravo tako izgleda popuštanje pomaganju transrodnim osobama, kao i apeli da se priznaju homoseksualni brakovi, te tvrdnje da Ramazan ujedinjuje narode za večnost.
Dobra vest o Carstvu Božijem započela je propovedanjem pokajanja: „Od tog trenutka Isus je počeo propovedati i govoriti: Pokajte se, jer se približi carstvo nebesko.“ (Mt 4, 17). Reč „pokajanje“, kao što znamo, doslovno znači „promena mišljenja“. To jest, da bi ljudi mogli ući u Carstvo Nebesko, moraju se odvratiti od greha, oni se moraju promeniti. Danas iz usta arhijerarha čujemo nešto upravo suprotno: „iz ljubavi prema ljudima“ hrišćanstvo se mora promeniti kako bi odgovaralo ljudskim slabostima, zabludama i grehovima. No, da li kada podržavamo ljudske grehe možemo govoriti o istinskoj ljubavi?
Predsednik Nemačke biskupske konferencije, koga smo već spomenuli, biskup Georg Butcing sa žaljenjem je napomenuo da Crkva na polju seksualnog morala sledi „moral zabrane“. Posledica toga je da „Crkva ne odgovara takvim društvenim pojavama kao što su seksualni odnos pre braka ili van njega, praksa homoseksualnosti ili razvoda“. To dovodi do toga, prema rimokatoličkom biskupu, da nijedna osoba ne može da ispunjava zahteve Jevanđelja, dok Crkva ne odgovara savremenim idejama u seksualnoj sferi. U skladu s tim, Crkva se mora promeniti ili drugim rečima pokajati. I danas se to zove „ljubav“ prema LGBT osobama, muslimanima i svemu ostalom.
Pred našim očima je monstruozna zamena pojmova. Ljubav nije namenjena da poduči čoveka na putu ka Hristu, već da ga uspava na putu pogibelji. I oni pokušavaju da nam predstave tu „ljubav“ onako kako ju je zapovedio Hristos. Radi nje, čovek se navodno može odreći i morala i verskog učenja. Međutim, da ne biste upali u ovu veoma lepu zamku, morate se prisetiti šta je prava ljubav. „I ova je ljubav da živimo po zapovestima Njegovim. “ (2. Jovan. 1, 6). A sam Gospod je rekao: „Ako imate ljubav k meni, zapovesti moje držite.“ (Jovan 14, 15). „ Ne, kažem vam, nego ako se ne pokajete, svi ćete tako izginuti.“ (Luka 13,3).
Autor: Kiril Aleksandrov
S ruskog preveo Zoran Milošević (https://spzh.news/ru/chelovek-i-cerkovy/71060-zaigryvanije-s-lgbt-i-musulymanami-ot-very-vo-khrista-k-religii-lyubvi)
Izvor: balkanskageopolitika.com
