ФЕНОМЕН ИЗДАЈЕ И СРБИ: Студија случаја Арсена Дедића
Последњих 17 година у Србији се догодио прави бум прављења различитих ранг листа највећих издајника. Ако је у историјском контексту метафора издајства средњовековни племић Вук Бранковић, који је наводно издао кнеза Лазара и средњовековну Србију недошавши на Косово ради учешћа у битци са Турцима, после чега су Срби изгубили државу и доживели трагедију епских размера, од које се до данашњих дана нису опоравили, иако је, свакако, било и повремених узлета, онда је данас конкуренција за «статус највећег издајника» прилично бројна.
Србија није изузетак по састављању ранг листа највећих издајника, ово се ради и у другим државама, с тим што су варијације више методолошке природе, односно састављачи се задржавају на националном, односно глобалном нивоу. Према једном руском списку највећи издајник је свакако издајник Исуса Христа – Јуда Искариотски, а следе Брут (77 година пре Јуде), Кинез Ванг Џингвеј. На трећем месту је Гетман Мазепа, највећи издајник у новијој руској историји, кога је Руска православна црква анатемисала. У друштву претходника налазе се и Олдрич Ејмс, Видкун Квислинг, Књаз Андреј Михајлович Курбски, Павлик Морозов, Хенрих Љушков, генерал Андреј Власов…[1]
Ако, дакле, погледамо ранг листе издајника које објављују патриотске српске организације запазићемо да се статус издајника додељује пре свега онима који издају заједницу (српски народ, без обзира у којој држави живе), иако има и оних који су издали државу, попут бившег начелника генерштаба Момчила Перишића или мајора Чеде Чоловића. Први је шпијунирао у корист САД, а други у корист Републике Хрватске. Наравно, бројни су и политичари који веома сигурно могу добити статус издајника државе. Но, у категорији издајника српског народа (српске заједнице) свакако доминирају људи из света уметности, пре свега глумци, затим новинари и припадници невладиног сектора.
Информативна служба Српског народног покрета «Наши» (који се предствљају у јавности као продужетак истоимене руске организације) објавила је једну такву ранг листу издајника[2], са циљем њиховог «раскринкавања као интелектуалног отпада и квази-културних делатника који су заједно са остатком политичког муља испливали на површину у послератној Србији». На првом месту је Мирјана Карановић – некада позната глумица, а сада промотер антисрпских филмова, квази-културе и геј идеологије. Снимила је филм о силованој муслиманки и узела учешћа у том пројекту који као и низ других сличних пројеката за циљ има да у јавности створи утисак о Србима као дивљацима и геноцидном народу. Ова глумица је активна као геј лобиста и бесрамни је носилац титуле “геј икона”. Један од симбола послератне квази-културе у Србији. Други је Никола Ђуричко – глумац који је зарад мало славе жртвовао своју каријеру у филму Анђелине Џоли “Земља крви и меда” у којем се почетак рата у Босни и Херцеговини бесрамно фалсификује приказујући Србе као терористе и заташкава чињеница да је рат отпочео пуцњавом на младенце испред Српске православне Цркве. У филму су Срби представљени као ратни злочинци који силују муслиманке, што је још једна у низу неистина коју су формирали западни медији како би Срби били осуђени као геноцидан народ. Овом уметнику посвећеном «развоју уметничких духовних вредности», овакав бесрамни неморал није сметао. Генерала Ратка Младића при томе назива «ружним убицом», а сви који не подржавају геј параду за Ђуричка су “фашисти”. Један од симбола послератне квази-културе у Србији.
Трећи је Горан Марковић – режисер који кроз своје филмове увек представља Србе као ратне злочинце и српски народ као геноцидан. Један од прозападних примитаваца, јефтини фалсификатор историјских чињеница и утемељивач послератне квази-културе домаћих простора. Следи Светислав Басара – књижевник, алкохоличар и пљувач свега што има у префиксу «српски». Један од симбола послератног квази-интелекта у Србији. Затим је ту Јелена Карлеуша – симбол квази-културе данашње Србије. Имала је више иступа у јавности где је давала подршку геј паради, а хомосексуалци су јој били и гости на концерту. Често пљује по Српској православној цркви (СПЦ), српској култури и српском народу. Велики фан антисрпске Либерално демократске партије и Демократске странке. Користи медијски простор за промоцију антихришћанских идеологија, квази-политичких ставова и шири говор мржње према српској националној идеји. Једна од најомраженијих јавних личности у српском народу. Аутори нису изоставили ни Биљана Србљановић – у народу позната као драмска списатељица и кокаински зависник. Од окорелог националисте постала је заштитник «грађанске Србије», промотер америчке НАТО демократије и поборник паланачких погледа на «западни свет», борац за права ЛГБТ популације. Залаже се за сорошевски тип отвореног друштва, мењање друштвене свести код Срба и кроз јавне наступе често се на највулгарнији начин односи према српском народу, цркви, српским великанима, итд. Реализовала позоришни пројекат о Гаврилу Принципу који је финансиран од стране аустријских фондација са све премијером у Бечу, а који за циљ има да замагли једноставну истину о Францу Фердинанду као окорелом диктатору и окупатору српског народа. Један од симбола послератног квази-интелекта и примитивизма у Србији.
Списак се наставља са новинарима, психолозима, професорима универзитета[3], незаобилазног невладиног сектора итд.
Традиционална српска политичка култура имала је стални задатак да «хвата у коштац» са издајницима и издајом. Са овим проблемом суочио се и српски кнез Лазар, пред Косовску битку (са Турцима 1389. године. Он је слутећи издају проклео издајнике:
„Ко не дође на бој на Косово,
Од руке му ништа не родило:
Ни у пољу бјелица пшеница,
Ни у брду винова лозица!“
После Косовске битке коју Срби губе, нестаје и српска држава, а Срби као народ доживљавају трагедију од које се ни данас нису опоравили. Но, Црква и народ који се борио за опстанак формирали су одбрамбени механизам са жељом да спрече нове издаје. Метафора издаје (не)оправдано постао је Вук Бранковић, који је издао Кнеза Лазара током боја на Косову Пољу. Генерације младих су се преко епских песама васпитавале на овом примеру, који је издају жигосао као најсрамнији, најнеморалнији чин. На случају Вука Бранковића грађена је и српска традиционална политичка култура, која је издају вредновала као крајње негативну друштвену и персоналну појаву.
Но, новије време, а посебно после разбијања Југославије, темом издаје се, између осталих, бавио и Раде Дацић,[4] невероватна и вишестрана личност. У есеју «Зашто издајник издаје» Дацић констатује: «Сваком човеку је стало до тога да зна може ли се поуздати у другога човека, или има основа за сумњу да ће га човек с којим у заједници нешто предузима изневерити. До тога сазнања треба да је стало и националној заједници, поготову оној чијем разарању тежи нека друга национална заједница, или више других. И појединцу и заједници мора бити стало до сазнања са колико поуздања може рачунати да одређена особа буде верна, да не постане издајник».[5]
Овде је интересантно да према мишљењу Дацића човек који је постао личност не може бити издајник. Људско биће у којем се тај идеал у највећој мери оствари, а у непотпуно оствареним састојницама му се примакне – носи управо блиставу реч личност. Личност је врх људскости. Два примерка овога врха, две личности сродници су посебне врсте, имају много заједничког а мало онога што би једна од њих желела да уклони код друге. Та сродност није исход одређенога утицаја, већ што моћнија сила одређује својства личности. Под овом речју (личност) подразумева српски композитор (и личност) Милоје Милојевић кад говори о једном великом страном композитору: «Леош Јаначек је не само велики музичар, него и национални уметник… Да би један уметник био и личност није довољна само оригиналност, него и духовна префињеност и духовна култура.» Личност укључује национално, духовну културу, духовну префињеност! Као композитор, личност увећава општељудско складиште вредности у музици, оним што има чврст национални темељ, по томе се познаје и због тога признаје; не опонашањем нечега што је „успело”. Тек тада страни свет увиђа да без таквога композитора не може, као што је аустријски композитор Лист рекао руском композитору Бородину: «Ми без вас не можемо!»
Издајник није личност. Издајник настаје из људског заметка, кад се деси да се овај не развије у личност. Шта чини да се неко развије у личност а неко други се не нађе ни за тренутак на путу личности – ми не можемо знати. Ко је личност не може постати издајник. При испитивању карактера особа без много труда се открива особа, погодна за издајника; то је она која се покаже да није личност. Истина, такве особе успешно обмањују људе без стварне моћи просуђивања, приказујући се какве нису и не могу бити. (А зна се: личност се не служи обмањивањем.) Предодређени за издају – они који нису израсли до висине којој се дивимо – обману околину једном својом особином: невероватно су делатни.
ИЗВОРИ ИЗДАЈЕ
Посебан је феномен код издајника што он издаје и кад његова издаја никоме не треба. Суштина је, дакле, да његова разоритељска природа издајника тражи од њега чињење зла. Издајника одликује кукавичлук. Чином издаје изневерава људе и људске врлине, чиме краде део њихоог живота. То значи да издајући свој народ, за награду или без, издаје своје другове у сукобу, било да побегне или се стави у службу противника. Ево још једног великог извора издајникове издаје. Издајник се води мржњом. Он некога мрзи. Не мрзи га зато што му је тај учинио зло, не мрзи га ни што је тај рђав човек те не завређује уважење и наклоност – мрзи га што је издајничка душа устројена за мржњу, и кад нема разлога за њу. Он онда издаје тога кога мрзи, издаје га уз услове: а) да сам нешто добије, б) да издани поуздано изгуби. Насупрот издајнику, кога подстрекава мржња, херој је вођен љубављу: за људско добро он изводи херојске подвиге. Ако ослаби његова љубав, херојство се гаси: некад неустрашив, постаје обичан, плашљив човек.
Издајник, по правилу, не признаје да је издајник. Кад се (изузетно) догоди да призна, кад се јави знак кајања, знак да је у издајнику наступила грижа савести, људи се охрабре у нади да он неће наставити пређашње дело, да ће покушати искупити почињене грехове чинећи какво добро. Појава да се издајник покаје веома је ретка, зато и поменута нада најчешће изневерава.
У исмевању речи „издајник” издајнику помажу многи други. Издајник исмева реч „издаја”; нико му у томе није раван. Интересантно је да Дацић корен појаве масовне издаје у данашњици види у образовном систему. «Школовање» данас долази са разних страна, и са много најгорих – зато је брижно лице свакога ко размишља о овде разматраном предмету.[6] Многи од приспелих отрова уносе у умове и схватање о изузетној вредности издаје. Према том отрову, издаја је највеће достигнуће напретка у модерном времену! (У великом Дантеовом спеву издаја бејаше највећи од грехова.)
Да ли повећањем образовања расте наклоност према издаји? Расте или не расте, сходно томе колико је при образовању унето или није унето отрова и од природе особе која се образује. Налазимо ове примере: сасвим скромно образован, а не изда ни под тешким мукама; врхунски образован а поступи на истоветан начин. Или: изда вас и један и други из овог избора. Не налазимо одговор о вези моћи расуђивања и чина издаје. У овом неодговору је сета свакога ко тежи повећању моћи расуђивања без повређивања људскости. Остајемо без потпуног одговора на постављено питање, верујући да смањена интелигенција није извор издајства, а повећана количина отрова душе при образовању – јесте.
СЛУЧАЈ АРСЕНА ДЕДИЋА
Арсеније – Арсен Дедић рођен је у Шибенику, 28. јула 1938. године, а умро у Загребу 17. августа 2015. године, а у лексиконима га класификују као југословенског и хрватског певача, композитора и песника, српске националности.[7] Арсеније Дедић је аутентичан зачетник ауторске песме и литерарне шансоне. Својим радом је извршио посредан, али значајан утицај на рок сцену у Југославији.
Осим тога, Арсен Дедић је важио и за «великог романтика», «вечитог младића», «човек који не прихвата пораз» итд.[8] Статус «великог романтика», између осталог, стекао је песмом «Не дај се, Инес», коју је најбоље рецитовао Раде Шербеџија, познати глумац.
Не дај се, Инес,
Не дај се годинама, моја Инес, другачијим покретима и навикама, јер још ти је соба топла; пријатан распоред и ријетки предмети. Имала си више укуса од мене. Твоја соба дивота Газдарица ти је у болници. Увијек си се разликовала по боји папира својих писама, по поклонима, пратила ме сљедећег јутра око девет до станице. И руши се зелени аутобус тјеран јесењим вјетром, као лист, низ једну београдску падину. У вечерњем сам одијелу и опкољен погледима. Не дај се, младости моја, не дај се, Инес. Дуго је припремано наше познанство и онда случајно уз врућу ракију, и са свега неколико реченица лоше прикривена жеља. Твој начин госпође и образи сељанке. Простакушо и племкињо моја! Па твоје груди, кревет, и моја соба објешена у зраку као наранча, као наранчаста свјетиљка над зеленом и модром водом Загреба; Пролетерских бригада 39, код Грковић. Покисла улица од прозора даље и шум предвечерњих трамваја. Љепи тренуци носталгије, љубави и сиромаштва, употреба заједничке купаонице и молим Вас, ако ме тко тражи… Не дај се, Инес. Ево ме, устајем тек да окренем плочу. Да ли је то непристојно у оваквом часу Mozart, Requiem, Agnus Dei. Мени је ипак најдражи почетак. Располажем с још милијун њежних и безобразних података наше младости, која нас пред властитим очима вара и краде и напушта. Не дај се, Инес. Подери позивницу, откажи вечеру, превари мужа одлазећи да се почешљаш у неком бољем хотелу. Додирни ме испод стола кољеном, генерацијо моја, љубавнице. Знам да ће још бити младости, али не више овакве; у просјеку 1938а. Ја нећу имати с ким остати млад, ако сви остарите, и та ће ми младост тешко пасти, а бит ће ипак да сте ви у праву, јер сам сам на овој обали коју сте напустили и предали безвољно, а поново почиње киша, као што већ киши у листопаду на отоцима. Море од олова и небо од борова. Удаљени гласови који се мијешају: глас мајке, пријатеља, кћери, љубавнице, брода, брата. На брзину покупљено рубље пред кишу, и нестало је свјетла с том бјелином. Још мало шетње уз море и готово; не дај се, Инес.
Арсен Дедић је без сумње био велики уметник, али као човек нажалост није имао храбрости да деведесетих година прошлог века, током разбијања Југославије стане уз свој народ, мишљења је Мислав Хорват,[9] који, наравно, није усамљен у оваквој оцени «вечитог роматичара». Изгледа да узрока има више. Један је свакако како смо напред навели, његово образовање, јер је Арсен Дедић био космополитски, либерално оријентисан, при чему је и сам посао је од њега захтевао да пређе оквире нације и државе. Затим, вероватно и најважнмији фактор, социјална средина, која је била и остала крајње нетрпељива, чак непријатељска према свему што је Српско, Руско, словенско, православно.
Истина, од њега нико није очекивао да као човек-уметник, који живи у хрватској држави до најдубљих пора прожетом усташко-нацистичком идеологијом, римокатоличким клерикализмом и системом вредности, да на капу постави четничку кокарду, која је пропагандом озлоглашена и пусти браду (такође у Хрватској симбол четништва и православља). Могао је, међутим, само пустити глас онда кад је у центру Загреба побијена српска породица Зец којој није помогло ни то што је за неоусташку политичку партију «Хрватску демократску заједницу» донирала новац, могао је написати стих кад је у лето 1991., мала Милица била протерана из свог стана, као и многе друге Милице.
Док су у сплитској луци „Лора“ српским цивилима резали уши, језике и носеве, док су у пролеће 1991. по Вуковару хрватске паравојне јединице убијела српске цивиле, Арсен је ћутао. Док су Срби избацивани из својих кућа, са послова, ликвидирани, протеривани, Арсен је изабрао лакши пут, изјаснио се као Хрват и јавно подржао Туђманов клеро-фашистички режим.
Августа 1995. хрватска влада је у сарадњи са САД, НАТО-ом и Европском економском заједницом (како се тада називала данашња Европска унија) спровела војну операцију под назовом «Олуја», којом је протерала скоро све Србе са територије данашње Републике Хрватске (преко 250.000), чиме је уништила и Републику Српску Крајину. Арсен Дедић ни тада није пустио глас.
Но, изгледа да се Арсен Дедић не може сврстати у класичне издајнике, јер је по окончању српске драме етничким чишћењем Срба са територије Републике Српске Крајине, односно данашње Републике Хрватске откривене су његове две песме које указују да је дубоко у себи био свестан свега.
Можда су једини јецај његове савести и крик из подсвести биле песме „Моје име“ и „Пјесма о храбрости“.
У песми „Моје име“ говори о свом имену Арсеније које је добио по Арсенију Црнојевићу. Арсеније Црнојевић био је симбол Срба у Крајини, симбол њихове столетне борбе против Турака на бранику Европе. Арсен пева о храбрим српским (његовим) родитељима који у планинама Крајине, у селима Динаре и Велебита своје синове називају по српском патријарху:
„Мојим су именом само најхрабрији крстили своје дјечаке у слијепим планинским кућама знајући што их због тога чека.“
У песми „Пјесма о храбрости“ која је својеврсна животна исповјест Арсен можда и најбоље описује своје држање у Туђмановом режиму током ратова деведесетих година:
„Додворавао сам се…. стајао под лажним барјацима… те писао туђе пјесме… затајио вјероисповијест“.
Нек те две песме буду достојанствен опроштај са Арсеном јер српска душа баш зато што је српска не мрзи, него прашта, а Бог нека му буде милостив!
Моје име (Арсеније)
Моје име се не изговара јавно
полиција не дозвољава да се шири
Моје име је конспиративно име
неких мојих другова
оно се исписује ноћу по зидовима
по цијену слободе
Моје име је лозинка љубавника
оно се узвикује под вјешалима
Мојим су именом само најхрабрији
крстили своје дјечаке
у слијепим планинским кућама
знајући што их због тога чека
Пјесма о храбрости
Муљао сам
пробао сам мућкати
било ме првенствено страх
молио сам се
био пријетворан
лагао гдје стигао
Додворавао се
смијешио се студени
дијелио мртве пољупце
стајао под лажним барјацима
те писао туђе пјесме
Улазио у нежељене постеље
одијевао се по моди
затајио вјероисповијест
и спол
али изнад свега
бојао сам се
бојао сам се
Пјевао као дијете
изгубљено у тмини Жумберка
као да ћу одагнати
одгодити
што ли
као да ћу ишта спасти
и напокон схватио
не преостаје ми друго
осим храбрости
___
Аутор: Зоран Милошевић
ЛИТЕРАТУРА
http://www.molomo.ru/inquiry/known_traitors.html
СПИСАК 30 НАЈВЕЋИХ СРБОМРЗАЦА И ИЗДАЈНИКА МЕЂУ ЈАВНИМ ЛИЧНОСТИМА, https://nasisrbija.org/spisak-30-najvecih-srbomrzaca-i-izdajnika-medju-javnim-licnostima/
Математика и поезија руку под руку Рада Дацића, http://zaprokul.org.rs/kafe-kultura-rade-dacic-dve-knjige-o-beogradskome-nebu/
Дацић, Раде: ЗАШТО ИЗДАЈНИК ИЗДАЈЕ, http://www.carsa.rs/rade-dacic-zasto-izdajnik-izdaje/
Арсен Дедић: Знам ћирилицу, а говорим и руски, http://srbin.info/2015/02/02/arsen-dedic-znam-cirilicu-a-govorim-i-ruski/
Ј. КЕРБЛЕР-Д. МАТОВИЋ, Преминуо Арсен Дедић (17. август 2015)
Хорват, Мислав: ПЈЕСМА О ХРАБРОСТИ, https://sloven.org.rs/srb/?p=4162
[1] http://www.molomo.ru/inquiry/known_traitors.html
[2] СПИСАК 30 НАЈВЕЋИХ СРБОМРЗАЦА И ИЗДАЈНИКА МЕЂУ ЈАВНИМ ЛИЧНОСТИМА, https://nasisrbija.org/spisak-30-najvecih-srbomrzaca-i-izdajnika-medju-javnim-licnostima/
[3] Арчибалд Рајс, после Првог светског рата дао је оцену српских универзитетских професора, која, изгледа, важи и данас. «Ваши универзитетски професори не чине ништа да би променили то, по земљу, кобно стање. Опет сте ви криви, моји србски пријатељи, што су они које сте изабрали да вам васпитавају студентску омладину тако незаинтересовани. У ствари, ви не постављате на та почасна места у образовању своје најбоље снаге, већ и ту велику улогу има страначка политика, „кумство“, појединачни интереси неких тренутних моћника. Истина је да на универзитету имате људе велике вредности, али су велика већина медиокритети који су на та места стигли захваљујући страначкој политици или њеној подршци. Њих, наравно, нимало не занима морална, па чак ни научна вредност ученика. Они састављају и умножавају своја предавања, крчме их и… воде страначку политику како би, на тај начин, зарадили што више новаца. И сами сте их натерали да крену тим путем пошто их плаћате тако мало да им је готово немогуће да живе само од професорске плате ако имају породицу. Велика већина ваших универзитетских професора нису изабрали тај позив подстакнути занимањем за ту науку, већ да би постали посланици, касније министри, или, ако су лекари или адвокати, да би могли, као „професори“, испостављати претерано високе рачуне приватној клијентели. Из самилости, или захвалности, а то осећање вам је на част, сматрали сте да вам је дужност да на универзитет доведете оне тобоже руске професоре, а они су, врло често, обичне варалице. Ако су ти руски професори и били универзитетски професори у својој земљи, онда су у том послу пропали будући да је њихов образовни рад направио Русију земљом дивљака и убица. И ви у такве руке стављате образовање оних који би вам морали да буду цвет омладине?! Са професорима које вам је изабрала страначка политика и кумство и тим руским професорима, створили сте колегијум такозваних васпитача чији су чланови ужасно љубоморни једни на друге и којима је последња брига добро ове земље. Ти професори гуше сваку изразитију индивидуалност која би могла да засени њихову властиту осредњост. Они убијају, за сваки напредак, толико потребно надметање. Уопште се не баве духовним потребама својих ученика. Њиховом кривицом универзитет вам је постао апатриотски.“ Види: https://sr.wikisource.org/wiki
[4] Дацић је студирао и докторирао математику, потом је предавао исту на универзитетима у Београду и Крагујевцу. Кажу да је универзитетску наставу напустио када су му дојадиле „јаке“ интервенције за лоше студенте. Негде на средини прописаног радног стажа прешао је на рад у Математички институт САНУ, где је осим обавезног научног рада водио научне семинаре. Неке од области математике, којима се у Србији нико није бацио, развиле су се после тих семинара. (…) Запањујући је број поља људске делатности у којима се стваралачки опробао. У свако ново улазио је с лакоћом као да је са њим растао. Основао је Архив математичара и механичара Математичког института Српске академије наука и уметности. Била је то основа за проучавање историје српске математике. Залагао се за то да школе и универзитети не потпомажу „произвођење“ неуротичних личности, већ да се за просечно интелигентну децу предвиди програм који могу савладати, надаренима понудити елитне школе разних профила (за њих се, без успеха, залагао у доба усмереног образовања); на универзитету је захтевао смањење програма у редовним студијама, а подизање на много виши ниво последипломских студија, на којима би настава била обавезна, што би довело до доктората вишег нивоа. Таква личност, поред горе наведеног, бави се лепим писањем, то јест литературом. Просто речено, пише и издаје своје књиге из области лепе књижевности. дијапазон креативних интересовања Рада Дацића веома је широк: од девет области „краљице и служавке науке“ (математике), којима се бавио, преко философије и свих жанрова књижевности, до историје и друштвене критике. Објавио је 35, и словима тридесет и пет књига, које нису математичке струке. Види: Математика и поезија руку под руку Рада Дацића, http://zaprokul.org.rs/kafe-kultura-rade-dacic-dve-knjige-o-beogradskome-nebu/
[5] Раде Дацић: ЗАШТО ИЗДАЈНИК ИЗДАЈЕ, http://www.carsa.rs/rade-dacic-zasto-izdajnik-izdaje/
[6] Много пре Дацића, карактерологијом Срба бавио се швајцарски лекар Арчибалд Рајс (1928), који је написао књигу Чујте Срби, чувајте се себе. У овом делу о српским политичарима каже: “ Та љубомора касте зване „интелигенција“ српског народа не исказује се само према странцима већ и према сународницима. „Отмено друштво“ тако не дозвољава неком свом члану да се издигне изнад просека. Свим средствима настоји да препречи пут ономе ко се осмели и пожели да иступи из његових редова. Ако је, пак, немоћно да га у томе спречи, прогониће га сплеткама, чак и клетвама. Стога прави интелектуалци ове земље, а има их, и то много, не успевају у Србији, па обесхрабрени напуштају борбу. Зато и најзначајнија места у администрацији и другде најчешће заузимају медиокритети, чак и људи без икакве вредности. Зато вам је и политички кадар кукаван.
И поред свега, завист није својствена српском народу. Он је амбициозан, а храбар народ и треба да буде амбициозан, али није љубоморан. Љубомора је тековина оног изрођеног дела становништва, дела који чини „интелигенцију“, како се она неоправдано назива.»
[7] У једном интервју датом 2015. године, Арсен Дедић се хвали „да зна ћирилицу и говори руски језик“, што је за становника Хрватске, односно све оне који теже у Европску унију и НАТО неопростив грех. ова изјава, на пример, за ставнике бројних држава не би имала никакав значај и смисао, али за Србина је то потврда идентитета и исправног политичког става. Види: Арсен Дедић: Знам ћирилицу, а говорим и руски, http://srbin.info/2015/02/02/arsen-dedic-znam-cirilicu-a-govorim-i-ruski/
[8] Ј. КЕРБЛЕР-Д. МАТОВИЋ, Преминуо Арсен Дедић (17. август 2015)
[9] Мислав Хорват: ПЈЕСМА О ХРАБРОСТИ, https://sloven.org.rs/srb/?p=4162
Извор: Наука и култура
