Фашикратија
У тексту „Нацизам је преживео“ (https://naukaikultura.com/nacizam-je-preziveo-2/), 3. јула, Драган Млађеновић постави питање „шта се десило када је Немачка 1945. формално изгубила рат“, али не желећи да читаоце доводи у недоумицу, одмах одговори: „Чак око 150.000 најгорих нацистичких злочинаца такозваним ‘пацовским каналима’ склоњено је и наставило да са новим идентитетом живи у земљама тзв. ‘демократског света’ и недемократских диктаторских режима Јужне Америке као што је то била Аргентина. У овој земљи су се нашли највећи нацистички зликовци: Мартин Борман, Хајнрих ‘Гестапо’ Милер, Рајнхард Гелен, Јозеф Менгеле, Анте Павелић и многи други“.
Драган томе додаде да је „у послератном оснивању Обавештајне службе Савезне Републике Немачке… под патронатом америчке обавештајне службе, главну улогу одиграо нацистички генерал Рајнхард Гелен… начелник пешадијске обавештајне службе на источном фронту“, који је „у тренутку слома нацистичке Немачке… прешао Американцима са целим својим ‘Специјалним одељењем’ (особљем и шпијунском мрежом на терену у којој је било многих ‘успаваних агената’), са комплетном архивом, документацијом и картотеком“, али не рече ко је ту, са којим циљем и на који начин у свему томе ушићарио. Ни, помињући земље „тзв. ‘демократског света’ и недемократских диктаторских режима“, принудио је овог потписника да се сети како се, пре равно три године, тзв. демократијом и недемократијом бавио нешто отвореније.
Како следи:
Мада је старогрчки државник Перикле (495-429. пре Христа) објаснио да у демократији „не влада мали број људи, него већина (народа)“, речници страних речи уверавају нас позивајући се на грчки извор (демо – земља, свет, народ + кратео – владам), да је демократија политички поредак у коме власт припада народу, да ли дословно, да ли преко „народних представника“, да ли, у србском несрећном случају, преко страначких послушника.
Амерички историчар Вил Дјурант (1885-1981) нешто је сумњичавији, те предлаже да „атинску демократију… пажљиво проучимо, јер она је један од истакнутијих експеримената у историји управљања. Она је, као прво, ограничена чињеницом што само мали број људи уме да чита. Физички је ограничена тешкоћом да се стигне у Атину из удаљенијих градова Атике. Право гласа ограничено је на оне синове двоје слободних атинских родитеља који су достигли двадесет и прву годину живота; само они и њихове породице уживају грађанска права или директно сносе војна и фискална оптерећења државе“.
Распет између управо датих научних објашњења, овај потписник забринуо се пред одређењима којима су „овлашћени“ мислиоци представљали тај појам на србском језику.
На пример:
Ноам Чомски рећи ће да је демократија „систем у коме одлуке доносе повезане елите, док је народ само посматрач збивања а не учесник у њима“. Мудар какав јесте, он ће томе додати и да је „народу дозвољено да потврди одлуке вишњих, али никако не треба да се меша у послове – попут социјалне политике – који се њих уопште не тичу“.
Сумњичав какав је био, Ралф Еперсон је устврдио да „чисто демократске институције морају, пре или касније, да униште слободу или цивилизацију, или обоје“, што је извесног приватног тумача нагнало да смисли како нам је „то ушло на велика врата а излази нам на нос“. Сводећи све то на „најмањи заједнички садржалац“, Џон Адамс је „открио“ да је „неопходно одбранити појединца од већине“, чиме је једнога залудњег читаоца „овластио“ да каже како је „демократија причинила човечанству више несрећа и зала него све куге и колере заједно“.
Да би мало „скратео“ доколицу, тај залудњак почео је да прелистава страњске речнике у потрази за појмом „кратео“ и, несналажљив по природи, пронашао је, азбучним редом, свега неколико примера насталих по угледу на демократију:
– аристократија, владавина „племенитих“;
– аутократија, самовлашће;
– бирократија, чиновничка власт;
– геронтократија, владавина најстаријих, сенатора, сенилних такорећи;
– олигократија, владавина мањине;
– плутократија, владавина богатих;
– технократија, владавина технике и техничара (мада кратија овде није „кратео – владам“, него „кратос – јачина, снага“).
Чак и површан увид у наведене словне и дословне разноликости датих појмова, седам прутова у свежњу са секирчетом, односно „кратијом“ у средини (латински: fascis, као знак неприкосновене власти староримских властодржаца), уверљиво казује да влада „пемениташ“ по рођењу, само један, у име владајуће мањине, с ослонцем на ко зна како стечено богатство, из кабинета, обеспамећен, „притиском на дугме“, под паролом „господар над свима, ради добра свију“, са циљем да се досегне поредак у коме ће постојати „не слобода, него ред, хијерархија и дисциплина“, поредак у коме ће свемоћ државне силе и њенога номиналног вође избрисати свако сећање на појединачне слободе.
Све то по идеолошким правилима која је пре стотинак година успоставила Италија, прва фашистичка држава у људској повесници, а која су у нацистичкој Немачкој, у виду Хитлеровог „ратног закона“, обећавала да „кад Немачка победи“, Немци ће „као прави народ божји, који је распршен по читавом свету, постати господујућим народом на кугли земаљској“. На томе се обећању и остало пре тричетврт века, али је Хитлерова визија остварена у нашим данима, кроз накнадну немачку победу у двама светским ратовима и, потом, брзопотезно учлањење свих немачких ратних савезница у Европску унију.
Кад је већ тако, онда се поредак успостављен у земљама западне демократије, за почетак усмерен на геноцид над србским народом, може без имало устезања и без икаквих идеолошких, правних и значењских ограничења назвати фашикратија.
Данас, три године пошто је то написано, може се констатовати да, макар колико се помињали нацизам, борба против њега или његова примена у некој обновљеној а вербално измењеној верзији, и информативне службе, и аналитичари политичких (не)прилика у свету, и политичари, и историчари, устежу се да ствари и појаве назову правим именом.
Нико од њих није спреман да „тзв. демократију“ и „недемократију“ назове фашикратијом.
Аутор: Илија Петровић, историчар