FALSIFIKOVANJE ISTORIJE U BELORUSIJI I UKRAJINI
Krajem februara, upoznavši se sa predlozima kandidata za državne nagrade za dostignuća u nauci 2016. godine, predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko, obratio je pažnju, kako izveštavaju tamošnji mediji, na radove iz ciklusa «Izvori beloruske državnosti: Polocka i Vitbska zemlja tokom IX — XVIII veka». Direktorica Centra arhologije i drevne istorije, Beloruskog instituta istorije Nacionalne akademije nauka, Olga Levko, koja je bila prisutna sastanku, objasnila je predsedniku da je «beloruska državnost počela da se formira sredinom IX veka, stvaranjem Polockog knjaževstva i čak kada su te zemlje ušle u sastav Velikog Litvanskog Knjaževstva i Reči Paspolite, razvijala se autonomno“. Lukašenko je potom izjavio da se sada rade novi udžbenici i da ove nove momente, do sada nepoznate, o formiranju beloruske države, obavezno treba uneti u udžbenike („Treba uneti u umove naših ljudi istinu. Ako ovde i ima kakvog nacionalizma, onda je to zdravi nacionalizam“), naglasio je beloruski predsednik, a prenosi portal eadaily.com.
Polazeći od ovih informacija brojni beloruski mediji zaključili su da će se uskoro pojaviti udžbenici iz istorije sa elementima nacionalističkog tumačenja prošlosti Belorusije. Zato je važno pitanje u čemu se razlikuje to novo tumačenje istorije u odnosu na postojeće?
NOVA TUMAČENJA ISTORIJE BELORUSIJA I UKRAJINACA ILI NOVA FALSIFIKOVANJA ISTORIJE?
Prvo, unosi se etničko distanciranje Belorusa uz pomoć nove istorije od Velikorusa i Malorusa (Rusa i Ukrajinaca). Drugo, tvrdi se da Belorusi nisu Rusi i Sloveni, već da imaju baltičko poreklo, to jest, da su Belorusi ili Balti ili Sloveni koji su pomešani sa Baltima. Rečima režimskog istoričara-amatera Vadima Deružinskog, „Belorusi su Zapadni Balti, a Rusi i Istočni Ukrajinci – slovenizovani Finci“. Isti autor tvrdi da je Polocko knjaževstvo bilo nezavisno od Kijevske države, te je jasno da nije moglo biti u sastavu Stare Rusije.
Među beloruskim nacionalsitima, ali i vlastima, popularan je istoričar Vladimir Orlov, koji naziva opšterusku svetiteljku Jevrosniju Polocku „znamanjem borbe Poločana za nezavisnost“, a naručeni od nje prestoni krst „simbolom stare državnosti Belorusa“. Novi beloruski istoričari tvrde da je Veliko Litvansko Knjažestvo bilo zapravo beloruska država, a ne Litvanska kako tvrde stari istoričari. Prema tome kada su ratovale Litvanija i Moskva to je bio rat Velikorusa (Moskovljana) i Belorusa (Litvanaca). Glavna pobeda beloruskog oružja u tom periodu bila je pobeda ujedinjenih vojski Velikog Litvanskog Knjaževstva i Poljskog Kraljevstva u bitci kod Orše, 8. septembra 1514. godine.
Godine 1995. objavljena je knjiga istoričara Genadija Saganoviča „Nepoznati rat 1654-1667“, a u kojoj opisuje navodni genoc Moskovljana nad Belorusima, a koji se sada ne samo unosi u udžbenike nego i medijski populariše kao „ruska okupacija i genocid nad Belorusima“.
Suština „novog tumačenja istorije u Belorusije“ je proizvesti Ruse u večne neprijatelje Belorusa“, čemu služi i tumačenje događaja kao što su „Poljski ustanci 1794, 1830-31, 1863, koji sada bivaju prepoznati kao „ustanci Belorusa“ protiv „krvavog carizma“. U novoj istoriji čak se i događaji povezani sa Prvim svetskim ratom tumače drugačije. Naime, kvinsliška tvorevina, Beloruska Narodna Republika, koju su formirali Nemci na okupiranim teritorijama, dobija oreol svetinje i „velikog postignuća beloruskih državnika“, jer se tumači kao rezultat „demokratski sprovedenog referenduma“. Iako ta «država» nije imala svoju armiju, a ni lokalne organa vlasti, kao ni sudski i finansijski sistem, ona je postala uzor i ideal beloruskih nacionalista.
Nova istorija Belorusije, takođe, opravdava kolaboracioniste za vreme Drugog svetskog rata. Tako je već pominjani autor Vladimir Olov, napisao drugi knjigu „Imena slobode“, gde je sabrao kratke biografije ljudi „koji će živeti dok živi Belorusija“. Naime, u knjizi je sabrao sve izdajnike, pa su u pozitivnom svetlu prikazani i rukodilac antisovjetskog pokreta za vreme Drugog svetskog i nekoliko godina posle završetka rata, Mihail Vituško, tu je u saradnik ABVER-a i lider Beloruske nezavisne partije, Vincent Godlevski (inače Poljak po nacionalnosti). U knjizi se hvali i Franc Kušelj, komandant kolaboracionističke vojne jedinice „Beloruska lokalna odbrana“, pa Borisov Stanislav Stankevič (takođe Poljak) koji je u to vreme pokušao da stvori novu istoriju Belorusa, pri čemu se prećutkuje da je ovaj izdajnik morao da napusti Belorusiju dolaskom Crvene armije zbog saradnje sa nacistima i učešća u masovnim uništenjima beloruskih Jevreja.
Slična mitologija detaljno se razrađuje i u nedavno objavljenoj knjizi Vseslava Zinkjeviča (takođe Poljaka) „Nesvяdomaя – istorija Bele Rusije“. Na žalost, to nisu jedina dela iz istorije, koja belorusku istoriju prikazuju na osnovu falsifikovnih, čak grubo i nespretno falsifikovanih ili pogrešno tumačenih činjenica i događaja. Ono što zabrinjava beloruske istoričare, kao i dobronamerne ljude, jeste podrška vlasti ovakvim falsifikatima.
Poznati beloruski filozof, ranije i zamenik direktora Informaciono-analitičkog centra pri administraciji predsednika Lukašenka, profesor Lev Krištapovič iz Minska, danas se bori protiv falsifikovanja beloruske istorije. Prema Krištapoviču sve je počelo tokom XVIII–XIX veka, kada je Belorusima nametnuta unija (priznavanje pape za vrhovnog poglavara, uz zadržavanje vizantisjke liturgije). Unija je faktički uništila zapadnorusko (tako se nekada nazivala Belorusija – Zapadna Rusija) plemstvo. Od tada, otpor uniji i rimokatolicima je pružao običan narod, ali ne i plemstvo. Iako je unija pobeđena ostale su ideje i metodologija unijata koje se sada predstavljaju kao Beloruske.
Jurij Boldirev je učestvovao na naučnoj konferenciji „Naučni, pravoslavni pogledi na lažna istorijska učenja“ u organizaciji Ruske akademije nauka i Fonda Svetog Vasilija Velikog, a svoj rad je posvetio falsifikatima istorije u ukrajinskim udžbenicima. Na početku Boldirev naglašava da je metodologiju pisanja udžbenika u Ukrajini propisalo nadležno Ministarstvo prosvete početkom 90-ih godina, a to znači da se moralo pisati (inače nadležna komisija ne usvaja kao važeći udžbenik) o tome da su Ukrajince ugnjetavali prvo Tatari, zatim Litvansko knjaževstvo (koje Belorusi prisvajaju sada kao svoje), zatim Reči Paspolita (Poljaci i Litvanci, odnosno po novoj beloruskoj istoriografiji Belorusi), zatim ruski carevi i na kraju ruski komunisti (iako je u SSSR bilo mnoštvo uticajnih političara upravo iz Ukrajine, Hruščov na primer). Tek sa novom vlašću „samostalne“ Ukrajine narod je dobio slobodu!
Što se tiče Drugog svetskog rata autori ukrajinskih udžbenika istorije tvrde da je Ukrajina bila arena borbe dve totalitarne države: SSSR-a i Nemačke, a da su istinski borci za slobodu Ukrajinaca bili partizani Kovpaka i UPA – Ukrajinska ustanička armija, koja je dejstvovala od kraja 1943. godine, uglavnom na teritorijama gde žive unijati (grko-katolici), a definitivno je poražena 1949. godine. Ovom armijom je komandovao Roman Šuhevič, koji ne samo da je bio saradnik nacista, već je učestvovao u masovnom ubistvu Jevreja (4000) i ruskog stanovništva u Ukrajini. Sovjetske vlasti su ga ubile 1950. godine u okolini Lavova. Početkom aprila 2015. godine Vrhovna rada je borbe UPA rehabilitovala, davši im status boraca za nezavisnu Ukrajinu, a preživelim borcima penzije i druga prava koja im pripadaju. Predsednik Ukrajine, Petro Porošenko, doneti zakon u Radi je potpisao 15. maja 2015. godine, čime je ova unijatska armija defintivno rehabilitovana i prikazana kao oslobodilačka.
No, ovo nije jedini falsifikat. Naime, sva borba Crvene armije (Prvi, Drugi, Treći i Četvrti ukrajinski front), prikazana je kao borba Ukrajine za nezavisnost od Nemačke.
No, za ovog autora mnogo opasnija je ona istorija koju uče ukrajinski đaci i studenti, a tiču se perioda od IX – XIH veka, jer nema živih svedoka, njihovih memoara, spomenika, dokumenata, a tvrdnje su zasnovane krajnjoj subjektivnosti. Tako propast Kijevske Rusije (u ovoj državi kodifikovan je ruski jezik, primljeno pravoslavlje, formirana prva ruska država itd.) se uošte ne obrađuje, a podela kijevske elite (jedni su otišli ka Galiciji, drugi ka Moskvi, treći su ostali) se i ne spominje. Samo se kaže da je Danilo Galicki formirao državu pod imenom (koje nigde nije zapisano ni u jednom dokumentu) «Rusija-Ukrajina». Sva ostala borba Rusa za oslobađanje Kijeva od Tatara, Poljaka, Turaka itd. predstavlja se kao «napadi Moskalja». Realno jedinstvo ruskog sveta tog vremena se prećutkuje. Zakoni koje su donosili ruski kneževi (takođe i Velikog kneza kijevskog, Jaroslava Mudrog – «Ruska pravda») jednostavno se preimeniju u «Ukrajinska pavda», iako je toponim Ukrajina novijeg datuma, a sama Ukrajina se do 1917. godine zvala Malorna Ukrajinska Sovjetska Socijalistička Republika (skraćeni naziv – Ukrajina) i da je potom u nekoliko talasa započeta ukrajinizacija stanovništva.
Naravno, najveći talas ukrajinizacije se događa sa dolaskom na vlast u Ukrajini Viktora Juščenka (2005). Od tada ukrajinski ideolozi nastoje da sve istorijske događaje, a posebno one povezane sa Ruskom imperijom, prikažu kao borbu evropske Ukrajine sa azijatskom Moskvom, pri čemu se uvodi u «naučnu aparaturu» etnički faktor, a ne religiozni-pravoslavni, iako stvarnost u to vreme nije poznavala ni Ukrajince ni Beloruse. Drugim rečima, sve se tumači retroaktivno i iz sadašnje ideološke perspektive i interesa.
FALSIFIKOVANJA I IZMIŠLJANJA ISTORIJE ZAPOČINJU KNJIŽEVNICI
Kijevski ruski klub sproveo je istraživanje o tome ko falsifikuje istoriju u korist ukrajinskog nacionalizma, odnosno preko takve istorije raspaljuje rusofobiju i ksenofobiju. Interesatno je da sve počinje od književnika, a tek potom «štafetu» preuzimaju (pseudo)istoričari. Na čelu je unijata (grko-katolik), postmoderni ukrajinski pesnik i pisac Jurij Andruhovič iz Ivano Frankovska. Autor je nokoliko romana u kojima je stvorio negativne likove Rusa. Drugi je takođe književnik i istorijski publicista (bez naučnog zvanja) Viktor Belinski. Takođe unijat, koji je u svojim delima falsifikovao etničko poreklo Velikorusa (po njemu potiču od Istočnih Finaca, tj. za razliku od Ukrajinaca nemaju slovensko poreklo). Sledi Jurij Šilov, arheolog, koji je odustao od odbrane doktorske disertacije u Moskvi na univerzitetu Lomonosov, autor je «Tripoljskog mita» ukrajinskog nacionalizma. Šilov je dao krila ukrajinskom nacionalizmu tvrdnjom da svetska civilizacije potiče iz Tripoljske kulture koja se razvija na desnoj strani današnje Ukrajine (u odnosu na tok reke Dnjepar koja državu deli na levu i desnu stranu). Tu je navodno postojala država Arata od koje je počela svetska civilizacija. Tvrdnje Šilova nisu prihvaćene od većine ozbiljnih arheologa i istoričara, ali jesu od političara. Ukrajinski istoričari tvrdnje Šilova ocenjuju kao «plitke», a hipoteze kao legende pod maskom istorijskih koncepcija. Drugi pak tvrde da su Šilove teze «fantazija», a njegovu najuticajniju knjigu «Praotadžbina Arijevaca» «zabavnom beletristikom». Ipak, Šilovljeve tvrdnje se nalaze u ukrajinskim udžbenicima.
Na spisku Kluba su i Tatjana Tairova – Jakovljeva (što joj je pseudonim, jer se radi o državljanki Rusije), koja je stručnjak za Mazepu (Ivan Stankovič Mazepa 1639-1709) koji je pod svojom vlašću u jednom momentu ujedino levu i desnu stranu Malorusije, današnje Ukrajine. Borio se protiv Petra I, na strani Šveđana (1709). Posle poraza Šveđana pobegao je Turcima, gde je i umro. Bio je nosilac poljske nacionalne ideje, a današnji ukrajinski istoričari ga slave kao prvog ujedinitelja Ukrajine. Slede Leonid Zaliznjak (arheolog i istoričar), koji se prekvalifikovao u politikologa (otac i majka su mu bili prognani za vreme SSSR-a u Sibir kao «neprijatelji naroda»), a u njegovom delu se oseća mržnja kao vodilja u naučnoj delatnosti. Ipak, kritikuje «Tripoljski mit», kao štetan za ukrajinstvo. Sledeći je Stanislav Kuljčicki, znameniti sovjetski istoričar, koji je 1991. godine prešao na izrazite nacionalističke pozicije. Kuljčicki je proširio «mit o gladi u Ukrajini» (Gladomor – ubistvo glađu), kao genocida nad Ukrajincima koji su izveli Rusi pod maskom komunizma (iako činjenice govore da je u to vreme od gladi najviše stradalo stanovništvo koje se osećalo Rusima). Takođe, mnogo je uradio na rehabilitaciji i heroizaciji ukrajinskih kolaboracionista tokom Drugog svetskog rata, a posebno pripadnika OUN-UPA (Organizacije ukrajinskih nacionalista i Ukrajinska ustanička armija). Nikolaj Žulinski, nekada prestižni sovjetski pisac, a potom nacionalistički književnik i političar koji se bavio sferom kulture. Bio je ideolog obojene revolucije i jezičke ukrajinizacije i potiskivanja ruskog jezika iz oficijelne sfere. Viktor Vasilenko pravnik, diplomata i političar-nacionalista. Formulisao pravno-istorijski mit o gladomoru kao genocidu nad ukrajinskim narodom, za šta je optužio Rusiju. Sledeći je Amerikanac Majns Džejms, koji je došao da živi u Ukrajini, gde je i umro. Bavio se širenjem mita o gladomoru u Ukrajini i SAD kao genocudu Rusa nad Ukrajincima, pri čemu je sve ovo koristio kao oružje protiv SSSR-a, kasnije Rusije. Tu je i Aleksandar Drabinko (o kome smo u «Pečatu» pisali), vikarni arhiepiskop Ukrajinske pravoslavne crkve Moskovski patrijarhat, lider autokefalista i ekumenista. Razvio je jeretičku koncepciju kijevocentrizma («kiejvska ideja») kao osnove za autokefalnost crkve u Ukrajini kao protivteže doktrine «ruskog sveta» i «Trećeg Rima». Spisak, ovim, naravno nije okončan.
Šta je, dakle, cilj falsifikovanja istorije u Belorusiji i Ukrajini?
Istoričari iz ove dve zemlje koji su kritični prema „novoj istoriji“, jednoglasni su u oceni da se ovo ne bi moglo dogoditi bez pomoći Zapada, pre svega finansijske i političke. Netačnosti i razvoj novih identiteta među Slovenima usmereni su na razjedinjavanje slovenskih naroda i stvaranje uslova za njihovo potčinjavanje Zapadu usitnjavanjem, razjedinjavanjem, tj. evropeizacije po svaku cenu, pa i falsifikovanjem istorije. Drugim rečima, istorijski falsifikati su, dakle, sredstvo borbe protiv Rusa i Rusije, ali i Slovena uopšte. Pored funkcije razjedinjavanja, falsifikovanje istorije i u Belorusiji i u Ukrajini (u ovoj državi posebno), koristi se i za raspirivanje rusofobije i medijsko manipulisanje, kako omladinom, tako i svim stanovništvom, jer otpor svemu ovome upravo dolazi iz Rusije, a otpora, izgleda, ne sme da bude. Zato se raspiruje mržnja kao moćno u ubojito oružje ne samo politike. Jer, pre ili kasnije, prema teoriji «ja u ogledalu» (identitet čoveka se formira informacijama dobijenim od drugih ljudi), američkog sociologija Čarlsa Kulija, mržnja drugih dovodi do samomržnje, a ona do promene identiteta, tj. usvajanja identiteta konstruisanog socijalnim tehnologijama.
Autor: Zoran Milošević
Izvor: balkanskageopolitika.com
