Evropski sud za ljudska prava jednoglasno: SRPSKE SUDIJE NE ZNAJU SRPSKI JEZIK
Za svakoga ko o srpskom jeziku išta zna osim što ga zna govoriti, gotovo šokantno je ovih dana odjeknula vest da je zemlju Srbiju Evropski sud za ljudska prava u Strazburu morao i novčano kazniti zato što njene sudije Osnovnog suda u Boru, kao i sudije Visokog saveta sudstva, ali i – što je najneverovatnije, a zapravo najtragikomičnije – sudije Ustavnog suda Srbije ne znaju šta je to srpski književni ili standardni jezik.
Naime, na sajtu „SRB–ICT Srbija pred međunarodnim sudovima / Serbia before international courts and Tribunals” (10. februar 2023. godine), a i u Večernjim novostima (28. mart 2023. godine) objavljeno je da je sedmočlano veće Četvrtog odeljenja Evropskog suda za ljudska prava jednoglasno 17. januara 2023. godine donelo presudu protiv Srbije u predmetu „Paun Jovanović protiv Srbije” zbog toga što mu je sudija „onemogućio da koristi ijekavicu tokom krivičnog postupka” i „što je izostalo adekvatno obrazloženje Ustavnog suda Srbije o odbacivanju njegove žalbe”. Naime, „Ustavni sud je”, kako pišu „Večernje novosti”, „odbio žalbu podnosioca predstavke (Pauna Jovanovića), bez adekvatnog obrazloženja ili samo ne znajući da ekavsko i ijekavsko narečje imaju jednak službeni status u Srbiji!?”.
Paun Jovanović je advokat koji je branio okrivljenog u krivičnom postupku pred istražnim sudijom Osnovnog suda u Boru. I u toku suđenja, budući da je ijekavac, koristio se ijekavskim izgovorom srpskog književnog jezika. Sudija ga je upozorila da njegov jezik nije službeni jer govori ijekavicom, tako da mora da postavlja pitanja na službenom jeziku. Advokat Jovanović je tražio da se primedba sudije o njegovom ijekavskom kao neslužbenom jeziku unese u zapisnik, što je i urađeno, tako da su svi učesnici postupka, uključujući i sudiju, potpisali taj zapisnik.
Advokat Jovanović se, smatrajući da je neopravdano diskriminisan zbog upotrebe ijekavskog izgovora, obratio Visokom savetu sudstva, koji je, bez razmatranja, njegovu pritužbu vratio Osnovnom sudu u Boru, koji je advokatovu pritužbu ocenio „kao neosnovanu”. Dobivši negativan odgovor, advokat Jovanović je, povodom datog slučaja, podneo ustavnu žalbu Ustavnom sudu Srbije, navodeći da mu je tokom sudskog postupka u Boru „uskraćeno pravo da koristi ijekavicu, koja ima isti službeni status kao i ekavica”. Ustavni sud je odbacio advokatovu ustavnu žalbu, uz obrazloženje da „nije postojala pojedinačna radnja u smislu člana 170 Ustava Republike Srbije koja bi se mogla osporiti pred njim, s obzirom na pravnu prirodu i sadržaj osporenog postupanja istražnog sudije”. A to zapravo znači da je Ustavni sud potvrdio ispravnost postupka istražnog sudije, istovremeno implicitno potvrđujući da ijekavski izgovor ne samo da nije ravnopravan sa ekavskim nego da nije ni književni (standardni) izgovor srpskog jezika.
Posle takvog neutemeljenog, zapravo s lingvističkog aspekta ni na kakvim argumentima zasnovanog odgovora Ustavnog suda, advokat Paun Jovanović je svoju pritužbu, ali sad protiv Republike Srbije, budući da nju reprezentuju sudovi koji su njegovu predstavku odbili kao neosnovanu – uputio Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu.
Taj sud je, pozivajući se na opšte principe povrede zabrane diskriminacije, pre svega na osnovu zapisnika sa ročišta pred istražnim sudijom zaključio da zapisnik nije sadržao „razloge zbog kojih je podnosilac morao biti upozoren na bilo šta, ali je očigledno da je upozorenje bilo upućeno samo podnosiocu predstavke (tj. advokatu Jovanoviću), ali ne i advokatici suprotne strane koja je koristila ekavicu”. Iz toga je sledio logičan zaključak suda u Strazburu da „ijekavica nije bila prihvatljiva za domaći sud, za razliku od ekavice”, pa je sledstveno tome „postojala razlika u tretmanu podnosioca predstavke, kao govornika ijekavice, i advokatice oštećenog, kao govornice ekavice, i da je razlika u tretmanu bila zasnovana na upotrebi jednog od dva standarda srpskog jezika”.
Evropski sud za ljudska prava u presudi u korist Pauna Jovanovića je naglasio da je legitimno pravo države da reguliše službenu upotrebu jezika u sudskim postupcima, uključujući i upotrebu različitih varijanti istog jezika (kakav je slučaj sa ekavsko-ijekavskim dvojstvom u srpskom jeziku). Pritom je u obrazloženju Evropskog suda za ljudska prava posebno istaknuto da i „Vlada Republike Srbije i Matica srpska navode da srpski jezik ima ekavicu i ijekavicu kao dve (izgovorne) varijante i da se obe varijante mogu koristiti u službenoj upotrebi”, iz čega logično sledi da je podnosilac tužbe „po tumačenju domaćih propisa od strane same Vlade Srbije imao pravo da koristi ijekavicu u sudskom postupku”, tako da „nije postojalo objektivno i razumno opravdanje za nejednak tretman” ekavice i ijekavice, tj. advokata koji su govorili ekavskim i ijekavskim izgovorom srpskog jezika.
Evropski sud za ljudska prava naročito je istakao da je „zbog nedostatka adekvatnog obrazloženja u odluci Ustavnog suda”, pri odbacivanju ustavne žalbe advokata Jovanovića „došlo do povrede prava na pravično suđenje”.
A šta je razlog neadekvatnog obrazloženja Ustavnog suda, tj. odbijanja ustavne žalbe advokata Pauna Jovanovića? Je li to, kako pretpostavlja novinar Večernjih novosti, zbog neznanja sudija Ustavnog suda Srbije „da ekavsko i ijekavsko narečje imaju jednak službeni status u Srbiji!?”.
Da sudije Ustavnog suda Srbije zaista vrlo malo – mada bi se i to moglo podvesti pod eufemističku ocenu – znaju o suštinskim (imanentnim) karakteristikama srpskoga književnog jezika, ne pokazuje samo ovaj primer, gde strane sudije moraju podučavati sudije Ustavnog suda Srbije šta je i kakav je, s obzirom na izgovorni status „jata”, srpski književni jezik. To jeste, blago rečeno, teško (iz)merljiva sramota. Ali nije jedini primer koji pokazuje da su sudije Ustavnog suda Srbije jednostavno „zavađene” i sa znanjem najsuštastvenijih karakteristika srpskoga jezika.
To se najbolje vidi po tumačenju koji je Ustavni sud, baš negde u vreme početka ovoga sudskog postupka oko ijekavice, izrekao o statusu ćirilice u članu 10. Ustava Republike Srbije, koji glasi: „U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo.” Pošto se ni u Ustavu Srbije ni u Zakonu o službenoj upotrebi jezika i pisama nigde ne navodi da se službenom upotrebom smatra samo jedan od izgovora, a budući da su oba izgovora književna (standardna), i pravnim laicima, a ne sudijama Ustavnog suda moralo je biti jasno da i ijekavsko i ekavsko narečje imaju status književnih, tj. da su oba u službenoj upotrebi. Ekvivalentno, dakle pogrešno, ni na kakvim lingvističkim kriterijumima zasnovano obrazloženje Ustavni sud je dao i povodom službenog statusa ćirilice u srpskom jeziku, a u postupku koji je pokrenuo Dragojlo Leković iz Beograda. On je, naime, od Ustavnog suda tražio ocenu ustavnosti člana 40 Zakona o trgovini (SG br. 53/2010, 10/2013), gde se u drugom članu određuje da „svi podaci o robi … moraju biti navedeni na jasan, lako uočljiv način, na srpskom jeziku na ćiriličkom ili latiničkom pismu” – smatrajući taj član neustavnim, budući da član 10. Ustava samo ćiriličkom pismu priznaje službeni status. Ustavni sud Srbije je 24. decembra 2013. godine doneo Zaključak Ustavnog suda Republike Srbije br. IUz–309/2013, kojim se kao „apsolutno neosnovan” odbija Predlog za ocenu ustavnosti i zakonitosti člana 40. Zakona o trgovini (SG br. 53/2010, 10/2013) koji je 2. septembra iste godine podneo g. Dragojlo Leković iz Beograda. Sudije Ustavnog suda u obrazloženju odbijanja predloga o oceni ustavnosti navedenog člana navode: „Prema shvatanju Ustavnog suda, upotreba latiničkog pisma i stranih jezika i pisama u smislu osporenog člana 40. Zakona o trgovini ne može se smatrati službenom upotrebom jezika i pisma u smislu Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama i člana 10 Ustava, već spada u domen javne upotrebe jezika i pisama koji se u ustavnopravnom smislu može zakonom urediti na predviđeni način, pa nisu osnovane tvrdnje da osporene zakonske odredbe nisu u saglasnosti sa Ustavom.”
Iz navedenog Zaključaka Ustavnog suda Republike Srbije vidi se da se razdvajaju službena i javna upotreba jezika i pisma, s tim da se naglašava da „javna upotreba jezika i pisma u pravnom sistemu Republike Srbije nije uređena”, odnosno da se „u ustavnopravnom smislu može zakonom urediti na predviđeni način”. To, međutim, nije moguće ako se pojam „javne upotrebe” suprotstavi pojmu „službene upotrebe”. Poznati srpski lingvista, profesor Novosadskog univerziteta Dragoljub Petrović navodi da su vrlo česti slučajevi „u kojima se pominje službena i javna upotreba jezika, posebno kada se radi o zakonskom preciziranju ustavnih odredaba o manjinskim jezicima i njihovim pismima” i nastavlja da on „nikad nije uspeo shvatiti koja je razlika između tih ‘dveju upotreba’ i verovatno je to izmislio neki komunistički zakonodavac da bi mogao terorisati zdrav razum nosilaca srpskoga jezika”.
Anglista Ranko Bugarski, iako jedan od najvatrenijih zagovornika javne upotrebe jezika i pisma, kaže da „za razliku od službene upotrebe, javna upotreba jezika u svetu je nepoznata kao priznata ustavna kategorija, pa je ne treba eksperimentalno uvoditi u Srbiji. Taj pojam je toliko širok i neodređen da se ne može podvesti pod zakonske paragrafe bez izazivanja haosa u javnoj komunikaciji, otvaranjem širokog prostora za proizvoljna tumačenja, selektivnu primenu, pa i golu represiju. Dejstvo koje se ovom novinom verovatno imalo u vidu mnogo se bezbolnije može postići preciziranjem pojma službene upotrebe jezika i pisma. Osim toga, zakon koji bi pretendovao na to da ozbiljno i podrobno uredi javnu upotrebu jezika i pisma ne može se kako valja napisati, poštovati niti sprovoditi”.
Termin javna upotreba jezika uveli su, što je detaljno istražio i opisao istoričar Siniša Stefanović, u zakonodavnu (jezičkopravnu) upotrebu Hrvati, i to najpre u Amandmanu V na Ustav SR Hrvatske (16. februara 1972), koji je postao član 138 Ustava SR Hrvatske iz 1974. godine: „U Socijalističkoj Republici Hrvatskoj u javnoj je upotrebi hrvatski književni jezik – standardni oblik narodnog jezika Hrvata i Srba u Hrvatskoj, koji se naziva hrvatski ili srpski.”
U Srbiji je, pod uticajem Hrvatske i po ugledu na nju, izraz „javna upotreba” uveden na samom početku osamdesetih godina, ali nije napravljena njegova značenjska distinkcija prema izrazu „službena upotreba”. Mišljenja o „javnoj upotrebi” bila su vrlo podeljena, a to se najbolje vidi po kompromisnom karakteru Amandmana br. XXVI Ustavne komisije Skupštine SR Srbije od 7. januara 1989. godine. Zadržane su i „službena” i „javna” upotreba, a njihov odnos je trebalo da bude regulisan zakonom. Taj XXVI amandman je glasio: „U Socijalističkoj Republici Srbiji u službenoj i javnoj upotrebi je srpskohrvatski jezik i njegova pisma – ćirilica i latinica.”
Ovakvo rešenje došlo je petnaest godina pošto je uvedeno u Ustav Hrvatske. I upravo kad su Srbi prihvatili hrvatsko stanovište (što im nije prvi put!), Hrvati su svoj terminološki izum odbacili, i ostavili ga Srbima da s njim brigu brinu. Naime, u svom ustavu iz 1990. godine Hrvati su ukinuli termin javna upotreba, i zadržali samo termin službena upotreba jezika, tako da je tzv. hrvatski jezik postao „službeni jezik Republike Hrvatske”.
U okolnostima kada su Hrvati odustali od izraza koji su sami uveli, i vratili se izrazu koji su upotrebljavali i Srbi i ostali narodi „srpskohrvatskog jezika” u svojim ustavima, i u formulaciji Ustava Srbije od 28. septembra 1990. godine izraz „javna upotreba” formalno je napušten. Ali se on u primeni zadržao u Zakonu o službenoj upotrebi jezika i pisama (1991, 1994, 2005, 2010), tako da taj Zakon i nije napisan na osnovu ustavnog rešenja iz 1990. godine, nego na osnovu već citiranog Amandmana br. XXVI iz 1989.
Upravo iz tih razloga neophodno je o službenoj upotrebi srpskog jezika i ćiriličkog pisma suditi samo na osnovu njihovog statusa u Ustavu (i onom iz 1990, i onom iz 2006), a ne na osnovu Amandmana br. XXVI iz 1989. godine, jer je termin „javna upotreba” napustio čak i Ustav iz 1990, a onaj iz 2006. pogotovu. Pošto termin „javna upotreba” ne poznaje nijedan ustav na svetu, logično je da se pod terminom „službena upotreba jezika i pisma” podrazumeva upotreba jezika i pisma u svim kontekstima koji podrazumevaju upotrebu samog standardnog ili književnog jezika. Drukčije rečeno, i lingvistički i pravno postoje samo termini „službena” i „privatna ili lična” upotreba jezika i pisma u javnoj komunikaciji, jer se ti termin „daju definisati, a ‘javne upotrebe’ nema, jer je logički – time ni pravno – ne može ni biti” (S. Stefanović).
Ali šta to sve vredi kad Ustavni sud Srbije misli da javne upotrebe u Srbiji, mimo celoga sveta, ima – i pored toga što je nema u Ustavu Republike Srbije, ni onom iz 1990. ni ovom aktuelnom iz 2006. godine. Pa samim tim, po mišljenju srpskog Ustavnog suda, ono što Ustav ne pominje, a to je latinica, ima prednost nad onim što Ustav jedino kao službeno propisuje, a to je ćirilica. To je direktan atak i na srpski Ustav i na ćirilicu, baš poput ataka Ustavnog suda na Ustav i službenu upotrebu ijekavskog izgovora u srpskome jeziku.
Dženderizmi protiv srpskog jezika
Osim navedena dva postupka – postupka o službenom statusu ijekavskog izgovora i postupka o službenoj upotrebi ćirilice – još se jedan postupak o srpskom jeziku vodi pred Ustavnim sudom Srbije. A to je postupak o ustavnosti Zakona o rodnoj ravnopravnosti. Taj zakon Skupština Srbije usvojila je 20. maja 2021. godine, iako je na samom zasedanju upoznata sa stavom Visokog saveta sudstva u kojem se podržavaju primedbe Odbora za standardizaciju srpskog jezika SANU i eksplicitno navodi da je tekst Zakona o rodnoj ravnopravnosti „protivustavan i suprotan drugim postojećim zakonskim rešenjima”. Odmah po usvajanju tog zakona Advokatska kancelarija Radić, a potom i grupa članova Matice srpske, pokrenuli su postupak o oceni ustavnosti ovoga zakona. U argumentaciji za pokretanje postupka pred Ustavnim sudom navodi se da je premijerka Ana Brnabić obmanula Skupštinu tvrdeći da je „zakon u potpunosti u skladu sa Ustavom”, budući da Ustav Republike Srbije ne poznaje pojam „rodne ravnopravnosti”: „Država jemči ravnopravnost žena i muškaraca i razvija politiku jednakih mogućnosti” (čl. 15). U tom smislu, jedini opravdan naziv Zakona bio bi „Zakon o ravnopravnosti polova”, odnosno „Zakon o ravnopravnosti žena i muškaraca” ili „Zakon o ravnopravnosti muškaraca i žena”. Takođe se konstatuje da je taj zakon donesen po ubrzanoj proceduri, bez konsultacija sa najmerodavnijim organima i institucijama u Srbiji: SANU, Maticom srpskom, Institutom za srpski jezik SANU, Odborom za standardizaciju srpskog jezika, katedrama srpskog jezika na filozofskim i filološkim fakultetima, i da je pritom Vlada nezakonito i neustavno, za izvornu reč „GENDER” (džender) upotrebila narodni pojam „rod”, nasuprot činjenici da su u srpskom jeziku stotinama godina pol i rod bili sinonimi.
Protiv Zakona o rodnoj ravnopravnost glas je digla i Srpska pravoslavna crkva. Najpre patrijarh Porfirije u Vaskršnjoj poslanici: „Posebno pozivamo na očuvanje srpskog jezika i ćiriličnog pisma na kojima je izgrađena srpska kultura. Apelujemo da se normira upotreba ćiriličnog pisma u javnom prostoru, kao i da se obustavi nasilje nad srpskim jezikom i ukinu odredbe zakona koji to nasilje nameću, naročito kroz protivustavni zakon koji nameće takozvani rodno osetljivi jezik iza koga se krije borba protiv braka i porodice kao bogoustanovljenih svetinja i prirodnih oblika čovekovog ličnog i sabornog života.” Usledili su negativni komentari pripadnika džender-ideologije, povodom kojih je SPC odgovorila da se „ne bi ni oglašavala da je prilikom donošenja inkriminisanih odredbi Zakona o rodnoj ravnopravnosti uzet u obzir stav Odbora za standardizaciju srpskog jezika SANU, stručno mišljenje Matice srpske, stav Nacionalnog prosvetnog saveta i isti takav stav svih šest srbističkih katedri sa svih šest državnih univerziteta u Srbiji. Svi oni su saglasni da odredbe Zakona o rodnoj ravnopravnosti predstavljaju veoma grub oblik nasilja nad srpskim jezikom i njegovom književnojezičkom normom”. Pritom se SPC pita „kako je moguće da mišljenje i stavovi najvažnijih naučnih autoriteta za srpski jezik u Republici Srbiji ne bude uvaženo? Koja i čija ‘politička volja’ je merodavnija od njih? Zna li se uopšte čije je mišljenje prihvaćeno kada se glasalo za ovakav Zakon, zakon koji vrši nasilje nad srpskim jezikom i nad duhovnošću srpskog naroda, a kao integralni deo projekata takozvane džender-ideologije i politike vrši nasilje nad etosom i načinom života srpskog pravoslavnog naroda.”
A šta znači džender-ideologija, pokazuje Advokatska kancelarija Radić, koja je prva pokrenula postupak o oceni ustavnosti ovog zakona pred Ustavnim sudom, konstatacijom da „sada – od Ustavnog suda – zavisi da i će npr. već od 20. maja 2024. ili od sledeće 2024/25. godine (kada na snagu stupaju sve odredbe Zakona o rodnoj ravnopravnosti) otac i majka ispratiti sina u školu, a iz škole, kao roditelj 1 i roditelj 2, sačekati sina kao devojčicu, koja je počela da se zabavlja sa drugom, koji više nije devojčica”.
Pitanje je da li znanje srpskog jezika sudija Ustavnog suda seže do mogućnosti shvatanja datih jezičkih argumenata. Drukčije rečeno, koliko uopšte sudije Ustavnog suda (i sudije uopšte) znaju zakonitosti srpskog jezika da bi shvatili i prihvatili činjenicu da je Zakon o rodnoj ravnopravnosti ne samo neustavan no da je i zakon protiv srpskog jezika, zakon koji ozakonjuje nasilje nad srpskim jezikom. S obzirom na stav sudija Ustavnog suda o statusu ijekavice i ćirilice u srpskom jeziku, teško je poverovati da Ustavni sud ni u ovom slučaju neće pokazati neznanje suštinskih karakteristika i zakonitosti srpskoga jezika.
A i kako ne bi kad se zna da studenti na pravnim fakultetima u Srbiji uopšte nemaju srpski jezik ni među izbornim, a kamoli među obaveznim predmetima. Pritom se zaboravlja da izučavanje prava, baš kao npr. i novinarstva, kao imanentne podrazumeva sadržaje srpskog jezika. Kakve su posledice nepoznavanja srpskog jezika, zar treba bolji pokazatelj od ovih koje po srpski jezik – imaju dosadašnje odluke Ustavnog suda Srbije, a da i ne govorimo o negativnim posledicama koje na jezičku kulturu ima administrativno-pravni stil srpskoga jezika. Zato je – kako su u Deklaraciji o statusu srpskog jezika na nesrbističkim katedrama i nenastavničkim fakultetima zaključili učesnici Prve interkatedarske srbističke konferencije (održane 2021. u Tršiću) – „u cilju podizanja nivoa pismenosti, u cilju zaustavljanja procesa širenja jezičke nekulture, u cilju obezbeđenja stvarnog statusa pismenih onima koji taj status formalno imaju jer su fakultetski obrazovani a jezički neobrazovani – neophodno da nadležne obrazovne institucije, pre svega Ministarstvo prosvete i nauke, Nacionalni savet za visoko obrazovanje i univerziteti, ali i svaki fakultet ponaosob, preduzmu sve neophodne mere kako bi se stvorili uslovi za sistemsko iskorenjivanje nepismenosti i jezičke nekulture kako kod studenata tako i kod profesora”.
A ovde bismo dodali: i kod sudija, jer njihove odluke, naročito još ako se radi o odlukama sudija Ustavnog suda, neretko direktno idu u korist štete srpskoga jezika, pa sledstveno i srpskoga naroda, kome je srpski jezik osnovni nacionalni identitetski kriterijum. Ili će biti da ni to sudije ne znaju, jer se to ne uči u osnovnoj školi, gde su se jedino tokom školovanja susretali sa srpskim jezikom.
Autor: Miloš Kovačević
Izvor: Hronograf
