Европске вредности – реторичка неопредељеност
Највиша вредност модерне Европе је несмењивост владајућих група
Покушај давања званичног одговора о томе садржан је у члану 2 Лисабонског споразума о Европској унији (2007). Иако је сам покушај да се кроз правну формулу дефинише вредносни квалитет упитан, Уговор показује шта представници групација које владају и доминирају у државама чланицама ЕУ желе да сматрају „европским вредностима“.
Дакле: „Вредности на којима се Унија заснива су поштовање људског достојанства, слободе, демократије, једнакости, владавине закона и поштовање људских права, укључујући права припадника мањина“.
У исто време, Повеља Европске уније о људским правима набраја своје вредности – принципе: 1) принцип поштовања људског достојанства, 2) принцип обезбеђивања људских и грађанских права и слобода, 3) принцип једнакости, 4) принцип солидарности, 5) принцип демократије, 6) принцип владавине закона.
Све ове позиције су саме по себи разумљиве и природне. И, можда, међу њима нема ниједног који се не би могао препознати као добро у смислу јавног интереса и личне користи.
Вредности између императивног и ситуационог карактера
Проблем је, међутим, што навођење ових вредности оставља отворено питање њихове хијерархије. Ако се вратимо на 2. члан Лисабонског споразума („поштовање људског достојанства, слободе, демократије, једнакости, владавине закона и поштовање људских права, укључујући права припадника мањина“), јасно је да у одређеним условима да слобода може бити у сукобу са једнакошћу, демократија – са правима мањина, владавина закона – са поштовањем људског достојанства, а шта има предност – аутори Лисабонског споразума не кажу. То значи да појединац има право сам да одреди шта је више, а шта мање значајно. То јест, „вредност“ губи свој императивни карактер, она постаје ситуациона.
Престајући да буде морални императив, „вредност“ се претвара у нешто корисно, корисно у једном случају, а некорисно у другом. Испоставља се да је оно што Европа данас назива „вредностима“ само средство.
Постоје две врсте вредности: вредности које доносе корист, односно представљају оруђе који човеку доноси удобност; и вредности – императивног карактера, тј. оно у шта се човек заклиње и чему служи, што одређује смисао његовог живота.
Поједностављујући, можемо питање поставити и на следећи начин: ако је у односу на човека – вредност/корисност, прво значајније, више од другог, а друго је нешто што је корисно, али од чега се може одустати, онда у односу на човека – вредност/императив друго је важније, то је оно кроз шта човек дефинише себе, свој животни положај, његово значење.
А оно што се проглашава „европским вредностима“, у ствари, не показује се као вредност, предалеко је од онога што су некада биле вредности Европе. Једном давно, Европљани су умирали за ослобођење Гроба Господа Исуса Христа, борили се част Лепе даме. Потом су умирали за краља. Затим – за свету веру (неки – римокатоличку, неки – протестантску). Касније – за тријумф разума и свргавање тиранина. Затим – за ствар пролетаријата и еманципацију читавог радног човечанства. Борили су се за нацију, а против „аристократа и попова“. За право побуне против угњетавања, за националну независност земље.
То су биле њихове вредности. Људи су умирали за њих – а то значи да су то биле стварне вредности. То су били Европљани.
Не може се умрети за тријумф мултикултурализма или за Европски парламент, јер се не може умрети за средства која замењују недостајуће циљеве. Оно што су у Европи још спремни да назову вредностима, престале су да буду вредности. Већина Европљана данас нема за шта да умре, а нису спремни ни због чега. Стога данас више нису Европљани. Искрено, последњи Европљанин у Европи данас је Русија, али и она ће престати то бити ако прихвати и ноторне „европске вредности“.
Вредност је оно што особа сматра важнијим од свог живота. То мишљење је оно што га чини човеком.
Проглашавање вредношћу начела који није вредан живота, лишава вредност императивног (светог) садржаја. Нестаје обавеза препознавања власти вредности над собом. Ако је, међутим, оно што се проглашава вредношћу оно за шта се зна да је средство, онда се сам живот претвара у највишу вредност. Онда је ради спасавања живота све дозвољено – издаја, лаж, предаја; ради спасавања свог живота, човек може да одустане од било каквих моралних ограничења, забрана, везаности, обавеза. Може да побегне са бојног поља, изда земљу, да своју вољену преда хулиганима, прода мајку трговцима робовима, понизи се до те мере да изгуби свој људски лик …
Идеологија је јединство вредности и циљева. Ако су „европске вредности“ скуп средстава, онда Европа нема ни циљеве ни вредности. То значи да европско друштво постоји бесциљно, покоравајући се животињском позиву на потрошњу, што се маскира одсуством вредности и циљева слаткоречивим одговором о вредносној природи скупа одређених средстава.
Читав низ инструмената и средстава проглашених „европским вредностима“ има за циљ постизање једног циља: очување постојећег друштвено-економског поретка. Односно, очување у власти актуелних владајућих група. Њихова непроменљивост је, јасно је, највиша вредност модерне Европе.
Превео Цветин Глоговчанин (https://www.fondsk.ru/news/2021/04/17/evropejskie-cennosti-ritoricheskaja-neopredelennost-53395.html)
Извор: Наука и култура
