Evropa sa migrantima i bez ciljeva: muslimanska invazija na evropsku ideološku pustoš
Evropa ne može da se odrekne muslimanskih migranata, ali ni da ih asimiluje. Evropski lideri pokušavaju da izvuku zaključke iz problema sa muslimanima, ali u principu neće moći da donesu adekvatne, iscrpne zaključke. Teškoće na osnovu islamizacije Evrope leže u činjenici da Evropa nema ideologiju.
Evropa živi bez ciljeva. Jedini razlog Evropljana je materijalni komfor, a takav smisao ispunjenja života čoveku nije dovoljan.
Stoga čovek traži. Među danas projavljenim snažnim ideologijama svakako se ističe islam, posebno onaj radikalni. Evropsko društvo nije bilo u stanju da integriše ni nosioce umerene islamske ideologije. Ako je pre 50-70 godina predstavnik drugog sveta koji je došao u Evropu video nešto čemu bi mogao nekako da se pridruži, sada je Evropa za njega ideološka pustoš, u kojoj nema značenja i vrednosti. Napokon, „ljudska prava“ ne mogu biti vrednost, već su samo sredstvo.
A pošto evropski vladajući krugovi nisu u stanju da se oslobode ropstva multikulturalizmu, kao ni borbe protiv „totalitarizma“, tako ako bi se oslobodili odbacivanja ideološke sigurnosti, oni nemaju šta da suprotstave islamu. U budućnosti su moguća dva puta za Evropu. Ili će oživeti snažni „crni“ nacionalistički projekat u duhu hitlerizma (Četvrti rajh), nije slučajno Brejvik sebe nazvao krstašem, ili će biti neophodno obnoviti supermoderni projekat, kakav je bio komunistički projekat, ili projekat budućnosti, koji osigurava otkrivanje ljudske ličnosti i kreativno samoostvarenje čoveka.
ZNAČAJ IDEOLOGIJE
Problemi sa muslimanskim imigrantima, kao što je već pomenuto, u odsustvu ideologije u Evropi su nerešivi. Potražnju za migrantima uzrokuje stanje evropskih proizvodnih snaga. Evropljanin želi da radi na manje-više zanimljivom, laganom poslu i, uz to, dobro zarađuje. Ne želi da obavlja pomoćne poslove, ne želi da obavlja posao radnika, a mogućnost da se sve to prenese na robote i automatizaciju još uvek nije obezbeđena. Stoga Evropa ne može odbaci imigrante, ali ni da ih integriše u svoje semantičko polje. Doseljenici u Evropi nemaju za šta da umiru.
U isto vreme, sloboda govora data islamskom ekstremistu pretvara se iz građanske slobode u pretnju društvu i životima ljudi; parlamentarizam, koji dobro funkcioniše u uslovima relativno mirnog razvoja, može postati sredstvo za razaranje zemlje u ratnim uslovima.
Nemoguće je da se iko ko veruje u Allaha pomiri sa idejom da svako može verovati u bilo šta ili uopšte ne verovati ni u šta. Musliman može da prihvati činjenicu da ne treba da ima četiri žene, već jednu, ali nikada neće prihvatiti ideju da drugi muškarac može biti „supruga“.
Netačno je, sa moje tačke gledišta, da se, recimo, „nacionalnim frontom“ Marin Le Pen, „Alternativom za Nemačku“ i drugim sličnim strankama u evropskim zemljama nazivaju terminom „desno“. Istorijski gledano, nekada su delovali sa desnih pozicija, ali danas nemaju ništa „desno“. Le Penova stranka danas je najlevičarskija u Francuskoj, a Alternativa za Nemačku, više nego iko drugi, brani socijalna prava nemačkih građana. Te stranke ne propovedaju nacionalizam kao ideju superiornosti svoje nacije, već kao ideju nacionalnog samoodržanja. Kada ljudi u Francuskoj i Nemačkoj kažu da žele da žive prema sopstvenim normama i to isto očekuju od pridošlica, onda je ovo zapravo nacionalnooslobodilačka, leva politička pozicija za razliku od stavova desnice političke snage na vlasti.
KO JE U EVROPI DESNICA, A KO LEVICA – OPŠTA ZBRKA
Svaka vlada ima dužnost – da održava mir i spokoj u zemlji, da osigura red i zaštitu građana. Ako se pojave grupe koje zadire u ovaj poredak, vlada je dužna da upotrebi sve snage kojima raspolaže – automate, pendreke, mitraljeze, gasove, bacače plamena, artiljeriju, avijaciju, kako bi suzbila pobunjeni ustanak i zaštitila građane. Ako vlada to ne učini, ili ako joj vojne snage prestanu da se potčinjavaju, onda ona prestaje da bude vlast. Kada se, dakle, ista ta Marine Le Pen suprotstavi arapsko-muslimanskoj dominaciji u Francuskoj, ona se zapravo nađe na pozicijama na kojima su i komunisti i de Gol stajali tokom Drugog svetskog rata, braneći se od nacističke invazije.
Postoji i ovakav primer: u Ukrajini se sada ne vodi borba između ruskog i ukrajinskog jezika, već borba između antifašista i fašista. Socijaldemokratske stranke Zapada, posebno Socijalistička partija Francuske, podržavaju ukrajinski fašizam. A antifašističku borbu naroda Ukrajine podržava Marine Le Pen.
Voleo bih da se nadam da će ovaj antifašistički front, koji se rađa u Evropi, pronaći snagu da se odupre i arapsko-muslimanskoj invaziji i profašističkoj, što zapravo po suštini, predstavlja tendenciju evropskih vladajućih grupa da vaskrsnu.
S ruskog preveo Zoran Milošević (https://www.fondsk.ru/news/2021/04/10/evropa-s-migrantami-i-bez-celej-53341.html)
