Ево зашто је вантјелесна оплодња легални злочин

Тачно је да у вантјелесној оплодњи бива да буде зачето само онолико ембриона колико ће бити унијето у материцу. Али, од свих ембриона на овај начин унијетих у материцу, само мали број њих се „прими“, остане у животу. Мало-мало па чујемо или прочитамо да је нека жена морала да понови поступак, други, трећи… пут јер претходни нијесу успјели. То значи да су ембриони унијети у материцу умрли. Уколико буде зачето више ембриона него их је унијето у матрицу, они могу бити замрзнути у течном азоту и жена у наредним поступцима може њих да користи, да не би понављала цјелокупан поступак.

Дакле, вјероватноћа да ће дијете зачето у процесу вантјелесне оплодње бити рођено је мала. У неком од мноштва мојих текстова на тему права на живот зачетих а не рођених људи написао сам да ме поступак уношења у материцу онолико ембриона колико је зачето – због процента извјесности да ће ова дјеца бити рођена – подсјећа на усмјеравања дјетета које је тек проходало да пређе на другу страну веома прометног булевара. Неко дијете ће успјети да пређе, али највећи број њих биће прегажено. Бива да се рађају дјеца вантјелесно зачета, али много више их у том поступку умре прије рођења.

Зар тај замишљени чин гурања дјетета које је тек проходало да пређе на другу страну веома прометног булевара, са великом вјероватноћом да ће погинути, када би био стваран не би био злочин? Зар човјек који то дијете гура није злочинац? Зар родитељи тог дјетета на чији захтјев оно бива гурнуто на тај булевар нијесу злочинци? Зар законодавци који су тај чин учинили легалним нијесу злочинци? Зар финансијери тог чина нијесу злочинци? Зар пропагатори тог чина нијесу злочинци? Зар сви они који окрећу главу од тог чина нијесу саучесници у том злочину?…

Као по правилу, од родитеља који иду на вантјелесну оплодњу чујемо: „Ми немамо другог начина да добијемо дијете“. А по коју цијену то дијете бива рођено? Колико његове браће и сестара је у том процесу помрло, или пак спаљено или на други начин усмрћено? Или колико њихове дјеце је смртно страдало а да ниједно није рођено?

Вантјелесна оплодња је достигнуће технолошког развоја човјечанства. И посљедица његовог духовног суновраћења.

Разни медицински разлози могу бити да мушкарац и жена не успијевају да зачну дијете на начин како је предвиђено Божијим Промислом. Али често су узроци томе претходни абортуси и сексуално распусни живот и жене и мушкарца.

„Што сада да радимо, нијесмо знали што се при вантјелесној оплодњи догађа“, кажу многи који су, поступивши по препоруци љекара, у атмосфери њене друштвене општеприхваћености, ушли у тај поступак. Неки од њих, који иду на богослужења, претходно су питали свештеника и он им је то благословио.

Вантјелесне оплодње с Божијим благословом нема. Ни у којем случају. Ни по каквој снисходљивости. Свештенички благослови за вјештачку оплодњу су њихови лични, плод њиховог незнања или њиховог мудровања. Они су њихов гријех.

Вантјелесна оплодња је један од облика човјековог „играња“ Бога у науци.

Од увијек је бивало да брачни пар не може да има дјецу. Од Бога је благословено усвајање дјеце. Али у том процесу држава мора бити одговорна, поштена. Премного је криминала у усвајању дјеце. Као што и у вантјелесној оплодњи може новац бити узрок понављању поступака, барем до лимита колико их држава финансира. Држава, да је иоле одговорна, потпомогла би рађање дјеце коју њихови родитељи хоће да убију абортусом и ако их ови не прихвате давала неплодним супружницима на усвојење.

Бог је човјеку дао лијек за гријех. И дао му је слободу да га узме или не. Тај лијек је – покајање. Покајање је измирење са Богом, очишћење душе да она може да прими Божију Љубав.

Није покајање кукање што учинисмо, ни грижа савјести, ни самоосуђивање. Покајање је исправљање грјешно учињеног ако је то могуће, и свакако будући земаљски живот у којем гријех неће бити понављан. Покајање мора бити дјелатно, са повјерењем у Бога.

Они који су приступили вантјелесној оплодњи покајаће се тако што то више неће радити. Ако су у току тог поступка, морају га завршити. Ако су дјеца у материци, мајка мора учинити све што јој је могуће да их роди. Ако су ембриони залеђени, мајка мора да их прими у своју материцу. Ако то није могуће, због броја залеђених ембриона или из неког другог медицинског разлога, те ембрионе, када умру, њихови родитељи треба да сахране. Ембриони су њихова дјеца, чланови њихове породице, и мјесто им је у породичној гробници а не на сметлишту медицинског отпада.

Човјек је човјек од тренутка свог зачећа. Основни проблем, из којег произилазе други проблеми нељудског односа према нерођеној дјеци, па и њихових очева и мајки, је што се према њима не односимо као према живим људима. Тек онда када схватимо да је и зачети а нерођени човјек исто толико човјек колико и рођени, разумјећемо и димензије пошасти убијања нерођених људи вантјелесном оплодњом, тзв. контрацептивним средствима и абортусом; када схватимо да је убити нерођено дијете, па било оно старо и један дан, један секунд, ништа мањи злочин него убити рођено дијете од годину, двије, пет… дана.

Покајање за злочин убиства зачетог а нерођеног дјетета је и када му палимо свијећу у цркви, када се Богу молимо за његову душу, када смо са њим у односу кроз наше свакодневне помисли на њега, када Богу приложимо свој жртвени труд додатним постом ради њега, када из истог разлога помогнемо немоћном, када смо на услузи болесном, када никога не осуђујемо због његовог гријеха, па и према нама, свјесни да је наш гријех већи…

Наше покајање за овај злочин, посебно дјелатно, је и када јавно указујемо на злочин убиства зачетог а нерођеног дјетета: у разговору са људима, на друштвеним мрежама… То морамо радити без увијања, без устезања, без рукавица, без еуфемизама – именујући појаве ријечима чији их садржај истинито одражава. Тек тако је могуће разумјети димензије проблема о којем говоримо. Овај злочин је легалан и друштвено прихваћен, тако да јавно указивање на њега ономе ко то ради може донијети и невоље. Што су те невоље веће, то је наше сведочење Христа на овај начин узвишеније.

Овај текст, као и многи који сам на ове теме до сада објавио, моје је покајање. Подијелијете га што већем броју људи. И то ће бити ваше покајање.

Аутор: Протојереј Јован Пламенац