Evgenije Rodionov – simbol mučeništva našeg vremena
„U ovom svetu koji voli sebe i svoje, i koji nipošto ne želi da se odrekne sebe, mučeništvo je najviši akt odricanja od sveta, mučeništvo je najviša duhovnost“, rekao je protojerej Aleksandar Šargunov. Mučeništvo je nepriznavanje ovozemaljskih, prizemnih ljudskih potreba, već stremljenje ka neprolaznim, večnim, ali krvlju zapečaćenim vrednostima. Kroz mučeništvo se stiče smirenje i uzdanje, više ne u sebe, već samo u Boga. Jedino kada sve svoje nade položimo na Hrista, Njegov Krst i Njegovo Vaskrsenje, jedino tada će i naša Krsna Žrtva, naše mučeništvo postati naš ponos, naša pobeda i venac slave.
Takvim vencem pobede, mučeništvom i večnom slavom okićen je i krstić koji je obema rukama privijao na grudi vojnik Evgenije Rodionov prkoseći čečenskom koljaču. Kada je sa trojicom drugova pao u zarobljeništvo, mogao je da bira između: života i smrti, krsta i polumeseca, slobode i ropstva, mučeništva i kukavičluka, pobede i poraza. Čečeni su posebno navaljivali na Evgenija primetivši na njemu pravoslavni krstić, nagovarali su ga da ga skine, primi njihovu veru, postane njihov brat i svi košmari, sva mučenja bi prestala. S nepunih devetnaest godina pored njega nema ni mame, nema oficira, nema nikoga. On zna šta znači postati „brat“ čečenskog separatiste, zna šta znači odreći se krsta, i donosi odluku. U trenucima kada misli da je najusamljeniji, kada oseća oštricu noža pod grlom i čuje zverske pokliče koljača koji se sprema da mu odrubi glavu, Evgenije dobija najpouzdanijeg Saveznika – Hrista. U Hristu pronalazi snagu da istraje u trpljenju strašnih mučenja, kroz Hrista dobija utehu i spoznaju da je Krsna smrt jedini pravi izbor, na Hrista polaže nadu da njegova žrtva nije uzaludna. Odluku da krstić, koji je dobio na poklon kao dečak i koji nikada nije skidao, uprlja jedino svojom krvlju, da svetinju koju krstić simbolizuje brani svojim životom, ovaj ruski vojnik donosi hrabro i sa verom u Boga. Svoju Krsnu smrt on je sjedinio sa Hristovim krsnim stradanjem, Gospoda razapinju na Krstu, Evgeniju odsecaju glavu nakon strašnih mučenja. Eto odgovora na bezbroj pitanja koja je sebi i drugima postavljala njegova majka, Ljubov Vasiljevna: šta je njenom sinu davalo snage da izdrži nadljudska iskušenja, šta ga je jačalo, šta mu je pomoglo da sačuva čvrstinu i hrabrost u poslednjim trenucima života? Po njenom svedočenju Evgenije se pre odlaska u vojsku po sopstvenoj volji ispovedio i pričestio. I kao dečak voleo je da odlazi u crkvu, uvek je sam donosio kući bogojavljenjsku vodicu. Njegov izbor-smrt za Hrista, ispoljava samim tim duboku ličnu veru u Vaskrslog iz mrtvih. I onome ko se tako, po cenu života i smrti drži za Njegovu svetinju – Krst, Bog otkriva snagu koja je u njemu skrivena, snagu Hristove ljubavi prema ljudskom rodu.
Krstić koji je Evgenije svojim životom branio, taj simbol pobede hrišćanstva nad silama zla, pronašla je njegova majka posle šestomesečnog traganja pored sinovljevog obezglavljenog tela. Zbog odlučnog odbijanja da skine krstić, ovaj vojnik podvrgnut je mučnom pogubljenju 23. maja 1996. godine u Bamutu, na svoj rođendan, na dan pravoslavnog praznika, Vaznesenja Gospodnjeg. Ovo je već dvadeseti Spasovdan od mučeničke smrti Evgenija Rodionova, predstavnika one generacije ruske omladine koju mnogi smatraju izgubljenom. Izgubljenom u vremenu i prostoru, nezrelom i nesposobnom da učini bilo kakav podvig. Mnogi bi današnju omladinu, i rusku i srpsku, uporedili sa mrtvim morem, bez pokreta, emocija i nacionalne svesti, bez morala i verske utemeljenosti. Generacije s kraja dvadesetog veka, nezrele, asocijalne i nemotivisane, rak rana su današnjeg savremenog društva. Međutim, iako su sve navedene osobine svojstvene današnjoj omladini, postavlja se pitanje da li su baš sve lađe potonule, pojavi li se makar koji talasić da uzburka to mrtvo more i najavi dolazak bure koja će da uskomeša zaparloženu i uspavanu pučinu nacionalne svesti? Srećom, brojni su primeri osvešćenih i hrabrih mladića našeg vremena koji nisu plutali po ustajaloj površini mrtvog mora, već su se poput cunamija uzdigli do nebesa, zasijali podvigom mučenika i osvetlili put milionima, ostavljajući za sobom zlatan trag kao putokaz. Takav trag ostavio je, između ostalih i vršnjak Evgenija Rodionova, devetnaestogodišnji vojnik Stojadin Mirković koji je izgubio svoj život ne želeći da napusti oklopni transporter prilikom opsade kasarne u Bjelovaru. Tada je herojski poginuo zajedno sa svojim komandantom majorom Milanom Tepićem. Vojničku zakletvu doslovce je ispoštovao kurir Spomenko Gostić koji je sa samo 14 godina tri puta ranjavan na frontu Republike Srpske, i na kraju je podlegao povredama braneći svoje selo. Sličnu postojanost i odlučnost pokazao je vojnik Miloš Ćirković koji je branio svoj kućni prag u kosovskom selu Belo Polje do poslednjeg daha, ne želeći da se povuče na bezbednu teritoriju i svoje ognjište ustupi nekrstu.
Svesnu žrtvu na oltar otadžbine prineli su svi navedeni mučenici. Neokaljanog obraza, uzdignute glave krenuli su u svoju poslednju bitku, poslednji juriš. Ali, njihovo poslednje: „Uraaa!“ odzvanja i danas glasnije i ponosnije nego onda kada im se od srca otelo. I još je bezbroj primera nepokolebljivih i neustrašivih mučenika čija herojska smrt dokazuje da je Pravoslavlje u Rusiji i Srbiji još uvek živo, da su ove, krvlju natopljene zemlje, još uvek sposobne da uz pomoć Božiju iznedre gorostase koji su postradali ne štedeći svoje mlade živote. Dok god traje sećanje na njihove podvige, dok god ih pominjemo, ni Evgenije, ni Stojadin, Miloš i Spomenko, nisu poginuli, nisu pogubljeni. Oni će živeti u narodnom sećanju, a njihova imena su zanavek ispisana u Knjizi večnosti.
Kada spasovdanska zvona objave Vaznesenje Hristovo, neka se u dušama pravoslavnih umnože molitve novomučenicima koje će se vazneti do Prestola Božijeg za spasenje svih nas, cele Vaseljene.
Novomučenici ruski i srpski, molite Boga za nas!
Izvor: svetikraljmilutin.wordpress.com
