ЕУ је проклети избор, а Косово и Метохија Богом благословен

Да ли смо достојни историје наше? Да ли нас је захватила западњачка река? Да ли нам се душе опасности плаше?“’

Као никада у својој великој, богатој и часној историји у овом времену смо као народ духовно и морално пали толико, да смо скоро досегли тачку са које повратка нема. После вишедеценијског тровања разним сатанистичким идеологијама (комунизам, хуманинизам, екуменизам, глобализам…) постали смо равнодушни, безоћајни и незаинтересовани за било шта од егзистенцијалног значаја и више не размишљамо главом, него онако како нам намећу господари Новог светског поредка.

Као последица таквог стања, србски народ се данас налази пред коначним избором којем се царству приволети. Тај избор је увек пратио овај народ, али за разлику од наших часних предака који нису имали дилему шта изабрати, ми смо данас својим грехопадом довели себе пред свршени чин – пред нама је коначан избор, у смислу да ако изаберемо погрешно, нећемо више постојати. Да подсетимо какав је то избор око којег се Срби толико двоуме:

  • Са једне стране имамо ЕУ која представља: тренутно и пропадљиво царство, људождерство, блуд, разврат, содомију, жеђ, глад, грех, смрт, служење непомјанику, издају Христа и Свете Небеске Србије на челу са Светим Савом, односно тај избор доноси испуњење Лазареве клетве – проклетство и крај овог народа.
  • Са друге стране имамо КиМ које представља: вечно царство, непропадљиво, неуништиво, извор воде живе, Православље – Светосавље, благослов Светог Саве и Свете Небеске Србије, служење Богу, верност часним прецима, благостање и вечан живот.
“Србија је вечна, док су јој деца верна“

Србски народ који гледајући не види, слушајући не чује и срцем не разуме, полаже наду и очекује помоћ од оних који ни себи не могу помоћи: странке, лидери, идоли, светске силе, било са запада или истока. Заборавили смо на речи св.Николаја Србског: “Та прођите се поуздања у немоћне и смртне људе. Вратите се Богу живоме, у коме је спасење“. Има наде за Србство, само ако се врати Господу Исусу Христу и Светом Сави!Онај који је из ничега створио свет и из праха човека, може учинити и да Србија васкрсне. Све ће то Господ да уреди, али ако има за кога!

Данас се многи престављају као патриоте и борци за КиМ, међутим питање је да ли су искрени и да ли је њихова борба Богом благословена. Тако данас имамо у Србији и оне који се представљају патриотама, а својим радом или нерадом више наносе штете него користи борби за Србију, а народ Србски још више збуњују и гурају у пропаст:

-Странке и политичари се боре за освајање политичких поена, све ће учинити да би били на власти, односно остварили извесне личне и страначке користи. Када би имали и мало савести, политичари који се данас представљају као патриоте прво би требало да признају своје грешке и заблуде, да очисте своје редове од корумпираних појединаца, па онда да изнесу јасно и гласно планове за опстанак ове државе.

-Данашња интелектуална елита, част ретким часним појединцима, да би умирила своју савест и задовољила сујету, пишу срцепарајуће текстове и књиге бомбастичких наслова, на митинзима држе “велике“ срчане говоре позивајући чак и на буну, а када треба прећи са речи на дела нигде их нема. Уместо да стану на чело народа и поведу га у борбу, они поступају по оној “Ми смо вама рекли шта треба да чините, сад идите и то урадите“.

-Патриотске организације, којих из дана у дан има све више, јер непрестаним деобама настају нове (због сујете њихових челника и деловањем Службе), можда највише доприносе одсуству јединственог фронта у борби за Православну веру и Србију. Колико су неки од њих искрени у тој свој борби показује и то што благослов траже од екумениста Београдске патријаршије који отворено раде са архијетиком папом на унијаћењу овог народа и дају подршку евроунијатској колонијалној управи у издаји народа и државе.

Екумениста Порфирије и евроунијата Вучић је једнако велика издаја

Подсећам заборавне и информишем неупућене, екуменисти су 2010. године прво безаконо протерали владику Артемија, који је био стуб одбране КиМ, а онда су на трон Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске неканонски поставили Теодосија Шибалића, који је са својом десном руком Савом Јањићем већ признао терористичку творевину Косово, при томе блиско сарађујући са онима чије су руке крваве невином Србском крвљу, Тачијем, Харидинајем и другим шиптарским злочинцима.

Срби, не верујте онима који се наводно боре за КиМ, а истовремено сарађују са екуменистима који издадоше Христа, у блуду са највећим крвником србског народа архијеретиком папом. Немојте дозволити да вас за Голеш планину воде они који раздвајају борбу за Православну веру од борбе за КиМ, јер то је нераздвојиво, то је Крст Србског народа, то је борба за Светосавље са благословом Светог Саве и Свете Небеске Србије. Jедино је благословена борба она чији је темељ Православна вера и жртва Светог мученика кнеза Лазара и његове војске.

Пред нама је пресудна борба, која се неће водити само мастилом и причама, већ сузама и крвљу, у којој ће бити потребно да будемо спремни на жртву Лазареву, Милошеву и других србских ратника и мученика који живе вечно, да се угледамо на Немањиће који нису били само побожни и мудри владари, већ и ратници на гласу. То је борба да се сачува света прошлост-идентитет, борба за садашњост достојна прошлости и борба за будућност достојна вечности. А ко год се за то бори, ако и умре живеће, ако и погине победиће поручио нам је Св. Николај Србски. Због свега тога нам је потребно јединство и слога, али не било какве или са било ким, већ једино онако како Свети Јустин поручи “Света слога, Србина спашава“, односно саборност у Христу и за Христа. Тада ће се показати ко је био искрен, а ко лицемер, односно како рече Свети Христов витез Милош Обилић:“Какви будемо сутра, бићемо довека!“

На крају ћу завршити цитатом из потресне књиге “Плач старе Србије“, а који на најбољи начин говори шта је КиМ за нас Србе и шта нам је чинити:

“Србски народ нема скупље речи од речи Косово, ни драгоценије стварности, ни веће светиње, прошле, садашње, и будуће, него што је стварност и светиња Косова. За Србе, питање Косова није просто биолошко питање или питање само “области“, “покрајине“ или “републике“. Оно је нешто неупоредиво веће и више од тога. Питање Косова је питање духовног, културног и историјског идентитета Србског народа. Косово је после Светог Саве, први пут у овоме народу једна истина и стварност где се цео народ исказао, дошао до своје саборне целине и целосности… Косово је наше памћење, наше огњиште, жижа нашег бића. А одузети једном народу памћење, значи – убити га и духовно уништити.“

Учинимо што стоји до нас, остало ће Господ дати!

Раб Божији Горан Живковић

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!