ЕПС мора да остане национално добро

петак, 31. 03. 2023.четвртак, 30. 03. 2023. Kefalo

ЕПС је компанија највећег националног значаја

Привреда као егзистенцијални основ развоја друштва односно државе је незамислива без енергије, електричне нарочито; она је conditio sine qua non економске активности – крвоток привредног раста уопште; њена континуирана испорука је аксиом а њен, чак и кратак нестанак, доживљава се као смак света. Стога њено снабдевање и потражња морају да буду у сваком тренутку избалансирани. Енергија је била и остаће незаобилазна глобална геополитичка али и домаћа тема.

Деценијама се нагађа о приватизацији ЕПС-а. Међутим, уместо да актуелна српска власт избегне грешке претходника („Сартид” је 2003. продат за 23 милиона долара), пажљиво ослушне јавност и домаће добронамерне стручњаке, режим самоуверено корача ка његовој трансформацији у акционарско друштво – путем који недвосмислено води продаји. Председник Републике и Влада наиме сматрају да је много боље управљање у наредној итерацији, препустити приватном сектору јер:

– странци ће много ефикасније водити компанију;

– власници малих фирми богате се на рачун јавних предузећа;

– зауставиће се запошљавање неодговорних страначких чланова;

– треба попунити буџетске „рупе“;

– једном речју „ми то не умемо да радимо“.

„Превиђа“ се притом да је распродаја (право име приватизације) државних предузећа срж српске економске и социјалне трагедије. Резултат криминалне спреге политике и енормног новца јесте екстремно сиромаштво и масовне болести – до 2025. биће потребно зрачење за 40.000 пацијената оболелих од карцинома (Грујичић).

Присетимо се продатих па ишчезлих предузећа (Лола, Јат, Беобанка, ИМТ…), списак је бескрајан. Дерегулацију као приватизациони модел, не помињу више не само амерички економисти (Сакс, Штиглиц, Перкинс) већ ни земље Европске Уније које су продале читаве гране својих индустрија схвативши колико приватни сектор у неким сегментима може да буде неуспешан. Одличан новији пример је француска електропривреда коју је влада својевремено делимично продала. Због катастрофалне небриге и неадекватног управљања нових сувласника, влада би требало да ове године доврши ренационализацију ЕДФ (Electricite de France), предузећа са преко 520 TWh инсталисане снаге.

Најдрастичнија манифестација овакве „економије“ је када држава остаје без имовине зато што не жели, не уме или не сме да суверено, савесно и стручно уреди јавне финансије. Ако тако настави, Влада убрзо неће имати чиме да гарантује ино-кредите које користи за одржавање ликвидности а продају државних обвезница ће и даље представљати као поверење страних инвеститора у српско економско чудо. То „чудо“ данас има БДП од око 7.800 евра по глави становника,– наспрам аустријских 45.000. Узгред, Србија је крајем осмадесетих имала, изражено у данашњим доларима, преко 11.000 америчких долара.

Стратешки делови привреде земље као што су енергетика, пољопривреда и шумарство производња лекова, воде, наменска индустрија итд., морају да остану национално добро јер ко год их купи једини мотив биће му профит. С друге стране, пракса у бившим транзиционим земљама показује да су, захваљујући активној политици државе, нека јавна предузећа постала узорне компаније (чешки “ЧЕЗ” или мађарски “МОЛ”).

Српска Влада, под политичким притиском трећеразредних изасланика Беле куће и Европске Уније, не одустаје од неолибералног модела као „најефикаснијег лека“ против економских недаћа. Земља се де факто одрекла имовине, послушно прихватајући статус дужничкe робиње. Колективни запад и иначе на балканско полуострво гледа као на извор синдикално незаштићене, јефтине радне снаге и тржиште за своје производе, банке, осигуравајућа друштва.

Деценијски тропар “директна страна улагања” не може да помогне да се систем стабилизује. Оваква приватизација је до те мере обесмишљена да треба проверити ко je ту заправо улагач (Душанић). Наиме, страним инвеститорима се нуде дугорочне пореске привилегије, бесплатна инфраструктура, хиљаде евра по запосленом, бенефициране цене енергије…

„Добронамерни“ приватизациони савети (у суштини уцене) Светске банке и Међународног монетарног фонда о стабилном девизном курсу и скупом динару, учинили су своје: домаћи реални сектор је заустављен а тржиште се снабдева страном робом. Тако је комбинованом методом сломљена кичма економског система Србије.

Наметање нео-либералне стратегије транснационалног, деперсонализованог капитала и гушење било које форме не-тржишних економских односа, јесу најчистији облик деструкције друштва и државе коју спроводи Вучићев режим. Његови истрајни напори да се страном/домаћем капиталу омогући ничим спутана контрола над народним бићем, његовом материјалном наслеђу, су попримили епске размере.

Пуно је примера који илуструју како је овакву судбину на жалост, делио и ЕПС. Деценијска „крени/стани“ изградња ТЕ Колубара Б, успорено решавање имовинских питања на земљишту у приватном власништву плански предвиђеном за експлоатацију угља, неблаговремено улагање у модернизацију термоелектрана, новац од повећања цене струје који завршава у буџету уместо у ЕПС-у коме је намењен, дугови Симпа, Азотаре у стечају, Петрохемије, Трајала, ФАП-а, конвертовани су у данас обезвређен власнички капитал.

Sui generis случај су погрешне процене доприноса алтернативних енергетских извора (ветропаркови). Руку на срце, на ту америчку превару насела је и Немачка. Њен бивши савезни министар животне средине Јирген Тритин је 2004. године рекао да ће терет домаћинстава за обновљиву енергију износити „само око један евро месечно, што је цена кугле сладоледа“. Министар је и дан данас предмет подсмеха јер је бум обновљивих извора енергије већ 2013. натерао владу да изађе с новом проценом од чак хиљаду милијарди евра предвиђених трошкова до 2030-их за Energiewende – немачку енергетску транзицију.

Посао Владе је да донесе најбољу дугорочну политику развоја енергетског система а управљање ЕПС-ом повери одговорном тиму домаћих стручних и посвећених људи. „Енергија“, ЕПС-ова ревија од 3. марта 2023. пише да је једна од најстаријих хидроелектрана „Зворник“ поставила рекорд у дневној производњи захваљујући обновљеним агрегатима и опреми као и да је ЕПС у фебруару, под ванредним околностима, извезао струју за преко 21 милион евра.

ЕПС је без сумње, компанија највећег националног значаја. Недопустиво је да се с његовом/народном судбином поиграва министарка енрегетике чије право презиме јавност не зна поуздано. Српске власти треба да одмах сиђу с воза који Србији доноси продају ЕПС-а. У супротном, кондуктери Колубаре ће их извадити из вагона. Истекле су им возне карте.

Аутор: Милорад Перовић

Извор: Између сна и јаве