Episkopa Artemija je Bog poslao u naše dane da štiti pravoslavlje od jeresi, od ekumenizma koje je ime za sve jeresi
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha.
Neka je blagosloven ovaj dan, braćo i sestre. Dan u koji proslavljamo Svetog arhistratiga Mihaila, sa arhistratizima Gavrilom, Rafailom, Urilom, Salatilom, Jegudilom, Varahilom i Jeremilom i svim bestelesnim silama Božjim.
Ko je ovaj arhistratig Mihail? Njegovo ime nam otkriva tajnu njegove službe. Ime njegovo, Mihail, znači „ko je kao Bog“ i da se usudi da zauzme mesto Boga Živoga. Kada je Lucifer, jedan od Božjih anđela, poželeo da gradi carstvo iznad Božjega, onda je, pogordivši se od prevelike moći koju mu je sam Bog dao, začeo nepravdu, postao neprijatelj Boga i sve tvorevine Božje. I iskoristio strašno oruđe klevete i klevetom trećinu anđela poveo u pogibelj. Ali onaj ko se njima prvi suprotstavio je ovaj divni arhistratig Mihail, zaštitnik pravoslavlja od svake jeresi.
Prvi jeretik, Nepomjanik, od njega, pa do dana današnjega on je taj koji ljude vara i tera ih da tvore volju njegovu, ali nema moć da ih natera i to je strašna vest za one koji propadaju, da zapravo svako ko propada, propada svojim ličnim izborom. Ni đavo ne može da naudi onome ko ne naudi samom sebi, to je reč našega oca Jovana Zlatousta. Zaštitnik pravoslavlja od svih jeresi uzima dušu oca našega, starca i episkopa Artemija. Njega koga je Bog poslao u naše dane da štiti pravoslavlje od jeresi, od svih jeresi od ekumenizma koje je ime za sve jeresi.
Pre pet godina, prvu svetu Liturgiju u ovoj katakombi odslužismo na ovaj praznik Svetoga arhistratiga Mihaila i u tome smo videli jedan znak milosti Božje i zastupništvo molitveno Presvete Bogorodice i ovoga glavnog vojskovođu Božjega, a pomenusmo Svetoga Jovana Zlatousta, oca našega čiju Liturgiju služismo. On je skončao na praznik Vozdviženja Časnoga Krsta kao zvanično raščinjen od strane tadašnje zvanične Crkve. Bilo je samo pitanje vremena da se vidi da je jedno sud ljudski a drugo je sud Božji. Ljudi posrnuli, moralno posrnulih duhova, umova, oni su ustali na svetitelja Božjeg Jovana Zlatousta. Dvaput su ga svrgavali, onaj drugi put i raščinili i prognali. I Jovan je u progonstvu svoju svetu dušu predao Bogu. Kada je jedan od episkopa koji ga je mnogo voleo i koji je sa njim sasluživao na svetoj Liturgiji Božjoj kada je imao viđenje od anđela bio uzveden u Raj i prilikom završetka tog viđenja pita ga njegov anđeo: „Kako to, svi koji dolaze sa zemlje ovde u Raj, dolaze tužni, a odlaze radosni. Kod tebe je bilo obrnuto, ti si radostan došao, sad se tužan vraćaš.“ On kaže: „Ja sam žudeo da ovde u Raju vidim učitelja svoga Jovana Zlatousta.“ Kaže mu anđeo: „Aaa Jovana Zlatousta ne možeš sad da vidiš dok si još uvek u telu, još se nisi upokojio. Jovana Zlatousta možeš da vidiš kasnije, ako se udostojiš, dakle upokojiš kao svetitelj, jer on stoji pred Prestolom Božjim, toliko visoko u Nebeskoj jerarhiji.“ Onaj koji je bio RAŠČINJEN od zvanične Crkve, od konstantinopoljske Crkve i svih onih koji su prihvatili to bezakonje.
Vi znate iz žitija Svetog Jovana Zlatousta kako se posle to polako odvijalo, ali mi s pravom se sada pozivamo upravo na njega oca našega među svetima, jer i ovaj naš starac i episkop i otac ava Artemije on se na njega ugledao. On je prihvatio stradanje Pravde radi, crkvenog poretka radi. Nije dozvolio bezakonje u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi koja je naša majka. To je NAŠA majka. Šta smo mi, braćo i sestre, do Srpska Pravoslavna Crkva, jedna njena eparhija koja je progonjena i ono što je u njoj zdravo, ono što u njoj NE TRGUJE VEROM, ono što se NE POKORAVA NEPRAVDI, nego pravdu traži i slavu od Boga Živoga, a NE slavu od ljudi. Toliko se sve brzo događa na naše oči, a nemaju svi rasuđivanje da shvate događaje, tako da mi pretpostavljamo da se oni još više otkrivaju onima koji se spašavaju.
Mi smo danas zaplakali na vest da se upokojio naš starac i episkop, ali, braćo i sestre, te naše suze, one će se okrenuti na radost, jer vaistinu, vaistinu je bio episkop Ljubavi Božje. On je bio vladika Ljubavi. On je bio nežan telom, ali je bio snažan kao div – duhom svojim. I on je bio najjači Srbin u vremenu u kojem mi živimo. Njegova je reč Kada je to čovek najjači? Kada brani pravdu! E, onda je najjači! Nije čovek isto što i životinja, ne meri se njegova snaga u mišicama, nego u duhu, u volji, u umu njegovom, u srcu njegovom, u unutrašnjem čoveku. Koliko ljudi spoljašnje telesno jaki, a kukavice u srcima svojim. On je bio primer pravog episkopa pravoslavnog. Kao takvog ga Nebo pamti i zapamtiće i pokoljenja jer u teška i smutna vremena on se prihvatio barjaka Svetoga Save, uzdigao ga je visoko do Nebeske Srbije tada kada je naša majka Srpska Pravoslavna Crkva bila porugana od trgovaca verom. Uskoro će se znati i šta je njihova sudbina. Mi se Bogu molimo za spasenje svih. Mi se Bogu molimo i za one koji su se skoro prestavili, ali prepuštamo svačiju sudbinu u ruke Boga Živoga. On je istovremeno i Dobar i Pravedan. Kao Dobar, želi da se svako spasi u poznanju istine koja je u Gospodu našem Isusu Hristu. Kao Pravedan, On će dopustiti i ustrojiće spasenje onih koji zaista tvore volju Njegovu. Koji ne licemere verom u svetom pravoslavlju.
Beseda protojereja oca Stefana Ikonomovskog na Aranđelovdan u katakombi Uspenja Presvete Bogorodice u Torontu 21. 11. 2020.
