Sale Kolarević: EPIDEMIJE SE PRAVE ZARAD V@KCINACIJE

Ovo je nastavak, drugi deo teksta kojeg smo objavili 22.1.2024. godine: VARIOLA VERA 1972. – ŠTA SMO DOBILI MASOVNOM „IMUNIZACIJOM“?

KORPORATIVNA STRUKA, ENDOKRINA I OSTALA 

Od raspada SFRJ Cpbija se neformalno smatra zemljom trećeg sveta. Kod nas ne postoje referentne laboratorije za preciznu analizu uzorka kulture likvora. Nemamo referentne laboratorije za analizu delovanja kanabinoida (iz Konoplje) u krvi za slučajeve određenih bolesti koje se najbolje, ili jedino leče pripravcima na bazi kanabinoida. Manjkamo u kapacitetima za dijagnostiku pa je ona nepotpuna, neodgovarajuća, a sve zato što nemamo referentne ustanove. I ovo traje već nekoliko desetleća.

Nemamo mnogo toga u zemlji gde je dijagnostika generalno nezadovoljavajuća. A zato smo u doba pLandemije imali neobično efikasno kačenje dijagnoza na bolesti „izazvane vipycima“ i njihovim sojevima koje niko nikada nije ni izolovao!

Niz novokomponovanih bolesti nepoznate etiologije (porekla) se u našoj zemlji pojavilo posle Variole Vere 1972.g. Dodeljeni su im razni nazivi a najmasovnija je grupa takozvanih autoimunih obolenja. Svako od naučnog integriteta ko istupi u javnost makar i samo sa predpostavkom (suspecta) da uzrok mnogih modernih bolesti treba tražiti u patogenima, tj. patogenim proteinskim formama u telo pridošlih iz tzv. „antivipyc“ cepiva, implicirajući da su cepiva glavni uzročnici i prenosnici bolesti, po pravilu biva izložen javnom podsmehu i medijskoj hajci, uz pretnju oduzimanja licence za rad sa trajnom ekskomunikacijom. Ako nastavi sa naučnom delatnošću u tom smeru, dovodi svoj ili život svoje porodice u pitanje. Zato će se najveća većina medicinskih delatnika opredeliti za rad u roku svoje službe, gde će uživati ugled autoriteta doktora medicine, ići po svetu na plaćene simpozijume jednom-dvaput godišnje i pridržavati se međunarodnih medicinskih konvencija.

Takođe, nigde na internetu nije moguće izguglati konkretne podatke o kojim bi se to patogenima moglo raditi kada su u pitanju cepiva „protiv zaraznih bolesti“. Jer je izvesno reč o modifikovanim bakterijama iz biolaboratorije (o tome nešto posle), kao naročitom sredstvu za moderno biološko ratovanje. Onda bi cepiva trebalo da predstavljaju moderno biološko-hemijsko oružje za onesposobljavanje žive sile?

Jednostavno, u prostoru javne reči ne može se doći do pune istine, pa ni na internetu gde često cirkulišu polu-istine, koje su rđavije i od samih laži. Sastav cepiva je tradicionalno poslovna tajna i svako ko bi se usudio da na globalni internet prostor iznese ŠTA JE TO U CEPIVIMA ŠTO KAD UĐE U TELO NAČINI NAS BOLESNIM – ne bi se još dugo nadisao vazduha.

Analizama krvi obolelih od nekih tzv. autoimunih bolesti (u našoj zemlji nastalih od sredine 1970-ih godina) otkrivene su određene patogene proteinske forme, tojest modifikovane bakterije koje imaju svoje ime i mogu živeti bez kiseonika u organizmu doveka. Imuno sistem organizma obolelog stalno napada bakteriju koja luči otrove unutar organizma, pa su zato antitela u obolelog večito povišena. A povišena antitela i jesu imunološki odgovor organizma na otrove u sebi. Korporativna medicina to naziva kako organizam napada samog sebe, kao organski problem nepoznatog porekla. Sredinom 1970-ih je kod nas otkrivena jedna takva bakterija (sa svojim imenom i nazivom iz reda svojih sojeva), očito u laboratoriji proizvedena od pre i u telo očito ubačena kao patogeni agens. Ubrizgano, nađimo korelaciju… putem masovne „imynizacije od velikih crnih boginja“ iz 1972. i rev@kcinacije od istih iz 1974. godine ?

Ako je potrebno iznaći model kako da se ubace određeni patogeni agensi u čitavu naciju jedne države, onda je najdelotvorniji način stvaranje problema u vidu fabrikovanja epidemije neke visoko zarazne bolesti, zatim programirane reakcije na državnom nivou i naravno iznalaženje rešenja u vidu totalne „imynizacije“ stanovništva. Razume se, reč je o nesuverenoj državi.
Nije li Variola Vera iz 1972. bila upravo ogledni poligon za takvo što? 

Neke od majki autistične invalidne dece, koje su se odvažile da o samostalnoj režiji rade analize krvi svoje dece, pitaju mene: „Jesi ikad radio analizu na Boreliju, soj spirohetu iz reda Borelije ili na neke parazite?“- osnovano sumnjajući da se sve vreme i u mom telu nalaze neke od ovih patogenih formacija. Ovo mi nije i neće nikad preporučiti neko iz Struke, jer bi se onda otvorila pandorina kutija i neminovno se nametnulo, po sebi, pitanje posledica na zdravlje od ranijih „imynizacija“….

Poenta delovanja biohemijskog oružja za masovno uništenje je – onesposobiti čoveka. Napraviti ga trajno bolesnim, namučenim i za ceo svoj vek potrebitim, zavisnim o farmako proizvodima Hobotnice. I uvek se ispostavi da je konačna meta mozak. Naravno i epifiza.

Pinealna žlezda (epifiza) je ugrožena i decenijskim tr0vanjem pijaće vode, usipavanjem fluora u obliku hemijskog jedinjenja fluorid, usled čega je ubrzana kalcifikacija epifize. Fluor već decenijama predstavlja i hemijski metod za masovno zatupljivanje. Kada smo bili mali u školi su nam delili fluorne bonbone, kao dobro je za naše zube. Tokom nedavne pLandemije, nasilna merenja telesne temperature infracrvenim zrakom takođe behu uperena protiv pituitarne regije u glavi, to jest epifize, hipotalamusa i hipofize. To još više važi za invanzivnu metodu „testiranja na k0ronavipyc“ kojom se probija osteohondronalna membrana između nosne šupljine i unutrašnjosti glave, tojest selarne regije gde je smeštena hipofiza. Na vrhu dugog štapića je nanofibrozna vatica, u tome su nalazili pod mikroskopom čak i sintetičke parazite morgelone!

Dakle, nisam imao nikakvog načina da pred endokrinolozima i neurolozima ukažem na upropašćenu mi epifizu. Oni samo priznaju, a i znaju za adenohipofizu, neurohipofizu i hipotalamus. Na studijama Medicine epifiza je jedna mala beznačajna žlezdica u mozgu. Sem toga, od čega upropašćena, od otrovne v@ccinacije? Kako kad su v@ccine „najveće dostignuće savremene civilizacije“?

Struka hoće da veoma mnogo manipuliše sa dijagnostikom, kad u tome imaju neki interes. To im osobito daje karakter korporativne Struke. Kod neukih pacijenata to prolazi neopaženo. Kod upućenih pacijenata, ako bilo šta prozborim što može narušiti njihove okoštale klišee, odmah usledi napismena sumnja na moju mentalnu ispravnost. A sa medicinskim establišmentom nije se šaliti. Inače, endokrinolozi svako malo pa stavljaju akcenat na moju „neočekivano“ očuvanu inteligenciju.

Ključ svega je u obličju moga tela. Zbog disanatomske pre(iz)raslosti na unutra, ono je sve vreme sakriveno unutar sebe. Telo mi je u kripto formatu, ne može se videti stvarno stanje. Vidljiva spoljašnjost je fiktivna, prisutan je PRIVID neprirodno mladolike, uz to i gojazne osobe. Zanimljivo da ja imam materijalan dokaz da nisam gojazan – sa antropometrije iz referentne ustanove za sportsku medicinu. Nego, po sredi je nagužvano i naborano telo koje samo odaje privid gojaznosti, pseudo-gojaznost jer nema viškova utrobnog i potkožnog sala. A reč je o egzaktnim merenjima.

Međutim, endokrinolozi ne priznaju rezultate nikakvih merenja i „metrija“ izvan njihove ustanove na Kliničkom centru (!?). Štaviše doživeo sam da zarad kvalifikovanja mene kao „gojaznog, masnog, adipoznog (naduvenog)“ našteluju rezultate telesnih merenja na Dexa skeneru. (Samo ne znam jel’ tako rade i sa drugima, ili samo sa nama „retkima“…) A sve u svrhu da se ne obelodani moja osnovna problematika, a to je nagužvano telo na pribijenom, odn. ka unutra preizraslom skeletu. Ovaj fenomen nikako ne može medicinski da se objasni ako se ignoriše status epifize.

Iz nekog razloga oni na sve načine nastoje da ospore moj medicinski fenomen.

Moderna alopatska (pseudo)medicina je „rascepkala“ čoveka na ortopediju, reumatologiju, nefrologiju, fizijatriju, neurologiju, psihijatriju, endokrinologiju, kardiologiju, dermatologiju, imunologiju… pitanje je koji bi se specijalista određene stručne oblasti uopšte mogao baviti statusom epifize? Kad oni i o hipotalamusu jedva da išta znaju.

Ako lekari ne znaju, neće da znaju istinu o meni i mom ultra retkom medicinskom slučaju, šta tek očekivati od laika, od običnih i medicinski nepismenih ljudi? A živeti sa telom koje se nalazi u kripto formatu, odnosno ne može se videti stvarno telesno obličje, odista predstavlja sociološki fenomen kojeg niko nije svestan! Ljudi uglavnom sude i rezonuju samo po spoljašnosti, dok im je suština nepoznata. Suština se „ne vidi“… Ovo je bez razlike zastupljeno i kod pobožnih i kod nepobožnih, obzirom da su retko kome poznate osnove funkcionisanja ljudskog organizma. Ljudi ne praštaju kad nisi kao oni, poput ostalih, kad u nečemu odstupaš od svih ostalih. 😥

Po svemu kako su postupali sa mnom, sve mi deluje da proces depopulacije, preko medicinskog sektora a posebno službene Endokrinologije, traje decenijama pre K0vid projekta i početka primene eksterminacije čovečanstva. Samo je depopulacija bila diskretna i primenjivala se uglavnom na retke bolesti, odnosno na one sa nazovi retkim genetskim sindromima. I tokom k0vid projekta imali smo za nano-v@ccinaciju veći pritisak na nemoćnima, hronično bolesnima i kod Udruženja za retke bolesti.
Provereno!

I SOCIOLOŠKI FENOMEN 

Ništa posebno sa mnom nije bilo do vremena kada treba ući u pubertet. Umesto puberteta, nastupili su zdravstveni problemi jedan za drugim, toliko da mi je i detinjstvo skraćeno. Jednom sam u Srednjoj školi bio i žrtva vršnjačkog nasilja, zbog moje spoljašnosti uzrokovane zaostajanjem u fizičkom sazrevanju. Počeci moje prinudne desocijalizacije nastaju sa ulaskom u punoletstvo, od tada (pa sve do današnjeg doba) prinuđen sam pred drugima ili skrivati ili „smanjivati“ svoje godište. Sa godinama, kako bejah sve stariji, kontradiktorno sam delovao sve mlađi u očima drugih. Usled sve većeg odsustva androgena, gašenja metabolizma i sve plićeg glasa, beše sve veća mišićna slabost i sve izrasliji skelet. Preko zbijenog skeleta preraslog na unutra telo je sve više nagužvano, naborano, najastučastih mekih tkiva i nemoguće je na oko proceniti moju životnu dob, ni približno. Nisam znao šta mi je gore kad moji sagovornici uporno insistiraju da odgovorim na pitanje „dečko, koliko imaš godina?“ – da li smanjivati godište ili jednostavno ne odgovarati na takva indiskretna insistiranja…

Ne možemo očekivati od ljudi da razumeju ono što je nedostupno njihovom umu, ali možemo očekivati elementarnu pristojnost kad sretnu „velikog dečka“ sa još većim stopalima da ne zadržavaju pažnju na ogromnom broju njegove obuće, uz često napadno kikotanje ili euforiju. A zato nikom ne pada na pamet ni da predpostavi kako uopšte dolazim do tako ogromne obuće, za moja stopala nesrazmerno prerasla prema mojoj telesnoj visini. Još manje da se, umesto napadnog zadržavanja pažnje, ponude za pomoć oko nabavke em velike em specijalne obuće prema mojim posebnim potrebama?

Celokupna moja fizička pojava izaziva nedoumicu i nevericu kod ljudi. Neprestano grčenje muskulature usled bolnih spazmi, neuka osoba me doživljava kao nekog od koga treba zazirati, čak i sklanjati se. Dok je telesni paradoks sve prisutniji. Najviše zbog načina skupljanja tela, širenja i podizanja karlice, kao i skupljanja (sabijanja), podizanja i rotiranja ramenog pojasa oko sve sabijenije i nagužvanije glave sa vratom. Da je glava sve manja a ramena uzdignuta i sabijena, to niko ne primeti. Ono što se primećuje kao optička varka je da sam telesno „razvijen“ pa su mnogi pregpostavljali da se bavim nekim sportom, recimo borilačkim. Šta pa koga zanima da su ta moja zbunjujuća ramena upravo pribijena, uzdignuta i da neprestano rotiraju oko moje sve pribijenije i takođe zarotirane glave s vratom, koja se tokom decenija tako skupljala da samo Bog zna kako sam uopšte još u životu i kako imam razuma…

Ne samo daljnji već i moji bližnji nisu poimali mene i moj paradoksalni fenomen. Ljudi sude uglavnom po onom što vide i čuju, po spoljašnosti, a moja spoljašnjost skriva u sebi telo urušeno i teško bolesno, nikako zdravo, pa još sportskog tipa! Ali, neverovatno koliko ljudi umeju biti surovi spram nečeg nepoznatog im, u odnosu na nekoga ko je različit od svih drugih ljudi! Moja keruša pasmine Nemački Ovčar imala je prema mojim telesnim i netelesnim mukama više saosećajnosti od svih ljudi u mom okruženju! Rečju, moja kontraverzna spoljašnjost, pa moje česte kompenzacije glavom, udovima i dr., iritira mnoge oko mene i iz zagonetnog mi razloga obavezno nastoje saznati godinu mog rođenja. Nisam od ljudi ostavljan na miru čak i u manastirima koje posećujem.

Može li da se pogodi godište ove muške osobe? Na ovoj slici imam 32 g. Telo je nagužvano, naborano preko pribijenog skeleta. Plus bez androgenih karakteristika. I to je činjenica. Sve ostalo što se „vidi“ je optička varka.

Telesne muke, bolovi i hendikepi, ma koliko bili nesnosni, uvek su manji od psihičkih, tj. duševnih muka kroz koje sam dugo vremena prolazio zbog mojeg abnormalnog paradoksa sa telom. Odelo takođe krije od ljudi stvarni status mog tela. Zbog nakaznosti tela prestao sam definitivno posle 25-e godine da se kupam na otvorenim vodama, što dodatno šteti mom ukupnom zdravlju, između ostalog što sam dotle bio dobar plivač. Na primer, u svojoj 13-oj preplivao sam Dunav kod Šarengradske ade, hladan u pun virova Dunav nizvodno od Vukovara.

Da bude najgore, ni saam nisam skoro ništa znao o sebi, ni šta se sa mnom odvija, samo sam znao da trpim nepodnošljive bolove i muke kroz dugi niz godina.

Spolja gledano, ništa što je stvarno na meni nije vidljivo. Za ljude je ovo iritantno. Čim nastupi moje objašnjenje u prilog mog izgleda, mog ponašanja, odsustva koncentracije a uslovljeno teškom, u svetu jedinstvenom bolešću i poremećajem, suočavam se sa:
„Nisi ti video stvarno teške i nepokretne bolesnike po bolnicama… a ha, nisi ti video pravu muku, nemaš pravo da se žališ… vidi koliki si, k’o od brega odvaljen…“ I sve mi se prebacuje pod vidi, vidi se – ne vidi, „Ali na tebi se NE VIDI ništa“… itd .
Naravno da se NE VIDI kada mi se celo telo nalazi u kripto-formatu! 
Ili: „Vidi Saleta, mi svi starimo, propadamo a on sve vreme ostaje isti, ne menja se uopšte ?!“ Prebiraju se u čemu je tajna mog čudesnog opstanka „večno mladog“… i naravno javlja se i zavist (?). Premda zaista nema na čemu da mi se zavidi. Predpostavljam da im gorku nedoumicu, iz koje se rađa i nekakva zavist, predstavlja pojava da „dečak“ pun nekih „tikova i ostalih neartikulisanih pokreta“ (to su moje kompenzacije) tako iskusno zbori, kao neko ko je 15-20 stariji. A ustvari, za 15-20 godina su me uobičajeno „podmlađivali“ zbog lika i stasa neodgovarajućem faktičkoj životnoj dobi.

Tako sam i za mnoge oko sebe nesvesno bio ogledalo stvarnosti. Sopstveni karakter bi nehotično sagledali u mojoj ekscentričnoj i jedinstvenoj antropološkoj pojavi, baš kao u ogledalu. 

Žalosno, sa ovakvim statusom ne možeš ni imati bližnjeg. Ono jako malo iskrenih bližnjih, što su ostali uz mene i nisu pobegli, je pokazatelj da su ME UPOZNALI. Samo onaj ko me dobro upozna i takvog me godinama poznaje, ima razlog da me ne napusti, prihvativši me takvog kakvog me je Bog sazdao. A mnogi, da ne kažem skoro svi, nisu spremni na to. Svoju malu žrtvu oni će ispuniti prema onima kod kojih je sve očevidno; dok kod mene, kome je telo sakriveno unutar sebe i muči ga ceo „život“ vlastito telo, po nepisanom pravilu iskazaće osudu namesto i samo želje ka ikakvom proniknuću u realnost.

Objektivno, imao bih na ovom skučenom prostoru još mnogo toga značajnog, pa i otrežnjujućeg kazati u prilog mog medicinskog, sociološkog i antropološkog fenomena, da mi nije neizdrživo mučno. Onda se nemam čemu čuditi što ljudi ne mogu da izdrže ni da slušaju (čitaju) o onom što ja živim decenijama, kad je i meni samom veoma mučno pripovedati o tome… Najmučnije i najžalosnije, što i rođena majka nikada nije mogla da me shvati, upozna i prihvati takvog, pa me je i majčinska ljubav napustila još veoma rano.

Ljudi su u večnoj polemici koji su bolovi i muke realno najveći za čoveka… Ipak, sama postavka pitanja i izvođenje gradacije je od drugorazrednog značaja. Ne možemo shvatiti da je od prvorazrednog značaja MUKA KOJA SE NE VIDI I NE ČUJE . E, ta muka je najveća – kad si saam i nemaš kome da se poveriš. Tako nemaš nikog pokraj sebe s kim bi mogao podeliti dobro i zlo, radost i tugu, sreću i nesreću.

Kada ovo shvatimo, uspećemo i da spoznamo koliki je zaista bol i stradanje svake nerođene bebe u majčinoj utrobi umorene, kao apsolutno čistog i nevinog Božjeg deteta. I kolikog je ogromnog bola proizvod taj nemi urlik ; uopšte, ogromno stradanje, za ljude nečujno i nevidljivo.

CEPIVA – PROJEKAT EUGENIKE 

Ko bi rekao da sva ova, ovakva i ovolika stradanja imaju svoj koren u upropašćenoj epifizi i kompletnoj pituitarnoj regiji introkranijuma, odnosno u višestrukoj „imynizaciji“ iz najmlađeg mogućeg životnog doba?

Povezujući činjenice, tvrdim da nesporno imaju.

Bolje za nas ako što pre shvatimo, u svetu postoji izvesni, realni ENTITET koji nastoji da nas ljude drastično razredi, transhumanizuje i na kraju dehumanizuje. Taj entitet, koji sebe smatra elitom a nas čovekolikom stokom (Goyi), zaposeo je kompletan hemijsko – farmako – medicinski sistem i od toga napravio svoj pseudomedicinski i pseudonaučni sistem globalne vlasti. Kabalisti poseduju najnapredniju tehnologiju, znanje i moć kojim manipulišu Goyi-ma, drže Goye stalno u mraku neznanja a sve u cilju totalnog porobljavanja čoveka i, najnovije putem tzv. Zelene agende, uništenja sveg živog sveta na Planeti.

Dakle, obzirom da poseduju tehnologiju o kakvoj mi ljudi možemo samo sanjati, nije im teško iskonstruisati, fabrikovati i izrežirati neku, recimo veliku epidemiju, ako u tome nalaze određeni svoj interes kao globalni hegemon.

Ovakav sistem globalne vlasti traje i do vek i po unazad . Mada neki tvrde da traje i vekovima unazad .

Nećemo ići u daleku prošlost. Po svršetku Prvog svetskog rata izbila je epidemija takozvanog Španskog gripa. Danas znamo, niti je bio „Španac“ i niti bio grip, no najveći do tad eugenički projekat Kabalista. Da se nije radilo o nikakvoj groznici (tj. gripu, influenci) naučno je potvrđeno kroz više povezanih eksperimenata sa obolelima i zdravima koji su zajedno boravili na ostrvu u sklopu luke Boston. Krajem 1919.g. dr Milton Rozenau, profesor na Harvardu, kao organizator velike ogledne studije to je i publikovao u stručnom magazinu Journal of the American Medical Association . Zaraza se širila iz vojne baze Fort Rajli u Kanzasu (Fort Riley) gde su svi američki vojnici, povratnici iz Rata u Evropi, bili v@ccinisani. Masakr desetina miliona ljudi širom sveta, višestruko veći od masakra prethodnim Velikim ratom, uspešno je obavljen sistemskom v@ccinacijom. Za tu pandemiju se danas isto zna da je velika većina umrla od bakterijske pneumonije, da su umirali samo v@ccinisani „protiv gripa“ i da je ceo postupak „imynizacije zaraženih groznicom“ vodio pradeda Bila Gejtsa po bočnoj liniji.

Pola veka kasnije, dovoljno vremena da se ta epidemija zaboravi, izbila je epidemija Variola boginja u SFRJ. Pri tom, još 1930. godine harala je epidemija velikih crnih boginja u Kraljevini Jugoslaviji i navodno odnela mnogo života, ali o ovoj epidemiji se skoro ništa ne zna. Zašto? Zato što se kroz nju nije propagirala masovna „imynizacija“, tj. reklamirala v@ccinacija?

Pola veka je proteklo i do pandemije kop0navipyca, dovoljno vremena da se i Variola zaboravi. Vremenska distanca od epidemije crnih boginja je velika, forenzički dokazi (ako ih je uopšte bilo) o stvarnom uzroku izbijanja epidemije Variole su brižljivo i odavno uništeni, a direktni učesnici događaja i tako potencijalni svedoci su pod zavetom ćutanja ili umrli do sad . Tako, veliko nepoverenje u zvaničnu verziju iz godine 1972. ne treba da se dovodi u pitanje. Misterija oko tzv. „nultog zaraženog“ traje i preko pola veka posle Variole. Ne zaboravimo da je čak i ključni igrač vanrednog stanja i nasilne „imynizacije“ stanovništva, JNA pukovnik Heneberg (poreklom Nemac) naknadno priznao da nije siguran da je hadžija iz Meke, Ibrahim Hoti sa Kosova doneo vipyc Variola boginja. Hotijev brat iz Novog Pazara, Halil Redžepi je prvi umrli od Variole na beogradskoj Infektivnoj klinici, a da pri tom ostaje nejasno kako nije pola Srbije zarazio na svom sanitetskom putu Novi Pazar – bolnica u Kraljevu – univerzitetska klinika u Beogradu.

S obzirom da je zvanična verzija događaja iz godine 1972. puna nelogičnosti i suviše mistifikovana, sasvim opravdano se sugeriše na traženje odgovora šta su ustvari variola boginje i kako ta bolest nastaje. Iz istorije medicine znamo da je variola proglašena visoko infektivnom bolesti sa ogromnom smrtnošću tek od kada se na Rokfelerovom Institutu za farmako-medicinska istraživanja (početkom XX veka) počelo sa izradom profilaktičkog cepiva protiv vipyca variole. Do dvadesetog veka se nije tako smatralo. 

Mada ne treba zaboraviti ni da je prva v@ccina, Dženerova proto-v@ccina iz oko 1800-te, bila napravljena u svrhu zaštite od kravljih, tojest velikih boginja i da je njen naziv upravo Variola Vaccae, što u prevodu znači „kravlje boginje“.

Bolnička negovateljica iz XIX veka koja se smatra majkom medicinskih sestara, Florens Najtingejl (Florence Nightingale), zabeležila je sredinom XIX veka u svom Dnevniku iz vojne bolnice da je lično videla kako se bolest variola širi iz nehigijenskih bolničkih uslova. U vojnim bolnicama njenog vremena vladala je velika nehigijena, sa vrlo retkim dezinsekcijama.

Teksaški lekar i prirodnjak Čarls Kembel (Charles Campbell) istraživao je stvarne uzročnike nastanka i širenja variola boginja, u Meksiku i Teksasu gde je krajem XIX veka harala epidemija. Glavni zamorčić bio je on sam, jer je dugo boravio u karantinu među obolelim pacijentima. Godine 1900. objavio je svoj naučni rad : Rezime eksperimenata sa variolom . Dr Kembelu nije pošlo od ruke da se inficira variolom, iako je sve učinio da do toga dođe prebivajući u stalnom kontaktu sa zaraženim i obolelim osobama u karantinu. Onda se setio da ispita ponašanje insekata u uslovima izrazite nehigijene koja je vladala najviše među siromašnim crnačkim stanovništvom Teksasa. Iscrpnim radom ustanovio je da su najuporniji insekti oni koji žive u bolničkim krevetima, uživaju u nehigijeni i neobično su inteligentni. To su pametne krevetne bube krvopije – STENICE (lat. Cimex lectulartus). Za njih je dr Kembel nepobitno utvrdio da su jedini prenosnici velikih crnih boginja. I da ove boginje ne ugrožavaju unutrašnje organe obolelog, već se samo radi o teškom kožnom obolenju. A ako se udahne prah od sasušenih crnih makula i unesu se bacili, postaje i disajno obolenje.

Tako je dr Čarls Kembel, svojim kompleksnim naučno istraživačkim radom, studiozno dokazao da je v@ccinacija protiv variola boginja potpuno nepotrebna, nesvrsishodna a time i štetna, čime je sam sebe izbacio iz zvanične istorije medicine.

Studije iza kojih ne stoji Hobotnica i nisu finansirane Rokfeler fondacijom, su dokazale da je kod neuhranjenih ljudi u zimskim uslovima, usled nehigijene i manjka vitamina C (skorbut se češće i javljao u zimu) – veća verovatnoća od izbijanja variole. O nekom vipycy variole, kao uzročniku i prenosniku bolesti – nema naučnog dokaza.

I dan danas po negde u svetu ima još uvek primitivnog stanovništva u izrazito nehigijenskim naseobinama, gde se retko sprovodi dezinsekcija i odakle očas može izbiti neka boleština, poput velikih ospi i raširiti se. Takvih nehigijenskih naseobina ima još po negde na Kosovu među Škipetarima, napr. u zavičaju Hotija čuvenog „nultog zaraženog“ Variola Verom … I, šta bi tu pa mogla pomoći v@ccinacija protiv takozvanih karantinskih bolesti?

I kako baš čuvena „iskorenjena“ Variola Vera da izbije i raširi se samo u SR Srbiji? I da „nulti zaraženi“, ispostavilo se, bude pred hadžiluk u Meku uredno imynizovan od velikih boginja …

Slike teško obolelih od variola boginja, ospama i plikovima prekrivenog tela, koje viđamo u sredstvima javnog informisanja, isključivo služe u propagandne svrhe masovnog zastrašivanja.

Konkretno, događaj u SFRJ od zime i proleća 1972. proglašen je od SZO za poslednju epidemiju velikih boginja u Evropi.
Čekaj malo! A šta ćemo sa tvrdnjama nezavisnih medicinskih analitičara da je, prema simptomima i izgledu obolelih, po sredi bio napad bakterijom antraks, u narodu poznati plikavac ?

HOROR 

Na desetogodišnjicu epidemije, dakle 1982. godine snimljen je igrani film „Variola Vera“. Nalog za izradu takvog scenarija stigao je iz Centralnog Komiteta SKJ i Dolancova Udba je odabrala podobnog filmskog režisera – Goran Marković. Morala je matrica Variola epidemije da se učvrsti i održi i kroz kinematografiju. A za ovog režisera je ovaj igrani film bio prvi angažman po želji Udbe, posle ih je još imao.

Glavnog epidemiologa poslatog od SZO ni malo slučajno igra nemački glumac Peter Karsten. On je opravdao ulogu SZO struke koja je odmah po „izbijanju epidemije“ pristigla u Jugoslaviju da našim neukim lekarima stručno objasni šta su to Variola boginje. I naravno koliko je neophodna spasonosna v@ccinacija od ove visoko smrtne bolesti. Zarad promocije V-v@ccinacije kao nečeg bez čega ćemo, uobičajeno, svi pomreti. Zaboga, zarad toga je i film napravljen?

Umesto istine o događaju iz 1972.g. narod je dobio srednjebudžetni film o Varioli. Ali zašto je žanr morao biti horor? Zar nije mogao negi drugi žanr, triler ili poput holivudskih katastrofičnih filmova, nego baš horor…

STRAH u filmu dominira. Strah od zaraze, bolesti i smrti, kao nešto, izgleda, strateški važno. Imamo zavarene limene sanduke, opšte prisutna pojava na planetarnom nivou 48 godina kasnije. Imamo i nešto što takođe neodoljivo podseća na k0vid infodemiju – preminuli od Variole ne izlažu se obdukciji kako bi se potvrdilo da su zaista umrli od toga. Recimo, nad prvim umrlim u filmu, Redžepijem, nije rađena obdukcija! Umro je od crnih boginja jer su njegov izgled i simptomi „nesumnjivo“ ukazivali na povratak opasne visoko zarazne bolesti u Evropi… i tačka!

Glavni SZO epidemiolog iz Nemačke sve vreme nosi skafander sa totalnom prekrivenošću tela, uz hermetičke naočare. Na pitanje upravnika beogradske Infektivne klinike zašto to s obzirom da je preležao Variolu te ne postoji opasnost od ponovnog inficiranja, on stručno odgovara: „To nosim isključivo zbog psihološkog efekta.“ 

I brojnim drugim tajanstvenim porukama obiluje jugoslovenski film iz 1982. o Variola Veri iz 1972. godine. Dok, misterija neizgorele frule iz Meke neodoljivo nas podseća na supu od šišmiša koju je popio Kinez u Vuhanu… potom je ceo svet zarazio nevidljivim neprijateljem.

Još nešto…
Sve vreme se provlači populistička priča kako se vipyc Variole čuva u tajnim laboratorijama Amerike i Rusije, kao moćno biološko oružje „za ne daj Bože“. Ovo je main stream priča, kao i za vipyc k0rone koji je, smatraju „dobri policajci“ zvaničnog narativa o pandemiji, ispušten iz laboratorije u svrhu biološkog ratovanja.

Kako god , slučajno ili namerno „iz tajne laboratorije rašireni smrtonosni vipyc“ prouzrokuje potrebu da se svi „imynizujemo“ ne bi li se čovečanstvo samo na taj način spasilo. Time se neprestano u javnost gura narativ o vipycima kao patogenima i neprestanoj pretnji po naše živote.

Dodali bismo i „patogene bakterije“… ako narodi prozru vipyc prevaru, iz iste kuhinje su spremne i nevidljive bakterije za masovno zastrašivanje i zaglupljivanje ljudi.

I onda se pojavi njeno depopulacijsko veličanstvo v@ccina, kao jedini mogući izlaz i spas planetarnih razmera.

Prvi deo je:  Sale Kolarević: VARIOLA VERA 1972. – ŠTA SMO DOBILI MASOVNOM „IMUNIZACIJOM“?

K R A J

Autor: Sale Kolarević, svedok i neposredni akter

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!