Сале Коларевић: ЕПИДЕМИЈЕ СЕ ПРАВЕ ЗАРАД В@КЦИНАЦИЈЕ

Ово је наставак, други део текста којег смо објавили 22.1.2024. године: ВАРИОЛА ВЕРА 1972. – ШТА СМО ДОБИЛИ МАСОВНОМ „ИМУНИЗАЦИЈОМ“?

КОРПОРАТИВНА СТРУКА, ЕНДОКРИНА И ОСТАЛА 

Од распада СФРЈ Cpбија се неформално сматра земљом трећег света. Код нас не постоје референтне лабораторије за прецизну анализу узорка културе ликвора. Немамо референтне лабораторије за анализу деловања канабиноида (из Конопље) у крви за случајеве одређених болести које се најбоље, или једино лече приправцима на бази канабиноида. Мањкамо у капацитетима за дијагностику па је она непотпуна, неодговарајућа, а све зато што немамо референтне установе. И ово траје већ неколико десетлећа.

Немамо много тога у земљи где је дијагностика генерално незадовољавајућа. А зато смо у доба пЛандемије имали необично ефикасно качење дијагноза на болести „изазване виpycима“ и њиховим сојевима које нико никада није ни изоловао!

Низ новокомпонованих болести непознате етиологије (порекла) се у нашој земљи појавило после Вариоле Вере 1972.г. Додељени су им разни називи а најмасовнија је група такозваних аутоимуних оболења. Свако од научног интегритета ко иступи у јавност макар и само са предпоставком (suspecta) да узрок многих модерних болести треба тражити у патогенима, тј. патогеним протеинским формама у тело придошлих из тзв. „антивиpyc“ цепива, имплицирајући да су цепива главни узрочници и преносници болести, по правилу бива изложен јавном подсмеху и медијској хајци, уз претњу одузимања лиценце за рад са трајном екскомуникацијом. Ако настави са научном делатношћу у том смеру, доводи свој или живот своје породице у питање. Зато ће се највећа већина медицинских делатника определити за рад у року своје службе, где ће уживати углед ауторитета доктора медицине, ићи по свету на плаћене симпозијуме једном-двапут годишње и придржавати се међународних медицинских конвенција.

Такође, нигде на интернету није могуће изгуглати конкретне податке о којим би се то патогенима могло радити када су у питању цепива „против заразних болести“. Јер је извесно реч о модификованим бактеријама из биолабораторије (о томе нешто после), као нарочитом средству за модерно биолошко ратовање. Онда би цепива требало да представљају модерно биолошко-хемијско оружје за онеспособљавање живе силе?

Једноставно, у простору јавне речи не може се доћи до пуне истине, па ни на интернету где често циркулишу полу-истине, које су рђавије и од самих лажи. Састав цепива је традиционално пословна тајна и свако ко би се усудио да на глобални интернет простор изнесе ШТА ЈЕ ТО У ЦЕПИВИМА ШТО КАД УЂЕ У ТЕЛО НАЧИНИ НАС БОЛЕСНИМ – не би се још дуго надисао ваздуха.

Анализама крви оболелих од неких тзв. аутоимуних болести (у нашој земљи насталих од средине 1970-их година) откривене су одређене патогене протеинске форме, тојест модификоване бактерије које имају своје име и могу живети без кисеоника у организму довека. Имуно систем организма оболелог стално напада бактерију која лучи отрове унутар организма, па су зато антитела у оболелог вечито повишена. А повишена антитела и јесу имунолошки одговор организма на отрове у себи. Корпоративна медицина то назива како организам напада самог себе, као органски проблем непознатог порекла. Средином 1970-их је код нас откривена једна таква бактерија (са својим именом и називом из реда својих сојева), очито у лабораторији произведена од пре и у тело очито убачена као патогени агенс. Убризгано, нађимо корелацију… путем масовне „имyнизације од великих црних богиња“ из 1972. и рев@кцинације од истих из 1974. године ?

Ако је потребно изнаћи модел како да се убаце одређени патогени агенси у читаву нацију једне државе, онда је најделотворнији начин стварање проблема у виду фабриковања епидемије неке високо заразне болести, затим програмиране реакције на државном нивоу и наравно изналажење решења у виду тоталне „имyнизације“ становништва. Разуме се, реч је о несувереној држави.
Није ли Вариола Вера из 1972. била управо огледни полигон за такво што? 

Неке од мајки аутистичне инвалидне деце, које су се одважиле да о самосталној режији раде анализе крви своје деце, питају мене: „Јеси икад радио анализу на Борелију, сој спирохету из реда Борелије или на неке паразите?“- основано сумњајући да се све време и у мом телу налазе неке од ових патогених формација. Ово ми није и неће никад препоручити неко из Струке, јер би се онда отворила пандорина кутија и неминовно се наметнуло, по себи, питање последица на здравље од ранијих „имyнизација“….

Поента деловања биохемијског оружја за масовно уништење је – онеспособити човека. Направити га трајно болесним, намученим и за цео свој век потребитим, зависним о фармако производима Хоботнице. И увек се испостави да је коначна мета мозак. Наравно и епифиза.

Пинеална жлезда (епифиза) је угрожена и деценијским тр0вањем пијаће воде, усипавањем флуора у облику хемијског једињења флуорид, услед чега је убрзана калцификација епифизе. Флуор већ деценијама представља и хемијски метод за масовно затупљивање. Када смо били мали у школи су нам делили флуорне бонбоне, као добро је за наше зубе. Током недавне пЛандемије, насилна мерења телесне температуре инфрацрвеним зраком такође беху уперена против питуитарне регије у глави, то јест епифизе, хипоталамуса и хипофизе. То још више важи за инванзивну методу „тестирања на к0ронавиpyc“ којом се пробија остеохондронална мембрана између носне шупљине и унутрашњости главе, тојест селарне регије где је смештена хипофиза. На врху дугог штапића је нанофиброзна ватица, у томе су налазили под микроскопом чак и синтетичке паразите моргелоне!

Дакле, нисам имао никаквог начина да пред ендокринолозима и неуролозима укажем на упропашћену ми епифизу. Они само признају, а и знају за аденохипофизу, неурохипофизу и хипоталамус. На студијама Медицине епифиза је једна мала безначајна жлездица у мозгу. Сем тога, од чега упропашћена, од отровне в@ццинације? Како кад су в@ццине „највеће достигнуће савремене цивилизације“?

Струка хоће да веома много манипулише са дијагностиком, кад у томе имају неки интерес. То им особито даје карактер корпоративне Струке. Код неуких пацијената то пролази неопажено. Код упућених пацијената, ако било шта прозборим што може нарушити њихове окоштале клишее, одмах уследи написмена сумња на моју менталну исправност. А са медицинским естаблишментом није се шалити. Иначе, ендокринолози свако мало па стављају акценат на моју „неочекивано“ очувану интелигенцију.

Кључ свега је у обличју мога тела. Због дисанатомске пре(из)раслости на унутра, оно је све време сакривено унутар себе. Тело ми је у крипто формату, не може се видети стварно стање. Видљива спољашњост је фиктивна, присутан је ПРИВИД неприродно младолике, уз то и гојазне особе. Занимљиво да ја имам материјалан доказ да нисам гојазан – са антропометрије из референтне установе за спортску медицину. Него, по среди је нагужвано и наборано тело које само одаје привид гојазности, псеудо-гојазност јер нема вишкова утробног и поткожног сала. А реч је о егзактним мерењима.

Међутим, ендокринолози не признају резултате никаквих мерења и „метрија“ изван њихове установе на Клиничком центру (!?). Штавише доживео сам да зарад квалификовања мене као „гојазног, масног, адипозног (надувеног)“ наштелују резултате телесних мерења на Dexa скенеру. (Само не знам јел’ тако раде и са другима, или само са нама „реткима“…) А све у сврху да се не обелодани моја основна проблематика, а то је нагужвано тело на прибијеном, одн. ка унутра преизраслом скелету. Овај феномен никако не може медицински да се објасни ако се игнорише статус епифизе.

Из неког разлога они на све начине настоје да оспоре мој медицински феномен.

Модерна алопатска (псеудо)медицина је „расцепкала“ човека на ортопедију, реуматологију, нефрологију, физијатрију, неурологију, психијатрију, ендокринологију, кардиологију, дерматологију, имунологију… питање је који би се специјалиста одређене стручне области уопште могао бавити статусом епифизе? Кад они и о хипоталамусу једва да ишта знају.

Ако лекари не знају, неће да знају истину о мени и мом ултра ретком медицинском случају, шта тек очекивати од лаика, од обичних и медицински неписмених људи? А живети са телом које се налази у крипто формату, односно не може се видети стварно телесно обличје, одиста представља социолошки феномен којег нико није свестан! Људи углавном суде и резонују само по спољашности, док им је суштина непозната. Суштина се „не види“… Ово је без разлике заступљено и код побожних и код непобожних, обзиром да су ретко коме познате основе функционисања људског организма. Људи не праштају кад ниси као они, попут осталих, кад у нечему одступаш од свих осталих. 😥

По свему како су поступали са мном, све ми делује да процес депопулације, преко медицинског сектора а посебно службене Ендокринологије, траје деценијама пре К0вид пројекта и почетка примене екстерминације човечанства. Само је депопулација била дискретна и примењивала се углавном на ретке болести, односно на оне са назови ретким генетским синдромима. И током к0вид пројекта имали смо за нано-в@ццинацију већи притисак на немоћнима, хронично болеснима и код Удружења за ретке болести.
Проверено!

И СОЦИОЛОШКИ ФЕНОМЕН 

Ништа посебно са мном није било до времена када треба ући у пубертет. Уместо пубертета, наступили су здравствени проблеми један за другим, толико да ми је и детињство скраћено. Једном сам у Средњој школи био и жртва вршњачког насиља, због моје спољашности узроковане заостајањем у физичком сазревању. Почеци моје принудне десоцијализације настају са уласком у пунолетство, од тада (па све до данашњег доба) принуђен сам пред другима или скривати или „смањивати“ своје годиште. Са годинама, како бејах све старији, контрадикторно сам деловао све млађи у очима других. Услед све већег одсуства андрогена, гашења метаболизма и све плићег гласа, беше све већа мишићна слабост и све израслији скелет. Преко збијеног скелета прераслог на унутра тело је све више нагужвано, наборано, најастучастих меких ткива и немогуће је на око проценити моју животну доб, ни приближно. Нисам знао шта ми је горе кад моји саговорници упорно инсистирају да одговорим на питање „дечко, колико имаш година?“ – да ли смањивати годиште или једноставно не одговарати на таква индискретна инсистирања…

Не можемо очекивати од људи да разумеју оно што је недоступно њиховом уму, али можемо очекивати елементарну пристојност кад сретну „великог дечка“ са још већим стопалима да не задржавају пажњу на огромном броју његове обуће, уз често нападно кикотање или еуфорију. А зато ником не пада на памет ни да предпостави како уопште долазим до тако огромне обуће, за моја стопала несразмерно прерасла према мојој телесној висини. Још мање да се, уместо нападног задржавања пажње, понуде за помоћ око набавке ем велике ем специјалне обуће према мојим посебним потребама?

Целокупна моја физичка појава изазива недоумицу и неверицу код људи. Непрестано грчење мускулатуре услед болних спазми, неука особа ме доживљава као неког од кога треба зазирати, чак и склањати се. Док је телесни парадокс све присутнији. Највише због начина скупљања тела, ширења и подизања карлице, као и скупљања (сабијања), подизања и ротирања раменог појаса око све сабијеније и нагужваније главе са вратом. Да је глава све мања а рамена уздигнута и сабијена, то нико не примети. Оно што се примећује као оптичка варка је да сам телесно „развијен“ па су многи прегпостављали да се бавим неким спортом, рецимо борилачким. Шта па кога занима да су та моја збуњујућа рамена управо прибијена, уздигнута и да непрестано ротирају око моје све прибијеније и такође заротиране главе с вратом, која се током деценија тако скупљала да само Бог зна како сам уопште још у животу и како имам разума…

Не само даљњи већ и моји ближњи нису поимали мене и мој парадоксални феномен. Људи суде углавном по оном што виде и чују, по спољашности, а моја спољашњост скрива у себи тело урушено и тешко болесно, никако здраво, па још спортског типа! Али, невероватно колико људи умеју бити сурови спрам нечег непознатог им, у односу на некога ко је различит од свих других људи! Моја керуша пасмине Немачки Овчар имала је према мојим телесним и нетелесним мукама више саосећајности од свих људи у мом окружењу! Речју, моја контраверзна спољашњост, па моје честе компензације главом, удовима и др., иритира многе око мене и из загонетног ми разлога обавезно настоје сазнати годину мог рођења. Нисам од људи остављан на миру чак и у манастирима које посећујем.

Може ли да се погоди годиште ове мушке особе? На овој слици имам 32 г. Тело је нагужвано, наборано преко прибијеног скелета. Плус без андрогених карактеристика. И то је чињеница. Све остало што се „види“ је оптичка варка.

Телесне муке, болови и хендикепи, ма колико били несносни, увек су мањи од психичких, тј. душевних мука кроз које сам дуго времена пролазио због мојег абнормалног парадокса са телом. Одело такође крије од људи стварни статус мог тела. Због наказности тела престао сам дефинитивно после 25-е године да се купам на отвореним водама, што додатно штети мом укупном здрављу, између осталог што сам дотле био добар пливач. На пример, у својој 13-ој препливао сам Дунав код Шаренградске аде, хладан у пун вирова Дунав низводно од Вуковара.

Да буде најгоре, ни саам нисам скоро ништа знао о себи, ни шта се са мном одвија, само сам знао да трпим неподношљиве болове и муке кроз дуги низ година.

Споља гледано, ништа што је стварно на мени није видљиво. За људе је ово иритантно. Чим наступи моје објашњење у прилог мог изгледа, мог понашања, одсуства концентрације а условљено тешком, у свету јединственом болешћу и поремећајем, суочавам се са:
„Ниси ти видео стварно тешке и непокретне болеснике по болницама… а ха, ниси ти видео праву муку, немаш право да се жалиш… види колики си, к’о од брега одваљен…“ И све ми се пребацује под види, види се – не види, „Али на теби се НЕ ВИДИ ништа“… итд .
Наравно да се НЕ ВИДИ када ми се цело тело налази у крипто-формату! 
Или: „Види Салета, ми сви старимо, пропадамо а он све време остаје исти, не мења се уопште ?!“ Пребирају се у чему је тајна мог чудесног опстанка „вечно младог“… и наравно јавља се и завист (?). Премда заиста нема на чему да ми се завиди. Предпостављам да им горку недоумицу, из које се рађа и некаква завист, представља појава да „дечак“ пун неких „тикова и осталих неартикулисаних покрета“ (то су моје компензације) тако искусно збори, као неко ко је 15-20 старији. А уствари, за 15-20 година су ме уобичајено „подмлађивали“ због лика и стаса неодговарајућем фактичкој животној доби.

Тако сам и за многе око себе несвесно био огледало стварности. Сопствени карактер би нехотично сагледали у мојој ексцентричној и јединственој антрополошкој појави, баш као у огледалу. 

Жалосно, са оваквим статусом не можеш ни имати ближњег. Оно јако мало искрених ближњих, што су остали уз мене и нису побегли, је показатељ да су МЕ УПОЗНАЛИ. Само онај ко ме добро упозна и таквог ме годинама познаје, има разлог да ме не напусти, прихвативши ме таквог каквог ме је Бог саздао. А многи, да не кажем скоро сви, нису спремни на то. Своју малу жртву они ће испунити према онима код којих је све очевидно; док код мене, коме је тело сакривено унутар себе и мучи га цео „живот“ властито тело, по неписаном правилу исказаће осуду наместо и само жеље ка икаквом проникнућу у реалност.

Објективно, имао бих на овом скученом простору још много тога значајног, па и отрежњујућег казати у прилог мог медицинског, социолошког и антрополошког феномена, да ми није неиздрживо мучно. Онда се немам чему чудити што људи не могу да издрже ни да слушају (читају) о оном што ја живим деценијама, кад је и мени самом веома мучно приповедати о томе… Најмучније и најжалосније, што и рођена мајка никада није могла да ме схвати, упозна и прихвати таквог, па ме је и мајчинска љубав напустила још веома рано.

Људи су у вечној полемици који су болови и муке реално највећи за човека… Ипак, сама поставка питања и извођење градације је од другоразредног значаја. Не можемо схватити да је од прворазредног значаја МУКА КОЈА СЕ НЕ ВИДИ И НЕ ЧУЈЕ . Е, та мука је највећа – кад си саам и немаш коме да се повериш. Тако немаш никог покрај себе с ким би могао поделити добро и зло, радост и тугу, срећу и несрећу.

Када ово схватимо, успећемо и да спознамо колики је заиста бол и страдање сваке нерођене бебе у мајчиној утроби уморене, као апсолутно чистог и невиног Божјег детета. И коликог је огромног бола производ тај неми урлик ; уопште, огромно страдање, за људе нечујно и невидљиво.

ЦЕПИВА – ПРОЈЕКАТ ЕУГЕНИКЕ 

Ко би рекао да сва ова, оваква и оволика страдања имају свој корен у упропашћеној епифизи и комплетној питуитарној регији интрокранијума, односно у вишеструкој „имyнизацији“ из најмлађег могућег животног доба?

Повезујући чињенице, тврдим да неспорно имају.

Боље за нас ако што пре схватимо, у свету постоји извесни, реални ЕНТИТЕТ који настоји да нас људе драстично разреди, трансхуманизује и на крају дехуманизује. Тај ентитет, који себе сматра елитом а нас човеколиком стоком (Goyi), запосео је комплетан хемијско – фармако – медицински систем и од тога направио свој псеудомедицински и псеудонаучни систем глобалне власти. Кабалисти поседују најнапреднију технологију, знање и моћ којим манипулишу Goyi-ма, држе Goye стално у мраку незнања а све у циљу тоталног поробљавања човека и, најновије путем тзв. Зелене агенде, уништења свег живог света на Планети.

Дакле, обзиром да поседују технологију о каквој ми људи можемо само сањати, није им тешко исконструисати, фабриковати и изрежирати неку, рецимо велику епидемију, ако у томе налазе одређени свој интерес као глобални хегемон.

Овакав систем глобалне власти траје и до век и по уназад . Мада неки тврде да траје и вековима уназад .

Нећемо ићи у далеку прошлост. По свршетку Првог светског рата избила је епидемија такозваног Шпанског грипа. Данас знамо, нити је био „Шпанац“ и нити био грип, но највећи до тад еугенички пројекат Кабалиста. Да се није радило о никаквој грозници (тј. грипу, инфлуенци) научно је потврђено кроз више повезаних експеримената са оболелима и здравима који су заједно боравили на острву у склопу луке Бостон. Крајем 1919.г. др Милтон Розенау, професор на Харварду, као организатор велике огледне студије то је и публиковао у стручном магазину Journal of the American Medical Association . Зараза се ширила из војне базе Форт Рајли у Канзасу (Fort Riley) где су сви амерички војници, повратници из Рата у Европи, били в@ццинисани. Масакр десетина милиона људи широм света, вишеструко већи од масакра претходним Великим ратом, успешно је обављен системском в@ццинацијом. За ту пандемију се данас исто зна да је велика већина умрла од бактеријске пнеумоније, да су умирали само в@ццинисани „против грипа“ и да је цео поступак „имyнизације заражених грозницом“ водио прадеда Била Гејтса по бочној линији.

Пола века касније, довољно времена да се та епидемија заборави, избила је епидемија Вариола богиња у СФРЈ. При том, још 1930. године харала је епидемија великих црних богиња у Краљевини Југославији и наводно однела много живота, али о овој епидемији се скоро ништа не зна. Зашто? Зато што се кроз њу није пропагирала масовна „имyнизација“, тј. рекламирала в@ццинација?

Пола века је протекло и до пандемије коp0навиpyca, довољно времена да се и Вариола заборави. Временска дистанца од епидемије црних богиња је велика, форензички докази (ако их је уопште било) о стварном узроку избијања епидемије Вариоле су брижљиво и одавно уништени, а директни учесници догађаја и тако потенцијални сведоци су под заветом ћутања или умрли до сад . Тако, велико неповерење у званичну верзију из године 1972. не треба да се доводи у питање. Мистерија око тзв. „нултог зараженог“ траје и преко пола века после Вариоле. Не заборавимо да је чак и кључни играч ванредног стања и насилне „имyнизације“ становништва, ЈНА пуковник Хенеберг (пореклом Немац) накнадно признао да није сигуран да је хаџија из Меке, Ибрахим Хоти са Косова донео виpyc Вариола богиња. Хотијев брат из Новог Пазара, Халил Реџепи је први умрли од Вариоле на београдској Инфективној клиници, а да при том остаје нејасно како није пола Србије заразио на свом санитетском путу Нови Пазар – болница у Краљеву – универзитетска клиника у Београду.

С обзиром да је званична верзија догађаја из године 1972. пуна нелогичности и сувише мистификована, сасвим оправдано се сугерише на тражење одговора шта су уствари вариола богиње и како та болест настаје. Из историје медицине знамо да је вариола проглашена високо инфективном болести са огромном смртношћу тек од када се на Рокфелеровом Институту за фармако-медицинска истраживања (почетком XX века) почело са израдом профилактичког цепива против виpyca вариоле. До двадесетог века се није тако сматрало. 

Мада не треба заборавити ни да је прва в@ццина, Џенерова прото-в@ццина из око 1800-те, била направљена у сврху заштите од крављих, тојест великих богиња и да је њен назив управо Variola Vaccae, што у преводу значи „кравље богиње“.

Болничка неговатељица из XIX века која се сматра мајком медицинских сестара, Флоренс Најтингејл (Florence Nightingale), забележила је средином XIX века у свом Дневнику из војне болнице да је лично видела како се болест вариола шири из нехигијенских болничких услова. У војним болницама њеног времена владала је велика нехигијена, са врло ретким дезинсекцијама.

Тексашки лекар и природњак Чарлс Кембел (Charles Campbell) истраживао је стварне узрочнике настанка и ширења вариола богиња, у Мексику и Тексасу где је крајем XIX века харала епидемија. Главни заморчић био је он сам, јер је дуго боравио у карантину међу оболелим пацијентима. Године 1900. објавио је свој научни рад : Резиме експеримената са вариолом . Др Кембелу није пошло од руке да се инфицира вариолом, иако је све учинио да до тога дође пребивајући у сталном контакту са зараженим и оболелим особама у карантину. Онда се сетио да испита понашање инсеката у условима изразите нехигијене која је владала највише међу сиромашним црначким становништвом Тексаса. Исцрпним радом установио је да су најупорнији инсекти они који живе у болничким креветима, уживају у нехигијени и необично су интелигентни. То су паметне креветне бубе крвопије – СТЕНИЦЕ (лат. Cimex lectulartus). За њих је др Кембел непобитно утврдио да су једини преносници великих црних богиња. И да ове богиње не угрожавају унутрашње органе оболелог, већ се само ради о тешком кожном оболењу. А ако се удахне прах од сасушених црних макула и унесу се бацили, постаје и дисајно оболење.

Тако је др Чарлс Кембел, својим комплексним научно истраживачким радом, студиозно доказао да је в@ццинација против вариола богиња потпуно непотребна, несврсисходна а тиме и штетна, чиме је сам себе избацио из званичне историје медицине.

Студије иза којих не стоји Хоботница и нису финансиране Рокфелер фондацијом, су доказале да је код неухрањених људи у зимским условима, услед нехигијене и мањка витамина Ц (скорбут се чешће и јављао у зиму) – већа вероватноћа од избијања вариоле. О неком виpycy вариоле, као узрочнику и преноснику болести – нема научног доказа.

И дан данас по негде у свету има још увек примитивног становништва у изразито нехигијенским насеобинама, где се ретко спроводи дезинсекција и одакле очас може избити нека болештина, попут великих оспи и раширити се. Таквих нехигијенских насеобина има још по негде на Косову међу Шкипетарима, напр. у завичају Хотија чувеног „нултог зараженог“ Вариола Вером … И, шта би ту па могла помоћи в@ццинација против такозваних карантинских болести?

И како баш чувена „искорењена“ Вариола Вера да избије и рашири се само у СР Србији? И да „нулти заражени“, испоставило се, буде пред хаџилук у Меку уредно имyнизован од великих богиња …

Слике тешко оболелих од вариола богиња, оспама и пликовима прекривеног тела, које виђамо у средствима јавног информисања, искључиво служе у пропагандне сврхе масовног застрашивања.

Конкретно, догађај у СФРЈ од зиме и пролећа 1972. проглашен је од СЗО за последњу епидемију великих богиња у Европи.
Чекај мало! А шта ћемо са тврдњама независних медицинских аналитичара да је, према симптомима и изгледу оболелих, по среди био напад бактеријом антракс, у народу познати пликавац ?

ХОРОР 

На десетогодишњицу епидемије, дакле 1982. године снимљен је играни филм „Вариола Вера“. Налог за израду таквог сценарија стигао је из Централног Комитета СКЈ и Доланцова Удба је одабрала подобног филмског режисера – Горан Марковић. Морала је матрица Вариола епидемије да се учврсти и одржи и кроз кинематографију. А за овог режисера је овај играни филм био први ангажман по жељи Удбе, после их је још имао.

Главног епидемиолога послатог од СЗО ни мало случајно игра немачки глумац Петер Карстен. Он је оправдао улогу СЗО струке која је одмах по „избијању епидемије“ пристигла у Југославију да нашим неуким лекарима стручно објасни шта су то Вариола богиње. И наравно колико је неопходна спасоносна в@ццинација од ове високо смртне болести. Зарад промоције В-в@ццинације као нечег без чега ћемо, уобичајено, сви помрети. Забога, зарад тога је и филм направљен?

Уместо истине о догађају из 1972.г. народ је добио средњебуџетни филм о Вариоли. Али зашто је жанр морао бити хорор? Зар није могао неги други жанр, трилер или попут холивудских катастрофичних филмова, него баш хорор…

СТРАХ у филму доминира. Страх од заразе, болести и смрти, као нешто, изгледа, стратешки важно. Имамо заварене лимене сандуке, опште присутна појава на планетарном нивоу 48 година касније. Имамо и нешто што такође неодољиво подсећа на к0вид инфодемију – преминули од Вариоле не излажу се обдукцији како би се потврдило да су заиста умрли од тога. Рецимо, над првим умрлим у филму, Реџепијем, није рађена обдукција! Умро је од црних богиња јер су његов изглед и симптоми „несумњиво“ указивали на повратак опасне високо заразне болести у Европи… и тачка!

Главни СЗО епидемиолог из Немачке све време носи скафандер са тоталном прекривеношћу тела, уз херметичке наочаре. На питање управника београдске Инфективне клинике зашто то с обзиром да је прележао Вариолу те не постоји опасност од поновног инфицирања, он стручно одговара: „То носим искључиво због психолошког ефекта.“ 

И бројним другим тајанственим порукама обилује југословенски филм из 1982. о Вариола Вери из 1972. године. Док, мистерија неизгореле фруле из Меке неодољиво нас подсећа на супу од шишмиша коју је попио Кинез у Вухану… потом је цео свет заразио невидљивим непријатељем.

Још нешто…
Све време се провлачи популистичка прича како се виpyc Вариоле чува у тајним лабораторијама Америке и Русије, као моћно биолошко оружје „за не дај Боже“. Ово је main stream прича, као и за виpyc к0роне који је, сматрају „добри полицајци“ званичног наратива о пандемији, испуштен из лабораторије у сврху биолошког ратовања.

Како год , случајно или намерно „из тајне лабораторије раширени смртоносни виpyc“ проузрокује потребу да се сви „имyнизујемо“ не би ли се човечанство само на тај начин спасило. Тиме се непрестано у јавност гура наратив о виpycима као патогенима и непрестаној претњи по наше животе.

Додали бисмо и „патогене бактерије“… ако народи прозру виpyc превару, из исте кухиње су спремне и невидљиве бактерије за масовно застрашивање и заглупљивање људи.

И онда се појави њено депопулацијско величанство в@ццина, као једини могући излаз и спас планетарних размера.

Први део је:  Сале Коларевић: ВАРИОЛА ВЕРА 1972. – ШТА СМО ДОБИЛИ МАСОВНОМ „ИМУНИЗАЦИЈОМ“?

К Р А Ј

Аутор: Сале Коларевић, сведок и непосредни актер

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!