Екуменизам као највећа организација јереси

субота, 02. 03. 2024.петак, 01. 03. 2024. Kefalo

„Да вера ваша не буде у мудрости људској, него у сили Божијој“ (1. Кор.2, 5)! Зато знајте да ће међу вама бити „ лажнијех учитеља, који ће унијети јереси погибли, и одрицаће се господара који их искупи“ (2. Петр. 2, 1)! “Нико нека се не вара: ако неко међу вама мисли да је мудар у овоме вијеку, нека буде луд да би био мудар“ (1. Кор. 4, 18).

Од рођења Господа Исуса Христа, па све до данашњих дана, не престају погрешна учења о Богу Оцу, Сину Божијем и Светоме Духу. Поједини мислиоци, кроз историју човечанства, просто су се утркивали, ко ће боље и квалитетније да срочи мисао у теолошкој доктрини, која ће показати исправност, ефектност и тачност у анализи Јеванђеља.

Тако су почеле да се развијају разне јереси, као засебне идеје и мишљења, по питању учења о Светој Тројици, а нарочито кад је реч о Јединородном Сину Божијему.

Јереси које су оставиле трага у хришћанској мисли биле су веома упечатљиве у периоду од 3 – 5 века, попут аријанства, несторијанства, монофизитства, аполинаријанства, па преко римокатоличког и протестанског учења, као и спорадичних православних гледишта, кроз векове људске цивилизације, које одударају од изворног учења. Једна од таквих спорадичних мишљења у данашње време је и став о потреби примата у Цркви Христовој.

За разлику од људи, који пишу о Богу по свом нахођењу и својој филозофској мисли, додајући својим мислима жеље и потребе људске сујете и нарцисоидности да стварају нешто ново и корисно, Нови Завет нас учи заједништву, које треба да делује у свом непрестаном сабрању и братској љубави, онако како је Бог позвао све људе да живе, без иницирања непостојеће потребе за приматом у Цркви Христовој. Свакако, ово подразумева литургијску, односно светотајинску структуру која је дата Божијом благодаћу у историји човечанства, почевши од Оваплоћења, Распећа и Васкрсења Сина Божијег, са слањем Светога Духа, на дан Педесетнице, који су примили сви Апостоли. Како би могли да правилно расуђују и делују у свом проповедничком раду, сви апостоли били су испуњени Духом Светим, добивши на тај начин потребно знање, дух заједништва и љубави у литургијском сабрању, које траје и трајаће док је века и света.

Морамо знати, да сва пуноћа, која се остварује са Христом, подразумева пре свега: веру, љубав и наду, са праштањем и трпљењем, као врхунским особинама верника, који верују речима Господа Исуса Христа у Цркви Његовој, да је Он заиста Јединородни Син Божији, Спаситељ света и вечити Бог и Прворорођени Првосвештеник.

Свето Писмо треба да се тумачи у Духу Светом јер је оно дело Духа Светог, односно, оно је због дејства и порука Духа Светога – свето, богонадахнуто и живо слово Божије које нам открива истину спасења човека и васцеле творевине. Уколико тумач има у себи Духа Светога, тада ће из његових уста благодат да тече јер га је благословио Бог (ср. Пс. 45, 2). Православни тумач треба да чува и разгорева неугасиви „залог“ Духа Светога којег је примио на светој Тајни Крштења и Миропомазања, да би имао чисту савест пред Богом и Црквом и да би умножио плодове богопознања. Приликом знаменовања детета у осми дан по рођењу, у Цркви Христовој светлост лица Божијег обасјава дете и урезује се крст Јединороднога Сина у срце и мисли његове. Примајући свету Тајну Миропомазања, верни човек прима дар богопознања (1. Јован, 2, 20, 27) и постаје активни и словесни слуга Христов, то јест, у њему активно делује „дух страха Божијег,“ који прераста у „дух љубави.“ Тај дар је динамичан и он се у Цркви Христовој непрестано појачава, развија, разцветава и узраста. Без озарења Духом Светим човек никада не би ни могао да дође до познања богооткривене истине. Само Духом Светим и откривењем „одозго“, стиче се познање Живог и Тројичног Бога, а не уз помоћ науке и светске мудрости, или на основу свог умовања, да се говори о тајнама Божијим. Свети Оци уче да Христос „затвара бестидна и незатворива уста оних који говоре и сматрају да је могуће помоћу спољашње мудрости и изучавања наука познати стварну истину, Самога Бога, и стећи познање скривених тајни у Духу Божијем“. Међутим, по православном богомислију само „они који имају Духа Светог за учитеља, немају потребу да их људи уче, но, освећивани Његовом светлошћу, виде Сина, созерцавају Оца, и клањају се Тројици у лицима, Једноме Богу, неизрециво сједињеноме по природи.“

Поједини Протестанти су ишли тако далеко да су говорили о неким својим религиозним „виђењима“ као новим „небеским откровењима.“ Другим речима, одвојивши са једне стране Библију од Богочовека Христа, а с друге задржавши се на слову и буквалности која убија, јер не тумаче исправно и по Духу Светом, пали су у библолатрију. Они су Библију уздигли изнад Цркве и изнад Светог Предања, не слутећи да је то у Господу једно, јер се Библија од Цркве Христове не може да подваја. Протестанти су се удаљили од Светог Предања, одбацили га и заменили га својим људским „предањима,“ тако да „заменише истину Божију лажју“ (Рим. 1, 25), и неким својим ставовима.

Римокатолици су у борби са протестантизмом пали у другу крајност, тако да је за њих Папа ауторитет већи од Библије (papae autoritas major est autoritate scripturae). Треба схватити да је Библија црквено-есхатолошка књига, литургијска књига испуњена Тајном Христовом, докуменат и сведочење Цркве да се по речима Спаситељевим мора испунити све што је о Њему речено у Светом Писму, као оваплоћеном Богу Логосу – Сину Божијем – Месији – Искупитељу (Лука, 24, 44). Богочовек Исус Христос је одгонетка сваке загонетке у библијско-свештеној историји и есхатологији, али само као Јединородни Син Божији.

Права вера је заправо саборно исповедање и учење које је непосредно и стално повезано са апостолским учењем, које се у писаним научним круговима спроводи посредством патристичког богословља, да би заштитило заједничку веру у неподељености Цркве Христове, како првих векова, тако и Цркву данашњих дана. Дидаскалија или Правила апостола, одувек су била основни критеријум Православне цркве и њене богате богословске литературе и традиције.

Поред коришћења богословске литературе, потребно је имати и одређене године духовног искуства, јаку веру, несебичну љубав, чисто срце и покајну вероисповест, као прерогативе, да би егзегеза Светог Писма била тачна.

Наиме, одређени људи, који по годинама своје старости, могу да буду учитељи, заправо и сами потребују да буду поучавани, о првим духовним словима која морају знати (Јевр. 5, 12). Зато што су ови људи још увек деца Божија, која погрешно разумеју Реч Божију (Јевр. 5, 13), одводећи народ од Цркве Божије у крило неке „нове цркве.“ Односно, негирајући Цркву Христову и њено постојање, они својим учењем придобијају неупућене људе у своје тобожње право учење које је везано за њихову деноминацију и њихову такозвану „цркву.“

Заправо, Бог је дао људима Свето Писмо, по коме треба да се владамо сви без разлике, које је истовремено и корисно за поучавање и поправљање људи у моралном понашању, али и као одлично штиво које се може користити за указивање грешака, оних људи који погрешно уче о Богу и Цркви. А Црква је неодвојива од Светог Писма (Рим. 16,16; 2. Сол.1,1).

Да би проповедали Реч Божију, у својој изворној верзији, и сами се морамо држати Светог Писма и Светог Предања, попут речи: „да заповедиш некима, да не уче другачије“(1. Тим.1, 3), него да уче ако они то могу по „Јеванђељу славе блаженога Бога“ (1.Тим.1, 11), и да не гледају на лажи и на тефтере од племена којима нема краја, и који „пре чине препирање, него што чине Божији напредак у вери“ (1. Тим.1, 4), зато што својим тумачењем разједињују Тело Христово, и својим економским моћима у данашњем времену подкупљују сиромашне људе (материјалне и духовно сиромашне, неупућене и непросвећене), оденути у одело лепог понашања, проповедају тобожњу љубав и благостање.

Међутим, ако смо сви ми који верујемо у Христа, по Јеванђељу – једно тело у Христу (Рим.12, 5), као што и јесмо, онда није могуће да различито исповедамо веру у Бога и да сваки зглавак вуче на своју страну, и сваки ум човечији има некакву своју теологију. Сви ми у Цркви Христовој осећамо живот и бесмртност на основу позвања „у једној нади и звања свога“ (Еф. 4, 4), у уједињењу и јединству тела и духа Христовог, кроз благодатне дарове који долазе од Свете Тројице – Оца и Сина и Светога Духа, јер је један Бог који чини све у свему (1. Кор. 12, 6; Рим. 11, 36). А ми постајемо једно тело у Христу, само ако живимо у Христу и са Христом (Рим. 12, 5), не делећи се и не гложећи се међусобно, и то кроз све свете тајне и свето живљење у светим врлинама, и не по уму свом да тумачимо, него по Духу Светом.

Веома је важно знати, да не може бити било какве богомудрости ван Цркве Христове, која је формирана у разним вековима људске цивилизације као какав скуп истомишљеника, који користи разне научне методе филозофије, логике, психологије, или економске моћи, како би показали своју супериорност у односу на друге, материјално сиромашне или недовољно просвећене, или младе људе који тек корачају према искуству живота.

У данашње време, постоји такозвани Равенски документ,[1] који има јасан циљ, да фаворизује папу, а самим тим и римокатолике, који у свом 41. параграфу једноставно каже да се „обе стране слажу да Рим, као Црква која председава у љубави према изразу светог Игњатија антиохијског (Римљанина, Пролог), заузима прво место у поретку.“

Ово свакако није тачно из следећеих разлога! Ево и којих: Потребно је напоменути време Римског царства и њеног апсолутистичког владања, где је Рим био центар свих могућих збивања и да за људе тог времена није постојао ни један други центара у свету, кад је била у питању трговина, општа култура, држава и њени односи у поредку, као и црква, која се налазила у овом велелепном граду који је нудио раскош сваке врсте, где је столовао Цар. И наравно, ко је могао рећи другачије, него да каже да је све најбоље и најисправније у граду Риму, где се све решавало по свим питањима животним.

Aко желимо да говоримо о духовној љубави и Цркви, онда не можемо издвајати Римску цркву првих векова, да је она створена у љубави изнад других цркава, него морамо рећи да је Црква Христова створена уу целини у љубави Божијој, као што су Апостоли стварали све помесне Цркве у љубави, без разлике: Коринтску, Солунску, Римску, Антиохијску, Македонску, и ни једна није имала више или мање љубави у свом стварању, него су све цркве помесне стваране са истом жељом и истим жаром. Па како је Римска црква била достојна по питању вере, тако су и све друге цркве биле достојне, ни мање ни више од других. Односно, свака црква је била достојна и позвана да у љубави сведочи о Богу. Значи, од супремације (супрематије) Римске цркве у односу на остале помесне цркве нема ни речи.

Са друге стране, први писани трагови о раду црквених заједница и самих локалних цркава (сходно територијалном пространству) сусрећемо као записане у самом Јеванђељу. Апостоло говоре о њима. Тако ћемо пронаћи у Посланици Римљанима (1,12), да апостол Павле хвали Римску Цркву због њихове разглашености по целом свету да имају веру у Христа, у Првој Посланици Коринћанима (1, 4), апостол истиче да Коринтска Црква има благодат и да она нема недостатака ни у једном дару, док је у поруци Посланица Филибљанима (1, 5), истакнуто да су они постали заједничари у Јеванђељу и то од првог дана, зачетка цркве, а да су Колошани у Посланици Колошанима (1, 8), имали љубави у духу, те да су Солуњани у Посланици Солуњанима (1,7), означени као верници који су постали углед свима који верују у Македонији и Ахији, али да је њихова вера изашла на видело у сваком месту које постоји. Како се касније кроз векове одређена црквена заједница залагала и приказивала своју љубав и учење, тешко је рећи и све ово приказати, с обзирон на то, да су биле велике историјске, политичке, економске и социјалне осцилације одређених друштава на територијама где су се налазиле све помесне Цркве, а које су сачињавале једну Христову Цркву. Али то никако не значи да помесне цркве нису имале љубави или су неке имале више а неке мање.

Из свих ових навода се јасно може закључити да је свака Црква, без обзира на ком се локалитету налазила, имала неку посебну истицаност и залагање у ширењу Речи Божије, како би била препознатљива по ревности и вери, и да није могло бити речи о некаквом примати или посебности код верних Римљана у односу на остале верне у другим Црквама. Али да су све биле пуне љубави Божанске, то можемо закључити недвосмислено из учења самог Јеванђеља. А ево како то треба и тумачити.

Читаво Свето Писмо одише текстовима о љубави, који се могу применити у свакодневном животу сваког од нас, као заједничарима црквене заједнице. Тако ћемо наићи на текстове који упућују на љубав према ближњима, која је наређена од Господа Исуса Христа (Јован, 15, 12 – 17), као Божија љубав која је упућена према свим људима (Мат. 5, 44 – 48), и коју људи треба да примењују са чистим срцем (Прва Тим.1,5), али љубав која настаје кроз веру (Еф. 1,15), и која се пројављује преко дела и истине (Прва Јов. 3,18), без користољубља (1. Кор.13, 5 – 7), јер љубав никад не престаје (1. Кор.13, 8), кад се Христос усели у срца људска вером Божанском, онда је љубав укорењена и утемељена (Еф. 3, 17), и само тада људи разумеју ширину и дужину, висину и дубину живота, јер кад препознају љубав Христову која превазилази сваки разум, сви ће се онда испунити потпуном пунином Божјом. Зато и не постоји градација љубави коју може историја или некакав теолог да препознаје као категорију која је више или мање присутна у човеку или било којој црквеној заједници, на основу свог размишљања и сопствене градације. Божанска љубав је савршена и кад се једном усели у човека она га неће напустити само ако се тај човек придржава Божијих заповести. Али остаје отворено питање у којој мери је љубав пребивала у Римској Цркви све до коначног одвајања западне провинцијенције, и који је то критеријум по коме било ко може тврдити да се римска црква налази на првом месту љубави. Заправо, Бог је љубав, и који стоји у љубави, и Бог стоју њему. Па ако Бог стоји у људима како ће мо онда узвикнути: ова црквена заједница има више љубави, од оне друге, или овај човек има више љубави од оног другог. Значи ли то да у некоме више стоји Бог а у некоме мање. Не, Боже сачувај! Пошто је Бог савршен, тако је и љубав која пребива у нама савршена (Прва Јов. 4, 17), која се лако препознаје, али јој нико никад није судио нити је могао да је класифицира некаквим градацијама и одредницама „председавајуће љубави,“ јер је то непримењиво кад је у питању Божанаска љубав. Ако љубимо један другог Христовом љубављу, Бог ће ће бити у нама, и љубав ће његова бити савршена у нама (1.Јов. 4, 12). Као љубав која је савршена, она и не може подпасти под било коју категорију рангирања која ће је приказати као већу или мању љубав. Јер, и апостол Павле у Посланици Колошанима (1, 8), не каже да су Колошани имали већу или мању љубав, него каже да су имали љубави у Духу Светом: „како сте заиста познали благодат Божију, као што сте је научили од Епафраса, милога нашег другара у служењу, који је верни слуга Христов за вас, који нам је и јавио вашу љубав у Духу.“ Што значи, да нема основа да римокатоличка веросповест председава у љубави, и има предност било које врсте над свим црквама помесним у Цркви Христовој која делује саборно и која је сабор у братској љубави. И оно што је најважније, треба појаснити и објаснити, да ли римоакотилчка заједница има прерогативе за назив црква, а ако је нема, као што је нема, онда треба пронаћи модус присаједињења римокатоличке заједнице Цркви Христовој, како би се добила већа бројност заједнице, без промене учења Цркве Христове, која је једна и иста од њеног оснивања.

Међутим, овде треба рећи и нешто Игњатијевој теологији, која је оставила трага и утицаја код римокатолика: Према Игњатију Антиохијском у Цркви централно место заузима епископ који иконизује самог Бога. Епископ је апсолутни господар и монарх без кога не може да се учини ништа, и који је имун на било какву критику, чак и кад има очигледне недостаке, био премлад, неискусан и ли са каквом маном.

Епископу не сме нико да приговара и нема литургије без епископа.[2]

Игњатије је епископовао у Антиохији где је према процени историчара било око 200. 000 становника, у малој црквеној заједници, окружен многим сектама и разним учењима. Многи верници су се окупљали без епископа а свештеници су служили Литургију без епископа. У оваквој ситуацији, која је могла изгледати веома хаотично, због деловања разних религијских групација, потом свештеника који су се се удаљивали од епископа, Игњатије је био у ситацији која је по свему судећи измакла контроли, па је он приступио епископоцентричној теологији, како би задржао вернике, имајући у виду да није имао Каноне Цркве, комплетан Нови Завет, који би му помогао како да се понаша у црквеној заједници. Истовремено се мора знати да је Игњатије био самоук теолог, који је имао јаку веру и чисто срце, тако да је на једини начин учвршћивања власти епископа почео да наступа како би спасио ионако малу заједницу православаца свог времена. Односно, ради мира и функционисања заједнице, Игњатије је предложио централизацију власти и апсолутност ауторитета епископа. Игњатије је тада саопштио да само епископ може служити литургију, и на тај начин је приволео свештенике да буду са њим. Међутим, услед силних препирки и раздора, Игњатије није оставио свог наследника, иако историја говори да је знао да иде у сигурну смрт, и у својој Посланици Антиохијцима пише да имају Бога уместо њега, и да ће убудуће Христос епископовати са њима. На овај начин је Игњатије одустао од епископоцентризма, коју су одмах прихватили римокатолици, као правац који им је добро дошао, за сопствено верско учвршћивање власти. Тако је систем папизма преузео овај модел са пуно такта и стратегије, на који се позивају учесници у дијалогу Равенског споразума.

У појединим списима се могу наћи и подаци како је папа одувек био тесно везан за Васељенске саборе и увек учествовао тесно на неки начин у њима. Код ове тврдње се поставља озбиљно питање, како је могуће да било ко буде укључен тесно у процес одлучивања на саборима ако никад не учествује на тим истим саборима, не гласа, не дискутује на сабору, не подписује Одлуке Васељенских сабора, итд. Друго, како је могуће дати папи примат у обједињеном хришћанству и саборности, кад он има другачије вероисповедање и приступ вери од Христове Цркве. Папа руководи римокатолицизмом и ми му се у његов посао не мешамо. Његова је слобода избора да ли жели да остане одвојен од Цркве Христове, или ће са покајањем да се врати матичној Цркви, где већ саборност постоји и делује у љубави од оснивања Цркве, по Божијем закону, непромењено. Мора се знати да свака заједница има правила понашања и услове о приступу тој заједници, тако да остаје отворено питање, зашто се Равенски документ не изјашњава по овом питању, јер је приступ римокатолицизма другачији од учења Цркве Христове. А овде се ради очито о две различите заједнице, где је једна Богом установљена, која је активна у својој саборности, љубави, вери, која поштује Јеванђеље, Апостолска Правила, Васељенске Саборе, Каноне Цркве, са свим својим догматима и биће таква све до доласка Господа Исуса Христа, а друга је заједница организована по другачијем моделу приступа, почевши од узношења молитви, причешћа, црквености, администрације, рукоположења, догмата, итд.

Наставиће се…

Аутор: Ипођакон Душан Миљковић

[1] Златко Матић Православни богословски факултет, Да истинујемо у љубави, Званични богословски дијалог Православне и Римске Католичке Цркве, Пожаревац, 2013. године, издавач: Епархија браничевска, Пожаревац, Одбор за просвету и културу Хајдук Вељкова 2, 12000 Пожаревац, Србија +381.12.7100222 | prosvetni.odbor@yahoo.com www.sabornost.org, рецензенти: Епископ браничевски, проф. др Игнатије (Мидић) редовни професор на Православном богословском факултету БУ, Протојереј-ставрофор, проф. др Зоран Крстић ванредни професор на Православном богословском факултету, доц. др Давор Џалто Институт за студије културе и хришћанства, Земун доцент на Факултету уметности.

[2] Дејан Мачковић, Социјални контекст богословља светог Игњатија Антиохијског, стр. 5, https://www.academia.edu/28900302, приступљено, 4. 12. 2021.