Екуменистички дијалог и теологија
Појединци и одређене групације у „савременој теологији,“ првенствено у области академских студија, све више се баве проучавањем дијалога међу различитим хришћанским деноминацијама и верама. Притом је приметно понашање да се историјска хришћанска теологија упоређује и прилагођава са гледиштима нехришћанских верских система као основа за дијалог међу различитим религијским правцима. Ови савремени теолози злоупотребљавају хришћанско наслеђе, користећи га за своје циљеве из економских, политичких, демоктарских, интелектуалних и многих другух разлога. У ствари, многи агностици и чак атеисти су ушли у ову област и предочавају своје погледе, који су дијаметрално различити од исконске хришћанске вере.
За библијског хришћанина, односно православног верника, савремена теологија није изазов како да опстане са својим верским убеђењем у ери глобализма и интелектуализма, иако му се све више намеће и метод вештачке интелигенције, поред слободоумне мисли човекове, јер он зна како да сачува изворност вере коју треба да пренесе будућим генерацијама. Међутим, веома је важно разумети да „савремена теологија,“ одступа од библијске хришћанске теологије када оцењује веру у контексту различитих друштвених покрета или у поређењу са другим системима веровања. Пошто овој врсти интелектуалних размишљања не одговара приањање библијским погледима на свет, дошло се на идеју да се приступи дијалогу, као компромису сагледавања верских погледа, у остварењу јединствености човекове бити, без обзира на базичност Светог Писма, Старог и Новог Завета.
Они који желе да разумеју шта Божија Реч подучава у вези са данашњим важним темама које муче савременог човека, могу да пронађу корисне информације, у самој Библији преко устаљене форме учења Цркве Христове, која се не мења. Преко студиозног приступа Јеванђељу, као и уз помоћ тумачења своје Цркве, врло лако ће сваки верник приметити велику шароликост савремене квази теолошке мисли, која жели да промени приступ вери у Бога. Међутим, сама по себи, Библија се не мења. Она је стандард истине за верника, сада и заувек (2. Тим. 3,16-17), који треба да зна како треба живети у дому Божијему, у Цркви Бога живога, која је ступ и тврђава истине, јер је велика „тајна побожности: Бог се јави у тијелу, оправда се у Духу, показа се анђелима, проповједи се незнабошцима, вјерова се на свијету, узнесе се у слави“(1.Тим. 3, 16). А Дух Свети „разговијетно говори да ће у пошљедња времена одступити неки од вјере слушајући лажне духове и науке ђаволске“ (1. Тим.14, 1). Ове јеванђеоске речи морају се посматрати и тумачити на једино разумљив богословски језик, који се учи у Цркви Христовој, а не на основу слободоумног интелектуализма, који се примењује у дијалогу на дијалектички начин, преко одређених компромиса према разним религијским правцима, на штету вере исконске, са тежњом да се по концепту екуменистичког покрета створи „универзална црква,“ која ће имати у свом садржају од сваке религије по мало свог учења.
Заправо, нигде не можемо срести у Јеванђељу одређене поруке, које препоручују дијалог или пак да се морамо повиновати оној или овој локалној цркви, оном или овом апостолу, оној или овој деноминацији или одређеним религијским групацијама. Целокупно Јеванђеље нам поручује да морамо слушати једино Реч Божију. А Реч Божија треба да се прима као Реч Божија која је истинита „и свакога примања достојна, да Христос Исус дође на свијет да спасе грјешнике, од којијех сам први ја“(1.Тим.1,15), која се прима срцем (Дела ап.17, 11), са апсолутном вером јер „чувши ријеч истине, јеванђелије спасенија својега, у којему и вјеровавши запечатисте се светијем Духом обећања, који је залог нашљедства нашега за избављење течевине на хвалу славе његове“ (Еф.1, 13 – 14)! Ми овде видимо да нема говора о дијалогу, него имамо говор о печаћењу вере своје, која је примљена у срце, преко Духа Светог, на славу и хвалу Господа Исус Христа! А примљена вера се има јавно проповедати и објашњавати (Дела ап.13, 15), на једино могући начин, без људског умовања, јер је Свето Писмо „од Бога дано, и корисно за учење, за карање, за поправљање, за поучавање у правди“ (2. Тим.13, 16). Дакле, ми овде имамо поучавање у правди, на основу чега треба да приступимо поправљању свог понашања, да учимо хришћанску науку, онако како је проповедао Сам Господ Исус Христос, па чак и да укоримо непослушне, а не да са њима водимо дијалог бесплодан. Свештенослужитељи треба да поучавају и верни и неверни народ као што отац децу своју саветује, преко речи и молитве, да теше народ свој са јасним сведочењем како треба да живе људи као што Бог препоручује, који је све нас призвао у своје царство и славу. А сам апостол Павле по овом питању каже у име свих апостола да „тога ради и ми захваљујемо Богу без престанка што ви примивши од нас ријеч чувења Божијега примисте не као ријеч човјечију, него (као што заиста јест) ријеч Божију, која и чини (пребива у вама) у вама који вјерујете“ (1. Сол. 2, 13).
Да би се успело у намери промена према приступу црквености у прилагођавању човековом комформизму, са апсолутном релативношћу, врло свесно се редигују поједина верска начела, као и промена приступа према догматским законитостима. У овоме, нарочиту улогу има савремени начин приступа дијалогу, између свих страна које желе да буду актери будућег религијског правца и одређења, са ефектним заобилажењем устаљеног и традиционалног облика вере хришћанске која произилази из Јеванђеља.
Дијалог је предмет истраживања многих наука: философије, еологије, лингвистике, комуникологије, психологије и других. Грчко λογος долази од глагола λεγο, метнути, сaкупљати, састављати, изабрати, говорити, рећи, беседити, изјавити. Логос је изведена именица од глагола лего (λεγο) и y основи носи два скупа значења. Један се везује за семантички потенцијал речи (једна реч, изрека, одлука, доказ, беседа, писани текст). Други скуп се тиче разума, ума (расуђивања, оправдања, процена, излагања, оправдања). ∆ιϕαλογος се тешко преводи, он долази од глагола dialegomai што значи размишљати, просуђивати, разговарати, расправљати, говорити, прорачунавати, па чак и забављати се. За Грке се ова реч узима као сврха овог карактера као битан параметар у дијалогу. Њихови разговори су имали углавном две опште сврхе: прва је била истина, ако је у питању теоријски дијалог, а друга сврха је био споразум о општем добру, ако је у питању практична философија, односно етичко-политичко поље. Дијалог је за античке Грке био опште добро сваког слободног човека. Због тога су философски проблеми изазивали толике слободне дискусије свих образованих слојева. Циљ таквих дијалога био је да се дође до истине, а не дијалог ради дијалога. Ова врста дијалога имала је смисла у то време. Као што и данас има смисла у многим областима и сверама људског живота, по питању политике, економије, социолошких појава, медицинских истраживања и доказивања, и још по неких дисциплина, јер све оне имају одређена теоријска разматрања, која нису константа, као непромењива категорија, него се њихови одређени принципи мењају и прилагођавају у зависности од технолошких напредовања, итд. Али дијалог нем уплива у теологији. Зашто, дијалог нема уплива у теологији? Из простог разлога, јер су све јеванђеоске речи и поуке заправо Божанског карактера, као вечите и непромењиве, које морају да приме сви људи који то желе, кроз векове људске историје, са принципом истим за све, око којих се не води никакав дијалог, већ се само примају вером, која је па опет укрепљена Духом Светим, који се укорењује у срцу верника и који поучава све вернике у црквеној заједници како треба да се понашају и верују (Лука, 12,12; Гал. 5,18). Божије Речи су вечне и истините, о којима се не расправља, јер су те исте речи дате кроз поштовање Божијег закона. А утешитељ Дух Свети, којега Отац небески шаље у име Христово, он ће увек научити свему све вернике и напоменуће им све што треба да говоре хришћани, како да се понашају и како да тумаче Речи Божије (Јован, 14,26). А да би верници били сигурни да ће заиста добити објашњење од Господа они се морају повиновати учењу Божијем преко вере, наде, љубави, молитве, поста, покајања, опраштања, трпљења, милосрђа, исповедања, причешћивања, скрушеношћу сваке врсте, без било које врсте надимања, са сваком скромношћу у Богу, као гостољубиви људи са молитвеношћу и према непријатељу свом са праштањем, јер непријатељ наш не зна шта чини (Мат.5, 44). Нашу веру употпуњује служење Богу поштено и од свег срца (Лука, 4, 8; 10,27), без свађа, суђења – парница, са одлучним супротстављањем сваком искушењу. Стварати некакве мешовите комисије тобожњег међународног карактера а немати све ове особине понашања у вери и немати сагласност својих црквених заједница за заступништво у вери и учествовање у некавом дијалогу, не даје ни једном верском бићу за право да се самовласно понаша у заступању целокупне Цркве Христове, поводом промена учења и преиначивања тог истог учења, без обзира да ли се ради о патријарху, епископу, јеромонаху, свештенику, или професору теологије.
У нашем времену преовлађују други циљеви живљења, у односу на веру у Бога. Истичу се корисност и ефикасност, инструменталност и интересност, у чему се дијалог користи као профана форма која се често первертира и неретко преокреће у моћ и насиље. Уместо философије која је привлачила старе Грке, модерног човека привлаче моћ у разним формама испољавања, као што је у овом случају папски примат, или стварање нове „универзалне цркве,“ која би имала све обрисе религиозних различитости, као окупљене око једног стожера интелектуалних погледа на свет са онтолошком поставком измењеног христолошког погледа. Једна од великих опасности која вреба једну од страна учесница дијалога свакако је чињеница где саговорник у дијалогу може врло лако да запостави своје ставове у жељи да удовољи другој страни и да покаже како је он конструктиван и добронамеран у односу на свог саговорника. Ово је чисто психолошка категорија, на коју најчешће полаже страна са јачом позицијом у дијалогу.
Ако пођемо од аксиома да се у разговор овакве природе улази са намером да се тражи истина, а не да се оствари победа над саговорником, то значи и следеће: чим признајемо право друкчијег мишљења, другачије поставке о вероисповедању, ми се одричемо исконског вероисповедања односно саборног мишљења Цркве Христове, као једино исправног једномислија, одричемо се свог православног начина вероисповедања, које траје од оснивања Цркве, као непромењиво. Тиме што чувамо своје вероисповедање, не представља наше понашање као вид једноумља, него пре свега је потребно да у вери стојимо мушки и да се у њој непрестано утврђујемо (1.Кор.16, 13). А о оваквом понашању нас подсећају сами апостоли, са својим поучавањем, како су то они чинили „јер памтите, браћо, труд наш и посао: јер дан и ноћ радећи да не досадимо ни једноме од вас, проповиједасмо вам јеванђелије Божије. Ви сте свједоци и Бог како свети и праведни и без кривице бисмо вама који вјерујете, као што знате да свакога вас као отац дјецу своју. Молисмо и утјешавасмо, и свједочисмо вам да живите као што се пристоји Богу, који вас је призвао у своје царство и славу. Тога ради и ми захваљујемо Богу без престанка што ви примивши од нас ријеч чувења Божијега примисте не као ријеч човјечију, него (као што заиста јест) ријеч Божију, која и чини у вама који вјерујете“ (1.Сол.2, 9 – 12).
У тренутку кад пристанемо на дијалог о вери (не на разговор, јер је разговор слободна форма комуникације), ми аутоматски остварујемо минимум једнакости према другом човеку и друкчијем мишљењу, занемарујући исправност своје вере. Вера која се чува и по њој понаша Црква Христова, преко две хиљаде година, не може да се никаквим дијалогом промени, замени, употпуни у некаквом глобалистичком правцу дијалошке намере и преусмерења. Свакако се морамо присетити чувене Херодолт приче у историји по којој су Персијанци два пута расправљали о свакој важној ствари у животу: у пијаном стању и трезни. Ако им се допадне оно што су закључили пијани и кад су трезни, онда су усвајали ту одлуку или решење.
Морамо знати да сваки учесник у дијалогу зависи од другога с обзиром на то, да жели сазнање истине и смисла дијалошке комуникације, односно шта може да добије за себе а чега да се одрекне; те је отуда потреба сваког дијалога потреба за солидарношћу. А тамо где се показује солидарност, намеће се компромис, а тамо где је компромис, појављује се релативност, као категорија која се понаша по принципу: „може бити али и не мора да значи,“ који одудара од Речи Божије које су константа. Сам израз дијалог је одраз филозофског значаја а по најчешће од животног значаја где се преко њега траже одређена решења за проблеме у којима се налазе појединачни људи, организације, државе или шира друштвена заједница на неком простору. А да би се ови проблеми решили приступа се дијалогу.
Имајући у виду све наведене чињенице, сасвим је неприхватљив став патријарха Српске Православне Цркве господина Порфирија, кад каже, како „у данашњем свету оптерећеном великим искушењима веома је важна порука Цркве која је увек посвећена дијалогу. Само искрен и посвећен дијалог, испуњен уважавањем и прихватањем сваког човека као иконе Божје, може допринети мирном и благочестивом саживоту припадника различитих цркава и верских заједница на нашим просторима.“[1]
Прво, кад наиђу искушења, верник се не позива на дијалог, нити се на њега ослања, него то чини помоћу вере у Господа Исуса Христа, наде, љубави, трпљења, покајања, молитве, сповести и причешћа. Ово је основна формулација хришћанског живота, те је стога зачуђујуће да ово патријарх не зна и не говори о искушењу на хришћански начин, него се позива на дијалог.
Друго, не постоје различите цркве, него постоји само једна Христова Црква, Православна Црква, и многе верске и религијске заједнице, нецрквеног карактера, на нашим просторима.
наставиће се…
Аутор: Ипођакон Душан Миљковић
[1] https://www.tvhram.rs/vesti/vesti-iz-crkve/, приступљено, 25.10.2024.
