Екукуменизмом против Живе Цркве

Осмог априла, у раним поподневним сатима, стиже ми пору­ка да „уђем“ у сајт „СрбијаГлобал“ и од неке двојице његових са­радника сазнам ко је „најзаслужнији за аутокефалност македон­ске цркве“, ко је „заменик српског патријарха“, ко је „помирио крст и петокраку“ (београдска „Политика“ од 26. јула 2020), ко је деценијама радио на отуђењу србских цркава и манастира у Ма­ћедонији, ко је председник Црквене општине Града Београда и, према писању београдске „Политике“ од 29. маја 2022. године, за­ме­ник митрополита Архиепископије београдско-карловачке (што ће рећи: и патријарха) и члан Управног одбора Србске право­сла­в­не цркве, ко је саветовао (подучавао) србске патријархе Па­вла (Гој­ка Стојчевића, 1914-2009) и Иринеја (Мирослава Гаври­ло­ви­ћа, 1930-2020), а сада подучава патријарха Порфирија (Првослава Перића, 1961)…

Тек када стигох до адвоканца тога вишестру­ко­га ко-ко-коа (не мешати са ко-ко-да!)у згради Србске Патријаршије, разабрах да је у пита­њу Тома Фила (1941), пореклом Цинцарин, из неке по­родице која наводно потиче од неког непрепознатог („неиденти­фикованог“) римског легионара из времена Јулија Цезара (неки зналци рекли би: Јулија Кајсара – 100-44. пре Христа), учесника у још навод­нијем убијању свих мушких Илира и отмици илирског женскиња које су касније „производиле“ његове претке, укључу­јући и оца му његовога Филоту (1914-1983) за чијег је послушника именован патријарх Герман (Хранислав Ђорић, 1899-1991). Није сувишно истаћи овде да се Цинцари, по Томином писању, без велике нужде нису мешали с „осталима“, али су после Другога светског рата одустали од тога јер их је снашла велика нужда.

И, још једном – што ће рећи: породица Фила је власник Срб­ске православне цркве, тако да, по том основу, поменути њени чланови заслужено и истовремено носе сва архијерејска звања – њи­хова преосвештенства, њихова високопреосвештенства, њихо­ве светости, а линк на сајту „Жива реч“ („Паганизам и псеудоисторија“, водитељ Иван Цветковић, прича­лица Димитрије Марковић – први, по сопственом признању: православни свештеник, а други „православни хришћанин, причешћује се, редовно иде у цр­к­ву“), ваљда у филоцрквеном власништву, представља нам Ила­ри­она Руварца као „свеца у историјској науци“, док су србски исто­ри­ча­ри – псеудоисторичари, самозвани историчари, лажни исто­ри­ча­ри, фалсификатори, антисемити, шо­ви­нисти, мили­тант­ни, сатанисти… све то у пуна три са­та, шест минута и четр­десет шест секунди – без иједне по­тврде за речено, у складу с оном ла­тин­ском изреком: „Речитости море, мудрости (ни) кап“!

Пред толиким „открићима“ које Црквени Врх прећута, овоме потписнику са­мо је прео­ста­ло да истога дана, електронском поштом (на три адре­се), од оних који сад у Србској православној цркви, како су то не­кад го­ворили радијски преносиоци фудбалских утакмица: стати­рају на левом крилу, односно номинално обављају неке преосве­ћене, ви­со­копреосвећене и светосне улоге, затражи поуку шта да ради:

„Другови владике, митрополити, архиепископи и патријарси – са све заменицима,

Пошто сам одслушао причу са линка хттпс://њњњ.yоутубе.цом/ њатцх?в=хОјуџХ9Ф5ЊY, насловљену питањем ‘Ко заправо води српску цркву’ и уводном ‘мишљу’ речене замене која је себи при­сво­јила право да изговори ‘Завршну реч’ у виду предсмртне испо­вести –‘Највише на свету волим кафану’, молим да ме известите на коју страну да окренем своју претпостављену духовност.

Одговор очекујем у што краћем року, како се не бих изгубио у безнађу наметнутом вашим (не)деловањем“.

Испод тога, наравно, ишао је потпис и приде линк за „лични опис“ на Википедији.

Све то и тако присећајући се како сам пре тридесетак година, док сам био мали и вршљао по Србској Крајини, почео да се уп­лићем у верске послове, онако, аматерски, сељачком логиком. Не само због тога што сам негде прочитао да Црква нису само све­штенослужитељи и храмовне грађевине, већ су то, у несразмерној већини, и верници – Жива Црква.

Дешавало се, тако, да сам на бројним србским зборовима, још бројнијим радијским и мање бројним телевизијским емисијама, на разним трибинама, у неким разговорима за новине – причао да се у прекодринским крајевима води верски рат: на православне Ср­бе ударили су римокатолички Хрвати и херцеговачко-босански муслимани, и једни и други бивши Срби.

Мора бити да је такво именовање оружаних сукоба по Хр­ват­ској и Босни навело владику бачког Иринеја (у свету: Мирка Бу­ло­вића, 1947) да јавности у више наврата изјави како се не ради о вер­ском рату, већ су „верска осећања искори­шћена у ратне свр­хе“.

Биће да је то био званичан став србске цркве, пошто се Ди­ми­трије Калезић (1937), утицајни србски бого­слов, при једном слу­ча­ј­ном сусрету на улазу у новосадску Матицу србску, потрудио да ми „обја­сни“ како се верски рат води због догме, чега у сукобима између православних Срба и римокатоли­чких Хр­ва­та и муслима­на у Бо­сни (уистину, све поримљених и исла­мизованих Срба) није би­ло. Мо­је питање „куд ће црња догма“ од исламског и римока­то­ли­чког труда да физички „укине“ Србе и србско православље, Калезић је прећутао, а маленкости овог потписника само је пре­о­стало да, по уласку у Матичину читаоницу, упише двадесетак ре­дова наредног пасуса:

Ако знамо да се под догмом подразумева принцип који црк­ва намеће верницима као обавезно веровање, и да су црквени конци­ли за догме проглашавали најнеобичније теолошке спе­кулације, тешко је објаснити због чега се у Србској цркви олако прелази преко неких заиста радикалних ставова догматског ка­рактера римске цркве. Тако, на пример, септембра 1900, све­хр­ватски ка­то­лички конгрес прописао је као обавезу да до двехи­љадите годи­не све што је у Хрватској мора бити хрватско, а све што је хрватско, мора бити католичко. Или, јуна 1914. године, аустријски амбаса­дор у Ватикану известио је цара да „папа и курија виде у Србији рак који ће мало по мало продрети до сржи Монархије и… као што је ди­ректна потреба за Аустро-Угарску, због њеног опстан­ка, да укло­ни из свог склопа, ако треба и си­лом, ово разорно зло, исто тако је потребно за католичку црк­ву да (у борби против право­слав­ља – ИП) одобри све што се може учи­нити да послужи своме ци­љу“. Или, ав­густа 1992. године, папа Војтила, Пољак, Јован Павле Други (1920-2005*), позвао је сна­ге Западноевропске уније и НА­ТО-а да поведу крс­та­шки рат против Срба из Босне. А „вер­ски толерантни“ ставови Срб­ске цркве према свему томе, разумљиво је, дођу као поручени Ватикану да са себе скине одговорност за подсти­ца­ње рат­ног пожара на Балкану, или чак за учешће у њему.

Биће да је питање „догма или не“ узнемиравало црквене ве­ли­кодостојнике на разним странама, толико да се из писања ново­садског Дневника од 22. децембра 1992. године, под насловом „И­де­олошки рат“, могло сазнати да је „Ватикан на конференцији папских нунција из источних земаља, одржаној почетком овог месеца, одлучно одбацио тезу да је рат у Хрват­ској и Босни вер­ски, скидајући тако сваку одг­о­ворност свете столице за умеша­ност, или подстицање ратног пожара на Балкану“.

Што да не баш тако, кад су их на то охрабрили поглавари пра­вославних цркава, који су се, средином марта 1992. године, саста­ли у Цариграду и тамо се, по прилици, највише бавили приликама у Југославији, углавном односом Срба и Хрвата. Јесте патријарх србски господин Павле, по повратку отуд, оценио да су збивања од пре пола века и она којима се бавио цариградски скуп – по свему једнака: и да­нас се тражи ет­нички чиста Хр­ватска, а кад се каже да у Хр­ват­ској не могу жи­вети ни Срби ни пра­вославци, онда је разумљиво шта се хоће и какав је крајњи циљ, али не треба занемарити истину да је епископ бачки го­сподин Иринеј, у први план истичући став да се „односи између ка­толицизма и право­славља данас налазе на најнижој тачки по­сле крсташких ратова“, „запретио“ да ће православна црква одговорити, од­носно узвра­ти­ти на унијаћење и поримљење православних верника, које је Вати­кан почео да спроводи после краха „тоталитарних режи­ма“ у све­ту, у складу са Јеванђељем: исти­ном, љубављу, духовним је­динством и идентитетом православ­ља и цркве, а не силом, злом и лажима.

Ван сваке сумње, такво православно тумачење ратних (не)при­лика у Хрватској, Херцеговини и Босни („што је иначе проту­мачено као корак обнавља­ња духа екуменизма“) олакшало је папским нунцијима из источних земаља да одбаце тезу о верским ратовима на тим подручјима, те да самим тим лише Све­ту Сто­ли­цу „могуће одговорности за подстрекавање геноцида у најновијим балканским крво­пролићима“. Ваљда друкчије није ни могло бити будући да је, петнаестак дана раније, на Боденском језеру крај Ци­риха, „у заједничком апелу за мир потписаном од стране поглавара католичке, православне и мусли­ман­ске конфесије“ прихваћена ва­тиканска теза да рат у Босни и Хер­цеговини није верски.

По истој „шеми“, тих дана су, у београдском телевизијском студију, о рату у Босни го­во­рили београдски муфтија Хамдија Ју­суфспахић и отац Филарет из Земуна. Овај други, чини се, већ је примењивао нову „догму“ Срб­ске православне цркве, по којој су, са­мо што то није рекао, за рат у Босни и Херцеговини криви Ср­би, док је Муфтија београдски причао о уништавању „на сто­тине џа­мија у Босни“ и о уништавању споменика муслиманске умет­ности и културе. Ни речју није поменуо бројне порушене србске цркве по Босни.

Тешко је поверовати да водећи духовници из врха Србске православне цркве не схватају шта значи чињеница да је, 1990. го­дине, Хрватска кренула у класични верски рат про­тив Србства, по принципу слободног одстрела свега што је србско и право­с­лав­но. Она упорно настоји, агресивно и геноцидно, да бедем католи­чан­ства помери према истоку, за почетак до Земуна и Ти­се (у доц­нијем међувремену – и до Урала!). Што ће она при томе затирати све материјалне доказе о србској право­славној старини на тери­то­ријама које су Хрват­ској даривали Аус­т­рија, Ватикан, Броз и србско незнање, што ће она при томе про­гонити преостале Србе преводећи их у римокатоличанство или убија­јући, многима неће бити довољно чврст аргумент да се заи­с­та ради о беспоштедном ра­ту римо­католичке јереси против православља.

Растурен је, при­мера ради, Митро­полијски музеј у Загребу, по­рушене су многе србске богомоље доступне хрватском римока­то­личком крсту, покрадене су, спаљене или уништене многе црк­вене драго­це­ности богослужбеног и другог карактера, а угледни србски црк­вени великодостојници рећи ће да то није верски рат, да су само верска осећања искоришћена у ратне сврхе.

Да би са себе скинуо одговорност за подстицање ратног по­жа­ра на Балкану, или чак за учешће у њему, Ватикан је, рекох, на конференцији папских нунција одбацио тезу да је рат у Хрватској и у БиХ верски. Иако се ово вати­кан­ско дистан­ци­рање понајвише односи на могућу одговорност за подстрека­ва­ње геноцида над србским народом, Србска право­славна црква оли­че­на у њеном Синоду и тежећи к екукумени­зму, спремно је прихва­тила такав ватикански став; забрињава ла­коћа с којом је то учи­ње­но. А срб­ски архијереји могли су све то и тако прихватити по­што очекују да ће до уједињавања римокатоличке јереси и православне цркве под жезлом римскога папе доћи за њихова живота и да ће им так­вима, несрбски расположеним, бити обез­бе­ђено место у не­кој за­мишљеној папској хијерар­хиј­и; биће неко, ваљ­да, и кардинал.

И званична историјска школа у Србији држала се истога кур­са, што је, према схватању „њеног“ академика Чедомира По­по­ва (1936­-2012), последица „изразите и хистеричне нетрпељивости пре­ма Ср­бима“ и у Европи и у осталом свету. Поред политичких и стра­те­шких разлога за такву нетрпељивост, он помиње још два разло­га. За први, верски, каже да „није ни прворазредан ни од­лучу­ју­ћи“, ма­да одмах, у наставку, констатује како „католички прозе­ли­ти­зам и муслимански фундаментализам стоје као ид­е­о­лошки по­кре­тачи антисрпске мржње“.

Наравно, академику Попову добро је познато да се „већ век и по срп­ско питање ‘решава’ у Хрватској тако што ће се једна тре­ћина (Ср­ба – ИП) аси­миловати, једна трећина протерати и једна трећи­на ис­тре­бити. И у Босни има данас једна идеја исламског фунда­ме­н­та­ли­зма која жели да исламизује Муслимане… да их учини бор­бе­ним, да ислам претвори у стални џихад против не­верника, да иде дотле да у Босни створи апсолутну муслиманску већину да би мо­гла да се створи једна муслиманска верска др­жава“. Иако је очи­глед­но да је рецепт за „укидање“ Срба по­став­љен на верској ос­нови (у Хрватској треба да остане само једна трећина Срба, али не као православци, већ, после поримљења, као римокатолички Ср­би, односно Хрвати, док би џихад у Босни требало да доведе до ис­требљења „неверника“, да ли физичким уништењем, да ли прево­ђе­њем у ис­лам­ске „вер­нике“), ни он ни Србска црква не виде у томе ни догму ни верски рат.

Уместо тога, Попов у римокатоличкој и муслиманској нетр­пе­љиво­сти према србском народу види и нешто реваншизма и же­ље за од­маздом, нарочито кад се ради о немачким аспира­цијама на Бал­кану. „Освајачка немачка политика подразуме­вала је бри­са­ње Ср­бије и српског народа као фактора европске политике у два ра­та и овакве намере доживеле су слом. Срби у свему томе нису би­ли најважнији фактор, нити су били најза­служнији, али су били вр­ло активан чинилац тог слома и у Првом и у Другом свет­ском ра­ту. Учествовали су и у сламању… Хаб­збуршке монархије у којој су Немци били водећа нација, па и у сламању Трећег Рајха. Сигур­но да и те болне успомене данас имају одређену улогу“.

Званична наука тако, а после свега што се са србским наро­дом дешавало током (ваљда заборављених) прет­ходних векова и деценија, нарочито свеже „памтљивих“ година, скоро да је немо­гу­ће поверовати са колико се одушевљења србски православни ду­хов­ни­ци труде да се приближе римском првосвештенику. Ајде што они пре­по­ру­чују себе саме, али се сви они који србски мисле мо­рају за­пи­тати, озбиљно и у страху, са којим то правом право­слав­ни епископи покушавају да своје епархиоте, или паству, Живу Цркву, уведу у ред оних који су је у већ поменутим претходним временима задуживали само злочинима, најчешће геноцидно.

Њима, архијерејима, као да није јасно да се наци­онални инте­рес србског народа мора изједначити са верским интересом. Але­к­са Шантић (1868-1924) је једном при­ли­ком непроми­шље­но ре­као, песнички, да је мати домовина а не ве­ра, а овде би корисно било приметити да ако се Србима отме вера, они ће бити лишени домовине; Срби су ваљда једини народ на свету који променом вере мења и свој национални идентитет. Ако ову Шантићеву мисао схва­тимо и мета­форично, мораћемо се присетити и Иве Андрића (1892-1975) који је на једном месту записао да ништа не може чо­века уништити као метафора. Метафора о вери и домовини наго­вештава могућност за потпуно уништење Србс­тва, али да се то не би догодило, потре­бан је безгранични опрез.

Нажалост, опреза нема, баш код Србске цркве. Њен Архи­јерејски сабор у једном изузетно драматичном времену донео је Ме­м­о­рандум који је довео у сумњу све, чак и националну оријен­тацију те исте Цркве. Десило се чак да је 29. маја 1992. године, једна фран­цу­ска агенција објавила свој коментар о Меморандуму Србске православне цркве, у коме је посебно подвучено да је Срб­ска православна црква у својој дугој историји увек подржа­вала вла­даоце, а да је сада први пут узела на себе да на­пада шефа своје државе. Заправо, Црква се том тренутку окренула против изборне во­ље србског народа (он је хтео Слободана Милошевића – 1941­-2006 –, и нека му га) и својим ста­вом поку­ша­ла је да убеди „ши­роке народне масе“ да она, Црква, која се ограђује и дистанцира од Устава и из­бора, са­да тумачи аутентичне интере­се србског на­ро­да. Црк­ва, која стално инсистира на свом свето­савском опреде­љењу, чак и у односу на доказане зло­чинце према србском народу, одлучила је тада да узме мач у руке и сече гла­ву оном коме би тре­бало да буде муд­ри саветодавац. Све то упр­кос већ овешталој по­руци Светога Па­вла Римљанима да је свака власт од Бога и да је треба поштовати.

Овде ваља поновити и изјаву владике бачког го­спо­дина Ири­неја, дату средином јуна 1992. године грчком ли­сту Катимерини, ваљда са намером да се не наљуте Ватикан и но­сиоци исламског фун­даментализма, да се на простору Југославије није водио верски рат, већ да су у том рату само искоришћена ре­лигиозна осећања србских људи. Он је том изјавом само притврдио оно што је, на са­мом почетку јула 1990. године, потписнику ових редова (и још једном саговорнику) рекао о улози Србске цркве у времену ко­је Србству (србској држави и србском народу) наговештава бу­ђење из више­де­ценијске учмалости. Наиме, моје уверење да Србска црк­ва не би сме­ла остати по страни у тим значајним догађајима, те да би препорука Светог архијерејског синода парохијским свеште­ни­цима да се не мешају у страначко деловање и не укључују у по­литику, мо­рала бити подвргнута одређеном преиспитивању, да се све­штенству не би смело забранити да се занима за политичка пи­тања, нити би му се смело забрањивати да сарађује са срб­ским по­литичким странкама опредељеним национално јер чланство тих партија, по ло­ги­ци ствари, припада Цркви, оно је део Живе Цркве и све­штен­ство са њим мора бити у сталној вези, владика Иринеј пропратио је прилично неодређеним коментаром, а његов гене­рал­ни став сводио се на то да је он присталица максималне умере­но­сти у деловању, било да се ради о политици у Србији, било о од­но­сима међу различитим конфесијама. Није том приликом про­пу­стио да нагласи како је он, Иринеј, због своје умерености радо прихваћен саговорник било којој другој цркви. Приближавање по­литичким странкама могло би неког од епископа, и њега, нарав­но, довести у не­прилику да изјави и нешто што би га могло дис­кре­дитовати за не­ке касније контакте. Тако се и могло десити тада викарном епископу Да­нилу (Храниславу Кр­стићу, 1927-2002), од 1990. године владици будим­ском, да га римокатоличка црква од­ба­ци као потенцијалног саговорника или преговарача, само због то­га што је једном, негде, због нечега, изјавио како се „като­личка црк­ва налази на путу заблуде„.

По несрећи, уместо да у том бурном времену делује умирујуће, Срб­ска црква постала је тумач неких у том тренутку најекстрем­ни­јих странач­ких ставова. „Изгласачи“ Меморандума Светог архи­је­рејског са­бора Србске право­славне цркве остављени су сакриве­ни у таквим својим страначким љушт­у­рама, а србском народу по­ну­дили су додатни ду­ховни раздор. Ако знамо да су представници Србске православне цркве изостали са протестног скупа Друшт­ва србско-руског при­ја­тељства заказаног због подршке руске вла­де блокади Србије, да Архијерејски сабор Србске цркве изједна­чавао све учеснике у не­ком само њему знаном „унутрашњем ра­ту“, те да је Архијерејски сабор Србске цркве против власти у Срби­ји кори­стио исте аргументе које су фа­бри­ковали доказани срб­ски непријатељи окупљени око римокатоличке интерна­ци­о­нале и не­офашистичке западне фи­нансијске олигархије, онда смо се с раз­логом мора­ли запитати неће ли инспиратори и састављачи Меморандума Све­тог архијерејског сабора Србске цркве, као свој допринос „све­на­родном спасу“ понудити (тачније: натурити) срб­с­ком народу и – прелазак у унију. Од уније до римокатолицизма само је један ко­рак, а после тога Срба више неће бити.

Што би и био циљ не само Свете Столице познатије као Вати­кан, већ и бројних њених фашикратских послушника и изврши­лаца, Србима најпрепознатљивијих по Хрватима; ако ни по чему другом, а оно по геноцидном искуству стеченом током Другог светског рата када су управо поменути Хрвати порушили преко четиристо православ­них храмова, убили петорицу православних владика и преко две­ст­а двадесет православних свештеника, при­силно поримили преко двеста педесет хиљада православ­них Срба (од којих су многи после тог чина на најзверскији начин побијени) и када су, у складу са сопственом геноцидном доктрином да тре­ћину Срба требапобити, трећину покатоличити, а трећину прогна­ти, на најзверскији начин побили преко милион право­славних Срба, од чега са­мо у Јасеновцу око седамсто хиљада.

И данас Држава Србија сма­тра да се не треба замерати Хр­ватима и доносити резолуције о хр­ватском геноциду над Србима, ни­ти у Београду подизати спо­ме­ник светим Јасеновачким муче­ни­цима. Јер, за коју годину, кад Ср­ба више и не буде – чему води ововремена државна по­ли­тика у Србији, односом према србском језику и ћири­личком писму као чину усмереном на затирање срб­ске духовности, причаће се и писати да Јасеновац није ни посто­јао, те да, према томе, Срби нису ни страдали; ако је неко негде и страдао – сам пао, сам се убио.

Ту логику следио је Стјепан Лозо ( Спљет, 1961), хрватски повјесничар чији је „фокус бављења повијесним темама на ут­је­ца­ји­ма великосрпске идеологије и политике на Хрвате и Хр­ват­ску“ исказан књигом под насловом „Идеологија и пропаганда ве­ли­ко­српскога геноцида над Хрватима – пројект ‘Хомогена Ср­бија’ 1941″, објављен у Спљету 2017. године, на 736 страна формата Б5. Но, трагично је за Србску православну цркву и србски народ као Живу Цркву што, кад се спис Стјепана Лоза појавио, митро­по­лит загребачко-љубљански (и целе Италије?) господин Порфирије са седи­штем у Загребу – касније изабран за патријарха србског –, „унаточ то­му“ што „негује пријатељске и сарадничке односе са бројним пред­став­ницима Римокатоличке цркве…, као и са мно­гим науч­ним и кул­турним прегаоцима у Загребу“, није на сва зво­на разгла­сио у какве се „знанствене“ безобразлуке упу­штају хрват­ски „повјесни­ча­ри“.

(А није без значаја и подсећање на 2003. годину, кад је Синод Србске православне цркве одлучио да на Михољдан, 12. октобра, Фрушку Гору – на којој је некада деловало четрдесетак србских манастира, а тад их било свега шеснаест –, прогласи за СВЕТУ. За ту прилику, овај потписник организовао је планинарски Све­то­горски излет, а кад се стотинак планинара окупило у Сремским Карловцима да тај свети чин обележи једнодневним пешачењем, могло се сазнати да се од „одлученог“ проглашења одустало: Срб­ска Црква „великодушно“ је избегла да се замери хрватским аспи­рацијама на Срем – чије је значење истоветно изразу Србска Зе­мља, а планинари су обавили своје, прошетали су се предвиђеном стазом).

Веза хрватских злочина над Србима и ватиканске римокато­личке идеологије несумњива је. Само двадесетак дана по ствара­њу Незави­сне Државе Хрват­ске (10. априла 1941), усташки поглавник Анте Павелић (1889-1959) издао је Законску одредбу о прије­лазу с једне вјере у другу, а средином јула исте године дато је упут­ство по ко­ме се „пра­вославцима не ће ни у којем случају до­пус­ти­ти (да) пре­лазе у грко-католичку цркву (на унију – ИП). Ин­тенци­је су Хрва­т­ске Владе, да се у католичку Цркву не примају правосла­в­ни попо­ви, учитељи, затим уопште интелигенција и на­по­кон бога­ти слој трговаца, обртника и сељака ради каснијих евен­туалних од­редаба с обзиром на њих, да се не би извргавала неуго­д­ностима вјера и углед католицизма… Ниже и сиромашно пучан­ство допу­ште­но је примати уз претходну поуку у католичким ис­ти­нама. Уко­лико би и горе споменути наваљивали да буду прим­љени, треба их у згод­ној форми… откло­нити“ (Тајни документи о односима Ва­тикана и усташке „НДХ“ Загреб 1952, 92, лат).

Поука о „отклањању“ подразумевала је потребу да се инте­ли­ген­ција и богатији слој србског становништва физички ликви­ди­ра; први, због тога што је усташкој држави било јасно да се од њих неће моћи направити добри римокатолици јер би касније пред­став­љали „унутрашњу“ опасност за римокатоличку цркву; други, због тога што су „касније евентуалне одредбе с обзиром на њих“, по­ред физичке ликвидације, значиле преузимање њихове имови­не.

У том је духу деловао и католички свећеник Дионизије Јурић, усташки сатник, Павелићев капелан и васпитач његове деце, који је, као врховни руководилац Вјерског одсјека у Државном равна­те­љству за понову, бринуо о масовном покрштавању православ­них Срба у Хрватској. Он је, тако, у селу Стаза, код Сиска, из­ре­као да „у овој земљи не може више да живи нитко осим Хрвата, јер ово је земља хрватска, а тко не ће да се покрсти, ми знадемо ку­да ћемо с њиме. Ја сам у овим горе крајевима давао очистити од пи­лета све до старца, а ако буде потребно, учинит ћу и овдје, јер да­нас није грехота убити ни мало дијете од седам го­ди­на, које сме­та на­шем усташком покрету. Ми данас треба да буде­мо сви Хрва­ти и да се проширимо, а кад се проширимо и ојачамо, ако нам буде по­требно, још ћемо одузети и од других. Немојте мислити што сам ја у свећеничкој одори, па не могу, када је по­требно, узети строј­ни­цу у своје руке и да таманим све до коли­јевке, све оно, што је про­тив усташке државе и власти“ (Исто, 93).

На покрштавање православних Срба у усташкој Хрватској не може се гледати само као на техничку појединост; иза тог по­крштавања стајао је Ватикан, који је на самом почетку авгу­ста 1941. године послао у Загреб свога делегата, с поруком у акре­ди­тивном писму да „Св. Отац гаји посебну наклоност за племе­ниту католичку Хрватску и зато јој шаље свог представника, да се ув­је­ри о посебним вјерским и политичким потребама њему тако дра­гог хрватског народа. То особито у садањем часу, у којем ци­јели свијет изгледа пригнут под теретом велике невоље“ (Исто, 76). Од Свете Столице је и потекла „директива у прилог тог масовног по­крштавања… јер се остваривао давни сан Ватикана, да се барем на једном дијелу Балкана, на западном, ликвидира ортодоксна црк­ва и прошири католичанство барем до Дрине“.

Са тим у вези, од 17. до 20. новембра 1941. године у Загребу је, уз сагласност и под надзором папског легата Марконеа, одр­жана бискупска конференција која је превођење православаца на като­личку веру прогласила догматским питањем и која је прихватила став ватиканске Свете конгрегације за Источну цркву да ће хрва­т­ски бискупи тако „стећи поновну заслугу тим својим драгоцјеним доприносом за правилан развој католицизма, гдје постоје толике наде за обраћење несједињених“ (Исто, 94-96), односно поримље­ње православаца. Непуна два месеца касније, 9. јануара 1942. го­ди­не, југословенска Краљевска влада протестовала је код Ва­ти­кана због покрштавања Срба у Хрватској, а већ 21. фебруара, не оба­зи­рући се на тај протест, кардинал Луиђи Маљоне, државни се­кре­тар Свете Столице, одговорио је да се не ра­ди о поримље­њу пра­вославаца, већ се у окриље римокатоличке црк­ве враћају нека­да­шњи отпадници од ње. Посредовањем пап­ског лег­а­та Марко­неа тај је одговор дошао до свих бискупа у Хрватској:

„Мерила на основу којих су Пречасни Бискуп приступили избору питања за дискусију и хитност која је дата постизавању односних практичних решења, доказује колико је у њима жив осећај одговорности које лежи на њима у данашњим деликатним окол­но­стима.

Ако је, пак, достојно хвале заузимање да се отпадницима обез­беди равноправност са осталим грађанима, да се испослује хума­ни поступак са грађанима јеврејског порекла, да се помогну про­те­рати Словенци, а нарочито свештеници, да се удовољи захтеви­ма верског и моралног живота хрватских радника у Немачкој и да се појача драгоцено дејство католичке штампе, нарочиту похвалу заслужује одлучност са којом су Пречасни бискуп захтевали да се Јерархији врати право да издаје наређења и упутства у пред­ме­ту прекрштавања и брига са којом су настојали да заштите начело по коме прекрштавања морају бити плод интимног убеђења а не спољних притисака.

Што се овог последњег предмета тиче, убеђен сам да они не­ће пропустити да се и даље старају, интервенишући успешно, када затреба, да би се то начело верно следило и да би се избегло, са ис­то толико ревности, све што би могло да спречи или отежа иск­ре­ни повраћај Цркви отпадника, као и све што би могло да на било који начин сили савести, у намери да одреди или убрза тај повра­так. Морам затим скренути пажњу вашој преузвишености да на­зи­в »православни« под којим су, независно од значаја те речи, на­ведени отпадници, треба заменути са другим називом, на пр. оним ‘отпадници’ или ‘шизматици’.

Свети Отац, пошто се упознао са извештајем благоизволео је изразити Своје Узвишено задовољство због показане пастирске ревности од стране узвишених хрватских Бискупа. Као залог тог задовољства и очинских осећања са којима је примио поклонство синовље оданости поднете му од стране Монсињора Алојзија Степинца и у име своје сабраће, Његова светост подељује њима и повереним им верницима Апостолски Благослов“ ( Сима Симић, Прекрштавање Срба за време Другог свет­ског ра­та, Титоград (Подгорица) 1958, 136).

У међувремену, извесни Никола Рушиновић, Далматинац, ро­ђен у Филаделфији 1908. године, лекар по занима­њу, хрватски изванредни опуномо­ће­ник (посланик) код Свете Столице, после једне своје посете мон­си­њору Сигисмондију, ше­фу уреда за Хрват­ску у Ватикану, писао је 8. фебруара 1942. године у Загреб да се „Света Сто­ли­ца весели“ покрштавању, „али опет ми ре­че, да нас при том на­па­да америчко и енг­ле­ско новин­ство, јер да су сви ти прелази вр­шени под великим притиском са стране вла­сти, ушто Св Столи­ца не вјерује, али је препоручити да се то спрово­ди постепено, да би се избјегли приговори и обједе, а неугодности за Свету Столи­цу“ (Тајни документи…, 102-103).

Истога дана Рушиновић је писао и о својој посети кардиналу Маљонеу, државном секретару, односно министру спољних посл­о­ва Државе Града Ватикана, који „жали да Света Столица не може признати ‘де иуре‘ Н. Д. Х., јер је то став Свете Столице од унатраг 100 година, да се политичка стања настала за вријеме рата не при­знавају“. И поред тога, Света Столица мисли на Хрватску, јер је за њу „Хрват католик и не може се замислити Хрвата који не би био католик“.

Тако пре осамдесетак година, а на самој средини јануара 1992, Ватикан се отворено уплео у југословенску кризу: актом о при­зна­њу Словеније и Хрватске, двеју отцепљење католичких репу­бли­ка бивше југословенске државе, прејудицирао је од­луку Ев­ропске заједнице (ЕЗ), али и јасно ставио до знања да се у томе свему мора видети вер­ска компонента. Није се могло десити да, после тог признања, ЕЗ посту­пи друкчије но што је поступила.

Уистину, био је то отворен напад на Србију и србски народ у целини, који су били једини стварни творци управо разбијене Ју­гославије. Ако је тако, а јесте, делимични расплет југословенске кризе, на начин са којим смо се срели кроз признање Хрватске и Словеније… потпуно је очекиван. На де­лу су се нашли немачки крупни финансијски капитал наслоњен на јефти­ну радну снагу из Источне Немачке и ватиканска римокатоличка интернацио­на­ла. Њи­ма уз бок стала је преплашена Европа, која као да је забора­вила своја искуства са поодавно минулим светским ратовима.

После тога, рат на подручју бивше Југославије добио је међу­на­родне димензије, а ав­густа 1992. године, папа Јован Павле II (Карол Јозеф Војтила, 1920-2005), Пољак, позвао је снаге Запад­ноевропске уније и НА­ТО-а да поведу крс­та­шки рат против Срба из Босне .

И поред свега тога, баш као да о свему довде написаноме пој­ма немају (а можда тога дана нису ни били на часу), јерарси Срб­ске православне цркве хрле к екукумени. Понашају се баш као да Црква постоји само у манастирским келијама и владичанским дво­ровима, као да још нису чули шта се претходних деценија и година дешавало изван тих дворова, манастирских зидова и келија, као да Жива Црква не постоји, као да само они знају шта је истој тој Живој Цркви потребно, као да живе у времену док су у србском на­роду били неписмени сви осим шачице свештеника, као да у ис­тој тој Живој Цркви нема људи упућених у духовност (право­слав­ну или неку другу) скоро колико и посвећени духовници, а можда и мало више, пошто су нешто приземнији…

Као да нису чули за злочине над србским народом, злочине ко­ји су оваплоћење римокатоличке духовности, злочине које би тре­ба­ло замаглити поруком папе Бенедикта XVI (Јозефа Ра­ци­н­гера, 1927-2022) екукумен(и)ском ску­пу у Сарајеву (септембра 2012) да треба створити „алијансу вера“ и да у потрагу за истином треба укључити и неверујуће, можда због тога што се данас „религија инструментализује као мотив за насиље“. А да би поменути еку­ку­мен(и)ски скуп добио „историјске“ димен­зије, прогласио је тај град правим местом за мировно окупљање. „Ту је“, каже он, „на неки начин отпочео Први светски рат, а пре двадесет година за време балканског ра­товања водиле су се за њега крваве борбе“.

Баш тако, али је прећутао да су његови претходници на пап­ској столици здушно потпиривали помињане ратне сукобе.

Браћо Срби, а богами и сестре Србкиње, ако вам се само и учинило да су се ваши (и моји) првосвештеници нашли на путу заблуде, ако нисте спремни да прихватите њихове екукуме­н(и)­ске по­с­тупке и да се одрекнете праве вере, оне за коју су гинуле број­не ва­ше предачке генерације, увек имајте на уму ону стару а увек све­жу поруку светог апостола Павла:

Будимо једне мисли међу собом.

У србском православљу.

Изван архијерејског екукуменизма.

Да не црвенимо, да се пред прецима не постидимо и да потомцима не будемо застиђе ако се некад, неким чудом, помене нека од бу­даласто филованих улога извесног ко-ко-коа поменутог на самом поче­т­ку овога текстића и, пасус-два касније, ако се неко заложи за повратак још буда­ла­стијем „историјању“ Илариона Руварца.

Аутор: Илија Петровић, историчар

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!