Експеримент који убија и данас: Тајна о зрачењу 50.000 српске деце!
Педесетих година прошлог века Југославију је погодила епидемија заразног гљивичног обољења коже главе. Само у Србији 50.000 деце лечено је зрачењем. Оно чиме су тада лечени сада им угрожава живот јер велики број данас има озбиљне туморе
Била би то сасвим уобичајена октобарска ноћ 2010. године да Драгослава Здравковића, шездесетогодишњег радника обезбеђења, из сна није тргао познат али потиснут и непријатан осећај. Слична, изненађујућа реакција тела догодила му се три месеца раније; док је спавао, почела је да му се тресе нога, затим и рука, није могао да их контролише. Тресао се снажно, као на струју прикључен. У тренутку му се пред очима одмотао читав живот.
“Помислио сам: Боже, није ваљда да се овако путује на онај свет. Тад сам ипак успео да заспим, ујутру се пробудио са осећањем мамурлука, неиспаван, бубњало ми у глави. Попио сам таблету за главу и ништа се даље није догађало”, присећа се Драгослав.
Ако се изузму главобоље и проблеми са синусима, до тада није имао неких великих здравствених проблема. Сем што му је годину дана пре тога одстрањен карцином, заправо краста на кожи темена главе која се стално враћала. Међутим, то је била рутинска операција.
Следећи пут кад је нога почела да му се тресе, покушао је да устане, али је пао. Кад је отворио капке, око њега су били лекари и чланови породице. Магнетна резонанца главе открила је нешто после чега му лекари нису дозвољавали да устане. Откривен му је један тумор на кори великог мозга, а други у синусном каналу.
Тада се сетио разговора – вођеног неколико месеци пре него што га је тело изненадило – са др Гораном Шевом из Градског завода за геронтологију, који је правио евиденцију деце лечене од микозе, стручно Тинеа цапитиса, гљивичног обољења косматог дела коже главе, у народу познатог као косопасица. Послератних педесетих година прошлог века, махом у руралним пределима и међу сиромашнијим породицама, ова болест је добила епидемиолошке размере. У то време третман ове безазлене болести, која се и без лечења повлачи током пубертета, подразумевао је зрачење рендгенским X-зрацима, а после опадања косе услед одређене дозе јонизујућег зрачења на кожу главе наношен је лек у облику масти.
Драгослав је био једно од 50.000 деце старости од пет до 15 година која су у Србији између 1950. и 1959. године прошла кроз овај третман. Данас су то људи у старосној доби од 63 до 80 година са озбиљним здравственим тегобама. Како је показало и домаће искуство и методолошко праћење сличне ситуације у Израелу, метода којом су некада лечени драматично повећава ризик од појаве тумора главе и врата у каснијим годинама. Израелски пацијенти су због последица овог третмана 1994. материјално обештећени.
“Овај начин лечења био је тада стандардизована процедура и уобичајени третман у светским размерама. Оно што је помало парадоксално јесте то да је 1960. пронађен лек ‘гризеофулвин’, који је целу ту методу учинио сувишном”,
каже др Горан Шево, специјалиста епидемиологије запослен у Градском заводу за геронтологију у Београду.
У то време овакав вид лечења коришћен је у неколико земаља иако су већ педесетих година добро били познати ризици од радијације. Међутим, нису се поуздано знале могуће дугорочне последице изложености деце малим и средњим дозама јонизујућег зрачења. Тако су мали пацијенти практично били заморчићи једне недовољно испитане методе, заправо глобалног експеримента, који је најширу примену нашао у тадашњој СФРЈ.
Епидемија
Након Другог светског рата у Југославији је, због немаштине и лоших хигијенских услова – нарочито у колективним смештајима и руралним пределима – од микозе оболео велики број деце. Влада је именовала посебан одбор, који је на састанку у Загребу 1949. прогласио епидемију и започео активности на лечењу оболелих. Претпоставља се да је у овом периоду после рата, а до почетка организоване кампање сузбијања косопасице на овај начин лечено око 20.000 људи. Већ 1950. масовна кампања је настављена уз помоћ Уницефа, који је обезбедио финансијска средства, опрему и логистику за кампању вођену све до проналаска “гризеофулвина” 1959. године.
У документима Уницефа прецизно су забележени подаци о донацији. Према финансијским извештајима те организације, донирана опрема била је вредна 151.741 долар (што је данас око 1,2 милиона долара). Уницеф је обезбедио 20 рендген апарата и 12 комбија за транспорт деце и лекара. Југословенска влада је учествовала са 35 милиона динара (данашњих око 2,8 милиона долара).
Пошто током болести гљивице инфицирају фоликуле власи пре појаве антимикотика довољно моћних да продру у корен, коса је уклањана бријањем или чупкањем како би се кожа припремила за мазање антигљивичних масти, јода, катрана од дрвета, сумпора… Чупање косе је било дуготрајно и болно. Брзо по откривању X-зрака откривено је да излагање њима у одређеним дозама и временском интервалу може да доведе до опадања косе. Зато X-зраци излазе из ординација и налазе своју комерцијалну употребу у козметичким салонима, где се користе за уклањање нежељених маља.
Третмани рендгенским зрацима користили су се за лечење чак и безазлених проблема, као што су упале крајника или акне. И стерилитет је “лечен” зрачењем, као и поједина гинеколошка и коштана обољења и Тинеа цапитис.
Француски лекар Ремон-Жак Сабуро представио је метод лечења овог обољења X-зрацима 1904. године. Недуго потом двојица лекара стандардизују протокол лечења који по њима добија име Кајнбек-Адамсонов метод, исти онај који је коришћен и пола века касније у Југославији и још неким земљама. Болничко лечење је пре коришћења ове методе трајало два месеца, а током кампање је скраћено на недељу дана, што је омогућило лечење великог броја пацијената. Поступак се састојао из зрачења главе, али не одједном, већ сваки дан по једна или две од укупно пет одређених зона скалпа.
Професор Слободан Чикарић у књизи “Радиотерапија – илустрована историја” наводи да су током педесетих година за третмане разних немалигних болести, укључујући и обољење Тинеа цапитис, максималне дозе биле 400 рендгена. Сличне вредности прописиване су и током кампање у Израелу. Професор Перец Јекутијел, који је тих година био шеф одсека за јавно здравље у Израелу, тврди да је доза била 350 рада (рад – Радиатион Абсорбед Досе – стара мера за апсорбовање радијације), али да су нека деца третирана више од једног пута.
Када би се завршило зрачење свих пет зона косматог дела главе, деци је стављана бела “гипсана” Лајмова капа од очврснулог колоидног раствора налик на кацигу и они су отпуштани кући. Капа је скидана после 21 дан, а с њом је отпадала и коса. Дете је остајало ћелаво неколико недеља. Преостале власи уклањале су медицинске сестре чупкањем пинцетом. После овако агресивне епилације лекови у облику масти могли су без сметње да се наносе на голу кожу.
Југословенски епидемиолошки тимови растрчали су се по терену ради масовних прегледа. У штампи је објављиван оглас: “Лишај – ћела – косопас – микозе јесу гљивична обољења косе и коже. Сва ова обољења могу се лако излечити сигурно, за кратко време, бесплатно, под надзором лекара.”
Мали пацијенти су често невољно и уз плач одвајани од породице и одвожени у специјализоване болнице, којих је у Србији било пет – у Београду, Нишу, Шапцу, Новом Пазару и Пећи, где је лечен и Драгослав.
“Сећам се те капе. Нисам заборавио иако је прошло 50 година. Био сам у трећем разреду”, каже он и показује фотографију на којој једини међу децом из разреда носи чудну белу капу. “Сећам се чупкања преосталих длачица пинцетом. То ми је највише остало у сећању јер је болело, било је досадно и дуго је трајало.”
Највећа гужва била је у Београду, где је, према документацији из градског архива, лечено 25.000 деце. Довожени су испред велике црвене зграде у којој је била смештена Београдска болница за микозе. Данас је у том здању зграда Богословског факултета. Жене у белим униформама су их уписивале и распоређивале у редове. Многи су баш ту први пут видели и окусили наранџу. У тој гунгули било је тек пристигле деце, малишана с чудним белим “гипсаним” капама и гомила малих ћелаваца. Међу њима је била и Живанка Кецојевић, коју су с братом аутобусом довезли из села Драгојевац.
“Одвели су нас на лечење под претњом. Тако је то било у оно време. Осећали смо се као да смо у логору. Сви су нас звали ‘месечари’ због тога што смо носили беле ‘гипсане’ капице после зрачења”, памти Живанка. Њен брат је умро 1962. године од тумора главе, а годинама је имао психичке проблеме. Она је од тумора главе оперисана 1995.
Кад се болест развије, то ружно изгледа, па су деца била изложена подсмеху вршњака, бојкоту, изостајала су из школе и била изолована, али опасан третман је био обавезан за безазлену гљивичну инфекцију коже главе, која би и нелечена нестала сама од себе. Тек у неким случајевима би могла да остави ожиљак на косматом делу главе. Третман је био ефикасан, али је цена била неприхватљиво висока.
У Југославији је прегледе на терену прошло око два милиона људи, од чега је око 100.000 лечено. Број прегледаних (878.659) и лечених (49.389) у Србији је међу највећим икад документованим кампањама за заштиту јавног здравља у земљама Европе и Северне Америке. Њоме је руководио тадашњи Хигијенски завод Србије, сада Институт за јавно здравље “Др Милан Јовановић Батут”.
Последице
Драгослав Здравковић није повезивао главобоље које је имао у последњих 20 година с тим догађајем из ране младости. Симптоми су се годинама само појачавали. “Заболи ме глава и иритира ме на повраћање, а кад легнем и затворим очи, буде ми лакше. Онда ми жена каже: Опет си попио, то ти је од ракије.” Али, иако је знао понекад и да попије, болови које је осећао нису били последица алкохола.
Највећа бољка били су му синуси – бар је тако мислио – али се на то навикао; чим би мало захладнело, осећао би болове, секрет са сукрвицом би кренуо из носа. Трпео је и лечио их пуних 30 година, а онда је снимак показао да има тумор баш у синусном каналу. “Пре тога су ми на појединим клиникама то грејали због упале синуса, имао сам инхалације, и то је тако ишло. Не знам да ли сам и тад имао тумор, али симптоме које сам имао тада имам и сада.”
Тај тумор није критичан, а други, онај на кори великог мозга, који га је оборио с ногу, успешно му је одстрањен. Имао је и ревизију операције. Досад је два пута ишао на клинику Аџибадем у Истанбулу, на интервенцију гама ножевима.
А све је почело од третмана после којег није имао никаквих проблема. Лечена деца непосредно по зрачењу нису имала већих неугодности осим, у неким случајевима, повраћања, главобоље након излагања рендгенским зрацима, иритације коже ако би доза била неприлагођена. Некима се није враћала сва коса већ су им остајали огољени печати.
За разлику од Србије, где су пацијенти били заборављени, израелско здравство је децу лечену на овај начин деценијама пратило и ревносно регистровало све промене које су им се дешавале. У тој земљи је у кампањи сузбијања микозе током педесетих лечено 17.000 малишана. Израелски лекар Барух Модан је већ 1965. формирао кохорту – групу људи са заједничким искуством – од 10.834 детета која су прошла третман и још две групе деце (у једној су били рођаци зрачених малишана) која нису третирана на овај начин како би установио одложене ефекте јонизујућег зрачења. Истраживање је показало повећани ризик за малигне и бенигне туморе главе и врата у групи која је зрачена.
Чланак с детаљима студије објавио је 1974. године у светски признатом медицинском часопису Лансет.
Тумори су касне последице, које се јављају неколико деценија после изложености зрачењу. Средњи период латенције је 35 година – после толико времена од излагања се јављају последице у највећем броју случајева. Ови резултати потврђени су и у каснијим анализама, а на бази тих налаза израелски Кнесет изгласао је закон који предвиђа компензацију за људе лечене од микозе који су добили тумор.
Др Милена Јауковић подсећа да у Србији влада права епидемија тумора и да разни фактори могу да утичу на њихов развој. Она је у два наврата била члан Етичког комитета Српског лекарског друштва и принципијелно није против обештећења пацијената, али ако се докаже да су тумори настали као последица зрачења у младости.
“То је озбиљан, дугогодишњи посао. Ако се то научно потврди, људи би требало да буду обештећени”.
Др Горан Шево и његова колегиница Марија Тасић, који заједно раде на истраживању овог случаја и формирању епидемиолошке кохорте – што би требало да помогне у праћењу здравственог стања ових људи и покаже везу између њихових обољења и зрачења у младости – и данас имају пацијенте који долазе с настанком тумора. Један од њих им се смејао кад је дошао на разговор, а после годину дана откривен му је менингеом, бенигни тумор можданих овојница. Али јављају се и пацијенти са озбиљним малигним туморима као што је миобластом, тумори штитне жлезде, коже, грла, усне дупље…
“Реч је о ризику за 20 различитих болести, а само менингеом је 12 пута чешћи него код опште популације, неки други шест пута… То је велики проценат када све кумулативно саберете. Знатан број пацијената с којима смо били у контакту имао је неке од тих поремећаја”, истиче Шево.
Из Министарства здравља нисмо добили одговор на који начин ће се и да ли ће се обештетити ови људи. Србија нема довољно новца и сигурно се не може мерити са САД или Израелом, али сигурно може на неки начин да покаже како мисли на своје грађане, жртве опасног вида лечења, заблуде и експеримента с недовољно сигурном методом. Код нас још није директно доказана веза између болести и узрока, али јесте у Израелу. А људи који су били изложени истом третману ваљда су саздани од истог материјала. Све их је некада мучила косопасица и све што та бољка са собом носи, а данас их нагризају тумори и потребни су им помоћ и нега.
Заборав
Кампања од пре 60 година била је веома раширена, али се о њој данас веома мало зна. О томе се нерадо причало. Трауматично искуство “месечара” остало би прекривено пожутелим папирима у замраченим депоима архива да није било израелске професорке Шифре Шварц с Медицинског факултета Универзитета у Негеву. Она је током истраживања 2004. у документима Уницефа нашла податке да Израел није једина земља у којој је спроведена масовна кампања сузбијања овог обољења. У питању су била документа о помоћи Уницефа Сирији и Југославији и одлучила је да контактира с колегама.
Кад је 2005. ступила у контакт с њима, Горан Шево и Марија Тасић, обоје специјалисти епидемиологије, нису знали ништа о овом случају. Али, ако је кампања била тих размера, веровали су да неће бити тешко да сазнају нешто о томе. Испоставило се, међутим, да ни старији здравствени радници који су били запослени у то време нису могли да им дају никакве податке. Почели су озбиљно истраживање, потрагу за сведоцима и копање по архивима. Требало им је шест месеци да нагазе на траг, почну да склапају коцкице и пронађу људе који су учествовали у сузбијању овог безазленог обољења.
“Као да се из неког разлога то избрисало из меморије. И колегиница Тасић и ја специјализирали смо епидемиологију, то је једна од највећих јавноздравствених кампања сузбијања болести у Србији, а ми нисмо ни чули за њу”, каже Шево.
После неколико година пронашли су и писане публикације, а у Архиву града Београда медицинске протоколе лечења за 25.000 људи, што је представљало основ за почетак озбиљног научног истраживања. Архиву су преписали у електронски формат, почели провере и потврде њиховог идентитета и формирање кохорте, веома важног корака у епидемиолошким студијама. Заједно с докторком Шварц објавили су рад у медицинском часопису Лансет, након чега су укључени у европски пројекат ФП7, у оквиру којег се формира кохорта од 15.000 до 20.000 деце из тог периода која ће бити испитивана.
Објавили су оглас у дневној штампи с позивом да им се јаве пацијенти који су на овај начин лечени. И они су почели да се јављају. Углавном су се осећали заборављено. “Коначно се неко и нас сетио”, била је прва реакција.
“Зачудио сам се кад сам видео оглас. Тек кад сам се јавио, чуо сам за могуће последице. Тада нисам ни знао да имам два тумора у глави”, показује Драгослав на место одакле му је уклоњен карцином.
И после пола века сећања су још жива. За већину је одвајање од породице била траума коју и даље памте. Та деца су, углавном, организовано транспортована из удаљених области до болнице, а у неким случајевима они који су одбијали лечење су кажњавани, а сам третман је имао непријатан психолошки терет за децу јер су била стигматизована. Прво су од последица болести по глави имали бразде и огољене печате, затим су носили чудне капе, а онда били ћелави. Друга деца су их често задиркивала. Било је то изразито непријатно искуство за децу, али и за родитеље јер се болест везивала за немаштину. Исто је, изгледа, важило и за лекаре. “Они су имали потребу да о томе говоре, али друштво није желело да се о томе прича. Можемо само да претпоставимо разлоге”, утисак је др Шева.
Слично је било и у осталим земљама. Др Паола Боавентура, која се овим проблемом бави у Португалу, каже да су процене да је било од 10.000 до 50.000 заражене деце само у северном делу те земље: “Једино што засигурно знамо јесте да је 5.356 деце било на третману X-зрацима у бившој Централној амбуланти јавне хигијене (Диспенсáрио Централ де Хигиене Социал) у Порту између 1950. и 1963.” И овде је, изгледа, тема била затрпана годинама незаинтересованости или намерног заташкавања.
Закаснело сазнање
Није Израел једини који је одлучио да се на неки начин одужи људима чије је здравље угрожено јонизујућим зрачењем. То су, у једном случају под другачијим околностима, урадиле и Сједињене Америчке Државе када су 1990. донеле пропис по којем су обештетиле “доwнwиндерсе”, људе на чија је насеља у Невади ветар наносио радиоактивне честице настале после атомских проба.
Откако је Израел исплатио одштету жртвама стандардног третмана против Тинеа цапитиса, покренута је расправа да ли је то требало да се уради и шта је са осталим земљама у којима је он коришћен. Професорка Шифра Шварц наводи да се у то време нису знале последице ових доза зрачења: “Третман је био неопходан јер је болест била високозаразна и остављала је социјалне последице”.
Паола Боавентура, која се бави овом темом у Португалу, каже да су лекари сматрали да је епилација X-зрацима потпуно нешкодљива, а “једини разлог што третману нису излагали децу млађу од три године јесте то што они не би мировали током зрачења”.
Прва масовна кампања лечења деце зрачењем била је у Пољској пре Другог светског рата, када је једна хуманитарна организација спровела третман над 27.000 деце. Била су то углавном јеврејска дечица, која су касније страдала у Холокаусту, тако да није било података о последицама третмана. Тако се лечило у Португалу, Бугарској, Француској, Израелу, Немачкој, САД, али највећа кампања била је у Југославији. Претпоставља се да је у свету око 200.000 људи прошло кроз овакав третман против Тинеа цапитиса, од тога скоро половина у Југославији.
Иако је овакав третман сматран најефикаснијим у то време, изненађује да се педесетих година ипак није опрезније приступало лечењу, с обзиром на тада познате чињенице о последицама излагања радијацији. Вилхелм Рендген је открио X-зраке 1895. и сам је био жртва опасног тумора. Две године после бомбардовања Хирошиме и Нагасакија почеле су да се појављују болести као што су леукемија и рак. То су, према удаљености од извора радијације, апсорбованим дозама и последицама, истраживали и документовали јапански и амерички стручњаци. Др Серђо Фојерман са одсека за радиолошку безбедност у болници Сорока у Израелу наводи да су од 1920. последице зрачења у случају непажљивог руковања биле познате.
Међународна агенција за атомску енергију објавила је 1950. смернице за заштиту од радијације, по којима дозвољена доза радијације за децу млађу од 16 година није прелазила 0,5 рада. “Било је доста сакупљених података током педесетих који су могли да спрече овакав фијаско”, тврди Фојерман.
И данас, када се последице јонизујућег значења добро знају, често се некритички користе дијагностичке методе које подразумевају употребу X-зрака. Овај случај је опомена да се не мора баш за сваку ситницу “под рендген”, нарочито кад су у питању деца. Потребно је доста пажње у коришћењу недовољно испитаних метода лечења да би се избегли случајеви попут Драгослављевог и осталих из групе од 50.000 некада ћелавих малишана а данас (т)уморних људи који су најредовнији пацијенти у лекарским ординацијама.
Драгослав каже да се сада осећа добро, али му је недавно дијагностиковано увећање на штитној жлезди и још једно с леве стране врата. “Да ли је то нека лимфна жлезда или мишић, не знам. У марту идем да видим шта је. Не знам да ли је последица свега тога. Ма, биће добро. Ја се одлично осећам”, храбри се Драгослав.
Аутор: Ратко Фемић (Текст је првобитно објављен у српском издању магазинаNewsweek)
Foto: National Library of Medicine / National Center for Biotechnology Information / The Lancet
Извор: https://serbiantimes.info/eksperiment-koji-ubija-i-danas-tajna-o-zracenju-50-000-srpske-dece-foto/
