Џон Пилџер: „Лет изнад кукавичијег гнезда“ Џулијана Асанжа

Фото Ken McKay/ITV/REX/Shutterstock (5725984k)

Џон Пилџер живи сведок злочина, у посети најпознатијем узбуњивачу Џулијану Асанжу

Краљевски затвор – кућа страве и ужаса


Британска власт психички и физички злоставља Џулијана Асанжа. За седам месеци, колико се налази у затвору Белмарш, оснивач Викиликса је пропао, изгледа много старије, изгубио је десетак килограма. Услед тортуре, ментално стање му се толико погоршало да признаје како понекад размишља о самоубиству. Тако је Асанжа описао његов пријатељ и сарадник Џон Пилџер,аустралијски новинар и филмски продуцент, након што га је недавно посетио у затвору. Извештај с Пилџерове конференције за медије, на којој је изнео утиске с тог сусрета, Магазин Таблоид преноси у целини

Џон Пилџер

Кренуо сам у зору. Краљевски затвор Белмарш налази се у равници на крају југоисточног Лондона. Лавиринт зидова и жичаних ограда скрива хоризонт. У згради за посете предао сам пасош, новчаник, кредитну и здравствену карту, телефон, новац, чешаљ, кључеве, оловку и папир. Дозвољено је да се унесе десет фунти, за које могу да се купе кафа и сендвичи у кантини у којој раде волонтери. Задржао сам наочари за читање. Сетио сам се да Џулијан, првих неколико недеља у затвору, није могао ништа да чита. Наочарима, које су му послате, из необјашњивих разлога требало је неколико месеци да стигну до њега.

Стао сам у ред тужних, забринутих људи, углавном сиромашних жена и деце. На првом пулту су ми узели отиске прстију за биометријску евиденцију. – Обе руке, притисните” – речено ми је.

На монитору се појавила датотека о мени. Стигао сам до главног улаза, иза кога се налазио отворени пролаз до следеће зграде, где се налази центар за посете. Кад сам последњи пут био у Белмаршу да видим Џулијана, падала је јака киша. Нису ми дозволили да унесем кишобран, па сам морао да трчим. И остали посетиоци, бабе и старци, имали су исти избор. Протрчао сам кроз кишу и стигао управо на време да будем поново биометријски тестиран.Уследило је скенирање и претрага целог тела, од стопала до отворених уста.

Наша тиха и послушна група стиснула се у малој, клаустрофобичној просторији. Гвоздена врата иза нас гласно су се затворила. “Станите иза жуте линије”, чули смо изобличени глас. Друга електронска врата су се отворила, па смо ушли у још једну просторију за контролу, још једну проверу: “Покажите прст!”

У следећој соби морали смо да стојимо у реду један по један, док су двојица људи водили дресиране псе поред нас, напред и назад. Пси су нам њушили дупе и гуркали руке. Затим су се отворила још једна врата иза којих нас је чекала нова наредба: “Испружите руке”.

Ласерско очитавање било је наша улазница у велику собу, где су затвореници седели у тишини, насупрот празних столица, које су чекале нас.

С друге стране просторије налазио се Џулијан. Носио је затворску одећу. Као притвореник, имао је право на своју одећу, али кад су га извлачили из еквадорске амбасаде, прошлог априла, нису му дозволили да понесе малу торбу са стварима. Његова одећа је, рекли су, као и његове наочари за читање, дуго лутале од једне до друге институције, да би се на крају мистериозно изгубила.

Џулијан је 22 сата дневно затворен у “медицинском центру”. То заправо није затворска болница, већ место за изолацију, лечење и шпијунирање. Сваких 30 минута су га проверавали погледом кроз врата. Стражари су то називали “временом самоубиства”. У суседним ћелијама су осуђене убице, међу којима је и психички болесник, који вришти сваке ноћи. – Ово је мој “Лет изнад кукавичијег гнезда” – рекао је Џулијан.

Једина “терапија” било му је повремено играње “монопола”. Са осталим затвореницима “дружио” се само на недељној литургији. Спријатељио се са свештеником љубазним човеком. Пре неки дан је дошло до сукоба у капели, један затвореник је с леђа разбио главу другоме док су певали молитве.

У сали за посете налазе се велики телевизијски екрани. Телевизори су стално укључени, само се јачина звука повремено појача. Врте се рекламе за аутомобиле, пице и погребне услуге. Све изгледа савршено за затвор, попут визуелног валијума. На зидовима висе лепршаве пароле које охрабрују затворенике да “остану у току” и “буду срећни”, да се “надају и често смеју”. Међу веселим саветима истиче се предлог да “уживају у бусену траве испод стопала”. У Белмаршу нема траве.

Док смо се поздрављали, могао сам да осетим Џулијанова ребра. Његова рука нема мишиће. Од априла је смршао можда 10 до 15 килограма. Кад сам га први пут видео овде, у мају, највише ме је шокирао његов много старији изглед. – Пада ми на памет самоубиство – рекао је тада. – Не, немојте да мислите о томе. Погледајте колико их плашите, како сте моћни!

Верујем да Џулијана штите његов интелект, отпорност и опаки смисао за хумор – све непознато бедницима који га клевећу. Рекао сам му да је тешко рањен, али нека му самоубиство не пада на памет.

Разговарамо с руком преко уста, да нас не чују. Камере су изнад нас. У еквадорској амбасади смо се дописивали, на папирићима смо писали белешке, које смо заклањали длановима, да их камере не сниме. Где год је Биг Брадер, он је видно уплашен.

Затворска управа му још није дозволила да користи лап-топ и софтвер с којим би могао да припрема одбрану у случају, којим САД тражи његово изручење. Није му дозвољена употреба телефона, не може да назове своју породицу у Аустралији и свог америчког адвоката.

Непрекидна бруталност Белмарша залепи се за вас као зној. Ако се нагнете преблизу затворенику, чувар вам одмах нареди да се одмакнете и седнете. Ако скинете поклопац са своје шоље за кафу, чувар вам одмах нареди да је замените.

У соби за посете дошло је до свађе једног затвореника и жене, што би могло да се назове уобичајеним догађајем. Стражар се умешао, а затвореник му је рекао да ођебе. То је био сигнал за стражаре, углавном крупне мушкарце и жене, који су само чекали тренутак да скоче. У устајалом ваздуху осећало се насилничко задовољство тих људи.

Чим је тај инцидент завршен, стражари су почели да вичу на све нас, време је да кренемо. Са старцима, женама и децом почео сам дуг пут кроз лавиринт запечаћених просторија, жутих линија и биометријских провера до излаза. Кад сам напустио собу за посетиоце, осврнуо сам се, као и увек. Џулијан је седео сам, са високо подигнутом и стиснутом шаком

На следећем линку можете видети тајно направљен снимак у затвору који приказује Асанжа пре него што је пребачен у болницу
https://www.youtube.com/watch?v=ylCDaBM3gHo&feature=emb_err_watch_on_yt

Тако је Џон Пилџер описао последњу посету Џулијану Асанжу. Поред филма “Година нулта: Тиха смрт Камбоџе” из 1979, који је Британска филмска академија уврстила међу десет најзначајнијих документараца 20. века, Пилџер је српској јавности познат по антиратном ангажману, којим се супротстављао НАТО бомбардовању СР Југославије.

У бројним текстовима критиковао је амерички и британски “ратни хуманизам” и раскринкавао лажна оправдања за агресију у пролеће 1999. године. Пилџер је јавно тврдио да амерички министар одбране Вилијем Коен лаже да је “видео око 100.000 албанских мушкараца који су, можда, убијени” и Дејвида Шефера, тадашњег специјалног изасланика за ратне злочине, који је износио неистине да су српске полицијске и војне снаге убиле “225.000 албанских мушкараца између 14 и 59 година”.

Врло детаљно, Пилџер се бавио неистинама које је о Србима пласирао Тони Блер, који је позивима да се заустави “нови холокауст који врше Срби” пресудно допринео одлуци да се бомбардује Србија. Блер је данас саветник српског председника Александра Вучића, Џулијан Асанж је затвореник у Великој Британији, а Џон Пилџер живи сведок злочина.

Извор – http://magazin-tabloid.com/