„Dženderizacija“ društva – Posledice usvajanja Zakona o rodnoj ravnopravnosti
USTAVNOPRAVNI POGLED NA ZAKON O RODNOJ RAVNOPRAVNOSTI
Kako bismo sveobuhvatno mogli da polemišemo o Zakonu o rodnoj ravnopravnosti, koji je usvojen 2021. godine, neophodno je osvrnuti se hronološki na procese i događaje koji su prethodili njegovom usvajanju. Ovde će biti dat kraći hronološki pregled svojevrsne ustavnopravne perspektive.
Naime, Republika Srbija dobila je svoj prvi ustav nakon raspada zajedničke države 2006. godine. Najviši pravni akt naše zemlje članom 15 garantuje ravnopravnost polova i predviđa da država jemči ravnopravnost žena i muškaraca i razvija politiku jednakih mogućnosti. Ovaj član spada u uvodnu glavu Ustava, u kojoj se propisuju osnovna načela našeg ustavnog poretka, što znači da ulazi u red najznačajnijih odredaba najvišeg pravnog akta. U tom kontekstu, ne samo da važeći Ustav ni u jednom članu ne pominje kategoriju roda i s njim povezane kategorije „rodne ravnopravnosti“, „rodnih uloga“, „rodno zasnovanog nasilja“, „rodnog identiteta“ itd, nego eksplicitno priznaje i štiti ravnopravnost polova, pod kojima podrazumeva isključivo dve kategorije – žene i muškarce. S tim u vezi, valja napomenuti da u celokupnoj ustavnopravnoj istoriji kako Srbije, tako i srpskog naroda u celini, ovakva terminologija nije korišćena, niti je bila pravno prepoznata.
Na osnovu pomenutog člana 15 Ustava Srbije, tri godine kasnije Narodna skupština usvaja Zakon o ravnopravnosti polova. Ovaj pravni akt bio je, i po svom naslovu, koji je u potpunosti usaglašen s članom 15 Ustava, ali i u pretežnom delu teksta, u skladu s najvišim pravnim aktom. Međutim, ovo je jedan od prvih, ako ne i prvi zakon koji je u našem pravnom sistemu upotrebio termine „rod“ i „rodna ravnopravnost“. Naime, Zakon o ravnopravnosti polova u uvodnom članu, pored ustavnog termina „pol“, koristi i termin „rod“, koji Ustav ne prepoznaje. U članu 10, stav 1, tačka 2 definiše „rod“ kao pojam koji označava društveno uspostavljene uloge, položaje i statuse žena i muškaraca u javnom i privatnom životu, a iz kojih usled društvenih, kulturnih i istorijskih razlika proističe diskriminacija zasnovana na biološkoj pripadnosti određenom polu. Ovo je prvi put da se na ovaj način upotrebljava ovaj, za naše prilike, nov pravni institut. No, nakon definicije, Zakon više ne koristi pojam roda, niti ga detaljnije reguliše. Dalje, Zakon o ravnopravnosti polova ima još jedno sporno mesto. To je član 39, stav 4, koji propisuje da se u organima jedinica lokalne samouprave, u okviru postojeće organizacije i akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji, organizuje stalno radno telo ili određuje zaposleni za rodnu ravnopravnost i obavljanje poslova ostvarivanja jednakih mogućnosti, u skladu sa ovim zakonom. Ovo je jedino mesto gde Zakon pominje kategoriju rodne ravnopravnosti, ali s obzirom na analizu ostalih odredaba, može se zaključiti da je pisac Zakona u ovom slučaju termin „rodna ravnopravnost“ greškom upotrebio umesto ustavno priznatog pojma „ravnopravnosti polova“. Takav zaključak proističe i iz činjenice da se ni na jednom mestu rodna ravnopravnost više ne pominje, niti se, za razliku od termina „rod“, igde definiše, niti detaljnije reguliše.
Nekoliko godina kasnije, Republika Srbija postaje potpisnik Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, poznatije široj javnosti pod nazivom – Istanbulska konvencija. Zakonom o potvrđivanju Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici Srbija ratifikuje ovaj akt 2013. godine, a on stupa na snagu naredne, 2014. godine. Njime na velika vrata u našu zemlju ulazi „džender“ pravna terminologija. Naime, ovo je prvi pravni akt opšte pravne snage koji je legalizovao, odnosno detaljnije regulisao institute „roda“, „rodne ravnopravnosti“, „rodnih uloga“, „rodnih identiteta“, „rodno zasnovanog nasilja“ itd. Na taj način, navedenim Zakonom, koji je istovremeno akt niže pravne snage, direktno je prekršen član 15 važećeg Ustava.
Nažalost, niko od nadležnih državnih organa nije reagovao na protivustavna rešenja koje ovaj Zakon donosi. Dve godine kasnije (2015), Vlada Republike Srbije prvi put predlaže Zakon o rodnoj ravnopravnosti. No, u tom trenutku, prvi put reaguje neko od nadležnih organa. Republički sekretarijat za zakonodavstvo Vlade Srbije pruža mišljenje o navedenom predlogu, izrazivši stav da je on neustavan, imajući u vidu član 15 Ustava i generalno opredeljenje najvišeg pravnog akta da dosledno koristi termin „pol“, a ne „rod“. U tom pogledu, Sekretarijat za zakonodavstvo preporučuje da se sporni predlog preimenuje u predlog Zakona o ravnopravnosti žena i muškaraca, imajući u vidu da je regulisao materiju koju je već pokrio tada važeći Zakon o ravnopravnosti polova. Ovo mišljenje Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo Vlade Srbije imalo je uticaja i na ovlašćene predlagače koji su po drugi put pokušali da predlože Zakon o rodnoj ravnopravnosti da, 2017. godine, odustanu od njega, ponajviše iz razloga njegove neustavnosti.
Međutim, ovo mišljenje uopšte nije uzeto u obzir kada je usvajan važeći Zakon o rodnoj ravnopravnosti 2021. godine. Naime, bez obzira na izostanak ozbiljne i transparentne javne rasprave u uslovima „kovid“ krize, uprkos protivljenju velikog broja intelektualaca (preko 300), predstavnika političkih stranaka, grupa građana, nevladinih organizacija i tradicionalnih crkava i verskih zajednica, Narodna skupština Republike Srbije, koja je zbog bojkota izbora, izuzev jednog poslanika, praktično bila bez opozicije, usvojila je ovaj Zakon. Jedno od obrazloženja ovlašćenog predlagača, ministarke za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, Gordane Čomić, bilo je da se Zakonom o rodnoj ravnopravnosti uređuje materija koju Ustav nije eksplicitno detaljnije regulisao, ali da to nije jedini takav slučaj. Ona je, naime, povlačeći analogiju, isticala da Ustav ne prepoznaje i ne reguliše ni kategoriju piva, ali da to nije sprečilo Narodnu skupštinu da usvoji Zakon o pivu 2010. godine. U tom pogledu, tačno je da Ustav, kao najviši pravni akt jedne države, ne može da reguliše sve društvene odnose, odnosno da definiše sve pravne institute, već se ovakav akt fokusira samo na one najvažnije.
No, postavlja se zatim logično pitanje: da li na osnovu obrazloženja ovlašćenog predlagača znači da Zakon o rodnoj ravnopravnosti reguliše potpuno novu materiju, koju sam Ustav u trenutku usvajanja nije propisao, odnosno koju je propustio da reguliše? Na prvi pogled mogao bi se dati potvrdan odgovor, imajući na umu da Zakon o rodnoj ravnopravnosti u svom naslovu, ali i po terminologiji koju koristi zaista nema uporišta u Ustavu Srbije. No, dilemu raščišćava član 76 Zakona o rodnoj ravnopravnosti, koji predviđa da danom stupanja na snagu ovog zakona prestaje da važi Zakon o ravnopravnosti polova. Ovime je jasno i eksplicitno stavljeno do znanja da Zakon o rodnoj ravnopravnosti i Zakon o ravnopravnosti polova regulišu istovetnu pravnu materiju. U ovom članu eksplicitno je primenjeno drevno načelo rimskog prava – lex posterior derogat legi priori, koje važi i u našem pravnom sistemu i koje na srpskom glasi: kasniji zakon ukida raniji.
Naravno, podrazumeva se da se radi o zakonima koji regulišu iste pravne institute i društvene odnose, jer ovo pravilo u protivnom ne bi imalo smisla, jer ne bi omogućavalo postojanje više zakona koji pokrivaju različite grane prave. S tim u vezi, ako pođemo od činjenice da oba navedena zakona regulišu istu materiju, treba postaviti pitanje da li su oba doneta u skladu sa Ustavom ili je jedan od njih u koliziji s najvišim pravnim aktom. Analizirajući naslove dva zakona, jasno se uočava da se Zakon o ravnopravnosti polova terminološki naslanja na član 15, dok Zakon o rodnoj ravnopravnosti ne može da se pozove ni na jednu odredbu važećeg Ustava. Dok Zakon o ravnopravnosti polova, sa izuzetkom članova 1, 10 i 39, koristi ustavom predviđene kategorije, te u saglasnosti s njim i reguliše navedene društvene odnose, Zakon o rodnoj ravnopravnosti koristi termine potpuno nepoznate našoj ustavnoj i pravnoj tradiciji. Pored „roda“, „rodne ravnopravnosti“, „rodno zasnovanog nasilja“, „rodnih uloga“ i „rodnih identiteta“, ovaj akt nam donosi još jedan set potpuno novih pravnih termina, poput „urodnjavanja“, „rodne analize“, „rodne perspektive“, „rodno osetljivog jezika“, „rodnih stereotipa“ i tome slično, koji nemaju nikakvog uporišta ne samo u Ustavu, nego ni u postojećem zakonodavstvu. Njima se ne samo u potpunosti obesmišljava Ustavom zaštićena ravnopravnost polova, tj. žena i muškaraca, nego se i grubo narušava niz odredaba najvišeg pravog akta, njegova osnovna načela, temelji ustavnog poretka, ali i dosadašnje antidiskriminaciono zakonodavstvo.
Stoga, valja pozdraviti predlog Zakona o stavljanju van snage Zakona o rodnoj ravnopravnosti, te izraziti nadu da će ovaj protivustavni akt Ustavni sud Srbije oceniti kao neustavan. Ovo bi trebalo da bude samo prvi korak u uklanjanju ovakvih protivustavnih akata. S tim u vezi, istovetnu inicijativu bi valjalo pokrenuti i kada je reč o Zakonu o potvrđivanju Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici (Istanbulska konvencija), imajući u vidu njegov protivustavni karakter. U protivnom, suočićemo se s brojnim predlozima, poput predloga Zakona o rodnim identitetima, koji bi mogli da dovedu do dalje erozije našeg ustavnog poretka, kao i do daljeg kršenja osnovnih načela i konkretnih odredaba najvišeg pravnog akta. Čini se da promoteri svojevrsne „dženderizacije“ našeg pravnog sistema, tj. upotrebe „džender“ terminologije potpuno strane našoj pravnoj tradiciji, ne žele da, promenom Ustava, uvedu u srpski pravni sistem nove pravne institute, nego to pokušavaju da urade protivno postojećoj ustavnoj i zakonskoj proceduri, primenjujući taktiku kneza Mihaila, da se velikim brojem zakona postojeći ustavni okvir potpuno obesmisli, te jednog dana u perspektivi politički akteri primoraju na njegovu promenu zaobilaznim putem.
Autor: dr Dušan Ilić
Izvor: IFN
