Двоазбучје туђим (пара)писмом понижава и разједињава српски језик

САМО ЈЕДНОАЗБУЧЈЕ СПАСАВА ЋИРИЛИЦУ

(ПОВОДОМ НАЈАВЉЕНОГ НОВОГ СРПСКОГ ПРАВОПИСА)

• Примили смо туђе писмо у свој језик и туђу војску у део своје дражве и сада смо двоструко окупирани.
• Шта ћемо с туђом војском – видећемо.
• Шта бисмо морали урадити са својим писмом, ваљда смо коначно научили – обавезани смо народним Уставом (став први Чл. 10. да у правопис и језичку струку вратимо прописани стопостотни суверенитет ћириличком писму у складу с праксом у целом престижном свету

ДВОАЗБУЧЈЕ  ТУЂИМ (ПАРА)ПИСМОМ ПОНИЖАВА И РАЗЈЕДИЊАВА СРПСКИ НАРОД

(КОНКРЕТАН ПРЕДЛОГ РЕШЕЊА)

„Ћирилица“ – народно удружење за враћање Србима српске ћирилице за целину српског народа, основана 2001. године – предлаже (не први пут) српским лингвистима у Одбору за стандардизацију српског језика, Матици српској, Правописној комисији и задуженима за обраду питања писма у језику Срба професорима: Мати Пижурици, Александру Милановићу и Виктору Савићу:

Прво, решење питања српског писма у складу с уставном обавезом у ставу првом Члана 10. Устава Србије и с општом праксом у свим другим престижним језицима у свету;

Друго, нови, кудикамо научно адекватнији назив за правопис нашег језика СРПСКИ ПРАВОПИС.

ПИСМО

Ново решење питања српског писма у српском правопису има сваковрсно оправдање да гласи (овако или слично):

„1. Срби у свом језику јединствено користе српску верзију модерне ћирилице из коначне Вукове реформе. То су ова штампана велика и мала ћириличка слова: А а, Б б, В в, Г г, Д д, Ђђ, Е е, Ж ж, З з, И и, Ј ј, К к, Л л, Љ љ, М м, Н н, Њ њ, О о, П п, Р р, С с, Т т, Ћ ћ, У у, Ф ф, Х х, Ц ц, Ч ч, Џ џ, Ш ш, као и писана велика и мала слова:

„2. У текстовима с математичким темама, затим у темама из физике, хемије и сл. приликама у српском језику употребљавају се и нека друга слова, најчешће латиничка.“

„3. Све оно што су Срби објавили на хрватској латиници – која је, посебно успешно у комунистичкој Југославији, била плански од политичара надређивана српском писму с очигледним, дакле нескриваним, циљем да се постепено српска ћирилица замени хрватским националним писмом, такође, припада српској културној баштини.“

„4. У лингвистичким варијантама српског језика – политички озваниченим под називима ,хрватски језикʻ, ,босански – бошњачки језикʻ и ,црногорски језикʻ, углавном или без изузетка, у употреби је хрватска латиничка верзија (гајица), па је за Србе корисно да науче то писмо како им не би требао ,графички преводʻ за читање текстова тих народа који користе издвојено нормиране језичке варијанте ,мајкеʻ – српског језика. Али, то не значи да се у језику Срба може користити то, или било које друго туђе писмо као редовно алтернативно ћирилици, јер се алтернативно писмо – параписмо, као ни паравојска, не уводи ни у било који други престижан језик зато што би то изазвало идентитетску, културну и цивилизацијску штетну деобу народа, као што је до данас изазвана та врста опасне деобе само у српском народу.“

„5. Српско (ћириличко) писмо – оцењено од офтамолога, психијатара, графичких и других естетичара и ликовних уметника, затим од лингвиста и филолога – наших и иностраних – с разлогом се сматра по више елемената најбољим, најчиткијим, најпрактичнијим, најлепшим, најподеснијим писмом не само за језик него и за компјутерску и другу сличну технику. Свакако, српска ћирилица се објективно означава као модерно писмо, примењиво за сваку врсту употребе српског језика.“

“СРПСКИ ПРАВОПИС“ – БОЉИ НАЗИВ

Убеђени смо да је бољи, прецизнији и научно адекавтнији назив новог правописа: СРПСКИ ПРАВОПИС.

Ево зашто.

Зато што досадашњи назив ПРАВОПИС СРПСКОГА ЈЕЗИКА лингвистички обухвата и варијанте српскога језика у Хрватској, БиХ и Црној Гори, јер су њихови језици сепаратно, самостално посебно нормиране варијанте њихове “мајке-језика” – српског језика. Како се, ипак, у српском правопису у примени, у пракси ради о правописаним прописима само за све Србе, неупоредиво је најадекватнији, али и краћи, лепши и потпуно тачан назив СРПСКИ ПРАВОПИС.

Тај назив је постојао као споменута могућност у Матици српској када је разматран назив Пешикановог Правописа, ЗАВРШЕНОГ 1993. а ПОЈАВЉЕНОГ у јавности 1994. у коауторству за правописни речник Ј. Јерковића и М. Пижурице. Нажалост, тада су се у Матици српској, унеколико погрешно, одлучили за чињенично мање адекватан назив. А у пракси постоји објављен уочи почетка Првог светског рата СРПСКИ ПРАВОПИС др Милана Петровића (Нови Сад, 1914).

Истина, назив правописа није пресудан за његову вредност и практичност у коришћењу, али је добро и погодити најбољи, најадекватнији, најкарћи а, тиме и најлепши назив правописног законика. Зато је сада шанса да се исправи та унеколико погрешна одлука у Матици српској 1993. године и да се нови правопис најпрецизније и за око и за садржај најбоље и најлепше наслови: СРПСКИ ПРАВОПИС.

Зашто се (и) у томе не бисмо и лепше и прецизније стручно одредили овога пута?

Напомена. Лингвисти ће моћи да стилски и прецизније (пре)формулишу овај предлог Удружења „Ћирилица“, али се правописно и у лингвистичком и у националном смислу  не сме одступити од суштине овог предлога решења питања писма (у једноазбучју), принципијелно по угледу на правописе свих других језика и у складу с већинском вољом грађана Србије у потпуној и изричито јасној обавези из народа у ставу првом Члана 10. важећег Устава[1] Србије из 2006. године. То је у потпуној сагласности с решењима питања писма избором једног писма у сваком престижном језику у свету за потребе целокупног сваког дотичног народа, па зашто не и српског народа.

ОБРАЗЛОЖЕЊА ПРЕДЛОГА РЕШЕЊА ПИТАЊА ПИСМА У НОВОМ СРПСКОМ ПРАВОПИСУ

(ПРВО ОБРАЗЛОЖЕЊЕ)

ХРВАТСКО ПИСМО ПЛАНСКИ ЈЕ ДО ДАНАС НАМЕТНУТО СРБИМА ОКО 90 ОДСТО

Претпостављамо да се (и) данас учи у школама (давно смо и ми заволели ту народну вредност и лепоту) код нас како је настало ћириличко писмо, како су настајали национални састави ћириличких писама, учи се ко је вршио измене у тим саставима, учи се, наравно, ко је најзаслужнији за српски коначан национални ћирилички састав  (Вук Стефановић Караџић) и сл.

Али, много шта се у вези са српским ћириличким писмом у српским школама не учи. На пример, ништа се не учи о томе зашто је вековима, а нарочито у 18, 19. 20. веку, па и у овом 21. Србима забрањивано и данас се и даље забрањује њихово ћириличко писмо насилно и законима о забранама, затим како се догодило да су Срби – после Новосадског договора о српскохрватском, хрватскосрпском језику и тзв. равноправности латинице и ћирилице од 1954. године, када су готово сви Срби (осим комуниста) још готово сто посто свој језик писали својим националним ћириличким писмом, претрпели до данас најпре у Југославији, а онда и у Србији у ових додатних 30-ак година неку врсту убијања (сталног замењивања) ћирилице хрватским писмом, што смо ми у “Ћирилици” назвали “ћирилицоцид” у 90-процентном износу.

Заиста, колико верујемо да смо упућени, у српским школама ђаци о томе  још ништа не могу чути на предавањима шта се то и зашто догодило па да само Срби у Југославији и у Србији за укупно 68 година убрзаног замењивања и избацивања из употребе српске ћирилице остане у употреби само десетак процената  српског језика на српском националном писму.

То међу Србима није био, нити би могао бити случајан процес, иако мрзиетљи ћирилице, као најпознатији у томе чак и лингвиста (ваљда “случајно” баш англиста) то тумачи “спонтаношћу”. Чујте, лингвиста англиста смаатраа да народ сам – спонтано напушта своје писмо! Можда он зна да Енглези “напуштају” енглеску латиничку верзију и вероватно је то његова национална помоћ Енглезима чијим се језиком научно бави и храни.

ДРУГО ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

Хрватска латиница (гајица) у пракси је наметнута Србима као комунистичка лукава “хрватска прећутна ратна репарација – ратна (од)штета” за милионске побијене српске нејачи у НДХ и прогнате остатке Срба из НДХ и Републике Хрватске, само у 20. веку

ЗАШТО ЈЕДНО (ЋИРИЛИЧКО) ПИСМО И У ЈЕЗИКУ СРБА?

1. То је из народа вуковски јасна обавеза, озваничена усвојеним на референдуму, Уставом Републике Србије, конкретно у ставу првом Члана 10. Устава, а народна се не сме порицати, јер може да донесе, не дај Боже, проклетство;
2. Јер, сви правописи језика у свету су у једноазбучју (џабе је исказани и самоопевани антићириличар Р. Бугарски гинуо у “истраживању” да покаже како има још језика у свету који функционишу с два писма, а не само српски језик, и суштински је “доказао” оно што сви нормални лингвисти знају: у свету постоје два-три не баш најпрестижнија језика у којима постоји нека врста комбинације два-три, па чак и четири писма (јапански), а да пример језика с чистим двоазбучјем, где се писма користе алтернативно данас влада само у језику Срба, као остатак планиране у комунистичкој Југославији коначне замене српске ћирилице хрватском абецедном гајицом, како би се остварио план који траје стотинама година у Европи ради полатиничавања свих Срба зарад њихове асимилације и преко замене њиховог писма како би били преумљени и преведени у “западни културно-цивилизацијски круг“ и глобалистички пројекат и у сатанистички асимилацијски поредак других, а посебно “непоћудних Срба” у историји трајања народа;
3. Зато што је најпре насилно наметање Србима хрватског националног (латиничког) писма, после законских окупаторских забрана ћирилице, нарочито у окупацијама Срба у Првом светском рату и посебно у НДХ, као и данас у Републици Хрватској као врста репарације – ратне (од)штете која је “плаћена” у наметнутом хрватском писму за милионске грозоморно побијене и прогнате Србе, нарочито њихове нејачи у Јасеновцу и другим јасеновцима на просторима данашње „(еу)ропске“ Хрватске;
4. Зато што није ни право ни праведно да баш Срби своје писмо – давно оцењено и у свету као најбоље, најлепше, наједноставније и тиме најподесније за језик и савремене техничке системе у свету, а истовремено и као најпрогоњеније писмо – замењују баш националним писмом народа чији су се представници показали као највећи прогонитељи, мрзитељи и кољачи Срба и затирачи српског писма;
5. Зато што би Срби и њихови лингвисти и правописци – прописаним продужавњем двоазбучја само у језику Срба показали да су прихватили из 20. века у српској лингвистици и филологији највећи фалсификат и уистину, објективно, највећу ординарну будалаштину да гајица „није хрватско национално писмо“, него да је то “српска латиница” (Р. Мар.), па чак и “Вукова српска латиница” (П. Мил.), што српску лингвистику и филологију не би опрало ни наредних бар хиљаду година;
6. Зато што је и  с медицинског и психолошко-психијатријског становишта двописмо као стални свакодневни садржај једна врста озбиљне шизофреније (проф. В. Ђорђевић);
7. Зато што је сличан предлог поднео и велики[2] лингвиста проф. др Драгољуб Петровић који је од великих лингвиста до данас најдубље ушао у тмине историје, тј. дуговечности српског језика и српског писма.
8. Зато што други (прави, нормални[3]) лингвисти и друге, нормалне државе никада не уводе параписмо, тј. паравојску у свој језик, тј. у своју државу јер паравојска (параписмо) има само и увек један циљ: да разбије и окупира, уништи свако писмо у свом језику и у својој држави.

Аутор: Драгољуб Збиљић

[1] Подсећамо да тај обавезујући, без изузетка за свакога у Србији, став први Члана 10. Устава Србије, вуковски јасно написан, гласи:

„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо“ (наш курзив – Д. З.).

Дакле, као и у свим другим уставима и другим матичним, државним језицима и правописима, реч је о једноазбучју. У још и данас важећем старом Правопису српскога језика Матице српске (1993-2023) та иста уставна обавеза – чак и тамо цитирана на стр. 15. у фусноти, цинично је изиграна на стр. 17. где је уведено, чак и као редовно у смислу алтернативности, туђе писмо које је у Србију, уместо забрањене  ћирилице од окупатора 1916. уведено, очиглчедно с намером, дакле смисшљено  – прекршена од правописаца који су – противно народној одлуци на референдуму за Устав Србије 2006. године као последица задражне свести и навике у српскохрватском језику – хрватско национално писмо. Да се у нашој држави доследно спроводи Устав Србије, то не би могло тако да остане свих до сада пуних 30 година, због чега се директно наставило – раније планирано у Југославији, па и у Србији, у комунистичкој владавини – затирање у пракси просечно до данашњих 90 одсто српског писма у корист хрватског. То у новом СРПСКОМ ПРАВОПИСУ не сме допустити, не само због опасне неуставности него и због понижавајућег одноаса према националном писму у много векова од прве српске писменсости и првих српских књига. За сваки па и српски наарод то је, јасно се показало, катастрофално по цивилизацијски, културни и национални идентитет, тиме је изазван ћирилицоцид који се у тој мери данас (90 одсто – туђе:10  одсто – домаће писмо) још није ни у једној држави, осим у Србији, икада догодио, осим у окупацијама.

[2] За нас у „Ћирилици“ „велики лингвисти“ су професори српског језика који, са заслужено зарађеним титулаама раде у институцијама за српски језик и од зарађеног новца у тој „бранши“ живе и раде. „Мали лингвисти“ су они који се, углавном из родољубивих побуда, дакле бесплатно, озбиљно баве проблемима српског језика  и његовог писма да би помагали Србима, српском језику, српском писму и „великим лингвстиима“, све колико могу.

[3] Један велики лингвиста обавестио је нас мале лингвисте да постоје нормални лингвисти а, нажалост, и они други. Ми у народном удружењу за враћање отете ћирилице Србима (слично је, за сада, отето и распето Косово и Метохија) верујемо да су наши лингвисти, ако до сада нису смели од комуниста бити, постали нормални лингвисти и правописци. И да ће, поштујући народни и државни Устав, као и општу лингвистичку праксу – али  овога пута стварно, а не цинично као у старом правопису на 15. и 17. страни – српском народу вратити ових отетих до данаас 90 процената српске азбуке у корист хрватске националне абецеде (гајице).

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!