Две Енглеске
ДУБОКА ЕКОНОМСКА КРИЗА ЕНГЛЕСКЕ, ДИЛЕТАНТИЗАМ ЊЕНИХ ПОЛИТИЧАРА И СИСТЕМСКО НАМЕТАЊЕ ЛЕВОГ РАДИКАЛИЗМА ГУРАЈУ БРИТАНИЈУ У СТАЊЕ ИДЕОЛОШКОГ КОШМАРА И ТОТАЛИТАРИЗМА. МЕЂУТИМ, ПОСТОЈИ И ЈЕДНА ДРУГА, ИНГЕНИОЗНО ОРГАНИЗОВАНА ДИСКРЕТНА “ЕНГЛЕСКА” КОЈА СЕ И ДАЉЕ УЗДИЖЕ СА СВОЈОМ НЕСХВАТЉИВОМ КОНЦЕНТРАЦИЈОМ КАПИТАЛА. ОНА УЈЕДНО И РАЗАРА ЧИТАВЕ ДЕЛОВЕ ПЛАНЕТЕ.
Када је Енглеска средином 19. века повела два Опијумска рата против Кине, огромне количине новца завршиле су у рукама тадашње аристократије. Уз помоћ British Еаst India компаније, осмишљен је концепт по којем би се опијум узгајан у Индији извозио у Кину и потом продавао у њеној многољудној царевини. Тиме се желео поништити позитиван салдо који је Кина имала у трговини са Европом, зарадити огромна количина новца и придобити нове територије. Последице по кинески народ су биле катастрофалне и Кина, као трговински ривал Британског краљевства, била је скоро потпуно уништена. Њена популација беше дословно преполовљена. Када се криминал и тероризам уздигну на ниво државне политике, финансијско стање највиших слојева се умногостручује. Данашња политика Америке и Енглеске према Кини нас подсећа на мисао француског писца Jean-Baptiste Alphonse Karr-а: “Што се ствари више мењају, оне заправо остају исте” (”Plus ça change, plus c’est la même chose”).
У четрдесетим и педесетим годинама двадесетог века, после слома Енглеске империје и услед последица недавно завршеног Другог светског рата, високи богати слојеви краљевине су изгубили много капитала. Такође, поратна централизована кензијанска економија им није била у интересу. Сходно томе, направљен је дискретни усмени договор између водећих енглеских банкара и централне банке Енглеске (THE BANK OF ENGLAND). Одлучено је да трансакције међу компанијама које нису регистроване у Британији и које се буду изводиле ван територије Енглеске, а у доларској валути, буду ослобођене контроле саме централне банке. Готово истовремено је на територији Енглеске створен ново тржиште валута звано Еуромаркет где је свака банка могла да отвори свој рачун и врши трансакције у доларима. Тако су све веће банке у Енглеској имале два одвојена обрачуна; један за трансакције у фунтама а други за оне у доларима. Банке су такође биле у обавези да воде двоструке рачуноводствене књиге. Такође, Централна банка Енглеске је била обелоданила да Еуромаркет рачуни формално нису отворени на територији Енглеске и да она не жели да врши њихову контролу и регулацију. Другим речима, енглески банкари су направили “законски оквир” у којем се одређена врста трансакција offshore компанија обављају у самој Енглеској али се централна банка Енглеске и британско судство претварају да се оне тобоже не врше. Ако би карактерна особина лицемерја могла да се примени на област економије, ово би био прави пример.
Ширење преступничке економије Енглеске настављено је шездесетих, коришћењем преосталих географских патрљака Британске империје. Острва пуна маларије, попут Кајманских и Бермуда, постају “порески рајеви” (тзв. TAX HAVENS) где се новац стечен шверцом опијата, продајом оружја и привредним криминалом сливао и слива из свих делова планете. Пример придружене америчке мега-банке BCCI и њен потоњи банкрот, случај је дубоког уплитања CIA-e у пословање Лондонског Ситија. Другим речима, они који су поштено пословали, осуђени су на плаћање високих такси у својим земљама а кримогене структуре су, уз мању сервисну накнаду, билe поштеђенe новчаног доприноса својим државама.
Године 1980. комбиновани капитал свих енглеских Еуромаркет банкарских корпорација је износио 500 милијарди долара. Данас се незванично процењује на преко 100 трилиона долара, мада је до тачнијег износа једноставно немогуће доћи. У зависности од аршина који се користе, Британски пословни сектор контролише 25-40 процената светског финансијског тржишта. То је чини највећом глобалном силом у области пружања финансијских услуга, већом чак и од САД. На који начин и колико ће их Брикс пословно оштетити, знаће се најкасније до 2030.
Видевши да се ради о веома исплативом начину улагања, многе америчке банке су шездесетих почеле да се повезују са гореописаним финансијским агломератом познатим као Лондон Сити (CITY OF LONDON). Потом су Американци прекопирали овај модел и створили свој ланац пореских рајева или offshore-ва, претварајући девет својих држава у територије ослобођене плаћања корпоративних такси. Затим се инфекција пореских рајева пренела и на тло континента, тако да су државе попут Монака, Кипра и Луксембурга постале финансијска уточишта. Од, на почетку, претежно криминалом зарађеног новца, offshore-ви су такође постајали пословни избор легитимних компанија и имућних појединаца.
Лондон Сити ужива пуну аутономију у односу на британски правни и политички систем. Иако имају свог сталног, никада на изборима бираног представника у Доњем дому парламента, они нису у обавези да спроводе одлуке Британске владе. Такође, имају своју полицију и засебног градоначелника а познато је да никада ни један банкар из Ситија није завршио у затвору. Ради се заправо о парчету Лондона нешто мањем од три квадратна километра, препуном класичних зграда и модерних небодера, комерцијалног простора и дотераних адвоката и банкара. На овој територији се налази и чувена катедрала Св. Павла, Лондонска берза и познати “Мост црних калуђера” (BLACKFRIAR”S BRIDGE) где мафија конопцем веша своје непослушне, особе попут италијанског банкара Роберта Калвија.
У ситуацијама када се нека држава или корпорација пожале Британцима да их је неки оffshore траст или компанија незаконито оштетила у пословању, у највећем броју случајева добију одговор да Уједињено краљевство нема јурисдикцију над тим пореским рајем. Међутим, реалност је другачија: Британија поставља свој управни апарат у свакој offshore зони, контролишући њене политичаре, економију и регулативе. Привидне политичке слободе и аутономију које имају Панама, Џерзи острва или Малта су само формалне. Истина је да Британија заправо најчешће бира да се не меша у спорове, тиме стајући на страну свог пореског раја. Уколико људи из Ситија ипак одлуче да се умешају у неки спор, разговори се воде строго иза затворених врата, у неформалној атмосфери и без писаних трагова. Узајамни “поверење” је главно име “пословне игре” а говорни језик је препун ироније, еснафских кодова и намерно недореченог. На овај начин се пословне стране додатно осигуравају од могућих проблема са судством и полицијом.
Ова пракса има и нескривену подршку највиших политичких слојева. Барон Дејвид Камерон (ПРЕМИЈЕР УК, 2023-2024), један од најслабијих премијера у енглеској историји, јавно је изјавио да у краљевству “нема места за проток прљавог новца”, алудирајући на постојање пореских рајева. Међутим, када је започела званична финансијска истрага покренута иницијативом Кајманских острва да изађу из оffshore система, лорд Камерон је потом изјавио “да је било какво мешање у финансијски рад кајманског пореског раја н е п р а в е д н о”. Ваља знати и да је господин Иан Камерон, отац премијера Камерона, ветеран и експерт у пословању оffshore индустрије.
Ваш (хипотетички) оffshore траст вам може омогућити да сакријете свој идентитет од власти других држава. Траст или своју shell компанију можете да употпуните вашим јахтама, тркаћим коњима или уметничким сликама за које не желите да плаћате пропратне дажбине. Многи аеродроми у западној хемисфери имају модерне климатизоване катакомбе у којима имућни, уз одређену накнаду, могу држати своја богатства а да при томе не морају да плате таксе матичној држави у којој се аеродром налази. Специјалиста из оffshore-а, образовани стручњак који верују да је његова животна мисија да помаже онима који финансијски оштећују своју државу, такође може да вам помогне да уложите свој “опрани“ новац у одређено светско тржиште. Међутим, све наведене повластице за богате имају своју мрачну и разарајућу страну; од како је почео да расте обим и значај оffshоre трастова и компанија (тзв. “shell companies“), средњи и нижи слојеви у десетинама држава света су почели да осиромашују. Уништавања здравствених система, разарање нужних социјалних програма, пензијских фондова и огроман пораст “класе бескућника” су последица ширења пореских рајева. У самој Британији, процењује се да 16 милиона људи живи у сиромаштву а визита лекару се заказује месецима унапред. Често се обавља само преко интернет позива и без традиционалног контактног прегледа. Фондови нужни за нормално функционисање инфраструктуре се драстично смањују а задуженост многих држава је постала астрономска и износи преко 100 процената државног БДП-а.
Порески рајеви су узрастали заједно са ширењем нео-либералне политике и економије, система у којем већина грађанства прогресивно ради више времена за мање новца и бенефиција. Парадокс је да се нео-либерализам као форма екстремног лихварског капитализма заправо приближава друштвеном моделу комунистичких држава, где идеологизована техно-менаџерска структура (у комунизму “бирократски слој”) доминира превасходно осиромашеном популацијом.
Деиндустријализација Енглеске је директна последица нео-либерализма и успона пореских рајева. Новац се више не улаже у производњу добара већ се стимулише раст различитих финансијских услуга, то јест банкарских трансакција, грађевинских шпекулација, стварање инвестиционих фондова, трговине валутама…Роба која је некада била симбол енглеске културе, попут њених аутомобила или вунене гардеробе је данас само вињета у сећању оних старијих. Земље другог и трећег света добиле су задатак да негују фабриковање матерјалних добара док је богати запад махом сачувао производњу унутар неколико најосновнијих сектора као што су прехрамбена, војна индустрија и контрола енергената. Овако замишљена економска глобална шема имала је задатак да астрономски обогати западне елите а да “произвођаче” одржава на ниско исплативој економији, то јест у стању нео-колонијализма. Међутим, принцип Хегелове “ЛУКАВОСТИ РАЗУМА” последњих година све више баца запад на колена. Произвођачке земље попут Кине, Русије, Индије и многих других доживљавају дугорочан економски и технолошки прогрес док се у западној хемисфери, на пример у Енглеској, Немачкој или Канади животни стандард и политичке слободе убрзано смањују. Демон комунизма мења своје одаје.
Оно што чини offshore индустрију распрострањеном је колективно убеђење виших слојева о њеном поверењу и неповредивости. Као и у швајцарске банке, али пре 1997., готово нико није сумњао у банкарску дискрецију ове хармоничне државе. Када је јеврејско-канадски индустријалац Бронфман (власник велике Seagram’s корпорације) тражио увид и конфискацију имовине Јевреја пострадалих у Другом светском рату, уништио је тајност старог банкарског кодекса Швајцарске и самим тим помогао процвату offshore индустрије. Наједном су порески рајеви деловали примамљивије од ослабљених швајцарских банака. Ипак, када би инвеститори из пореских рајева пажљивије размислили о неким неумитним законитостима, могли би доћи до закључка да ће једнога дана и offshore индустрија постати рањива и непоуздана. Јер, пукотине већ постоје а и многи познати светски економисти предвиђају скори суноврат доларске валуте…
Случај “Панамских докумената” из 2016., први је рани симптом непоузданости offshore индустрије. Mossack Fonseca, адвокатска фирма из Панаме која је контролисала панамски порески рај, имала је двоструки “одлив” својих тајних докумената које је неко прекопирао са интерних компјутера и пустио их у јавност. Прве новине у свету које су објавиле ову вест је био лист Suddeutishe Zeitung из Минхена. Међу компромитованима је велики број врло богатих људи попут принца бин Заеда из Емирата, холивудска звезде Џеки Чена и фудбалера Лионел Месија. Премијер Исланда Сигмундур Гуналугсон је због утаје државних меница морао поднети неопозиву оставку. Ова афера, која је бацила у апсолутну панику хиљаде утајивача пореза је узнемирујући весник проблема који ће уследити у будућности. Други случај непоузданости offshore индустрије је била хајка на руске олигархе који живе у Енглеској, али и другде по свету. Године 2018., Американци су обзнанили CAATSA државни закон (Countering Americas Adversaries Through Sanctions Act). Преко 80 руских олигарха, од којих многи живе у Енглеској, су пали под удар нове анти-руске политике и изгубили много своје имовине. Овај акт је донесен у суштинскoj намери да се опљачкају руски магнати. Немајући ни најмању жељу да бранимо мутне руске олигархе, CAATSA заиста представља отимачину имовине самих “совјетских отимача”, махом комсомолаца из деведесетих. Под изговором да се ради о “стајању на пут” кримогеним пословним људима који дан пре доношења CAATSA нису имали статус преступника већ угледних апатрида, америчке и енглеске елите су у сагласју заправо отели новац руског финансијског друштвеног слоја и ставиле га себи у џеп. Знајући да је рат у Украјни већ 2014. почео да тиња, англо-јеврејске елите запада су плански преотеле новац Руса. Познато је да је подоста имовине било смештено у британске пореске рајеве и зна се да је њихова тајност у овом случају била нарушена. На удару су били и чувени власник ФК Челси Роман Абрамовић, Алексеј Милер, Алишер Усманов…Иронија је да ове “моралистичке” санкције долазе из државе у којој се једноставно не може постати сенатор или конгресмен ако претходно нисте подмићени АИПАК “прилозима за изборну кампању”.
Занимљиво је да до сада није објављена ни једна свеобухватна научна студија економског модела и праксе Лондонског Ситија. Оно што је писано, своди се углавном на популистичке књиге, бројне чланке и научне есеје, поједина сведочења и левичарски хаотични активизам. Обрада и систематизација мноштва верификованих детаља и приступ центрима необрађених података пореских рајева и самог Ситија су недоступни научној заједници.
Људи који су поверили своје иметке некој offshore структури не схватају да потезом тастатуре могу остати без добара који су годинама, па чак и генерацијама, са напором стицали. Преседани су већ створени а грамзивост Ситија и политиче околности запада не могу бити контролисане од стране већине клијената. Са друге стране, демонтажа овог система би могла решити многе глобалне економске проблеме и поново ојачати главни залог стабилних друштава-средњи сталеж.
Аутор: Александар Теодоровић
