„Два заветна народа: Руси и Срби“ – зашто се Запад увек спотиче о исти камен
Зашто Запад не разуме Русе и Србе и због чега се увек спотиче о исти камен кад крене на Русију и Србију, објашњава социолог др Слободан Антонић, аутор студије „Два заветна народа: Руси и Срби“.
Заветни народи су они који верују да имају неку мисију и средишњи мит у свом културном обрасцу, каже социолог Слободан Антонић, аутор недавно објављене студије „Два заветна народа: Руси и Срби“. Руси и Срби имају велике сличности, а једна од заједничких особина је веровање у историјску мисију народа.
Презирање Руса води у катастрофу Запада
Према његовим речима, један од проблема у комуникацији колективног, политичког Запада, с једне стране, и Срба и Руса, с друге, јесте управо то неразумевање које је врло често праћено презиром и стереотипима и зато ће бити проблема док год се не будемо разумели.
„После избијања рата у Украјини показује се да то неразумевање начина на који размишљају Срби и Руси јесте нешто што и доводи до сукоба. Наравно, то није једино објашњење, сукоби настају због различитих интереса, али погрешне процене Запада често доводе до тога да постижу неуспех, пре свега кад је Русија у питању“, каже Антонић за „Орбиту културе.“
Зато је и било неколико великих напада на Русију који су се сви завршили катастрофом Запада, тако да се на крају руска војска нашла у Паризу за време Наполеона, или у Берлину после пада Хитлера.
Зашто се Запад увек спотиче о исти камен
На питање, зашто се Запад увек спотиче о исти камен, Антонић одговара да део руске и српске интелигенције врло лоше говори о свом народу. Западњаци их узимају за неког ко их информише о стању у народу, а после се чуде и питају се да ли је то тај народ о коме су слушали или читали.
„У књизи се говори како су либерална интелигенција, па чак и Максим Горки лоше говорили о Русима, да су недржавотворни, лењи, поготово руски сељаци, задовољни малим, да са њима фактички врло лако може управљати и манипулисати, нису озбиљно ни религиозни. Ево, бољшевици су толике цркве и манастире срушили, па се Руси не буне. Зато је врло често немачка интелигенција доживљавала Руско царство и СССР као џина на стакленим ногама и мислили су: Ми ћемо да ударимо и владамо тим лењивцима и простацима, више полуживотињама него правим људским бићима.“
Западне предрасуде као истина о Србима
Врло слично је и са Србима, а Антонић наводи извештаје из Србије после 5. октобра који су наводили да су Срби дигли руке од Косова, преболели су га, а да је патријарх Павле једини који је у Србији био искрено за Косово.
„А од тада смо имали да је Косово наша централна политичка тема, а видите какав је однос према Косову не само старијих генерација. То је потпуно погрешна процена и западно признавање независности Косова 2008. године било је управо резултат те процене да ће се Срби мало јогунити, брзо ће то да легне на своје, а у међувремену су схватили да то неће бити тако.“
Осим тога, постоје и предрасуде на Западу захваљујући којима за истину проглашавају оно што желе да чују.
Срби Руси – наследници византијске цивилизације
Елементарне ствари по којима су Срби Руси нешто друго у односу на Западну Европу су да су и Русија и Србија у геополитичком смислу граничне земље, а и Руси и Срби су наследници другачије европске културе и цивилизације – Византије. Осим тога, још смо хришћански народи, наше цркве су знатно посећеније у односу на богомоље западних земаља.
„Западне земље су дехристијанизоване и то се види по социолошким анкетама али и по попису, тако да на пример у Чешкој имате 72 одсто становништва који су атеисти, а код нас је мање од пет одсто. У Русији имате већу хришћанску горљивост него у Србији не само по томе колико су цркве пуне, него и по томе колико се често граде и отварају нове цркве и манастири. Имате податак да се у Русији отвара нова црква сваког трећег дана.“
И доживљај света је такође другачији и код нас и Руса је више метафизички. На Западу људи не очекују никаква дубља значења, ни неки смисао у дешавањима.
„Ми, Руси, па на неки начин и Румуни доживљавамо свет као нешто што је пуно неких порука, некаквих значења и онда кад се нешто деси, људи траже у томе некакву поруку. Кад се деси несрећа питају се да ли је то нека порука која долази од бога, шта сам богу згрешио и то је другачији доживљај света и историје.“
Косовски завет и Трећи Рим
Осим тога важна су и ова два конститутивна мита за културни образац, код нас је Косовски завет који нам казује да постоје вредности које су више од материјалног, па и живота, а у Русији веровање да је Русија – Трећи Рим.
„То не значи да су они наследници Римског царства него је то веровање да док постоји Русија, као велика хришћанска православна земља неће наступити последња времена, јер Бог жели да се што више људи спасе и неће дозволити да дође до краја света док сви не добију прилику да се спасу. Док постоји Русија постоји нада да ће велики број људи да се спасе зато што је Русија чувар хришћанства.“
Према Антонићу, кад Владимир Путин каже „ја не блефирам“, то је јасна порука колико западне службе греше у проценама и колико нису веровале да, како каже изрека, Руси споро прежу а брзо јашу.
Аутор: Владимир Судар
Извор: Спутњик