Dva hrvatska lopova
Ante Topić Mimara – prvi hrvatski lopov koji je stekao svetsku slavu. O njemu su novine širom sveta pisale još 1928. godine. Mimarin partner u njegovoj do tada najvećoj pljačci – obijanju riznice katedrale u Zagrebu – Josip Broz Tito, sticajem okolnosti ostao je u drugom planu.
Ante Topić Mimara – to je samo jedno od imena ovog lopova, za koje se on odlučio kada je počeo da ”pere” biografiju. Inače se zvao Mirko Miratović.
Ove, kao i mnoge druge detalje o tandemu Mimara-Tito, iznosi Miodrag Ćertić u sjajnom dokumentarcu ”Kako se kalio kolekcionar”, koji je nedavno premijerno emitovan na RTS-u, u tri epizode. Dokumentarac se i sada može pogledati na Jutjub kanalu RTS-a.
Jednu od najvažnijih izjava Ćertićevoj ekipi dala je sestra Lina, kustos Muzeja katedrale u Zagrebu, koja je potvrdila da su Mimara i Tito operisali zajedno. Titov deo posla bio je pravljenje duplikata specijalnog ključa, koji je poslužio za obijanje riznice. Da podsetimo, Tito je po obrazovanju, a jedno vreme i po zanimanju, bio bravar, tj. bravarski pomoćnik.
To je bilo 1927. godine. Mimara, koji je već imao dosta novca od prethodnih pljački, doselio se u Zagreb, predstavljajući se kao grof. Često je posećivao katedralu, navodno radi proučavanja, a poverenje je sticao i tako što je biskupu poklonio srebrno raspeće iz 18. veka, koje je, ”vrlo verovatno”, negde ukrao. Tako mu je, po svedočenju sestre Line, zvonar crkve jednog dana dao specijalni ključ za teška vrata sefa, u kome se nalazila riznica. Lopovima je u riznici najzanimljiviji bio diptih iz 11. veka, čuvan u kutiji od slonovače, ukrašenoj smaragdima. Mimara daje ključ Titu, koji pravi kopiju, a zvonar ništa ne primećuje.
Kako se pljačka ne bi odmah otkrila, kutija od slonovače zamenjena je duplikatom, sa ”smaragdima” od stakla. U filmu se zatim kaže:
”Dok je Mimara pobegao u Pariz, njegov saučesnik Josip Broz Tito je po svemu sudeći ostao u Jugoslaviji. Tito je hapšen dva puta iste te godine zbog komunističke aktivnosti, ali ne, koliko znamo, za provalu”
Zaista, koliko znamo, Tito je 1927. godine osuđen na ogulinskom, a 1928. godine na zagrebačkom procesu, ukupno na pet godina zatvora – zbog komunističkih aktivnosti. Međutim, da li samo zbog toga? I koliko mi sada uopšte znamo o nekome ko je, sa svojim kompanjonima, posle 1945. godine sistematski uništavao kompromitujuća dokumenta?
Očigledno, sada ne znamo dovoljno. Zato dokumenta tražimo u arhivi onoga ko je tada znao – generala Draže Mihailovića, jednog od najboljih obaveštajaca svog doba. Od kraja leta 1941. Dražina obaveštajna služba počinje da sakuplja podatke i o vođi komunista. Na prvom sastanku sa Dražom, 19. septembra 1941. u Struganiku, on se predstavio kao Valter, ali, akademik Dragiša Vasić mu je odmah rekao da četnici znaju ko je i šta je on. Početkom 1943. godine četnički obaveštajci su došli i do Titovog dosijea iz zagrebačke policije. Tim povodom, Draža preko radio stanica šalje sledeći raspis svojim komandantima:
”Izdajte najhitnije štampani letak o Titu. Ponavljam Titu. Ime mu je Josip Broz, Hrvat rodom, otac Franjo, rođen u selu Kumanovcu (Kumrovcu – greška u transkripciji prilikom šifrovanja – prim, aut), opština Zagorska sela, Srez Klanjec, bravarski pomoćnik, obijački kradljivac, godine 1928. zaveden u kartoteku Zagrebačke policije pod br. 10434. Vršio obijanje i jedne crkve.”
Ovaj dokument danas se čuva u Vojnom arhivu u Beogradu, Fond Četnička arhiva, Kutija broj 293, registarski broj dokumenta 4/1.
Kada je ministar u Jugoslovenskoj vladi u Londonu, dr Milan Grol, u govoru od 26. marta 1943. povukao paralelu između četnika i partizana, Draža je predsedniku vlade, akademiku Slobodanu Jovanoviću, narednog dana pored ostalog pisao i ovo:
”Zar obijač koji se vodi u kartoteci zagrebačke policije, pod br. 10434 i imenom Josip Broz, inače vođa komunista, pod lažnim imenom Tito, može da se poredi sa nama kao narodni borac? Ubuduće kad hoćete Josipa Broza isticati kao narodnog borca, odvojte ga od nas, jer sa bandom robijaša i narodnih zlotvora nemamo nikakve veze.” (Vojni arhiv u Beogradu, Fond Četnička arhiva, Kutija broj 293, registarski broj dokumenta 4/1.)
U raspisu svim komandantima, od 7. novembra 1943, Draža ponavlja da je vođa komunista ”obijač Josip Broz Tito”. Kada je, nešto kasnije, do Vrhovne komande stigla vest kako Englezi pokušavaju da upotrebe diplomatu Božina Simića, Draža je 25. novembra pisao majoru Vojislavu Lukačeviću:
”Može biti istina, a može da bude i prevara. Ni u kom slučaju nije predstavnik naše vlade, a možda i komunista. Sa njime misle Englezi da dadu (u)mesto Tita obijača ličnost čistije prošlosti…” (Raspis od 7. novembra: Vojni arhiv u Beogradu, Fond Četnička arhiva, Kutija broj 278, registarski broj dokumenta 18/1; Depeša od 25. novembra, isti arhiv i fond, Kutija broj 275, registarski broj dokumenta 21/1.)
Prema tome, Titovo obijanje crkve bilo je zavedeno u njegov policijski dosije. To su saznali četnici i preko njih veliki deo građana na slobodnim teritorijama. Za buduće istraživače ostaje da provere da li je dosije pod navedenim brojem bio jedini Titov policijski dosije, da li i danas postoji, da li su sve stranice na mestu, i sl.
U nastavku filma, Ćertić se bavi pitanjem šta je bilo sa diptihom, ”koji su on (Mimara) i Tito ukrali iz zagrebačke katedrale?”
Dakle, Tito je uhapšen, a Mimara beži u Francusku, gde prodaje i smaragde i kutiju od slonovače. Stvar počinje da se komplikuje kada kutija dospeva u muzej u Klivlendu, SAD, koji njome počinje da se hvali. Kraljevina Jugoslavija tada podnosi zahtev Americi da se ukradena kutija vrati (vraćena je), a Francuskoj da se Mimara uhapsi. U filmu nema objašnjenja kako je Mimara otkriven, tj. da li ga je odao njegov saučesnik, Tito.
Francuzi hapse Mimaru i on neko vreme provodi u zatvoru, ali beži pre izručenja Jugoslaviji. Novu bazu nalazi u nacističkoj Nemačkoj, postajući deo Geringovog tima za pljačku umetnina, naročito od ubijenih jevrejskih porodica. U Berlinu, gde je imao radnju, ostaje do kraja Drugog svetskog rata.
Međutim, u razorenom i podeljenom Berlinu ”poslovi” su slabo išli, a njegov ortak je u međuvremenu postavljen na vlast u Jugoslaviji. To je značilo ne samo da poternica za njim više nije aktuelna, već da sa svojim ortakom može krenuti u nove, mnogo veće poduhvate. Tako Mimara 1946. godine dolazi kod Tita u Beograd, dobija diplomatski pasoš – za prevarante vredan sam po sebi – i ovlašćenje da zastupa Jugoslaviju u procesu povratka umetnina opljačkanih od strane nacista. Proces je vodila komisija sastavljena od američkih stručnjaka. Ona je tražila precizan opis opljačkanih stvari, tako da u početku Mimara nije imao mnogo uspeha. Međutim, u jednom trenutku on uvodi u igru svoju nevenčanu ženu, Nemicu Viltrud.
Komisija nije znala da je Viltrud Mimarina žena i saradnik u radnji u Berlinu. Tako, ona postaje jedna od više Nemica u širem sastavu komisije. Imala je pristup umetninama koje su nacisti krali širom okupirane Evrope, birala je najskuplje, precizno ih opisivala i onda te opise predavala jugoslovenskoj komisiji, tj. svom suprugu Mimari. Amerikanci su odjednom počeli da dobijaju tačne opise – od Rembrantovih slika do zlatnog nakita – sa pečatima socijalističke Jugoslavije i potpisom ovlašćenog lopova, tj. ovlašćenog lica.
Dobijene umetnine Mimara je slao u Narodni muzej u Beogradu. Poslao je ukupno 166 lista stvari, sa hiljadama predmeta.
Ali, u jednom momentu, Amerikanci otkrivaju prevaru. Vilfrid je uhapšena, a Mimara je pobegao u Jugoslaviju. Počev od 1. juna 1950, Amerikanci traže od jugoslovenske delegacije, a potom i od vlasti u Beogradu, da se opljačkane stvari vrate. Odgovor jugoslovenskih komunista glasio je da je ”istraga u toku”, a iz dokumenata koje je pronašao Ćertić vidi se rešenost Tita i kompanije da odugovlače stvar. Međutim, oni onda otkrivaju da je Mimara prevario i njih, tako što je zadržao za sebe 74,5 kilograma platine i drugih plemenitih metala. Ovo je bilo lako otkriti, jer su Amerikanci poslali spisak svih ukradenih stvari. Jedina sankcija za lopova bila je oduzimanje diplomatskog pasoša.
Krajem 1950. ili početkom 1951. Mimara napušta Jugoslaviju, u pokušaju da iz Istočnog Berlina, koji je ostao iza ”gvozdene zavese”, iznese svoju ogromnu kolekciju opljačkanih umetnina. Odlazi u Montevideo, stupa u vezu sa hrvatskom kolonijom i pokušava da zadobije poverenje urugvajske vlade. Cilj mu je bio da Urugvaj iznese njegovu kolekciju iz Berlina. Ali, Urugvajci su odustali, videvši da se kolekcija sastoji iz opljačkanih i falsifikovanih stvari.
U međuvremenu, CIA 1953. godine ulazi u trag Mimari u Montevideu, pa se on vraća u Evropu. Na neki način uspeva da veći deo kolekcije iz Berlina prebaci u Švajcarsku i druge zemlje. Porblem sa državljanstvom rešio je 1957: postao je državljanin Austrije oženivši Vilfrid.
Sve vreme američke obaveštajne službe tragaju za njim, a Stejt department pritiska Jugoslaviju da vrati opljačkane umetnine. Međutim, taj pritisak je bio blag, zbog američke procene da im je Jugoslavija potrebna u ”hladnom ratu”. Amerikanci su tako postupali i u drugim slučajevima. Na primer, nisu insistirali da se vrate opljačkane stvari koje su završile u Portugaliji i Španiji, jer su im bile potrebne vojne baze u tim zemljama.
Jugoslavija, prirodno, nije raspisivala poternicu za Mimarom. Tokom 1960-tih za ovog lopova dešavaju se dve važne stvari. Prvo, uspeo je da proda jedan, ko zna gde ukradeni, krst iz ranog srednjeg veka Metropoliten muzeju u Njujorku, za 600.000 dolara. Od tog novca kupio je dvorac kod Salcburga i počeo da prepravlja svoju biografiju. Drugo, na tzv. brionskom plenumu Tito smenjuje šefa tajne policije (Udbe) Aleksandra Rankovića, s kojim pada i niz ”srpskih kadrova”. Na važna mesta u državnoj bezbednosti dolaze Hrvati, među kojima i Mimarini prijatelji. Mimara odmah podnosi zvaničan zahtev da se opljačkane umetnine iz Narodnog muzeja u Beogradu prenesu u Štrosmajerovu galeriju u Zagrebu, optužujući Rankovića da je naneo štetu njegovoj reputaciji.
Tokom iste, 1966. godine, Mimara piše i Skupštini SFRJ. Skupština formira komisiju, koja pred ostalog traži mišljenje i od bivšeg pukovnika Ozne, člana komisije za povratak imovine opljačkane od strane nacista, Momčila Sibinovića. Sibinović je opisao Mimaru kao prevaranta i hohštaplera, navodeći niz primera prevara. Očigledno, ovaj pukovnik nije znao za ”poseban odnos” Mimare i Tita. Tako je Mimarin zahtev odobren, ali ne u potpunosti. U stvari, još dok su se opljačkane stvari nalazile u Narodnom muzeju u Beogradu, netragom je nestalo na hiljade predmeta. Od onog što je ostalo, nešto je preneto u Zagreb, a nešto je i dalje u Beogradu.
Sledeći Mimarin zahtev odnosio se na otvaranje muzeja sa njegovim imenom, u Zagrebu. Uz ogromne troškove, rad na otvaranju ovog muzeja počinje 1973. godine. Mimara je slobodno dolazio u Jugoslaviju i sretao se sa Titom. Kao protivuslugu za otvaranje svog muzeja, tražio je, i dobio, kuću na moru u vlasništvu, stan na korišćenje u Zagrebu i doživotnu penziju od 100.000 dolara. Posle njegove smrti, polovinu tog iznosa dobija Vilfrid (dobija i sada).
Ovaj muzej, otoren uz veliku pompu, imao je tu nesreću da su ga posećivali i eksperti. Oni su odmah zaključili da je to muzej sa najviše falsifikata na svetu. Zbog toga su kustosi navodno Rembrantove slike počeli da nazivaju slikama ”u stilu Rembranta”, uz promenu datuma njihovog nastanka. Muzej postoji i danas, ali ”niko nikad ne kroči u njega”, tako da se izdaje za svadbe.
Italija je najavila tužbu protiv Srbije za povratak umetnina koje su opljačkane na njenom tlu, a sada se nalaze u Narodnom muzeju u Beogradu. Svakako će je slediti i ostale zemlje. U Ćertićevom filmu, poredstavnik Narodnog muzeja u Beogradu govori kako ništa ne treba da se vrati, s obrazloženjem da su nacisti u Srbiji opljačkali neke druge stvari, koje nikada nisu nađene i vraćene.
U Mimarinu odbranu, u filmu govori jedino kustos njegovog muzeja. Jer od tog muzeja ima koristi. Po istom principu, Mimarin ortak i dalje ima svoje branitelje u Srbiji.
Autor: Miloslav Samardžić – ”Sloboda”, glasilo SNO u Čikagu, 10. novembar 2017.
Izvor: Pogledi