Душан Буковић: Фабијанско-бољшевичка револуција и Русија
Фабијанска и бољшевичка револуција у Русији није дошла изненада. Она је припремљена у другој половини деветнаестог века у Лондону и Њујорку. Поникла је крајем осамнаестог столећа из тајне спреге подземне анархистичке, нихилистичке и револуционарне Русије као и субверзивних, реакционарних, корпоративних, револуционарних међународних тајних и јавних подземних организација, које су радиле по добро припремљеном плану. У ствари, јакобинци, а касније фабијанци[1] изграђивали су тип руског револуционара и свесно радили на томе да Русију униште. Успешно су укопчали подземну Русију у своју субверзивну, реакционарну, корпоративну и револуционарну мрежу.
Заправо у току 1864. године у Лондону је одржана у Мартинс хали прва комунистичка конференција. Такође, из Лондона су Александар Хеpцен и Николај Огарков ширили међу руским револуционарима суберзивну и реакционарну нихилистичку и комунистичку пропаганду (Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial – Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, стр. 131; George Pitt-Rivers, The world significance of Russian revolution, Worchester Colege, Oxford, England, 1920, стр. 5, 6; Avram Yarmolinsky, Road to revolution – A Century of Russian radicalism, Princeton, New Jersey, 1986).
Имајући у виду да је и Лењин нашао уточиште у Лондону. И он је био под заштитом фабијанаца и енглеског интелиџенс сервиса, као што су били Херцен и Огарков… У Лондону је завршио субверзивну и реакционарну комунистичку конференцију, коју је започео у Бриселу 30. јула 1903. године. На конференцији је дошло до расцепа и до формирања бољшевичке и мењшевичке групе. Али Лењин је успео да партији наметне свој програм за Устав. Све је то припремљено далеко од Русије.
Нарочито је била значајна конференција руске субверзивне, реакционарне и револуционарне странке од 1905, која је одржана у Њујорку у првој половини 1916. године под окриљем америчког корпоративног естаблишмента (Види: Rev. Denis Fahey, The rulers of Russia, Hawthorne, California, 1975; Victor de Kаyville, Downfall of Russia, Chicago, 1934, стр. 4). Огромни новац и сва свемоћна западно-европска и америчка субверзивна, реакционарна, „интелектуална“ и корпоративна елита била је оријентисана против Русије, која је бачена у ужасе грађанског рата. Фабијанско-бољшевичка револуција у Русији била је остварена.
Достојевски је то пророчки сагледао и предсказао 1877. године: „…Приближaва се њихово царство, њихова апсолутна власт. Почиње неограничена власт њихових идеја пред којима вену осећања човечности, жудња за истином, хришћанска и национална осећања, као и осећања националног поноса европских нација…“ (Види: Фјодор Михаилович Достојевски, Пишчев дневник, 1876 – 1877, 1880 -1881).
Што се тиче Царске Русије и владавине цара Николаја II у вези с тим у „Американском Србобрану“ објављен је интересантан чланак Јована Братића средином 1972. године под насловом „Царска Русија пред крај“, где дословно стоји:
Јован Братић, Царска Русија пред крај
ПРОПАГАНДА И СТВАРНОСТ
Уобичајено је мишљење да је царистичка Русија била држава назадлука и тероризма, да је царска власт лежала на оној несрећној земљи као нека зла магла, испод које трава не расте, а Сибир имао улогу „баба Роге“ из детињих прича. Таквом су је углавном представљали неруси и мали проценат домаће интелигенције, која је долазила из иностранства с више презира према свему што је руско, него су га имали традиционални спољни непријатељи Pусије. Мало где ћете још прочитати да је Русија столећима бранила Европу од поплаве варварског истока, да се залагала за бољу судбину словенских народа, посебно православних народа Балканског полуострва (сетимо се само њеног заузимања за Србију у Првом светском рату), да је и она имала и човечних и великих владара, као и једна друга држава, уз то и великих реформатора. Сетимо се само цара Александра I, његове концепције о конфедерацији Европе и његовог хуманог поступка с Француском после Наполеоновог пораза у Русији, и Александра II реформатора који је ослобођеном руском сељаштву дао права и привилегије (1861 године) какве ниједна европска земља његовог времена није уживала, поред осталих.
На крају, по словенској теорији народности, за разлику од других теорија, „покорени народи имају право да се спасавају, слободни пак народи имају дужност да их спасавају“, што је нарочито истакнуто код руских словенофила и Достојевског. По њима, прави позив народа није себично самозадовољавање или освајање, него делање на спасењу и препороду читавог човечанства (Евгеније Спекторски, Држава и народност, стр. 30, Београд 1933).
Године 1972 се навршило 54 године откако су бољшевици побили чланове последње руске царске породице. Тим поводом часопис „ПРАВОСЛАВНАЈА РУС“ – ПРАВОСЛАВНА РУСИЈА, ОРГАН Руске заграничне цркве у броју 16, 1972. године донео је веома интересантан документован говор Ј. К. Мајера, одржан на комeморативној академији у Вашингтону 23 јула.
Говорник се са жаљењем осврнуо на дезинформације, клевете и извргавање руглу руских царева, нарочито последњег цара Николаја II (филм „Николај и Александра“, балет „Анастасија“, комедије Баб Хопа и др. из америчке сваштарске кухиње).
ШТА КАЖУ ЦИФРЕ
Мајер је изнео податке о томе шта је учињено за 22 године владавине цара Николаја II, по књизи Николаја Јазикова, објављеној у Паризу на француском језику ( О економском развоју Царске Русије у време цара Николаја II, види: George Knupffer, The truth about the reign of the emperor Nicholas II, the economic social and cultural development of Russia before the revolution, London, England, 1937; A. Goulevitch, Czarism and revolution, Hawthorne, California, U.S.A., 1962, – м.н. ДБ).
Из ових података видимо да се становништво Русије за 20 година повећало од 125 милиона на 175 милиона, па закључује да би Русија с том стопом пораста, да није било бољшевика, имала 1970. године 350 милиона становника, уместо непуних 250 милиона становника!
Материјални услови живота бележили су нагло побољшање, што се делом правда веома ниском стопом пореза – 3 рубља по особи непосредног пореза, 6 рубаља посредног. У европским државама пореске дажбине су биле далеко веће: у Немачкој 13 и 16 рубаља, у Француској 12 и 11 рубаља, у Енглеској 26 и 16 рубаља. Ако се узме у обзир да је у то време у Русији просечна месечна радничка плата износила око 50 рубаља, онда испада да је просек пореза на годишњу зараду износио свега 1 проценат и по од те зараде.
И поред ове чињенице државни буџет је стално растао. Године 1897, он је износио 1, 410 милиона рубаља, а 1913, – 3,417 милиона рубаља. Како се и колико се водило рачуна о народном просвећивању види се по томе што је први буџет у почетку владавине цара Николаја II износио 40 милиона рубаља, а 1914. године 400 милиона, за ту сврху.
Русија је за време овога несрећнога цара обезбедила златну подлогу рубљу, што га је учинило једном од најјачих монета у свету. Златне резерве државне касе порасле су од 687 на 2,300 милиона, а то је око 40 процената укупних ондашњих златних резерви у свету. Иницијатор ове монетарне политике био је граф Вите.
Житни фонд Русије порастао је за 20 година од 32 милиона тона на 64 милиона. Ко би од пререволуционарне Русије могао помислити да ће Хрушчов 1962 године „усхитити“ своје суграђане обећањем да ће појединац имати 5 фунти белог хлеба дневно!
Како се развијала индустрија? Индустријска производња порасла је са 400,000 тона 1890. године на 6 милиона тона 1913. године. По тој производњи у то време су пред Русијом биле само две европске земље: Енглеска и Немачка, свака са по 12 милиона тона.
Производња угља 1885. године износила је 5 милиона тона, а 1913. године 35 милиона, а производња нафте 1913. године достигла је количину од 10 милина тона…
По производњи обојених метала, Русија је била велики конкурент на светском тржишту. Тако је производња мједи порасла за 385 процената, а манганеза за 360 процената.
Благодарећи значајним пројектима наводњавања у Туркестану је производња памука порасла за 400 процената. Русија је била главни извозник лана, задовољавајући 80 процената потражње у свету. Потрошња чаја и шећера у земљи била је подвостручена, а 1913. године у Кину је извезено 5 милиона пуди чаја.
Крајем царистичке владавине Русија је имала 74, 000 верста железничке пруге (Напомена: 1 верста = 1,067 км, – ДБ), са магистралом између Оренбурга и Ташкента (1760 верста), а за кратко време у рату успостављена је била пруга од Петровзаводска до Мурманска с преко 1000 верста дужине. На Волги поред ранијег моста подигнута су још три.
Дужина телеграфске мреже износила је 233,000 версте, а број параброда трговачке поморске и речне флотиле порастао је с 2539 на 4317.
Имајући све ово у виду Лењин је у делу о рађању пролетаријата у Русији написао и ово: „Од краја 19 столећа индустријализација Русије развијала се нечувеном брзином. Русија је у том погледу превазилазила сваку другу земљу.“
Радни услови, наставља Мајер, пре 80 година били су много тежи него данас у свим земљама, па и у Русији, али је врховна власт водила рачуна да се ти услови побољшају. Још је царица Катарина Велика издала закон по коме је био забрањен рад женама, и омладини у ноћним сменама. Цар Николај II је увео и инспекцију рада, а већ 1912. године Русија је имала социјално осигурање. Председник САД Тафт изјавио је том приликом руском посланику у Вашингтону и ово: „Ваш император издао је тако савршене законе о раду којима би се могле похвалити и савремене демократске државе.“
Морис Фриберг, професор Колумбија универзитета каже у свом делу „Руски класици у совјетским издањима“ и ово: „Русија је 1913. године држала друго место по издавачкој делатности нових радова у свету. Те године је издато 34,000 нових дела с укупном тиражом од 109 милиона примерака.“
Бољшевици су у двадесетим годинама овог века издавали прогласе о ликвидацији неписмености у Русији (познат је плакат са сликом бољшевика на коњу испод које стоји: Писменост води ка комунизму (?), али ћуте о чињеници да је за време цара Николаја II био обнародован закон о обавезном основном школовању. Број основних школа 1913. године износио је 130,000. Чак је и совјетска статистика морала признати да је 1920. године у земљи било 86 процената описмењене омладине од 16 до 20 година старости, а то значи да су писменост стекли у времену пре револуције.
СЕЉАШТВО И МАСОВНА ПРЕСЕЉЕЊА
У критици старог режима бољшевици су се нарочито окомили на положај руског
сељаштва, с циљем да га придобију за себе, обећавајући сељацима довољне површине земље. Сви, међутим. знамо како је пољопривредну Русију глад у црно завила после присилне колективизације и конфискације имања велепоседника, црквених и манастирских поседа. Процес прелаза земље у руке сељака беземљаша ишао је полако, али са знатним напредовањем, почев од 1861. године. Потребно је било још 20 година и тај би се процес завршио без потреса. То показују цифре. Тако је 1916. године 174 милиона десетина (десетина је равна простору од 2,7 екера) земљишта у европској Русији припадало сељацима, 52 милиона велепоседницима, 500,000 манастирима, док је 8 милиона одузето по казни. Тенденција продаје земље владала је све више код велепоседника, почев од револуције 1905. године. Купци су били сељаци с мало или нимало земље. Ову промену је помогла Сељачка банка, која је установљена за време цара Александра III. За годину и по, почев од 1. јануара 1906, ти сељаци су откупили 7617 имања, што износи преко 20 милиона екера. Банка је давала сељацима зајам на 50 година, с интересом од 2 процента годишње.
Мало је коме познат, рекао је даље говорник, рад Управе за пресељење, нарочито у крајеве Алтајске области с непрегледним површинама земље. Та земља била је под управом Царева Кабинета. Ни то није ништа необично, кад знамо да су у Америци досад површине земљишта држава Неваде, Аризоне, Ајдаха и Вајоминга, до 90 процената припадале не државној већ федералној влади и није се могло делити грађанима. У Русији је био сасвим други случај. По наређењу цара од 16. септембра 1906. године сва обрадива земља Атлаја била је предана на управу министарства пољопривреде, да на њу насели сељаке с малим земљишним поседима из европске Русије. То је у ствари био царски поклон 25 милиона десетина земље сељацима. Од сељака је убирано по 4 рубља од десетине, а рок исплате био је 49 година. Ова земља је прелазила у пуни посед сељака. Када је недавно ирански Шах поделио сељацима неколико стотина хиљада своје земље, тај његов гест је био проглашен као велики и племенити подвиг, акт „беле револуције“, док је такав акт учињен од стране руског цара пре 65 година, прошао скоро потпуно незапажен. За пут од Харкова до Атлаја породица је плаћала свега 24 рубља и 30 копејки, док је нормално карта за ово путовање коштала 229 рубаља и 11 копејки. Нова насеља су подељена у заједнице с потребним просторијама, потребним бројем лекара, сељацима давана смена и најпотребније покућство и омогућен веома повољан зајам за куповину машина и осталог. Број пресељених сељака до сеоба у Атлај износио је за 10 година 913,000, док је у Сибир пресељено 2,607,700 сељака у времену од 1906 до 1910. године. Велики план који је сасвим успешно спровођен.
Француз Едмонд Тери, уредник француског научног часописа „Европски економист“ написао је у књизи „Економске промене у Русији“ и следеће редове: „Ако економски развој европских земаља буде текао темпом између 1900-1912. године Русија ће до 1950. године доминирати Европом у политичком, економском и финансијском погледу.“
Немачки социолог В. Д. Прајер у књизи „Руска аграрна реформа“ сматра да стварање сељачког задругарства у Русији представља огроман успех који по свом значају не заостаје иза процеса ослобођења руског сељаштва. Тако мисли и Данац Вит Кнудсен.
Енглез Морис Баринг проживео је много година у Русији и написао књигу „Основи Русије“ у којој каже да Русија никад у својој историји није доживела благостање какво је доживела између 1905. и 1914. године, сматрајући да народ нема никаква разлога да буде незадовољан. Филозоф Николај Берђајев писао је да је Русија почетком двадесетог века проживела период правог културног препорода. Тако је и било. Идеологије левичара, руске интелигенције, увелико су се клатиле, док је философија Соловјева дошла у зенит победе над револуционарним химерама Чернишенског.
У то време познати француски песник Пол Валери записао је у свој дневник да у историји човечанства постоје три чуда: античка Јелада, италијанска Ренесанса и Руска империја. Није узалуд Пјотр Аркадевић Столпин писао: „Дајте Русији 25 година мира и спокоја споља и изнутра и ви нећете препознати нашу отаџбину.“
ДА НИЈЕ БИЛО РЕВОЛУЦИЈЕ
На крају свога предавања Мајер се пита: шта би било с Русијом да није било револуције? Сви знамо да је у рат ушла без неке велике своје невоље. Противници монархије увидели су да време ради против њих и искористили су рат за себе у последњем моменту, да започну крваво дело револуције, сруше стари режим и заведу један од најбестијалнијих режима у историји света. Преставимо каже Мајер, да је Русија без револуције изашла са Савезницима као победник из рата против Немачке. У том случају долазак Хитлера на
власт, по свему изгледа био би немогућ, а то значи да не би било ни Другог светског рата. Русија би, претпоставља Мајер, даље штитила словенске земље на истоку – Чехословачку, Југославију и Пољску и не би предала непријатељу своје мале савезнике као што је учинила Француска и Енглеска у Минхену. Не би било споразума Рибентроп-Молотов и Хитлер се никад не би решио на рат. Француска и Енглеска, које су поздравиле руску револуцију за време прошлог рата – и саме доживише непожељно: прва окупацију, а друга Денкерк и нападе из ваздуха.
Последње речи говорника молитва су Богу да се после ужасних страдања, не и без своје кривице, смилује на „благовјерну Русију“ и њен народ, опрости јој грехе и искупи, очисти, а клеветницима и злурадницима других земаља подари моћ увиђања њихових великих грехова и према последњем руском Цару и према многострадалном руском народу, све до данас. И ми Срби се прикључујемо овим молитвама, с осећањем огромног дуга за небивалу жртву коју је Русија учинила за нас, нарочито у оне мучне дане Првог светског рата. Ово и с разлога што се ни према нама „савезници“, не показаше бољим у дане Другог светског рата. Тешко нама без Русије, а тешко свету без хришћанске Русије.
Ј. Братић, А. Србобран 1972 г.
(Види: Проф. Јован Братић, Царска Русија пред крај, Американски Србобран, Pittsburgh, Pa., U.S.A., 24. октобар 1984, стр. 6).
Опрема: Стање ствари
___________________________________________
[1] Прим. СС: Фабијанско друштво (Fabian Society) је британска социјалистичка организација која је задужена за битан аспект друштва – друштвену процену, предвиђања и, најбитније, инжењеринг. Фабијанско друштво основано је 1884. године, а назив су узели по римском војсковођи из трећег века Квинтусу Фабијусу Максимусу, који се успешно борио против Ханибала. Наиме, он се управљао идејом да је директан рат губитак, нарочито онај на отвореном војном пољу, те да је противника битно победити низом мањих, појединачних битака и повлачењем након сваке победе. Ханибал није био победив у отвореној битци због бројности његове војске, па је Максимус мудро избегавао директан окршај. Данашња пракса друштва је think-tank групација (тзв. „труст мозгова”) унутар Лабуристичке странке.
Извор: Стање ствари
