Духовно огњиште које је Господ запалио у земљи српској
„Када год, ми духовна чада овог светог старца настојимо да се молимо за покој његове свете душе та молитва се несвесно извија не у молитву за њега, већ молитву њему. Ми смо се сабрали данас око овог светог гроба, а у душама нашим осећамо као да смо се окупили око нашег светог огњишта. Заиста света душа овог блаженог нашег старца отишла је на небо, а његово чесно тело покопано овде освештало је ово свето тло.. И душе наше трепере када се молимо за покој његове свете душе, јер осећамо не само да је Господ његову свету душу увенчао небеским покојем, већ да се тај покој излива и на нас када се молимо за упокојење нашег старца и епископа Артемија. Преосвећени владика Артемије је својим светим и часним животом дубоко утиснуо сећање на њега у душе свих нас који смо га познавали…
Свети наш старац око чијег гроба смо се сабрали целог свог живота живео је са свима светима. Баш онако како га је учио његов свети старац свети Јустин Ћелијски велики богослов 20. века, велики духовни и богословски стуб наше Цркве помесне и читаве васељенске Цркве. Свети владика Николај Велимировић, који такође почива у овом светом Божијем селу Лелићу и свети Јустин Ћелијски били су два крила дубоког светоотачког предања на којима је и душа нашег преосвећеног блаженопочившег епископа Артемија прелетела кроз овај земљски живот и одлетела на небо.
Сви ми знамо колику је љубав и приврженост владика Артемије имао према светом Николају Жичком и Охридском. А сувишно је и говорити колику је имао према свом старцу и духовнику светом Јустину Ћелијском. Ова двојица угодника Божијих представљају два духовна ока кроз која је српски народ после слепила безбожства комунистичког прогледао. И благо сваком Србину који кроз ова два духовна ока гледа себе, гледа Бога, гледа овај цео земљаски свет и живот. Тим видом је и владика Артемије посматрао овај свет, посматрао Цркву Божију, посматрао веру православну и тим видом он је постао далековид до те мере да се и он убројао у ове угоднике Божије по свом исповедништву, по очувању светоотачке вере православне…
Око овог духовног огњишта се не сабирамо само ми, већ полако Господ излива на ово духовно огњиште реке народа. Као што поток у почетку бива танан, али постојано тече, тако се на ово свето место освештано телом нашег старца готово свакодневно сабирају православни са свих страна. Осећају душе православних да је ово заиста једно духовно огњиште које је Господ запалио у земљи српској на овој светој лелићкој земљи и то сви ми осећамо када долазимо на ово свето место…
Живео је на земљи, али је живео за небо. Зато Господ њега није увенчао земљском славом за живота. Увенчао га је небеском славом која се полако ево излива са неба на земљу. То душе свих нас осећају, то срца свих нас сведоче, зато се сабирамо око његовог светог гроба, око нашег духовног огњишта… И после његове кончине ми сви осећамо како се још више радујемо, како смо још јединственији, како се са још већим жаром сабирамо и окупљамо.“
Беседа владике Максима на полугодишњем парастосу епископу Артемију
