ДУХОВНИ РАТ ПРОТИВ ПРАВОСЛАВНОГ СЛОВЕНСТВА

“Када не постоји унутрашњи непријатељ, спољни непријатељи ти не могу ништа.“ В.Черчил

“Сада су власт у цијелом свијету узели Јевреји и желе у потпуности искоријенити хришћанство.“ Старац Јосиф Ватопедски

          Српска као дио православне словенске културе изложена је перманентној духовној агресији с циљем њене  латинизације, католизације и глобализације, поред осталог, и путем унијатско-екуменистичке вуковске србистике.

                Ћирилица, латиница, славистика, србистика, екуменизам.

Сто двије година од Фебруарске револуције

          1. Налазимо се у другој седмици Часног поста у којој се прије равно 103 године, 7. марта 1917. одиграо најстрашнији чин у историји православног свијета.  Тада се у Фебруарској револуцији, по јулијанском календару,  чији је наставак била буревјесна Октобарска револуција, десило  одречење од сверуског престола  цара Николаја II Романова[1], а православна Русија, према пророчанству Светог Серафима Саровског, због гријеха цароубиства и богоотпадништва[2], пала у једновјековно јеврејско ропство. То, превасходно, духовно ропство, страшније од сваког физичког,  слава Богу, окончало се  2018. године, откад је у крвопролићу дотад невиђеном, срушено руско самодржавље и проглашена република, подијељен руски народ на бјелоруски и украјински  и разбијено његово јединство затирањем руског православља горе него у доба Нерона; све  посредством ционистичке власти састављене од неруских, јудеомасонских завјереника потеклих од несемитских и несловенских преобраћеника у јудаизам, који су провели бољшевичку окупацију и совјетизацију Русије. Оних који су по налогу цароубице Лењина починили окрутно  убиство по црномагијском обреду, 17. 7. 1918. године, када је пострадао Господар[3] и насљедник, царевић Алексеј, дјеца и њихови родитељи[4].

             Прије пуних сто три године уништена је највећа православна империјална сила, за коју се говорило да граничи са небом,  због  издаје 16 масонизованих[5] генерала који су као унутрашњи непријатељи у дослуху са свјетском закулисом нагнали цара Николаја II,  највећег у историји заштитника нашег и спасиоца од србофобних Аустроугара, да се повуче са престола. Мала руска браћа заувијек ће упамтити да је без икакве користи за себе Свети  Цар године 1914. изрекао  да “Србија неће остати сама”, да би нас у албанској голготи још једанпут спасао од тоталне погибије ултимативно наредивши савезницима да српску војску по сваку цијену морају да превезу у Грчку јер ће, у супротном, начинити сепаратни договор са аустријским царем.  На концу је мученички пао  у сужањство рушитеља историјске Русије, чуварке православља, и погубљен по налогу илуминизираног масонства  које je стајалo изаОберпрокуратор Синода Руске православне цркве Разајев  обратио се Синоду  с молбом  да пошаље народу молбу да подржи монархију. Синод је одговорио ћутањем! Хтио је да се обрати Патријаршији, али петерзбуршки митрополит Антоније Ватковски овај корак није благословио. њемачког, али и британског царства, подупртог финансијски од стране јудеоамеричких банкарских  милионера.

            Нажалост, у посљедњој српској голготи деведесетих година у којој још једном пострадасмо само зато што исповиједамо праву вјеру, бијасмо заборављени од  јељциновске Русије и остављени на немилост пројеврејеном натовском Западу који нас је увијек доживљавао као “мале Русе”. Штавише, духовно и физички раслабљена Русија признала је суверенитет насилно отцијепљене Хрватске чак и прије САД, да би потом путиновска Русија, заговорница стварања евроазијског блока[6], исказујући својеврсни конспиративистички континуитет власти, за 60. годишњицу  побједе над фашизмом наградила србофобне Хрвате за антифашизам  и одликовала тадашњег предсједника  Стјепана Месића[7] за допринос који је хрватски народ  и Хрватска као држава  (није вањда  НДХ?)   дала у коначној побједи над фашизмом. У широком луку заобиђени су  Срби  са своја два антифашистичка покрета, равногорским и у највећем проценту партизанским, који су пресудно допринијели коначној побједи антифашизма у Југославији, којом је потом завладао србофобни ционистички комунизам[8]. Шта рећи осим да се у Руској Федерацији и данас под фамозном маском антифашизма и даље глорификује комунизам уз величање улоге источног Хитлера, Џугашвилија, тог “Малог Јеврејина”, како на грузијском значи Стаљиново презиме. 

          2. Све ове контрадикторности које захтијевају подробно тумачење дјело су оних  који у данашњици заводе Четврти Рајх, познат као нови свјетски англоционистички поредак, у име кога је прије коју годину бивши високи преставник за БиХ Карл Билт  дрско обзнанио да је Запад узео православље за мету. Стога, сви морамо бити прожети свијешћу да се против Срба и Руса  проводи перманентни крсташки рат с циљем  уништења   православног словенства; рат у којем је Запад још једном ставио на карту свјетски мир како би  сломио кичму светом православљу. Ради се о сведимензионалној агресији на Србе и Русе, која је суштински наставак Четвртог крсташког похода у коме је својевремено пострадала Византија да би на њеним развалинама било утемељено тзв. Латинско царство. Упркос томе, Констатинопољ, а са њим и православље,  остало је вјерно правој вјери, а Рим  и католичанство власти;  онај  Рим који  је вјеру претворио у средство освајања власти, објавивши да је његово царство од овога свијета. У то име  римска црква  је унаказила Христов лик оваплотивши га у папству. “Римокатолицизам је продао Христа за овоземаљску власт”, пророчки јеупозоравао светац руске књижевности Ф. М.  Достојевски.

           3. Рат Ватикана против Срба који има размјере окултне завјере, отпочео је  откад је Српска православна црква, захваљујући Светоме Сави, који је Србе извукао испод скута римског папе,  задобила аутокефалност 1219. године[9].  То му Ватикан никада није опростио већ је чинио све на затирању његовог култа код Срба тиме што је преко Штросмајера, заговорника уније, устоличио словенски култ Св. Ћирила и Методија, а за највећег српског просвјетитеља прогласио дорадник Беча Вука Караџића.

       У посљедњем крсташком походу евроатлантских јудеокрсташа који су оспорили конститутивност  Србима у Хрватској и у БиХ, што је био повод за изазивање антисрпског рата, доживјели смо да нас на крилима  “милосрдног анђела”  НАТО чланице бомбардију осиромашеним уранијумом, а потом проводе обручење Србије, агресивно намећући денационализацију уз помоћ петоколонашке српске политике,  на шта нас је недавно упозорио Сергеј Лавров. Опкољавање српских земаља плански проводе англоамерички неоколонијалисти  како би уништили или максимално смањили Србију и српство на тзв. “западном” Балкану. Стога је посљедњи антисрпски рат имао размјере рата култура и цивилизација с циљем провинцијализације српске, а шире, словенске православне културе, коју је пратило   затирање симбола православног словенства – ћирилице, настојањем да се свим силама замијени натовском латиницом. Уз латинизацију и хрватизацију Срба  континуирано је провођено преваспитавање нових нараштаја,  отпочето још  средином деветнаестог вијека путем књижевнојезичке реформе Вука Караџића  која је имала за циљ добровољно католизовање  свега што чини српску националну културу. Штавише, претече  латинизације  биле су управо извикани “српски” просвјетитељи,  о чему свједочи латинички Вуков и Даничићев аутограф на документу Бечког књижевног договора (1850). Вуков задатак је био  да према давнашњим инструкцијама Копитаревим, као поунијаћени Србин, који је обредно признао папско преимућство, проведе  обезимењавање српског језика, што је потом  отворило простор за његово прекрштавање и  хрватизацију.  Само зато име језика који  је реформисао Вук ни једном није поменуо у бечком документу, премда је он лично писао правила стандардизације;   све како би се према закулисном нордијском пројекту  српски језик одмах могао преименовати у хрватски.

          Од 1850.  Срби су непрестано одучавани да мисле својом главом, већ само да служе и тако духовно гину те да никад не спознају каква је била суштина  реформе којом је извршен духовни преврат код Срба од стране Вука Европејца. О томе  најбоље свједочи сам “велики луткар” хабзбугизма  Вартоломеј Копитар, који је као Вуков јересоучитељ и загрижени католик заговарао латинизацију свих православних Словена,  због чега га је Шафарик прозвао “словенским Мефистофелом”. Управo он препоручује Вука бечкој канцеларији   хвалишући га ријечима: “Срећна је случајност да је његова књижевна реформа, која мора  победити пре или после, у исто доба и у политичком погледу повољна за Аустрију јер она (реформа) турске и аустријске Србе удаљује од Руса тиме што им даје властиту књижевност на њихову омиљеном матерњем језику. С друге стране, она их приближује католичким Илирима који истим језиком говоре и пишу, само латиницом, tant bien que mal, док Вуков реформовани правопис боље одговара задаћи, те га русомани због тога и гоне. (Зб. Копитар и Вук 1980: 107-108)

                   У досад скривеном документу[10] из 1827. Копитар износи суд из кога је лако закључити да је Вук била само кукавичије јаје  Беча у програму распарчавања,   латинизације и католичења  свега што је српско, а у којем  истиче:  „Српска православна црква чувањем старог језика Светог Саве  жели сачувати и језичку разлику  између римокатоличких и православних  Јужних Словена, те би стога, више него икад, Беч морао подржати  реформу Вука Караџића, јер се њоме та разлика поништава, а главна препрека за превођење Срба у римокатоличанство биће заувек уклоњена. Овим ће нам Београд[11], временом, сам од себе пасти у руке.“ (П. Д. Кијук 2011:379)

Нови србисти – тројанци Запада

1.  У посљедњих двадесет година таквога Вука пропагирали су по српским земљама “обновитељи” вуковске  србистике, а уистину српске Јуде које су се латиле задатка да још једном реанимирају идеју југословенства, тако што ће да код Срба мијењају вијековни свјетоназор утемељен на вјери православној, на косовском завјету  и борби  „за крст часни и слободу златну“ те на вјерности српства  својим староставним ћириличним писменима. Умислили су да по директиви евроатлантиста могу Србима да наметну вјештачку националну самоидентификацију према језику, понајприје у Републици Српској и да у својој изопачености пројеврејених слуга измијене светосавску оријентацију што нису успјели ни римски језуити па ни комунистички сатанисти. Као тројанци Запада,  ови грабежљиви вукови у овчијој кожи који варају овце одводећи их далеко од светосавског српства у богохулни наднационални атеизам,  радили су по фабијанском принципу и у  тријумвирату састављеном од агената од утицаја,  Радмила Маројевића, сертификованог лажног русофила задуженог да дух евроатлантизма прокријумчари у русистику и славистику, а шире у евроазиство[12]; Милоша Ковачевића, частољубивог миљеника евроатлантиста и заврбованог латиничара Петра Милосављевића. Управо су Ковачевића подли англосаксонци за услуге империји која би да влада свијетом, послије НАТО бомбардовања окитили својим највишим наградама да би управо он у Требињу, на научно-политичком скупу “Говори српски – пиши ћирилицом” одржаном 4. 3. 2017. године   у граду херцега Саве, држао уводни реферат у коме тобоже брани ћирилицу;  он кога су  горди Енглези, који нас читав вијек и по држе у неоколонијалном положају,[13]  прогласили интелектуалцем године, а потом и XXI вијека!

          У то име славодобитно је држао почасно предавање на Кембриџу те био кандидован за престижни  амерички “Дом славних”, за који само котизација износи 10.000 долара; да би  на  требињском научно-политичком скупу који је резултовао доношењем Требињске декларације у којој је наведено да ћирилица у Републици Српској  мора имати статус јединог службеног писма, како је то уставом дефинисано и у Србији – тај заклети двоазбучар заговарао  потребу спасавања српске ћирилице.

              Од кога би  се то имала да брани ћирилица ако не  од тих истих српских унијата који манипулишу светосављем, поучени од стране масонизованих  англоамериканаца који су  Ковачевићу славословили тапшајући га по раменима док су му  удјељивали  звектаве награде за издају српске културе којих би се сваки Србин постидио? Као такав, Ковачевић је на требињском скупу  декларативно заговарао ћирилицу, да би у потоњој дебати, након што сам га именовала за заклетог двоазбучара, овај као стари сербокроатиста још једном на саблазан учесника скупа које је својим иступом посрамио, стао по ко зна који пут да  брани “звијер двоазбучности” (Стојисављевић 2015: 258) и брозовску тезу из Новосадског договора о некаквој наводној равноправности ћирилице са папоцентричном латиницом која је према њиховом језуитском тумачењу “подједнако српска”[14]. Да ли тај лажни ћириличар зна да  је ова подмукла неојугословенска флоскула по којој је ћирилица  веригама везана за западну латиницу, била и остала темељ уништења српског националног писма? Према дефинцији ових  чувара новог система, којима је невидљиви окупатор пренио овлаштеља да под плаштом науке уводе нова правила и тако мијењају свјетоназор код Срба,  латиница је  проглашена подједнако српским писмом као и наша вишемиленијумска ћирилица, упркос страшној истини коју сви осим ових демагога виде –  да ћирилица управо због тога на  наше очи умире. И док  су ови колонијални стручњаци издавали српски језик и писмо, проводећи у дјело политички пројекат ЕУ којим се  настављала бољшевизација српства  кроз квазинаучни спин о Србима сва три вјерозакона, скоро нико да види како иза овог њиховог бучног  србовања  `вире нечији рогови и реп`, како би рекао родоначелник истинског српског филолошког програма, академик Предраг Пипер, секретар одјељења за српски језик и књижевност при САНУ-у. Наиме, као критичар свехваљене  Вукове књижевнојезичке “револ(љ)уције”[15],  академик Пипер је одбио да буде егзекутор властитог језика и писма те није пристао да светосавско српство трампи за антисрпску псеудотеорију о  некаквом вељесрпству сва три вјерозакона којом се искључиво православнима намеће хибридни национални идентитет. Наиме, гдје год да се појави, то генетски модификовано српство изникло из екуменистичке свејереси свједочи о срамним траговима дојучерашњих комунистичких безбожника  узнапредовалих у еунијате. Почев од некадашњег титокомунисте од каријере и чувара партије[16], Ковачевића, преко лукавог псеудорусофила, а уистину југокомунистичког совјетофила Маројевића, кадровика који и данас брани титокомунизам  заговарањем вуковског српства  којим се једино српски језик једини  доводи у подређен положај  у односу на хрватски, бошњачки и црногорски; иначе,  коаутора “Слова о српском језику” у којем  износи аксиом  да „српски књижевни језик има два писма: ћирилицу и латиницу“ те да „употреба писма  није национална диференцијална црта између српског књижевног језика  и његових регионалних, конфесионалних варијанти“, односно,  да  је „латиница саставни дио српске културе“ (Маројевић 2001:  223). Ријеч је о  папској латиници која је доспјела у српске земље са аустроугарском окупационом чизмом и потом била натурена под пријетњом смртне казне; да би таква постала нераздвојни дио вјештачке српскохрватске, југословенске културе која се узгајала на српској генетској подлози. Индикативан је  у том погледу језуитизам члана удба-филололошког тријумвирата Петра Милосављевића који у  књизи “Српска писма” истиче свој глас за латиницу тврдећи да  `само неупућен свијет мисли да се писмом одређује национални идентитет и да се један језик може и мора служити само једним писмом` (Милосављевић 2006: 5). Изричитог је става  да нема никаквог разлога   да Срби данас напусте једно од своја два писма додајући:   “Могу једино да прихвате став  да извјесно првенство  има ћирилица као писмо  којим, по традицији,  пише већина српске популације”. Да би оправдао своје латиничарење овај тврдокорни “србиста” се позива на `традиционални филолошки принцип  да се национални идентитет  одређује језиком, а да је писмо секундарног значаја`.

                 Када је тако, чиме може да објасни најтјешњу везу између српског језика и српског писма, по многим граматолозима најсавршенијег писма?  Зашто се онда проводи насилна латинизација православних земаља посљедњих вијек и по и то баш у околностима открића предћириловске словенске писмености која је почивала на старословенској ћирилици, за коју је академик Радивоје Пешић, обновитељ српске аутохтоничке школе,  тврдио да је директно повезана са етрурчицом и винчаницом чије су азбуке идентичне? Не ради ли се о најпрљавијем сплеткарењу провођеном од стране фалсификаторске нордијске школе  која не може више да пориче аутохтоност Срба на Хелмском полуострву нити пресудни допринос Срба укупној европској и свјетској цивилизацији слова? Оних Срба које су свјетске демонократе[17], да би имале покриће за свој зликовачки потхват НАТО бомбардовања,  прозвале “варварима модерног доба”.

 Нова бољшевизација од стране кртица евроатлантизма

          1. Десуверенизовању националне културе у Републици Српској која је по Дејтонском мировном споразуму дата у надлежност ентитета, допринијели су бројни дебеовски доушници из полицијско-безбједносног апарата бивше и никад више састављене Босне и Херцеговине; ти тамни синови српства који су манипулишући патриотизмом трајно „обрљали образ пред свијетом“ зато што су  корак по корак поништавали наш национални идентитет трајно убиљежен у  химни „Боже правде“,  Немањића грбу и српској ћирилици. Чином  јавног огдрицања од тих симбола српске државности, сви  смо се у значајној мјери расрбили, што је и био циљ оних који су предложили доношење оваквих одлука које потврђују да пропорционално поништавању националног и културног  идентитета Републике Српске, опада и њен суверенитет,  добрано сасјечен од стране душежедних сила либералног фашизма, како бисмо се претворили у  народ без части и достојанства, којем ништа није свето. Плански сапети авнојевским границама, Срби су са својом вишемиленијумском културом која сеже до Лепенског вира, Старчева и Винче, постали плијен интернационалних паразита и  ратоборних безбожника који су   створили широку мрежу НВО којом надзиру и оштро кажњавају све оне  који одбијају да изврше вољу планера неоколонијалног тоталитаризма. Да би се “деконструисао” рад тог  измреженог братства „чувара мира“, који према англоамеричком експерименту мијењају националну у правцу мултинационалне свијести потребно је посебно семиотичко знање будући да је ова појава  скоро непримијетна па се лако губи критичка оштрица.  Радило се о пројекту разарања српске националне самосвијести претходно анестезиране двовјековним Вуковим култом  устоличаваним путем науке која је од просвјетитељства задобила псеудорелигиозни статус.

          Систем унутрашње окупације Срба као главних геополитичких противника НАТО савеза и западног блока на Балкану провела је англоамеричка пета колона потекла од југокомунистичког интересног братства удбаша бласфемично представљених као бораца за српство.  Управо захваљујући лажним свједоцима мутиране србистике, спријечено је  протјеривање  “духа сапоморцања”, штавише, “самопљувања”, којег су под маском патриотизма завеле кртице евроатлантизма и остале  корумиране научно-политичке варалице.   Баш су оне тврдо обећавале национални препород, док су у исто вријеме једну унутрашњу окупацију замјењивале другом, потпомажући производњу синтетичких нација на српским основама, закључно са посљедњом која има неојугословенски карактер  познат као “Срби сва три вјерозакона”.

        Са демонским оштроумљем савладали су лажни србисти технолошко знање произвођења вјештачких нација, инструментализујући филолошке науке у чију се истинитост није смјело сумњати. Као партнери евроатлантизма, ти отровни непријатељи светосавља изашли из агентура страних обавјештајних служби,  лукаво су  путем квазинаучних протокола  проводили експеримент  комунизовање српства[18]  заговарањем заједничког језика тзв. Срба сва три вјерозакона. У позадини ове манипулације којом је још једном покидан немало успостављени континуитет светосавске културе и традиције је амерички пројекат стварања новог балканског поретка на штету Срба, кроз обнову треће, “крње” Југославије. Наравно,  без Словеније и Хрватске као чланица Европске уније, у којој би дефинитивно имало да нестане светосавско српство,  пацификовано и преусмјерено на погрешан пут  претакањем у вуковско српство сва три вјерозакона.

             Једно је неспорно: српски удио у антиправославној посткомунистичкој окупацији путем екуменског опредјељења за синкретички језик тзв. Срба сва три вјерозакона, те хабсбуршке идиотарије која је наметана искључиво православнима, управо је срамотно велики.  Као такав, он је наставак римоцентричног филолошког програма  јагићевског типа,  који  ови  мајстори обмане задужени да  будно надзиру српски национализам и преусмјеравају га у наднационалне воде,  називају “обновом”. Без помоћи шаке послушника  из ешалона унутрашњег окупатора никада се не би  провела нова бољшевизација српства у којој се све чини да се светосавско предање опогани и то на српским универзитетима претвореним у регрутне центре, тачније, инкубаторе за одгајалиште поданика идеологије њу ејџа. У том погледу обновљена србистика је гола издаја и  устоличење  идеолошког учења евроатлантизма. 

            2. У борби истине и лажи, правде и неправде,неутралност и заташкавање велике завјере против српског народа, значи помагање злу. Стога, не можемо бити неутрални када је у питању демонски поход  натовске науке на српски идентитет у име тоталитарне идеологије глобализма, трајно забиљежен у српском језику и строставној ћирилици, те у богатој књижевности, националној историји  и, нарочито, православној духовности.  Премда је пуна истина о Србима и данас опасна и забрањена, посебно када је у питању аутохтоност Срба на простору подунавске културе, идентитет нашег народа најдубље је везан за староставно српско писмо, чији је опстанак угрожен и због којег Срби не смију више бити духовни спавачи којима се испире мозак наднационалним идејама  као што је то чињено  под брозоморном идеологијом кроатокомунизма. Поновно наметана флоскуле о равноправности два писма знак је да нам је образовање окупирано, на шта је упозоравао и академик Василије Крестић подозријевајући да `није искључено да смо дозволили неком другом  да диригује нашим образовањем`.

            Контрола високог школства проведена је преко заврбованих професора универзитета  који су пристали да буду плаћене бирократе спремне да  структурирају ум младих генерација одвлачећи их од истине у амбис небића,  како би тамновали у њиховој кодираној стварности,   не усуђујући се  ни да поставе питања, а камо ли дају одговоре на аутохтоност српског језика и ћирилице. Стога је прворазредни задатак срских филолога који воле свој народ да допринесу освешћивању од превара и прећуткивања ове врсте које проводе перјаницe  глобализма обнављајући на Балкану југословенску утвару на рачун Срба. При томе се не смијемо превише уздати у варљиве очи већ ваља проникнути у закулисна збивања на ширем плану која на нашу штету пројектују сваковрсни Сороши  новог робовласничког друштва, тог „Синедриона састављеног од Јуда крштених и од Јуда некрштених“, како би се изразио  Српски Златоусти,  Свети  Николај Жички.           

           3.  Пројекат затирања ћирилице текао је овако: паралелно са јачањем пангерманизма уочи посљедњег антисрпског рата реституисан је и стари геостратешки план њемачког продора на Исток под окриљем идеологије евроатлантизма, који је за собом повукао обнову старе колонијалне аустрославистичке србистике у којој је био садржан перфидни програм мржње према Србима. [19] За свој први  задатак екипа српских  плаћеника добила је онај о неопходности промјене свијести код Срба о националном идентитету сачуваном управо у светосављу и ћирилици,[20]  тиме што ће их системски расрбити анационалним учењем о заједничком језику тзв. Срба сва три вјерозакона те обесловестити скаском о благодети двоазбучја и латиници као српском писму. Радило се о старој   мантри по којој  ни једно од ова два подједнако српска писма, према новим дефиницијама, `нису носиоци диференцијалних конфесионалних црта`, што је  значило ништа друго до  атентат на  ћирилицу.

            Екуменизована „србистика“ агената међународног поретка која се бучно промовисала у предворју  еусташтва, у чије окриље би  након читавог низа гести самосакаћења српског духовног бића требало да једном уђу и српске земље,  није имала властити теоријско-идеолошки програм већ се по диктату евроатлантиста  препаднутих од  оживљавања српске аутохтоничке србистике вратила на  обнову србофобног  хабсбургизма, а са њим и православофобије.  Обнова бечке србистике захваљујући којој су Срби изгубили суверенитет над српским језиком и писмом, књижевношћу и културом,  а путем које је отпочела Вукова борба против православне цркве[21] и наше светосавске самосвијести, практично је била наставак  титокомунистичког терораиз времена “црвеног” Хабсбурга под којим је проведено прекрштавање српског језика у хрватски.[22] Њоме је након крвавог међувјерског рата само на штету Срба обновљена догма о „братству“ у језику и писму међу, а са њим и језичког критеријума у националној идентификацији Срба уз онај о двоазбучности.[23] 

Лажна идеологија српског национализма

              1. Све то планско усаглашавање лажи о благодетима Вукове реформе којом је отпочео  рат против српског језика и правописа који је био резултат научног империјализма, имало је за циљ  да се Срби присиле на посљедњу  у низу нагодби са српским конвертитима, ону о заједничком полицентричном језику народа који живе на штокавском подручју, којом би управо они изгубили право да свој језик икада назову српским. Наиме, уколико се жели – а ми не желимо да уђемо у Европску унију – дужни смо да властити језик окрстимо шифрованим именом бе-ха-ес.[24] Другим ријечима, при уласку у еунијатско царство искључиво  Србима би било ускраћено да сачувају свој национални идентитет забиљежен у староставном језику и писму, док је Хрватима то право већ признато  уврштавањем хрватског у заједницу европских језика. Само би Србима по наговору неокомунистичких  комесара који су аванзовали у политички подобне мондијалисте,  било ускраћено  да српски језик  промовишу као етнолингвистичку чињеницу, већ би у име  лажне идеологије српског национализма зване “Срби сва три вјерозакона”,   пристали да   обезимене свој језик именом “ексјугословенски”, “штокавски” или неким другим у којем не би била садржана етничка одредница “српски”. Оваквим слиједом  он би неизбјежно прешао у групу мањинских језика  те као такав био осуђен на изумирање. Како је хрватски  већ признат као један од језика Европске уније, то би српски језик евентуално имао да прође као нарјечје хрватског језика! Еунизацијом српског језика окончао би се двовјековни процес хрватизовања свега српског отпочет Бечким договором „књижевника источног и западног вјерозакона“, који је служио као обмана Србима само до године Вукове смрти. Одмах потом  језички  критеријум бечки катедриста Ватрослав Јагић  замјењује критеријумом вјерске припадности у одређењу нације на основу кога су у Хрвате преко нођи били уписани сви католици на јужнословренским просторима, не-Срби  чакавци и кајкавци и покатоличени  штокавци, а Срби сведени само на православце.         

            2.   Новосрбистички обавјештајци предвођени лакејско-поданичким бирократама,  словенским академичарем и Шешељевим стажистом Радмилом Маројевићем те титићима,  Милошем Ковачевићем и Петром Милосављевићем, одавно су ступили у контакт са облашћу  знања забрањеног за Србе, наметнувши нам још једном идолопоклонство Вуку као  „горостасу“ (Р. Маројевић).  Тиме су потврдили  стару истину да се само лажи говоре јавно попут оне да је Вуков реформаторски рад био епохалан по наше национално биће, премда се радило о буђењу хрватске националне свијести под Аустријом како би се спријечила  мађаризација,   у чему су Срби били само инструмент њихове борбе за ослобођење од туђинског јарма. Том приликом Вук је за договарачким столом организованим под патронатом царевине, у име Срба  учинио читав низ једностраних уступака ставивши на карту заједништва са Хрватима највредније од српске културе,  не издејствовавши заузврат ни минимум права да се језик који “реформише” назове српским именом. Све ово непобитно доказује да је Вук био само пијун империјалне политике у унутрашњој колонизацији српске културе у цјелини, а за интерес Хрвата. Стога не чуди  што су га они два пута прогласили почасним грађанином[25]!

            Обнова таквог бирократизованог  лажеучења значила је даље разарање памћења о томе ко смо као народ и нову колонизацију српске културе од стране изабраника позападњачене филологије која је у постдејтонском периоду кренула да поново језички обједињује претходно у грађанском рату разбијене српске земље са њиховим политичким језицима  легитимисаним Дејтонским мировним споразумом. Сљедећи корак у разарању нашег културног  идентитета био би да штокавске земаље прођу процес језичке унификације  путем заједничког полицентричног језика који се нипошто не би звао српским.  У том погледу обнова бечке србистике  видљиви је  дио сложеног хијерархијског механизма  којим управља закулисна свјетска  научна елита у познатом пројекту „рата култура“, западне, латиничке, јудеокршћанске и источноправославне, ћириличне културе те је као таква блиско упућена у планове судара цивилизација на Балканском полуострву.  Овим пројектима  руководе они које нити бирате нити видите, али који владају онима које сте бирали.  Новосрбистичка радионица  је у том погледу дио  духовног плана  кодирања  свијести путем високог образовања у коме учествују водећи српски „вуколози“- фабијанисти, пресвучени у јагњећу кожу српских патриота. Ти каријеристи жељни чланства у академијама наука наметали су  код Срба глобалистички свјетоназор кроз удбашко србовање, истурајући  у предњи план тог лингвистичког мртваца Вука и позлаћујући његов мртвачки ковчег дојучењашњег гуруа сербокроатистике  у једног од `Свете Тројице српског језика и српск књижевности`, како га титулише лажни патријарх нове србистике, бечкопошоватељни Радмило Маројевић.

         3. Једна у низу протврјечности везаних за Вука чија је парадигма у нашем времену  срушена, а која никада и није била научна него искључиво вјерско-политичка парадигма,  је и та да је он „гуру“ и сербокроатистике и поручене сурогатне србистике, што само говори да су једна и друга лаж за лаковјерне; производ хабсбуршког замешатељства из кога отачаство никако да изађе већ више од два вијека вртећи се у кругу диктираних интерпретација о  властитом језику и писму. Ова протвурјечност бола би очи свакоме осим распамећеним Србима скренутим са Христовог истинитог пута, учењем нове србистике која је специјално скројена за озападњење Срба од стране германизованих евроатлантиста. Србизовање до јуче  сербокроатизованог Вука[26] и његово идеолошко спиновање  у Србенду  доказ је да су обману навучену преко наших очију  провели у дјело врхунски обучени спин-доктори, свјесни да је Вук завјеренички изградио мостове према српским конвертитима римскога и турскога вјерозакона, а порушио оне који су водили ка руској браћи. На тај начин  увео је лакоумне Србе у  лавиринт западних квазинаучних параграфа о којим је наш народ оставио упечатљиво свједочење у пословици: „Боље да те Турци муче него Латини уче“. Под Вуковим именом Аустрија је покидала духовне везе Срба са Истоком које су се темељиле на заједничкој живој вјери и језику и преусмјерила их у антихришћанско беспуће, ка  западној „браћи“ по језику.        

Транснационална србистика

              1. По упутама старе теорије дефиниционизма коју је увела обновљена србистика, позивајући се на врлог пастира Вука,  проводило се расцрковљење Срба `од стране сатаниста који желе да нас сатру као хришћански народ` (Н. Крстић) заговарањем колонијалног  транссрпског партнерства у језику. Поново се само Србима натурала самоидентификација путем језика, а свима другима  остављала она убиљежена у вјери.

               Пратећи  кроз одустајање од борбе за ћирилицу водеће фарисеје новосрбистике, ми   свједочимо својеврсну историју гријеха и пут од Бога до ђавола, спознајући како  је то Запад водио  крсташки рат преко  тамних синова српства како би постали робови властитог ума; поред осталог и путем сваковрсних облика унијатства какво је изједначавање латинице са ћирилицом као подједнако српском, што је било дјелотворније средство у расрбљавању  него голо католичење, Предочава нам се како се у  српским земљама огреховљено проводила србофобија, тај расизам новог свјетског поретка, потекао од  римокатоличког геноцидног пројекта[27] поступне  промјене свијести код Срба чији би резултат било стварањејош једне синтетичке “србијске” нације од Срба сва три вјерозакона и, по њемачком обрасцу,  још једног вјештачког језика, полицентричног по својој намјени – језика Срба сва три вјерозакона, који заговарају лажни србисти. и бошњачко-хрватски унитаристи предвођени Сњежаном Кордић. Он би у пракси био ништа друго до онај јединствени језик који у Федерацији БиХ заговарају бошњачко-хрватски унитаристи, увијек јединствени кад треба дјеловати на штету Срба,  предвођени Ковачевичевом блиском сабесједницом, примопредајницом германизма,  Сњежаном Кордић. 

           Том пројекту екуменизације српске културе путем језика, коју би пратило исто такво  екуменско уједињење католика са православнима, претходила је идеја уније[28] из Вуковог времена која никада у Ватикану није умрла. Њен је смисао био да православци признају власт папе, на овај или онај начин,  чему посредно служе и језички екуменисти из нове србистике, који су нарочито допринијели устоличењу Вуковог култа у данашњици. Све то је у складу са циљевима римокатоличке цркве, будући да је „римски престо увек тежио да нашу отаџбину  усрећи фалсификатима као светињама“ (Воробјовски 2002: 117); од лажних царева Шћепана Малих до лажних „просвјетитеља“ какав је био Вук. Свеопште обједиљавање у језику и писму, латиници,  прати прогон ћирилице која је `била и остала  за православе Србе семиотичко обележје њихове слободе; она је увојек била, од самог почетка, њихово писмо, а не туђе писмо`. Њоме су се као таквом служили и преци данашњих босанских муслимана.

         2.  За латиницу, нипошто “српску”, како је у своме клањању Оцу лажи називају новосрбистички пробабилисти плански убијајући самопоштовање  народа и осјећај патриотизма, развијајући код Срба комплекс инфериорности,  већ је  исправно рећи, „српскохрватску”, Радмило Маројевић, режисер екуменистичког псеудоуједињења у језику,  тврдио је да је „српско алтернативно писмо“, за допунске потребе и за посебну, католичку популацију, мислећи на тзв. “Србе католичког вјерозакона”.  О „двоазбучности и српској култури“, Маројевић  из прве фазе, кад је бранио ћирилицу, тврдио је исто што и ми,   нападајући заговорнике двоазбучности ријечима:

           „Теза о равноправности  ћирилице и латинице  и о „двоазбучности“ српске културе  своди се, на крају, на обавезу  православних Срба  да у двема матичним републикама  равноправно употребљавају  оба писма  да би се тако  лакше  извршила латинизација  (и културна асимилација) њихових сународника  у двема другим републикама, с  постепеним одрицањем  од ћирилице као националног писма и у матичним културним седиштима. Ја не бих тако изричито рекао  да је употреба двају писама  „изузетно богатство“ и „велика предност наше културе“. Радије бих рекао да је то наша судбина“ (Маројевић 2001:  161) јер се налазимо на раскршћу култура”. Додајући: „Кад би „двоазбучност“  била некаква      велика предност, и други би народи похрлили да се њоме користе.“ (Маројевић 2001:  160)

          3. Заиста, нема потребе доказивати да је уставна обавеза о службеној употреби ћирилице у српским земљама остала мртво слово на папиру, чему су нарочито допринијели  јеретички двоазбучари, а уистину  латиничари па и  “други” Маројевић, који је  у својим  филолошко-политикантским странствовањима по путевима демонске вуковске србистике[29], тог језгра православнофобије и  христофобије, одустао од очувања ћирилице пропагирањем звијери двоазбучја.  Који се као   лингвиста   хвалисао да поштује и методологију политичких и других друштвених наука с једним јединственим циљем: лингвистика као реконструкција  истине.  Она је у пракси значила да се `српскохрватска латиница  треба сматрати српском латиницом`, што је теза која болесно релативизује истину о ћирилици као српском писму.

         Све то заговарао је овај поклекли  русиста, иако је добро знао  да равноправност  ћирилице и латинице „ни најмање није  допринијела очувању ћирилице  у двема западним републикама  као што ни употреба  назива српскохрватски језик није спречила издвајање  сепаратног „хрватског језика“  на српској основи. Напротив.“ (Маројевић 1991: 161)

           Незајажљиво властољубив,  вјероучитељ корупционашке србистике, Маројевић, латиногорац и предводник скривеног идеолошког  рата у корист сила атлантизма,  куне се уочи  НАТО-бомбардовања, у хромог Вука – вожда српског културног устанка за интерес Беча, који је за њега `један од свете тројице српског језика и српске књижевности`; на шта му ми дописујемо натукницу:  али Срба сва три вјерозакона, јер тако гласи дубинска структура етнонима “Срби” у његовом шифрованом појмовнику. Иза те фарисејске  „обнове“ увијене у обланду светосавља, вирила је авет титоизма са роговима  јудеодемократских евроатлантиста који су два  водећа новосрбистичка поклисара, Ковачевића и Кијука окитили највишим наградама узвисивши их у изузетне ствараоце у оквиру једног вијека, XXI,  у избору између интелектуалаца из чак 163 земље! Тако је остало скоро непознато да је Кијук[30], коаутор Слова, заступљен у енглеском библиографском лексикону „Ко је ко у свијету“[31] из  године 2010. те проглашен за једног од 100 слободних мислилаца у свијету. Како је било непопуларно хвалити се након НАТО агресије на Србију наградама наших најљућих непријатеља, тако је остало скоро незапажено   да је овај гуру “православних”(!) Двери – свјетски признати “слободни” мислилац. Или да је  грлати Србенда и перјаница еврофила, непокајани Ковачевић у Кембриџовом енциклопедијском издању уврштен у 2000 интелектуалаца у XXI вијеку , чији су највећи остварени резултати од свјетског значаја. Свјетског, остаје да се вајкамо, али за   велеиздају рођеног језика и  народа!

Вјера замијењена језичком омчом

              1.  Нема издаје без намјере да се изда, као што се ни два царства задобити не могу ни два господара служити. Новосрбистички тријумвират од почетка[32] је био устројен да као  промотор свих Срба без обзира на вјероисповијест само православце поведе широким путем издаје у пропаст, а да они и не виде камо их воде.  Као камуфлирани унутрашњи непријатељи, сакривени иза хромог  Вука са турским фесом на глави, издали су не само српску националну културу већ и своју професију, тако што  су колонизовали ум младих  нараштаја заводећи их у мрачна антисветосавска беспућа.  Садејствујући  са водећом евроунијатском  силом, Њемачком, новим протектором за тзв. западни Балкан, ова шака послушника учествовала су у најперфиднијој културној издаји, погубнијој од сваке националне издаје. Кројили су нови балкански поредак на штету Срба и српског језика,  стандардизујући послије српскохрватског још један полицентрични језик Срба сва три вјетозакона на штокавској основи, који би опслужио неколико вјештачких нација. Без тих помагача империје, спољни непријатељ нам не би могао ништа да учини на расловешћењу и расправослављењу светосавске самосвијести која се свом силином пројавила кроз голготско страдање у отаџбинском рату навјешћујући свенародно обједињавање српских земаља.

            Нажалост, као лошим ђацима историја нам се још једном поновила. Умјесто да коначно разбијемо у парампарчад фамозну хабсбуршку парадигму која нам је оковала мозак,   по којој су старохрватски чакавски, новохрватски кајкавски и штокавски, дијалекти једног језика, а  штокавица не само српски  него и хрватски дијалекат,  “нови Даничићи” као кртице евроатлантизма поново су нас вратили на обредно клањање Вуку спријечивши духовну обнову светосавља и ћирилизацију српства. Још једном су само код Срба  учврстили већ разрушену митолошку слику о Вуковој непогрешивости, мит о некаквим екуменским “Србима сва три вјерозакона”, који је требало да доведе до погреба искључиво православних Срба те мит о наводној “благодети двоазбучја”, пропагирањем мантре како је латиница подједнако српско писмо као и ћирилица и по којој писмо није носилац етноконфесионалности.

            Попут Даничића, првог српског пребјега у хрватство, који је према Штросмајеровим напутцима учинио одлучни корак у преименовању српског у хрватски језик, прикључивши српском и чакавски, а касније и кајкавски као дијалекат словеначког,  на истоме трагу  новосрбистички Даничићи, наметнути путем медијске пропаганде за лажне српске националисте, штавише, “православне филологе”, манипулишући српском патњом су  умјесто јагићевске вјерска омче око српског језика, наметнули још једном вуковску  језичку омчу, и једну и другу изашлу из арсенала бечко-ватиканске борбе против православног Истока.  Селективно приступајући,на вјерско-територијалном принципу,  оправдавали су   издвајање хрватског као приперка српског језика, фемкајући се око признања  бошњачког и црногорског.  Учинили су то према  истом  принципу колонијане лингвистике по коме су западне агентуре својевремено издвојиле из руског језика бјелоруски и украјински, што је истина која се свугдје цензурише, свједочећи да је  славистика и русистика одавно под  контролом западних мудраца који злоупотребљавајући језичку науку чине све на расправослављивању словенства. Највеће жртве поднијели су Срби који су се први нашли на удару антихристовских сила новог свјетског поретка, да би потом та колонијална искуства евроатлантисти примјењивали у унутрашњем разарању христоносне Русије.

             2. Нигдје се  не истиче како су управо Вук и Даничић својевремено свјесно избјегли да именују језик који стандардизују, потврђујући да је прећутано каткад важније од изреченог у Бечком књижевном договору, а само зато што је намјера  Беча   била  да српски језик  одмах   преименују у хрватски, а српску у хрватску књижевност, нарочито српске народне пјесме.  Никада и нипошто  – обрнуто.  Испало је на концу да Вук није стандардизовао српски књижевни језик ијекавског изговора, већ хрватски, послуживши се српским  као основом  како би на тај начин трајно предао суверенитет над српским језиком и писмом, српском њижевношћу, културом и традицијом у руке лажних Хрвата огрезлих у “римско-католичкој латинштини” (М. Будимир).

            На срећу, дошао је час буђења из окултистичке хипнозе током које се проводило ментално сплеткарење са свијешћу распамећених Срба поуваних у доброхотност Запада; све под плаштом крупних парола  с којим су умјесто светосавске самосвијести Србима уграђиван  фарисејско-језуитски ген звани “Срби сва три вјерозакона”. Како бисмо вратили  етничко име српском језику украдено за вријеме југокомунизма,  то морамо да одбацимо  и католички филолошки програм који је почивао на јагићевској вјерској парадигми као и вуковски програм лажних србиста са њиховом наднационалном  језичком парадигмом; тих “стручњака” које су унајмиле западне службе да имају покриће за промјену свијести код Срба. Прије тога се једном заувијек морамо одрећи заблуде  да између српског филолошког програма и Вука, спонзорисаног најамника хабсбуршке империје, може да се стави знак једнакости јер не може никако. Тиме бисмо  посредно признали да штокавски није само српски него и хрватски дијалекат, те да су чакавски, кајкавски и штокавски  – дијалекти једног језика, што је још једно мудровање нордијаца будући да се никад није радило о  дијактима већ засебним језицима који припадају различитим славенским заједницама језика. 

“Обновљена србистика” – завјера против српског језика

                1. Суштину обновљеног филолошког програма на основама берлинско-ватиканске школе чији је клон Вук и  плејада српских “вуколога”, чини намјера сила новог свјетског поретка да се у постдејтонском периоду корак по корак промијене свјетоназор Себа у Републици Српској, Црној Гори и Србији, мијењањем свијести о томе ко су као народ и шта чини суштину њиховог националног бића.  Његови домаћи протагонисти, тзв. “србисти”, који су посљедња два десетљећа усрдно глумили опозиционаре тзв. католичком филолошком програму, добили су месићевски задатак да својим менторима поднесу рапорт: “Наш посао је завршен, српског језика више нема!”

      Радило се превејаној  западној агентури убаченој у српску филологију како би се спријечила  обнова српства на основама светосавља и учења српске аутохтоничке школе. Зато их без остатка ваља демаскирати као највеће зло које нам је подваљено под плаштом националне науке о језику,  којом се манипулисало у циљу покоравања генерација младих филолошких стручњака скренутих са светосавског  пута у мутне мондијалне, наднационалне воде. Ово лажеучење наметнуто је  “одозго”, преко универзитских професора који су срачунато обмањујући младе код њих  одгајали ропску  послушност уводећи их у ментални логор под контролом глобалиста.

            То по посљедицама ужасно преодгајалиште Срба који су поново бачени у Јудин загрљај са дојучерашњим крвним непријатељима и чије размјере зла ни сада у довољној мјери не поимамо, звано евроатлантска србистика, која је гојски  спроводила у дјело циљеве нових колонизатора под руководством масона и циониста,   проповиједала је унутар самих Срба, а против њих самих, његова отпадничка пета колона као дио окупационе мафије која се држала на веома кратком ланцу.  Жртвујући морал, као оружје глобалиста успоставили су стратешки надзор над српским језиком,  самопрогласивши се за  његове чуваре. На челу удбашке тројке налазио се јудејски екумениста под маском  радикалског “рабина” Радмило Маројевић[33] за кога је `програм тобожње заштите ћирилице комплементаран с програмом прогона ијекавице`,  уз перјаницу еврофила, титокомунисту  Милоша Ковачевића и потпору још једног заклетог двоазбучара Петра Милосављевића сакривеног иза фасаде “Покрета за обнову србистике”; који су као бучни поробљивачи српске самосвјести проводили у дјело једно поручено учење којим се одлучивала судбина српског језика и писма, а шире, српског духовног бића. Технологија надзора спроводила се преко власти на српским универзитетима, кроз контролу знања о матерњем језику,  како би се на тај начин скренула енергија народног бунта против физичке НАТО окупације  и потрошила  ни у шта. Док су промовисали концепт сурогатних,  вјештачких “Срба сва три вјерозакона”[34] прерушени у светосавске Србе, нудили су лажну наду да се боре против подаништва српске националне науке о језику коју су наводно заговарали тзв. “Павлобранитељи”[35], предвођени академиком САНУ Павлом Ивићем, који је јавно и аргументовано довео у питање булу о Вуковој непогрешивости. Одрекавши се светосавског идентитета и фатално  га изједначивши са југословенством,  још једном  су на олтар заједиштва са разбраћом  ставили као жртву  сопствени језик,  гледајући  како га  преузимају и преко ноћи путем декларација, позивајући се на некакво демократско право, преименују  у свој. Једино су Срби и даље морали остати сапети у језичку заједницу са католицима и муслиманима, чиме је обесмишљена  свака борба против разарања српске  самосвијести кроз вијекове. Стога би заташкавање велике завјере заврбованих лажних србиста које су англосаксонци за услуге Империји облијепили свјетским наградама, у првом реду каријеристу од заната, Милоша Ковачевића и  “православног” мислиоца Предрага Драгића Кијука, духовног учитеља Дверјана, тог политичког крила естрадне нове србистике, било равно највећој националној издаји. Управо су антиправославни и антитеистички новосрбистички лажни родољуби преко науке, тог „тихог оружја за мирне ратове“ против Срба, успјели да понуде евроатлантизам у светосавској одори, подмећући под појмом “Срби”  хабсбуршки хибрид,  расправослављено српство сва три вјерозакона са истим таквим српским језиком, из кога је Вук протјерао огњем и мачем све црвенославизме, али не и турцизме! Пројектовани циљ евроатлантске србистике био је истовјетан оном из Вуковог времена: да Београд сам од себе падне у руке, ако не већ Беча, а оно Брисела и Вашингтона,  уз свођење Срба на Србијанце и Београдски пашалук.

Католички и евроатлантски филолошки програм

           1.   Како би се одустало од тражења правих разлога свенародног духовног пада, два вијека је код Срба његовано осјећање да су сами одговорни  за сопствену несрећу,  како се не би бунили против менталног покоравања хабсбуршком дрилу. Одавно знамо да је тај пад помно припреман  те да је учињено све како би се плитко проучила и заташкала античка историја Срба и српског језика и писма, чија су 22 знака идентична  онима из Винчанског словног писма, насталог у  VI миленијуму, што посвједочује аутентичну писменост подунавске цивилизације као `епицентралног подручја ране европске цивилизације` (Р. Пешић).

            Духовно закржљали новосрбистички провокатори, чије учење умало није постало   режимска језичка политика у Републици Српској, послани да обнове полтронску  вуковску парадигму која тако кривотвори нашу духовност у прошлости сводећи је на кратки  “предвуковски” период,  прво су изазвавали хаос, а онда  дошли да успоставе ред по жељама невидљивих окупатора. Умјесто да начине продор у прошлост и напусте стару хронологију бечких граматолога, ови њуејџићи су потцјењивачки нашу староставну  ћирилицу  мијењали за хрватску латиницу и тако одбацили живог свједока  нашег вишемиленијумског присуства на Хелмском полуострву. За жалити је колико су дуго имали кредибилитет на скоро свим српским катедрама за националну филолију, на којим је Србима набациван комплекс дошљака да `ни сами не знају одакле су дошли, колио се ту могу задржати и куда то треба да се врате ако се нађу у таквој позицији` (Р. Пешић); све према вјештим манипулацијама фалсификаторске нордијске школе мишљења. Испоставило се, нажалост, да иза те буке и бијеса стоје недорасли дорадници атлантократије, послани да преотму и разграбе остатке остатака некада силног језика српског. Стога се од национално опредијељених српских филолога тражи да  у име истинске србистике сруше овај  филолошко-политички програм  као легло фалсификата англоамеричких колонизатора који су нам скројили неправославни поглед на свијет преко концепта  Срба муслиманског (турског) вјерозакона који се никада нису покушали вратити православљу српског стила и искуства, откад су га напустили у страшном часу превјере у коме су светосавску вјеру продали за турску вечеру. Тим чином   исказали су презир према православљу и као самозвани Турци који су се јагмили за тај назив,  чинили  све да српство затру. Тражити и данас само од Срба да повјерују у  заблуде којим су им “црно-жути” и “црвени” Хабсбурзи  тровали,  како су “наши” српскојезички муслимани дио српског корпуса, било би  одвећ прекомјерно.

2. Ми Срби се у духовном уздизању морамо држати правила Светог Саве, јер ко гази Његова правила, сишао је  са пута духовног спасења.[36]  Да више не бисмо живјели у лажи, то морамо одбацити тврдње  како су покатоличени Срби дио српског народа, јер се радило о превјереним отпадницима од православља, србофобним лажним Хрватима[37], који су задобили вјерску доминацију од  Католичког конгреса 1900. године, након чега је дошло до драстичне промјене њиховог етничког бића.  Од тада су по наређењу језуита сви били једносмјерно преведени у Хрвате са изричитом наредбом  да  сваки Србин римокатолик аутоматски мора бити Хрват. Ово је у дјело провео лично Тито у првом попису по ослобођењу што је другим ријечима значило да сви народи  могу бити римокатолици  осим Срба. На овај начин проведен јее био јединствен и строго контролисан закулисни технолошки поступак Ватикана у стварању вјештачке хрватске нације на родној подлози српског народа, који  је имао управо окултну димензију. Утолико је поновно позивање лажних србиста на некакво братство у језику са покатоличеним и потурченим Србима  поновно насиједање дрској конструкцији Беча којом се српство расцрковњује одбацивањем свега што чини његово светосавско биће. Оваквом прљавом методом једино је код Срба у националном самоопредјељењу избјегнуто давање важности религиозној традицији, јер су нас  језуитски мудраци  путем научних протокола које су по потреби мијењали,  убјеђивали да су потурчени[38] и покатоличени Срби наши рођаци[39], што је заблуда која нас је скупо коштала у двије Југославије, у којим су се Срби морали бранити од упорних оптужби за великосрпски  хегемонизам. Њихова ударна песница били су српски  конвертити који су починили најгнуснији покољ над некадашњом браћом по вјери у другом свјетском рату, те се на тај начин циљано и трајно  отцијепили од српства одбацивањем свега што је у њему црквено. Управо су лажни Хрвати  највише  допринијели умножавању  вјештачких народа  и лажних језика и књижевности  изведених на српској основи, да би тај етноинжињеринг преузели идеолози глобализма  наметањем полицентричног стандарда на штокавском подручју. Нова стандардизација српског језика  реализована је преко ложе духовних конвертита зване “Светски сабор Срба”, која је иницирала писање “Слова о српском језику” као лажног `језичког законоправила српског народа`. Нико да примијети да се тако маскиран  полицентрични језик  ни за јоту не разликује од  оног пропагираног преко  “Декларације о заједничком језику” којим се говори у Босни и Херцеговини, Хрватској, Србији и Црној Гори.

           Очито, водећи новосрбистички демагог у Републици Српској, Милош Ковачевић, коаутор “Слова” и Сњежана Кордић, коаутор декларације донесене у Федерацији БиХ, имају  идентичне ставове, што свједочи да су им ментори исти. Заједнички им је циљ да по њемачком обрасцу рестандардизују српску штокавицу, за почетак у Босни и Херцеговини, у виду заједничког (босанског?) језика. Тај засад  безимени, а српски језик (!), као што је био обезимењен  и онда када се стандардизовао на Бечком књижевном договору, опслуживао би неколико парадржавица западног Балкана које би ушле у састав пројектоване “треће” Југославије, оне по вољи Европске уније.

            3.  Како би се затрло и име српског језика у Републици Српској које сада гласи “језик српског народа”, донесена је почетком 2017. године у Федерацији БиХ  “Декларација о заједничком језику”, настала као резултат нестабилног брака морала и језичке политике, у чему је најактивније учествовала хрватско-њемачка колонијална лингвисткиња Сњежана Кордић. Попут других језичких декларација на штокавском подручју и ова своје исходиште има у етнократској “Декларацији о називу и положају хрватског књижевног језика” (1967) којом је под покровитељством „Матице хрватске“ отпочело дивљање хрватског сепаратизма у Брозовој Југославији, тог микса кроатокомунистичке и усташке идеологије[40]. Пратила га је  отимачина највреднијег српског духовног блага, језика, који је  једнострано преименован у хрватски језик након тек нешто више од десетљећа вајног језичког заједништва под именом српскохрватски језик. Циљ и ове посљедње декларације је  затирање  српског језика у БиХ његовим даљим обезимењавањем и одсрбљавањем кроз још једну генетску модификацију којом би се наставило са наметањем лажног  језичког идентитета искључиво Србима. Ово је препознатљив  поступак империјалних хегемониста: геносид као дио културолошке традиције западне Европе према Србима и православним Словенима  који се  системски примјењује  у великом експерименту немилосрдног посвјетовљења које се интензивирао откад је успостављена нова глотохронологија која, макар и невољно, даје преимућство старом словенском језику и старој словенској ћирилици. Нарочито откад  је непобитно утврђено да су Словени имали писменост  далеко прије појаве словенских просвјетитеља Ћирила и Методија чији је култ циљано устоличен  у претпрошлом вијеку од стране ђаковачког бискупа Ј. Ј. Штросмајера, покатоличеног Јевреја[41]. Све с циљем да  се код Срба затре њихова  аутохтоност на Хелму и обесвети култ Светог Саве који нас је у XII вијеку ујединио као народ управо преко православља;  како би се тим лакше устоличила ропска свијест да смо као варварски народ примили писменост тек у IX вијеку.

        4. Србима је од Берлинског конгреса  плански наметана антиправославна, антитеистичка промјена етничког бића преко концепта Срба католичке[42] и мухамеданске вјере.  Интервенцијом споља, као “аутентично”  етничко (национално) опредјељење код Срба се наметао критеријум језика, а запостављало  стварно опредјељење према светосавској припадности. Стога су заговорници вуковског српства у данашњици саучесници у једној од највећих подвала  учињених у посљедња два вијека према сопственом народу, и то под окриљем српских универзитета, којим су у свеопштој кризи научности ширили ватру окултизма успостављањем контроле свијести код младих српских филолога; што српски професори универзитета нипошто не смију да раде[43] – да продају и издају своју струку, а они су то већ два десетљећа проводили и као награду за своје одступништво од стране енглеских фабијаниста били проглашени интелектуалцима XXI вијека! За ове еунијатске прислужнике латинске Вукове јереси  нипошто се не може тврдити да су евентуално подлегли лажима бечке школе чији је наставак  евроатлантска акција расправослављивања са предоминантним њемачким фактором.  Радило се о свјесном служењу злу, што  се овим професионалним кривотворитељима нипошто не смије амнестирати, у  којем су проводили у дјело стару америчку политику затирања аутохтоних народа, која се наставља и у XXI вијеку уништењем Срба, најстаријег народа старог свијета. Ријеч је о перфидно осмишљеној акцији заклетих противника светосавља са њиховим антиклерикалним духом, којем и данас пријете да “Србима мора бити јасно да у Европу не могу са Светим Савом!” Којима је пријетио  и човјекобог Војтила пред “Олују” ријечима: “Истјерајте ту гамад са Балкана!”[44]

           Лажирано анационално вуковско српство  у данашњој  геополитици[45]  промовишу нови јудеоватикански ратници за душе преко нераспаднутог југокомунистичког братства  удбаша  проводећи свјесну фашизацију српства познату по тенденциозном и халабучком србовању. Најталентованији од тих бивших партијаца  и окошталих евророфила доспијели су и до енглеских обавјештајних служби,  добивши задатак да од српских земаља направе Сорошленд или Циганстан, затру светосавску самосвијест и уведу неправославни поглед на свијет са туђим системом вриједности. Управо ови фарисеји калајисани духом католичким и јудеопротестантским, до данас у својим канџама држе отаџбину Светог Саве. Тој подвали палог ума[46], свој у знаку Нато „раскрста“ и велеиздајничке  “вучије” србистике   ваља  супротставити спасоносну ријеч која гласи: Вуков култ је срушен! – зато што је реформа проведена под његовим именом  била и остала темељ глобалне завјере против Срба осмишљене од стране наших најљућих историјских непријатеља, Аустроугара. На челу казнене експедиције латинског Запада на путу у апокалипсу  стувајући на једној нози  ишао  је овај масонизовани унијата чија је издаја српске националне културе таква да му је сваки споменик мали.  

        5. На срећу, Срби и Руси имају  чему да се врате и шта да обнове као властити филолошки програм. Мислимо на најзабрањеније учење код Срба,  оно  српских и словенских аутохтоничара предвођених Милошем Милојевићем, потом академиком Миланом Будимиром, подржаним у данашњици од стране Олге Луковић Пјановић и  академика Радивоја Пешића. У погледу истинске обнове српске филологије нарочито апострофирамо рад  академика Предрага Пипера[47] на пољу теоријске лингвистике, семантике, русистике и лингвистичке славистике, а који на сваком мјесту истиче потребу “очувања и развијања здравог српског идентитета у коме посебно мјесто има однос према српском језику”, наглашавајући да “ко се боји или стиди да открије свој идентитет тај је само на корак да га заувијек изгуби”. Овај родоначелник српског филолошког програма очински на сваком мјесту савјетује  да “ћирилицом ваља писати увијек кад се пише на српском језику” јер је “ћирилица израз националног и личног самопоштовања”. Незаобилазан међаш србистике је и дјело академика Александра Ломе, класичног филолога, индоевропеисте и ономастичара, нарочито  књига “Пракосово. Словенски и индоевропски корени српске епике” (2002). На пољу славистике  предњаче знаменити слависти и русисти свјетског гласа, Рибаков, Грињевич, Асов; којима се у борби за истину о староставној словенској цивилизацији придружио  Олег Н. Трубачев, водећи словенски етимологичар и ономастичар,  који је рехабилитовао подунавску теорију поријекла Словена у књизи ”Етногенеза и култура старих Словена” – лингвистичко истраживање,  коју је касније развојем генетике подупро и потврдио водећи  руски генетичар са Харварда Анатолиј Кљосов.

            Трубачов је, ослањајући се на Шафарика у својој етногенези непобитно доказао да Словени, па тиме и Срби као најстарије словенско племеме, потичу из подунавске прапостојбине  из које  исходи сва индоевропска култура и цивилизација те да Срби  у Панонију и средње Подунавље нису дошли већ да су ту одувијек били. Управо су  аутохтоничари са својим учењем на бројном корпусу доказали да је предћириловско писмо србица било алфабетско, те да је код свих словених народа постојала писменост чак двије хиљаде година прије доба кнеза Растислава и Солунске браће.  Стога су управо ови неуморни истинотражитељи у могућности да нас након двовјековног лутања по беспућима западне науке “која јуриша на небо” (Св. Јустин Новојављени) врате на  изворе србистике,  старом српском и словенском филолошком становишту које је пало у насилни заборав интевенционизмом ватиканско-илуминатско-германске школе мишљења, која је системски поништавала сваки допринос словенске цивилизације укупној европској и свјетској цивилизацији слова, затирући истину да је у ћирилици као најсавршенијем алфабетском писму  сачуван коријен европске и свјетске писмености. У том погледу Србима и Русима  предстоји метаноја, промјена свјетоназора кроз покајање, како бисмо се као голготски народи са истога генетског стабла, уз то са најсјајнијом  националном историјом и културом усправили и коначно ослободили етноинжињеринга домаћих креатура глобализма, којима овом студијом пишемо некролог.

             Умјесто културе која у себи чува “свети мирис памтивека” (Лаза Костић), србистичке лармаџије су непримјетно проводиле рабинизовање српске културе са половним пансрбизмом сва три вјерозакона,  инсталишу већ разрушени Вуков култ да му се клањамо као Јевреји некоћ  златном телету. Сва биједа евроунијатске и ев-робске  србистике  била је  управо у томе што су од Срба тражили да  наставе политику уступака и реинсталишу културу која толико подсјећа на ону југословенску, на коју Срби никако да буду имуни. Њен заштитни знак је латиница која је попут канцера обручила српске земље поткопавши опстанак ћирилице која је декретом преко ноћи укинута  у  све више натовској Црној Гори. Идентичан “азбукопротрес” (С. Мркаљ) одвијао се и у некадашњим братским руским републикама након распада СССР-а,  у којима је по директиви  Запада проведена хитна латинизација, прво  у Азербејџану, Узбекистану, Казахстану, потом  у Украјини, а исто се покушало и са Курдистаном, Киргизијом и Молдавијом. Руски одговор  на агресију западних крижара да промијене национално писмо био је државнички: сви  народи у Руској Федерацији  имају да користе искључиво ћирилицу за своје језике.

          4.  Задатак који је ово апокалиптично вријеме поставило освијештеним србистима и славистима те  семиотичарима  словенске православне  културе гласи: да удруженим снагама  склопимо мозаик од разасутих забрањених истина о  Вуковој реформи, како бисмо реконструисали систем по којем је посљедња два вијека провођена  унутрашња окупација  Срба.  Он је тражио послушнике и нашао их у новосрбистичким душеубицама, тим вуковским интернационалистима који су се продавали  за светосавске националисте; у удбашким лажним десничарима на кориту глобалиста, чија се недјела најбоље могу описати Цицероновим ријечима да  `ништа није одвратније од поступака оних који се за добре људе издају онда када врше преваре`. Управо такви, на велика врата промовисали су сурогатни језички национализам који се, не без велике подлости, издавао за православни.[48]  Шта  у томе смислу значи  путиновски повик Русима  да сачувају ли свој језик и књижевност, сачуваће се као народ, ако не промоцију  језичког (над)национализма, зна ли се да руским језиком може да говори свако па и да воли руску књижевност,  али се само Рус може осјећати сином Маћушке Русије?

              Његовање  мултиконфесионалног језичког национализма  у данашњици, код Срба и Руса, свједочи да су оба народа под идентичном унутрашњом окупацијом проведеном од стране обезбожених прислужника свјетске закулисе, пресвучених за лаковјерне  у одоре душебрижних  националиста. Умјесто здравог национализма који би почивао на слатком православљу они су, пиперовски казано, оживјели тог `злодуха националног самопорицања као добровљну промјену властитог идентитета` кроз екуменистичко-масонски концепт синкретичког “вељесрпства” или “росијства” и вјештачке “росијске” нације темељене на  руској, у којој би, подштапајући се демократијом, предност имале националне мањине. Тим начином су јудеокршћански папоцезаристи кренули у одсутну битку затирања историјског памћења православног словенства у Евроазији као  која спречава успостављање новог свјетског поретка.[49] Промоција  екуменистичког језичког национализма у времену тоталног рата Запада  против православља, знак је завођења идеологије глобализма  према британским неоколонијалним плановима, а са њим и религије антихриста. Само се чека почетак зидања Соломоновог храма за шта навијају и амерички и руски предсједник, па да се у њему устоличи тај свјетски “миротворац” из племена Данова.

Пета колона је свуда

            1. По упутама богоборачког талмудског јудаизма[50] у Фебруарској револуцији прије сто и двије године уништено је руско самодржавље и са ритуалном окрутношћу убијен царски миропомазаник и  највећи српски добротвор у историји,[51]  Свети Цар Мученик Николај II Романов.  Пред абдикацију, свјестан да му нико није остао вјеран  и да је “пета колона свуда” (А. Дугин) Свети Цар је оставио  запис који гласи: “Свуда су издаја, кукавичлук и обмана.”[52] Ове ријечи препуне трагизма одсликавају и данашњи дух времена  за који је Св. Владика Николај рекао:”Благо ономе коме се отворе очи да види и уши да чује где је лаж, а где је истина.” Украјински светитељ Св. Лаврентије Черњиговски,[53] имао је за ово предантихристовско вријеме коментар: “Увијек има апостола и јуда. Само се лица мијењају, а вријеме је увијек исто.” 

          Молимо се стога првоваскрслом  Господу да распознамо лаж од истине  како бисмо сачували неоскрвњено апостолско и светосавско  предање[54]  на које је кренула империја зла са њеном религијом разума.  Успијемо ли да заштитимо тај наш духовни стожер од пошасти екуменизма, тог религиозног глобализма наших дана, сачуваћемо и српски језик и наше свето  писмо – ћирилицу. У супротном, нестаћемо са лица земље као и многи староставни народи и њихове велике цивилизације.

Проф. др Хаџи Мирјана  Стојисављевић

[1] Свети Цар Николај понављао је да нема такве жртве коју не би принио на олтар своје отаџбине. Скупа са Царском породицом годину и по држан је под  стражом, а да нико  није подигао глас у заштиту страдајућих царских великомученика. Св. Јован Кронштатски тим поводом изрекао је опомињућу поруку: “Уколико не буде покајања у руском народу, пропаст свијета је близу. Бог ће узети милост благом Цару  и позваће бич за оне који су жестоки и неправдољубиви и који ће залити сву земљу крвљу и сузама. Страдање Господара је величанствено, Христу равно!”

[2]Оберпрокуратор Синода Руске православне цркве Разајев  обратио се Синоду  с приједлогом  да пошаље народу молбу да подржи монархију. Синод је одговорио ћутањем. Хтио је да се обрати Патријаршији, али петерзбуршки митрополит Антоније Ватковски овај корак није благословио.

[3]Цар је опростио издајство и генералу ађутанту  руском. Бог је дао Цару снагу  да опрости и томе  издајнику.  

[4] Шифрована порука коју је дешифровао свједок Соколов  и предао као телеграм Свердлову гласила је: “Од управника свјетског јеврејског савеза  у Америци Јакова Шифа: “Потребно је ликвидирати цијелу породицу.”

[5]Јудаизација или масонизовање је једно те исто, тако да су масонство и жидовство два неразлучива појма. Као што је стари  пагански бог Јанус имао два лица тако га има и масонерија. Њено друго лице је жидовство, које јача на антисемитизму, што је погрешан назив  за антијеврејство, јер су Семити осим Жидова и Арапи  и Египћани, али Жидови су присвојили тај назив. ”Није Јевреј онај који је по тијелу Јевреј, него онај који је по духу Јевреј”, поучавао је и опомињао   апостол Павле. Као тајно друштво, масонерија служи пожидовљењу народа  и учвршћивању жидовског господства над свијетом путем кабале, окултно-магичног учења које они сматрају извором свих благодети. Кабала је јудејско учење које је постало филозофија масона, тачније, темељ масонства.  За масонске ложе  преко којих је срушен религијски  утицај у свим појавним облицима,  мислило се да су кључ који отвара врата ослобођења, прије свега  од хришћанке религије. Tајно знање  кабале, принесено  на олтар масонерије,   сеже до езотеријског и окултистичког учења древног Египта, од ритуала и тајни посвећења, до тајних симбола и знакова.   Жидовство настоји да за себе сачува тајну власти и знања како се влада масом преко краљева, државника, парламента и одржава пирамидална хијерархија власти. У њој су наутицајни појединци Жидови или они који припадају њиховом тајној касти,  ложи и посвећеним групама.  Ложом  влада хуманистичко безбожје у којем се позива на архитекту свјетова, а уистину на древно учење кабале, које се ослања на тумачење Торе. Архитекта свих свјетова је еуфемизам преко кога се исказује мржња према хришћанској вјери и Исусу Христу да би се удовољило  жидовима масонима. То Жидовима нипошто није довољно него су направили  ложе независне од нежидова, каква је ложа Б`наи Б`рихт.  Масонство је смјеса веда, хиндуизма и јудаизма са кабалом. Управо кабали масони дугују езотеријски свјетоназор,  своје тајне и симболе, постајући умјетни Жидови,  добијајући њихов својства, особине и менталитет. Уз помоћ масонерије Жидови су стекли своју грађанску еманципацију  потврђену  први пут у Француској буржоаској револуцији, а потом и у свим наредним масонским револуцијама завршно са француском “културном револуцијом” из 1968. године којом је уведен заједнички европски културни поредак као претпоставка за данашњу ЕУ.

[6] Евроазијство је такође натруњено духом јудовствујушћег њу ејџа о чему свједочи суплементарни назив “Нова” Византија, установљен како би се замазале очи православнима да се не ради о творевини новог свјетског поретка, а ради се, итекако, о чему недвосмислено свједочи уназив „нова“. Наиме, гдје год сретнемо ову одредницу, знајмо да је ријеч о творевини новог доба и о својеврсној  реинкарнацији, а нипошто духовној обнови евроазијства. Тако су новосрбисти “реинкарнирали” Вуково учење, јасно, без просвјетитељског хуманизма који га је својевремено пратио назвавши тај поступак “новим ратом за српски језик и правопис”. Тако се, наиме зове књига Р. Маројевића, зелене боје, илумантске (!), којом је по угледу на Даничића обзнанио своју улогу новог српског  квислинга.

[7] Управо је Месићев стриц као, прво, усташа, а потом пресвучени партизан, при “ослобођењу”  Београда  пуцао у икону Исуса Христа  у цркви Карађорђевића на Белом двору, што је до данас видљиво.

[8]Такав комунизам предводио је милитантни циониста Мојсије (Моша) Пијаде у антисрпском савезу са Павелићевим усташама, склопљеном 1935. године.

[9]Светосавље симболизује самосталну, аутокефалну српску цркву задобијену од патријарха цариградског 1219. године  у малоазијској Никеји, гдје су се налазили остаци Византијског царства.

[10] Тајну  Вукове реформе отпечатио  је новосрбиста Предраг Драгић Кијук објелоданивши у својој постхумној књизи “Хришћанство без Христа” повјерљиви Копитарев документ упућен бечкој администрацији, који је толико дуго био доступан само тајним изабраницима империје.

[11]“Београд: нису га вољели ни окупатори ни ослободиоци”, истакао је велики српски родољуб  Милан Кашанин.

[12]За то му служи чланство у НВО Међународни фонд словенске писмености и словенских култура из Москве чија је експозитура Српски фонд словенске писмености и словенских култура из Београда којим руководи управо Р. Маројевић.

[13]  Оснивач ЦИА-е, амерички генерал и обавјештајац Вилијам Донован, који  се 1941. године нашао у Београду са задатком да упозна кључне пучисте, изјавио је „да се Срби не могу позивати на 27. март 1941. године  јер  смо ми ту револуцију купили“. У том контексту је својевремено Ситон Вотсон уочи њемачког бомбардовања Београда изјавио: „Ми смо улазак Југославије у рат платили  пола милиона фунти па не дугујемо Србима ништа:“ За колико су  новаца Енглези купили новосрбистички културни преврат за улазак дијела српске филологије на страну Британаца 1998. године, када је публиковано “Слова о српском језику”,  као и онај политички преврат из 2000, остаје само да мнијемо? 

[14]Ту  паразитско- лукаву тезу о благодети двоазбучја и латиници као српском писму   бранио је прошле године и Радмило Маројевић на научном скупу на Филолошком факултету у Бањој Луци, тај непокајани новосрбистички  брозић `оболео  од брозоморије, оболео од силне српске крви која је проливена` (Н. Јеврић) који је код прекодринских Срба већ четврт вијека устоличавао прекречени пагански култ Вука, а све као гостујући професор из Београда на Филолошком факултету у Бањој Луци и на Палама.

[15]Три пута је Вук искориштен за сламање кичме срском православном народу: у првој тзв. реформи којом су Хрвати преотели суверенитет над српским језиком, Вук је на наговор Беча разбиоконтинуитет српске културе  и те духовну и језичку везу са исходиштем Светог Саве као ијезички савез Срба са Русима. Потом је још једном Вук, стопут гори од Јагића, употријебљен  на штету Срба, послије Информбироа, а уочи потписивања Новосадског договора, којим је потврђена  равноправност српског и тзв. хрварског језика у називу српскохрватски/хрватскоспски, што је био незабиљежен случај у свијету да један  народ поклања суверенитет над властитим језиком  другоме народу који изворно говори старохрватском чакавицом и новохрватском кајкавицом и који припада другачијој, западној групи словенских језика.  Трећи пут, Вуков мртвачки ковчег је прекречен након Дејтонског мировног споразума,  како би се преко њега денационализовао остатак српског племена којег су ригидни сербокроатисти из српских редова хтјели да сведу на екавце. Умјесто тога, новосрбистички мешетари повели су, нарочито у Републици Српској, нови рат против српског језика,  писма и културе, како би произвели промјену  националне самосвијести код тзв. вуковских Срба православаца који су се кроз голготско страдање окренули православљу и светосављу. Умјесто тога, новосрбисти су код младих нараштаја кроз студиј србистике провели обраду свијести у име нове инквизиције која је израз моћи  латинске вјере над науком.  Окренули су их још једном у анационалне и натконфесионалне воде промоцијом  хабсбуршке парадигме  о Србима сва три вјерозакона.

[16] Титоистичка Југославија водила је системски прохрватску политику учинивши да НДХ уведе међу земље побједнице, а Југославију подреди Загребу. За освајање Србије, а тек на другом мјесту, за ослобађање њено од њемачке окупације, Титу је била потребна Црвена армија која је уз обилату помоћ  партизанских јединица из Босне и Хрватске сломила Србију. Том приликом Милован Ђилас  изјављује како Србији није довољно пуштено крви.

[17]  Социјалистичка Југославија Западу је ваљала док је у њој обуздаван српски чинилац. Тај задатак добио је од планера глобалне историје, Енглеза и Американаца Тито, рушилац Југославије, који  је повео специјални рат против Срба претварајући га у дезоријентисани  „народ цврчак“, изложен свирепом испирању мозга кроз школе, и контролу ума кроз „науку“, сербокроатистику, доносећи устав из 1974. којим је назначен пројекат њеног растурања који су реализовале насљедници Маспока. Доминантни западни центри моћи прибојавали су се да би  на основуруско-српске  вјерске и историјске блискости, прије или касније Срби успјели да окрену југословенску државу ка Истоку.  Зато је Србима сломљена кичма акцијом Информбироа, а потом Уставом 1974. који је пројектовао безусловну српску националну капитулацију давањем права покрајинама да се прогласе републикама и већ тиме Србе у будућности осудио да буду агресори  тиме што ће спречавати да се то проведе у дјело, поред осталог, проглашењем Косова републиком.

[18]Оно је интензивно провођено под Јосипом Брозом, изабраником комунистичке интернационале, досљедним у борби против српских националних интереса везаних за обједињавање свих Срба у јединственој држави, за чије тзв. „друге“ Југославије се спроводила политика галопирајућег расрбљавања.

[19] О крволочности Хабсбурговаца, тих моћних непријатеља који су  Србе хтјели да доведу до нестанка, говори  податак да су у Првом свјетском рату убили  сваког десетог Србина, а у Другом свјетском рату за једног убијеног Нијемца сријељано су 100, а за рањеног 50 Срба.

[20]      „Инсистирање на употреби само ћирилице би било крајње опасно за интегритет српске културе јер су Срби одувек поред ћириличког користили и латиничко писмо. Овај став наравно не значи да се на уштрп српске ћирилице фаворизује инострана латиница.“ Оваквим језуитски препреденим изјавама којима се држи страна вуковским  тзв. Србима-католицима и Србима-муслиманима, тзв. србисти само су распамећивали  трагично лаковјерене Србе поуздане у ове латиномислећим  духом калајисане  тамне синове Српства који су на дјелу показали сав  грехопад филолошке науке.

[21]Највећи промотор Вуковог култа код Срба био је академик САНУ, кроатокомуниста, антиклерикалац и масон Виктор Новак, аутор књиге Вук и Хрвати. У најкраћем,она је   “велика оптужба” овог Крлежиног миљеника на рачун Срба који, наводно,  због своје православне  ускогрудости и непросвијећености нису одмах препознали све благодети Вукове реформе, за разлику од Хрвата који то јесу.„Ту ће (међу Хрватима) Вук стећи пријатеља и истомишљеника, који ће га разумевати и помагати још онда кад је са својим српским противницима водио упорну и оштру борбу за своја реформаторска научна настојања.“ Новак не помиње да су Хрвати Вука напустили одмах у години његове смрти, а Срби опет прихватили да би се његовог култа самодеструктивно држали до данас. О каквом се Новаковом језуитизму ради говори податак да црквенословенски језик Новак назва „ненародним“ језиком, што је квалификатив који је у комунистичком дискурсу имао  изузетну тежину па се тако “ненародним” звао режим Краљевине Југославије и покрет Драже Михаиловића, али кад “ствар” захтијева и црквенословенски језик који је Србе директно везивао са језиком Светог Саве.

На истоме фону је давно прије Новака писао  Срезњевски у Москви 1843. године, у биографији о Вуку којом  је учвшћено и прослављено „име научника и Србина кога његови рођени земљаци нису не само разумевали и помагали него су га нападали и гонили и отежавали му рад и његово стваралаштво коме се већ дивила Европа и Америка. А Вук је обимношћу и вредношћу резултата, мада сам, представљао резултате напора какве могу да дају данас колективи у институти академија или универзитета.“

[22] Форсирана је теза о два пута  језичке стандардизације, оног код Срба и другог, код Хрвата, која су наводно била самостална, у чему се ишло дотле да су Хрвати, према ријечима академика Слободана Реметића, тврдили да је Вук од Хрвата преузео идеје и готове резултате за своју реформу.

[23] Већ  се у Краљевини Југославији уз подршку државног апарата  постигло  да се употреба ћирилице ограничи искључиво на Србе православце.

[24]Промотор јединственог тзв. полицентричног, наднационалног и натконфесионалног језика који би био заједнички језик за ексјугословенске штокавске земље које би ушле у састав Европске уније је поред новосрбистичког братства и НВО „Гете институт“, који има своје испоставе диљем свијета па и у федералном Сарајеву.

[25] Водећи хрватски вуковац и  глорификатор бечке језичке револуције Викор Новак, добитник ордена Светог Саве(!) и потписник Апела спском народу у коме су Срби били позвани на покорност  њемачком окупатору, покрио је огромну рупу у  српском колективном знању диктирајући својим ауторитетом наводно  освједоченог Југословена  какав треба да код Срба буде смјер интерпретација по питању Вукове реформе којом приликом су  Хрвати  српски језик `примили на врата, а властити језик избацили кроз прозор`. Тако се у једном од својих наступа „праведног“ гњева изразио хрватски крсташ и масонкомунист Мирослав Крлежа, по поријеклу македонски Цинцар  са Дојранског језера.

[26]У вријеме најригидније доминацијње хрватских  комуниста  над Србима, послије Информбироа,  потписан је  Новосадски  књижевни договор као својеврсна  масонска завјера сербокроатиста, поробљивача Срба.  Хрвати који су се прихватили агитације уочи Новосадског договора били су  одреда масони: водећи међу њима Виктор Новак. Други је био  Иво Андрић који се декларисао  као Србин 1951. године, уочи Договора, да би могао прећи у Србе и постати највећи српски књижевник, успут србизујући у личној карти име  мртвоме осу Антону у српско име Антоније. Трећи је балкански Хазар и хрватски Цинцар Мирослав Крлежа, до је са српске стране четврти био масон и србизовани Јевреј Александар Белић. Они су утувили Србима да је Вук “горостас”  који треба да им буде за углед јер се жртвовао за свој непросвијећени, затуцани  народ док су га „браћа“ Хрвати ето одмах прихватили.  Агитовање је било тим смјелије јер су  у тако нешто убјеђивали Србе који тек што су извукли вратове испод хрватског ножа познатог у НДХ под именом „србоскек“, о чему је владала присилна ћутња и заборав памћења.

[27]Његов ревносни проводилац био је Броз који је од папе 1971. добио титулу почасног каноника  Завода светог Јеронима коју је прије тога добио аустроугарски цар.

[28]Идеју уније најодлучније  су одбацили Руси код којих има најмање примјера преласка на другу вјеру.

[29]„Не случајно, реч „демон“ проистиче из грчке речи „наука“, (в. Воробјовски 2002: 116)

[30]П. Д. Кијук је оснивач бројних невладиних организација и псеудонаионалних покрета почев од Двери,  Фонда истине (Београд), Свјетског сабора Срба (Хајделберд), Црквено-народног сабора (Призрен), Центра за хришћанске студије (Београд), Удружења интелектуалаца Српска национална свест (Ниш).

[31]  Ради се о најстаријем америчком библиографском издавачу (Marquis), интернационалном биографском центру (St. Tomas Place, Ingland)

[32]“Слово о српском језику”, звучно проглашено  за “законоправило српског народа”, по угледу на “Законоправило” (Крмчију) Светог Саве, публиковано је  од стране ових инсајдера Запада 1998. године, уочи НАТО агресије, на пет језика и у наводном тиражу од 300.000 примјерака.

[33] Овај политикант-лингвист самодопадно je тврдиo да је “тзв. хрватски  језик укинут дефинитивно на Спасовдан 1998. године”, наводно, када је објављено лажно “законоправило”,  “Слово о српскм језику” чије ауторство присваја.

[34]Одлика рада енглеске тајне обавјештајне службе је да дјелује кроз еуфемизме што је итекако присутно и у  новосрбистичкој радионици. Како би  прави проблем замаглили и сакрили да су лажни србисти, кадшто су намјерно претјеривали у српском национализму, нарочито јудеофил Маројевић, да би потом скривено њиме трговали докидајући корак по корак остатке  светосавске самосвијести обесмислишљавајући цјелокупну  националну борбу српског народа.

[35]   Новосрбисти су  на начин блицкрига послије Другог конгреса српских интелектуалаца одржаног у Београду 1994. године, представивши се за “спасиоце” српства, успоставили контролу над дијелом  српске филологије кренувши, наводно, на рушење поданичког католичког филолошког програма заснованог на вјерском, јагићевском принципу.  Притом, нигдје нису истицали да под  Србима не мисле само на оне светосавског опредјељења, већ на све који говоре штокавицом, без обзира на вјероисповијест; олако превиђајући да штокавицом могу да говоре рођени чакавци и кајкавци који су на њу прешли на наговор фратара као и превјерени Срби који су се одавно прекључили у друге нације. У свему томе вуковски србисти су се  бласфемично клели у “научни” приступ користећи, попут Маројевића, псеудофилозофске појмове “Срби по себи” и “Срби за себе”; под првим сматрајући Србе који су говорили српски као матерњи, а под другим оне који су били свјесни тога да су Срби.

[36]Шта је за Србина Свети Саво, за кога је Србија била Исток на Западу и Запад на Истоку, набоље нам казује Свети Јустин Ћелијски ријечима: „Ако чак и многи свештеници и многи епископи  изневере Светосавље, па ти останеш сам на светосавском путу, и онда се не бој, него храбро и чврсто држи светосавску заставу, до краја, до мученичког краја  и радосне смрти  за светосавске светиње и идеале. Јер знај:  са тобом је држи он, вечни епископ српске цркве: Свети Сава. А са њим сва света и славна војска  светосавских бесмртника, којих је пун небески свет. И непоколобљиво веруј: светосавска застава ће у српском роду  увек наћи свог неустрашивог заставника, можда у неком простом сељаку или одушевљеном монаху. Радуј се што је тако! Јер је главно: да нас Свети Сава не напусти.  Напусти ли нас он, напустиће нас и Бог и небо и земља и све што је свето и честито било у нашој историји  од почетка до данас.“

[37] Да ли је и у једном народу свијета пала опклада између сународника кољача који ће више поклати Срба за једну ноћ него баш у окриљу хрватског народа, у којој су се такмичили чувени кољачи, звијери неуморне од клања, Жиле Фрковић и Перо Брзица?  Побјеђује Перо Брзица који је заклао 1350 Срба, а Жиле изгубио опкладу послије сусрета са Вукашином Манрдапом из Клепаца и његовим смиреним: “Само ти сине ради свој посао”. Клонуо, у лудилу послије се сам заклао оним истим србосјеком. Гдје је у свему томе хрватски историчар и ексерт за холокауст Славко Годштајн који не престаје да скида нуле са српских жртава у Јасеновцу, претварајући га у мјесто јеврејско-српског холокауста, поред признања самог Фрковића да је лично поклао десетине хиљада логораша?

[38]Један од провокативних промотора националног хибрида званог “Срби сва три-четири вјерозакона” (постоје и тзв. Срби Мојсијева вјерозакона”!) и са њом нераздвојне идеологије лажног српског национализма под контролом атлантократије,  је Емир Кустурица,  који је конвертовао у православље назвавши се Немања.  Временом,  постао је симбол дворске културе и владајућег поретка чији лидери иду по задатке  у Брисел, Вашингтон, а  понеки  и  у Тел-Авив, скупа са културидеологом Кустурицом._. Мање је познат по тексту “Потковани Расим” 24. марта 1993. године у коме пише:   “И док тумарам свијетом босанске Муслимане убијају не као сезонске бераче памука, него само зато што су Муслимани. Знам да страдају и други, али сигурно Муслимани највише.”

[39]Хрвати данас отворено говоре о “сва три хрватска нарјечја”, својатајући српску штокавицу као хрватску.

[40] Усташка идеологија кулминирала је  у акцији “Олуја”којом приликом је Туђман изјавио: “Тема наше данашње расправе је наношење таквих удараца да Срби практично нестану са ових простора … имамо подршку Њемачке, НАТО-а, а дјелимично и Америке – ствар је хитна.”

[41]Још два хрватска бискупа, Штадлер и Бауер,  проводиоци геноцидне политике против Срба, била су покатоличени Јевреји.

[42]Закључак језуитског Свехрватског католичког конгреса у Загребу из 1900. по којем сваки Србин римокатолик аутоматски мора бити Хрват, имао је за посљедицу да је име Хрват задобило вјерску димензију која је наметнута у првом реду Србима католицима како би се промијенило њихово етничко биће, као што је име “Турци” наметано искључиво Србима мухамеданцима, тачније, није наметано, него су се они за њега отимали. Тим преименовањем свјесно је затирано њихово изворно српско етничко поријекло. Једино се Србима православцима системски оспоравала вјерска  димензија у националној самоидентификацији и умјесто ње  (поново) наметала наднационална вуковска језичка омча која је битно расправослављивала  српско етничко биће како се оно нипошто не би укотвило у правој  вјери. 

[43]Тако је Радосав Бошковић, духовни учитељ Радмила Маројевића са катедре за русистику Филолошког факултета у Београду,  у масонство увео свога студента, знатижељног Зорана Ненезића, који је прва сазнања о  слободним зидарима добио из неколико ријетких књига које му је подарио лично Бошковић,  да би овај потом у масонству аванзовао до   Великог мајстора Ложе Југославија.

[44]Да ли је Војтили било познато да је тек 1811. године Хелм био преименован у Балкан по наређењу западних балканолога и окупациониста подржаних од стране самг Наполеона,  који су тим чином  хтјели да затру непоткупљивог свједока времена, топоним српског поријекла звани „Хелм“, “Хум”, који доказује да су Срби старосједиоци брдовитог Балкана?  Зар су тим чином преименовања умислили да могу једноставно потурчити староставну српску земљу и сакрити да је Хелм брдовита  српска прадомовина  од искона?

[45]Извикана “идеологија српског национализма” Војислава Шешеља такође почива на познатом хабсбуршко-евроатлантском спину званом  “Срби сва три вјерозакона”, што непорециво упућује на то да се ради о специјално за Србе осмишљеној новосвјетскопоредској идеологији која нема никаквих додирних тачака са светосављем осим што је оно циљна тачка за уништење од стране покатоличене и потурчене српске разбраће.

[46]Фарисеји су били група вјерских екстремиста насталих у вавилонском ропству, а регрутованих из средњег и вишег слоја Јевреја који су Талмуд претпостављали Тори.

[47]Отварајући научни скуп при  САНУ посвећен  стопедестогодишњице од Вукове смрти 2014. године, академик Предраг Пипер је истакао: “Циљ језичке политике аустроугарског двора  у односу на Србе – и у XVIII вијеку, а и касније  – био је, пре свега да Србе колико је могуће више, удаљи од Православне цркве, од једнородне Русије, од  културне традиције и на њој заснованог идентитета, тиме што ће се они приморати или приволети, да пишу само на простонародном језику (а не народном, у ширем, доситејевском смислу, ни славеносрпском) и латиницом (што је учињено указом из 1779, и на друге начине; уосталом, већ је Бечки договор 1850. био написан и потписан латиницом, а српски језик се у њему и не помиње). Колико је до данас тај циљ остварен и какве су њене посљедице, свако може лако да просуди. Њено остваривање имало је ширу политичку подршку и у време идеологије аустрославизма, затим – југословенства, па “братства-јединства”, а и касније.” (Вук Стефановић Караџић, 2015, XIII)

[48]Радмило Маројевић је  тако своју књигу натовске србистике “Српски језик данас” укоричио у фототип  “Крмчије” Светог Саве.

[49]Збигњев Бжежински, водећи идеолог глобализма,  профетски је обзнанио да  је комунизам  мртав и да је на реду  уништење православља.

[50]Његов окултни симбол је број 666, познат као “жиг звијери”; као такав, видљиви је знак очекиване побједе Јевреја над  свим гојима свијета. По постању је старозавјетни симбол који упућује на податак да се тачно толико талената злата  свакодневно сливало  у државну благајну  цара Соломона  од свих покорених народа.

[51]Уздај се у Бога и држ` се Русије, тестаментарне су ријечи  Светог Петра Цетињског младоме Његошу који га је питао како ће владати.

[52]Колико је било Царево родољубље сведочи његов запис: “Дајте ми да овдје живим са породицом, макар као обичан сељак, пошаљите ме у највећу забит домовине, али нас оставите у Русији.”

[53] Баћушка Лаврентије радосно је казивао: “Руси ће се кајати  за смртне гријехе: што су попустили под јеврејском нечистотом у Русији и нису заштитили Божјег Помазаника Цара, православне цркве и манастире  и све руске светиње. Презрели су благочешће  и завољели демонску нечистоту. Но доћи ће до експлозије духовности  и Русија ће, заједно са свим словенским народима  образовати моћно царство. Њиме ће владати Цар, православни Божји Помазаник. Захваљујући њему, у Русији ће ишчезнути  сви расколи и јереси. Православу цркву више неће прогонити. Свету Русију ће Бог помиловати  зато што је у њој већ било страшно предантихристовско вријеме.”

[54]Уз Светог Саву и велики руски светитељ Свети Сергеј Радоњшки је Расијанин, потекао из редова Срба.

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину која је у Србији забрањена!