Дугин: Буде се бића којих се и у паклу плаше
Хауард Ф. Лавкрафт представник црне фантастике, за живота није био признат. Екстравагантност идеја и слика у његовим књигама производи јак утисак: то је другоразредна ултра-маргинална литература која је, због стилске немоћи, истовремено пуна снажних елемената. Лоша литература је каткад боља од добре – јер добра „пакује“ идеје у естетску обланду, лоша оставља мисли у сировом облику – у томе има нечег забрањеног и у исто време привлачног. То је као када би гледали како се кува месо изнутра.
Лавкрафт описује светове који су нижи од материје, нижи од најнижих. Пада ми на памет географија Хада древних Грка – на пример, Хесиод описује двостепену структуру пакла. У представи старих Грка ова два „спрата“ су распоређена далеко један од другог. Постоји пакао у којем живе душе покојника, Хад, при чему овај свет подсећа на живот на земљи, у њему постоје цареви, у њега се могу спустити и људи. Али постоји још један ниво – Тартар, који се налази тако далеко од Хада, као Хад – од света живих. То је нека субинфернална појава. Титани нису били бачени у Хад, већ испод њега. Титанима је било забрањено да се подигну чак и до Хада, који се може наћи у опасности као и свет живих.
Лавкрафт описује не толико инферналне, колико субинферналне светове. Он их зове „старим боговима“ који покушавају да изађу – Ктулу, хибрид човека и хоботнице, са ликом Дагона, бога риба из феничанске митологије и сл. Ова божанства из морских дубина представљају главне хероје његових дела која наметљиво понављају једну исту тему: постојао је људски свет, затим је откривен приступ инферналним световима и људи или умиру од ужаса (тај ужас је страшнији од смрти), или, парадоксално, хероји, као у „Сенкама над Исмутом“откривају да су потомци Ктулу-а и других богова-идиота, бацају се у море, отварају шкрге радосно се представљајући као инфернални богови.
Изгледа као другоразредна, маргинална фантастика – зашто би она била важна? Сама Лавкрафтова идеологија одише маргиналношћу. Током 1990-их година, уопштено, чудна фасцинација Лавкрафтом на руском интернету довела је до тога да су многи открили како је Ктулу весео, радостан лик придајући му миметички квалитет.
А данас је дошло до преокрета у поимању Лавкрафтових дела – постао је философски феномен. Откриле су га феминисткиње и објективно оријентисани онтолози (ООО). За објективно оријентисане онтологе топологија Лафкрафтовог света постала је најблиставија илустрација њихове идеје – да је неопходно ослободити свет од људи и открити свет објеката као таквих. Идеја да човек својом субјективношћу нарушава ток живота минерала или предмета као таквих – основна је идеја ООО, која представља доминантан правац у савременој западној филозофији. Западни мејнстрим се одједном окренуо Лавкрафту као једној од доминантних философских метафора. Заправо, Ктулу је слика ултра-демона, не само приказе или злодуха, већ толико тешког и страшног демона да га чак ни у пакао не пуштају.
У томе су ООО видели суштину своје философије. Када у потпуности угасимо људски субјект, сусрећемо се са реалношћу гравитационог ужаса Лавкрафта (који је био материјалиста, никако митолог). Једна од идеја ООО је да нас развој технологије доводи у контакт са световима Ктулуа – када људи буше земљу у потрази за нафтом, остаје само најдубље језгро – код Ника Ленда се то зове Cthell. Испоставило се да је Лафкрафтова интуиција авангардни смер академске западне философије. И није реч само о Нику Ленду или Рези Негарестани, већ и о академском анти-хајдегеровцу Грејам Харману (који је посветио Лавкрафту један од својих радова). Према томе, Лавкрафт данас улази у академске кругове.
Занимљиво је како тему развија Дона Херавеј, која је написала Манифест киборга. Она тврди да потпуна равноправности између мушкарца и жене није могућа док постоји човек – већ је могућа само укидањем полова, претварањем човека у киборга. Она је, такође, потпуно признат академски ауторитет. Дона Херавеј уводи термин „ктулуцен“ који ће се постепено изграђивати у мери развоја технологије и еколошких катастрофа.
Кретање човечанства данас са тзв. ООО свакако ће довести до тога да Лафкрафт постане стварност. То није задатак, то је неизбежност. ООО позива да се не чека остварење свега овога већ да одмах почне да се предаје „ктулуцен“ као предмет.
Са једне стране то већ није ад, већ се сам Тартар подиже – а са друге стране можемо рећи и да се ми у њега спуштамо.
Аутор: Александар Дугин
Превео: Александар Мирковић
Извор: Сродство по избору