Dubrovačka književnost može biti hrvatska samo – uz fusnotu

sreda, 10. 06. 2020.utorak, 09. 06. 2020. Kefalo

Matica hrvatska opet se uznemirila: ne može nikako da se odbrani od činjenice da je, prema popisu od „31. dećembra 1890. godine“, u Dubrovniku bilo 9.713 Srba, 716 Talijana. 19 Slovenaca, 2 Rusa, 52 Čeha, 6 Poljaka, 285 Nemaca, 384 Mađara i nijedan jedini Hrvat; prva četiri „Hrvata“ tamo su se pojavila tek 1896. i na osnovu toga Frano Supilo proglasio da je „Dubrovnik osvojen za hrvastvo“.

Matica hrvatska, uz sve to, ne može da dokaže ni gde se sve Hrvatska nalazi[la], i otkad je tamo gde veli da jeste, jer mnogi poznavaoci njenih prilika nikako ne mogu da je pronađu „na zemljovidu“; Hrvatska je davno krenula u „potragu za samom sobom“ i zasad utvrdila da je primila hrišćanstvo pre 13 vekova, ali još nije stigla do toga da su srednjodalmatinska ostrva bila srpska, makar do H veka; da „u ugovoru iz 1308, sklopljenom između Karla od Valoa i kralja Milutina… piše da je kralj Milutin vladao i Dalmacijom i Hrvatskom („Uroš Božijom milošću kralj Dalmacije, Hrvatske, Dioklije, Srbije i Raške i gospodar cele primorske zemlje“); da je prema popisu austrijskog statističara dr Adolfa Fikera… u Dalmaciji 1857. godine živjelo 88,92% Srba (katolika, pravoslavaca i muhamedanaca), 10,84% Talijana i 0,24% Arnauta; da je „Sveti apostol Pavo“ na Mljetu propovedao hrišćanstvo među Srbima (neki vele da nije na Mljetu nego na Malti, a neki rekoše da na Malti nema otrovnica); da se po Dalmaciji i dublje u njenom zaleđu nalazi mnogo pravoslavnih crkava iz vremena koje je prethodilo onome za koje Hrvati vele da su primili hrišćanstvo; da Pomoravlje i Susak pripadaju istom antropološkom tipu i da se taj pojas dodiruje sa slovenačkom kajkavštinom u okolini Buzeta; da je Ferdo Šišić utvrdio da 1606. godine istočna hrvatska granica ide linijom Pitomača–Grđevac–Steničnjak–Slunj–Donji Kosinj i uz Velebit do blizu Novigrada u zaleđu Zadra; da su „Sinjsku alku“ utemeljili Srbi i da je „alkarski vojvoda“ mogao biti samo najhrabriji vojnik i najčestitiji domaćin, a otkad je ona postala „hrvatska“ – tu je „dužnost mogao obnašati“ svaki koljač dece, žena i nemoćnih staraca (pa i onaj general koji je zbog takvih podviga postao „počasni građanin“ u svakom trećem hrvatskom gradu); da je mostarska biskupija osnovana 1624. godine bez ijedne crkve, bez ijednog popa i bez ijednog vernika; da je fra Ivo Frano Jukić sredinom XIX veka utvrdio da pravoslavci u Bosni za sebe znaju da su Srbi, a katolici jedino da su – katolici; da je nadbiskup sarajevski Štadler 1882. godine ustoličen u nekoj brvnari jer katoličke crkve u Sarajevu nije bilo (a posle Davor Perinović, predvodnik HDZ u Bosni, inače unuk trebinjskog prote, neoprezno priznao da su sve katoličke crkve po Bosni, ili bar njihov najveći deo, sagrađene posle Prvog sv. rata i – glavu jedva spasao bekstvom u Nemačku); da je Reljković davno priznao da su njegovi Slavonci „srpski štili i srpski pisali“, drugi posle doda[va]li da je po Slavoniji „bilo ime Hrvatsko sve do blizu 1867. zazorno, kao u Hrvatskoj ime Kranjsko“, a koliko su u Hrvatskoj poštovani i hrvatsko ime i hrvatska nacija, pokazaće i to da je „kružila dosjetka da je jedan hrvatski plemić govorio da bi radije svoga konja smatrao pripadnikom hrvatske nacije, nego svog seljaka“; da je 1911. Julije Benešić zapisao da se „srijemski momci još stide, da za sebe reknu, da su Hrvati“; da je neku godinu ranije Stjepan Ivšić pomenuo da Slavonci iz okoline Đakova „kažu, da se zovemo ’Rvati“; da je u to vreme u Subotici bilo ukupno 26 (i slovima 26) Hrvata i 36.000 Bunjevaca. Itd.

Mogli bismo ovde pomenuti i mnoge druge pojedinosti koje Matici hrvatskoj ili nisu poznate ili na pitanja o njima nema odgovor, ali i ovo će biti dovoljno da se na njene muke privije melem: sve na šta Hrvati danas gledaju kao na „svoju kulturnu tekovinu“ priredili su im Srbi (bilo pravoslavni, bilo katolici) jer oni, Hrvati, za to „nisu imali ni vremena ni afiniteta“: oni su se mnogo bolje snalazili u klanju nejači (recimo, u Magdeburgu u Tridesetogodišnjem ratu i tamo se na neobičan način ubeležili u nemačko pamćenje: „Sačuvaj me, Bože, gladi, kuge i Hrvata“) nego u pitanjima duha i čuvanju nekakvoga drukčijeg pamćenja. Tako su, po današnjoj Hrvatskoj, svako ćiriličko slovo ostavili pravoslavni Srbi i o tome svedoči i Mihovil Pavlinović zapisom da je „priča u puku da u davne vieke i Poljičani su bili istočnog obreda, kao što je dobar dio dalmatinskih Zagoraca“. To je Pavlinović rekao pre nego što je podigao pravaški barjak, a Matica hrvatska sad ga ne može poučiti sopstvenoj pameti.

Niti sama može mnogo da bira: ako Hrvati neće da se pomire s tim da su bili Srbi, oni mogu polagati pravo na to da su Gundulić i Držić „hrvatski pisci“ samo pod uslovom da uz onaj Supilov navod da su oni „osvojeni za hrva[t]stvo“ u fusnoti naznače da su oni pre toga više od trista godina bili Srbi, ali da nikako nisu mogli odbiti hrvatsku putovnicu do mlađeg kamenog doba koju im je potpisao Radoslav Katičić.

I da su samo zbog toga, i toliko vekova posle svoje smrti, pristali da se „upišu i u Hrvate“.

Sve ovo ja pričam s pakosnim predumišljajem: ako je Hrvata nekad bilo, oni su bili periferno srpsko pleme, raspoređeno, verovatno, po delovima zapadnijih jadranskih ostrva i u velebitskom zaleđu i na to ukazuje, pre svega i iznad svega, tipološka podudarnost čakavštine i stare štokavštine i činjenica da se za Hrvate istočnije od napred ocrtanih granica nije čulo do pre stotinak godina (iako onaj Kolindin desetar-savjetnik Lošo veli da su se Hrvati prostirali do Baltika i Urala iako ih počesto znalci nisu mogli naći ni u Zagrebu – i to s razlogom jer su tamo živeli Slovenci). Stari šantavi Vuk u taj atar nije zalazio, nije znao ni za Marulića ni za Hektorovića, kao što „Hrvati“ nisu znali ni za Držića ni za Gundulića do poslednjih godina XIX veka (tj. do onoga zagrebačkog „Katoličkog kongresa 1900). Ako su komunisti 1945. naredili da svi katolici pod njihovom komandom moraju biti Hrvati i ako su im u miraz uturili i svu staru srpsku „katoličku“ kulturnu tradiciju, onda Srbi moraju proglasiti da je takvim naredbama „istekao rok važenja“ i da je došlo vreme da se „neka pamet“ stavi na rešeto i da se vidi šta će od nje ostati: Vuk se „dohvatio“ Dubrovnika i mi i sad, kao i pre komunista, vidimo da je to učinio s razlogom. I Matica srpska te njegove razloge overila vraćajući „stare Dubrovčane“ iz progonstva i uvršćujući ih u svoju ediciju „Deset vekova srpske književnosti“. I nadam se da će se tamo naći i svi oni stari pisci koji su ikad priznali da su „srpski štili i srpski pisali“.

I da se, pri tom, niko ne mora izvinjavati i tražiti razloge za takve postupke, kakav je, recimo, onaj da ta književnost „ima dvojnu pripadnost i da je istovremeno i hrvatska i srpska“. Na takva „opravdanja“ može se gledati kao na pokušaj da se sporovi o problemima ne zaoštravaju, ali ja bih rekao da takvo taktiziranje, u našim prilikama, može biti nepametno i svoje shvatanje zasnivam na prostoj činjenici da „hrvatske komponente“ u toj književnosti nije bilo ni kad je nastajala, ni mnogo vekova posle toga, i ako Hrvati tvrde da nikad nisu bili Srbi, onda to samo može značiti da se oni automatski odriču i književnosti koja je nastala na srpskom jeziku, i svih gramatika toga jezika, i svih njegovih („ilirskih“, „dalmatinskih“ ili sličnih) rečnika.

O tim gramatikama i rečnicima pisao sam u drugim prilikama i ovde to neću pominjati, ali neki srpski nesporazumi s pameću ne mogu se zaobići. Jedan od njih, pre godinu-dve, naznačila je Dijana Crnjak na stranicama Politike navodeći da „u katalozima naših biblioteka“, recimo, Branko Ćopić piše „bosanski“, devet „hrvatskih knjiga“ napisao je Momo Kapor, istim jezikom pisani su Moji pronalasci Nikole Tesle, Kozaračka djeca i Riječi koje nisu zaklane u Jasenovcu; „srpski i hrvatski“ pisali su Njegoš, B. Radičević, Mrkalj, Sterija, Sremac; „hrvatskom ćirilicom“ potpisivali su se Zmaj, Dučić, Meša, Ivo Andrić, a to još uvek čine R. P. Nogo, SPC i SANU. I idući tim tragom, tada sam zapisao da su „srpski jezik i njegovo pismo, poslednji put i temeljito, osramotili Narodna biblioteka Srbije i Institut za standardizaciju Srbije („17. lipnja 2008“) kada su, „na zahtjev Nacionalne i sveučilišne knjižnice u Zagrebu… izmjenom postojećih troslovnih oznaka hrvatskog i srpskoga jezika iz norme ISO 369-2 u međunarodnu klasifikaciju jezika konačno uvedena dva potpuno razdvojena jezika i to: hrvatski jezik s kodom hrv i srpski jezik s kodom srp. Dotad je za hrvatski jezik vrijedila oznaka scr (Serbo-croatian-Roman), a za srpski jezik scc (Serbo-croatian Cyrilic) koje su oznake tretirale ta dva jezika kao jedan jezik“; taj trgovački aranžman „supotpisao je i Institut za standardizaciju Srbije i Hrvatski zavod za norme“.

Drugde sam tim povodom zapisao da su Narodna biblioteka Srbije i Institut za standardizaciju Srbije, potpisujući Hrvatima „priznanje“ da srpski i „hrvatski“ nisu jedan jezik, istovremeno „potvrdili da ne znaju ni šta je jezik, ni šta je knjiga ni šta su to standardi“, a pojedinosti koje je pomenula D. Crnjak pokazuju da srpske nacionalne biblioteke danas još uspešnije sramote i srpski jezik i srpsku naciju. I treba ih zapitati da li oni znaju i nešto mimo toga.

Te sam redove zapisao pre godinu i po, a navod Slobodana Vladušića od pre koji dan donosi nam potvrde da „naše“ nacionalne biblioteke ništa drugo i ne znaju. „Evo skorašnjeg primera. Radi se o knjizi Istorija Dubrovačke književnosti akademika Zlate Bojović. Jezik – srpski, pismo – ćirilično, izdavač – Srpska književna zadruga. Ovoj knjizi se u predmetnom katalogu Narodne biblioteke Srbije (NBS) dodeljuje šifra 821.163.43, što znači da za NBS knjiga Zlate Bojović spada u – hrvatsku književnost. Dakle, dok je za sve institucije u Srbiji koje se naučno bave istorijom srpske književnosti književnost Dubrovnika i srpska i hrvatska – što je i stav autorke knjige – neko je u NBS odlučio da bude samo hrvatska, Zašto?

To je pitanje za upravu Narodne biblioteke Srbije.

Da nije u pitanju greška već doslednost nadležnih u NBS, potvrđuje i knjiga Poezija Dubrovnika i Boke Kotorske u doba renesanse, baroka i prosvetiteljstva (priredila Zlata Bojović), koja je objavljena u okviru edicije Deset vekova srpske književnosti (Izdavački centar Matice srpske). Ova knjiga je takođe označena šifrom 821.163.42, što znači da pripada – hrvatskoj književnosti. Navedeni primeri pokazuju u kom pravcu se stvari kreću kada ljudi pristanu da budu ravnodušni prema sudbini nacionalne književnosti. Ravnodušnost tada vodi ka osećanju kulturne inferiornosti, a samim tim i mirenja sa svim oblicima nacionalnog poniženja, koji se tada prihvataju kao nešto normalno i zasluženo. Posle toga, naravno, sledi odricanje od identiteta koji više ne može da se brani, jer je iz njega izbrisana svaka vrednost“.

Sl. Vladušić veli da bi to mogla biti „pitanja za upravu Narodne biblioteke Srbije“, ali ja mislim da bi se o tome svemu valjalo raspitati i na nekim drugim adresama. Pa, između ostalih, i na onoj iz koje se postavljaju upravnici te biblioteke, a zatim i na onoj koja određuje pravila po kojima se kod nas popunjavaju „nacionalni književni pretinci“.

I proveriti da li ta pravila određuju Srbi ili njihovi okupatori.

To smatram vrlo bitnim za razvezivanje čvorova o kojima razgovaramo: ako to čine ovi drugi, dalja razjašnjenja biće mi suvišna, ali ako o tome odlučuju oni prvi – biće zanimljivo saznati makar koja ih je pamet na tu poziciju isturila. Za to će mi dobro doći pozivanje na reč umnoga Jovana Đaje (na nju me je drugar ovih dana upozorio) kojom je čestitao Mitri Mitrović postavljenje za ministra srpske pameti podsetivši je uzgred da se našla na mestu na kome su se pre nje nalazili i Sv. Sava i Dositej. Jovana Đaju često sam pominjao po njegovim pogledima na to kako državu treba organizovati tako da ona uvek ostane u rukama (naj)boljih i da nikad ne sme pasti u ruke „onih drugih“. S Mitrom i njenim Milovanom (Đilasom) nastupili su „oni drugi“ i još nikako da im vidimo kraj: poslednji se za to mesto kvalifikovao time što je bio učitelj predsednikovog sina, a u istoriju srpske pameti upisao se time što je naredio da se „crnogorski jezik“ prizna na Novosadskom univerzitetu s obrazloženjem da je to „službeni jezik u Crnoj Gori koju Republika Srbija priznaje i sa kojom ostvaruje međunarodne odnose i saradnju“.

Biće da je na toj pameti utemeljeno i ono što nam potpisuje Narodna biblioteka Srbije.