Ћирилица

Држава неће ћирилицу

Нисам био у могућности да раније реагујем на текст Драгољуба Збиљића Предлог како  да спасемо нашу ћирилицу, објављен на порталу Борба за истину.

Kaо Збиљићев саборац у одбрани ћирилице од школованих Срба, од самог почетка рада првооснованог удружења „Ћирилица“ у Новом Саду, чији је он био први човек од основиња па до данашњег дана, сведок сам огромне енергије коју је уложио за ту (некадашњу) српску светињу да би лингвисти одустали од двоазбучја, а што је само делимично видљиво из његових многобројних написаних књига,. И већ одавно ми је у мислима изјава дипл.инж.Владимира Лепојевића, оснивача огранка „Ћирилице“ за Београд, да би Збиљић за овакво дело требао да постане академик. Наравно, под условом да је САНУ уистину српска.

ЛИНГВИСТИЧКА ИЗДАЈА ЋИРИЛИЦЕ ДАВАЊЕМ ЛАЖНЕ ПРИМАРНОСТИ

Од самог почетка рада „Ћирилице“, па до донашњег дана, нас двојица смо заступали став да ћирилица може да опстане само као једино српско писмо. Нисмо се слагали само у томе што је он мислио да не требамо „ратовати“ против лингвиста, јер они правописом нормирају језик и писмо, него њих јаком аргументацијом требамо приволети да одустану од двозабучја, које је смрт по српско писмо.Ја сам заступао став да лингвисти никад неће одустати од двоазбучја већ из разлога што се само неколицина њих учланила у „Ћирилицу“. На неком скупу тог удружења, одржаном у Матици српској још пре две деценије, био сам у комисији за закључке заједно са проф. др Матом Пижурицом и проф. др Милошем Ковачевићем, који су написали да је ћирилица примарно српско писмо. Одбио сам да то потпишем, јер сам у примарности препознао семе лингвистичке преваре и издаје ћирилице. Зато сам сматрао да према лингвистима не треба имати никаквог обзира и поштовања, него их само треба беспоштедно нападати. Међутим, временом сам схватио да је Збиљић у праву, јер није у питању само лингвистичко опредељење за двоазбучје, односно за латиницу, него је у питању опште опредељење српског друштва за замену српског писма хрватским. Схватање латинице као другог српског писма толико је дубоко укорењено у свести српског народа да би преоштра критика лингвиста изазвала супротан ефекат од очекиваног.

ИЗДАЈА ЋИРИЛИЦЕ ОД СТРАНЕ ЕЛИТЕ НА ПРИМЕРУ ПРОФ. ЛОМПАРА

Већ више пута писањем на интернету доказивао сам опредељеност српске интелектуалне елите за латиницу, полазећи од највећег ауторитета проф.др Мила Лопара. Његова култна књига има наслов Дух самопорицања, тешка је 1,4 кг, а у њој су само две реченице посвећене ћирилици. Њима он каже да Срби имају ћирилицу као доминатно писмо, и латиницу као гранично писмо. И још предлаже да се та два писма изнесу на политичко тржиште како би се добила наклоност бирача. То су одмах прихватиле „Двери“ ( некад српске, али пошто се у Србији ништа не зове српским именом осим несрпске САНУ и Српског Итебеја, и оне су одустале од српског), па су у рекламном материјалу написале хрватском латиницом USTANI SRBINE ZA DOBRO SRBIJE ( или тако некако). Ломпар је писао и програм за ДВЕРИ, па је тек у поглављу под тачком 5. споменуо ћирилицу, сврставајући је уисти ранг са старим занатима!!! Треба ипак имати разумевања за ДВЕРИ; јер су раније са ћирилицом једва ушле у Скупштину. Сада су ипак разумеле да је уздање у хрватску латиницу срамота, па су избациле онај латинички поклич.

И питао сам често у текстовима у којима се спомиње Ломпар да ли постоји  веће самопорицање од затирања ћирилице. Обратимо пажњу на оно његово да је ћирилица доминантно српско писмо, имајући у виду чињеницу да је председник Матице српске проф. др Драган Станић пре две године с  запрепашћењем сведочио у Печату да је у некој улици у Новом Саду избројао читавих 1,5 % ћириличких натписа. Па кога онда Ломпар може уверити да је доминантно 1,5 % над 98,5 %.

ПРОФ. МИЛОШ КОВИЋ САВЕТУЈЕ СРБИМА ДА НЕ ОДБАЦЕ ЛАТИНИЦУ

Ваљда се Ломпар држао правописа Матице српске када каже да Срби имају два писма, а сада погледајмо како изгледа његов утицај на осталу елиту. Проф. др Милош Ковић, човек омиљен међу Србљем, држао је предавање студентима Факултета политичких наука у Бањој Луци, којом приликом је рекао да Срби не требају одбацити латиницу. Било би то добра потврда у интересу унитарне БиХ да Срби немају једно своје национално писмо, па морају присвајати хрватску латиницу. Политичари из Републике Српске су на речима против сарајевског унитаризма, док су на делу управо за њега, јер су одустали од националне ћирилице а прихватили унитарну латиницу. Тако тамо у судовима Републике Српске већ 20 година не постоји ћириличка пресуда. Додуше, може и ћирилица али ако се унапред захтева, уместо може и латиница ако се унапред захтева

Често сам се питао има ли у тој Бања Луци ико паметан по питању писма међу школованим Србима, а откад је тамо донесен најновији закон о језику и писму питам се има ли тамо ико нормалан.Наиме, по том закону више нико није обавезан да српски језик пише ћирилицом, па чак ни држава! Моје писање о томе хтео је да објави само портал  фронтал.рс.

У СРБИЈИ ПРОФЕСОРИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА НЕЗАИНТЕРЕСОВАНИ ЗА ЋИРИЛИЦУ

Ако би неко поставио питање где су у Републици Српској били макар средњошколски професори кад је било могуће донети овакав сраман закон, ако су ћирилицу већ издали они универзитетски. Разговарао сам са њима и они су се веома зачудили да данас то писмо у нестајању уопште некога занима. То је потпуно аналогно ситуацији у Србији, која је држава мајка свих Срба. Тако је  ученик четвртог разреда Тринаесте београдсске гимназије упитао свог професора српског језика, доктора наука, зар он не би требао да на табли пише ћирилицом, на шта школу обавезује Устав Србије. Добио је овакав одговор: „Слушај младићу, боли мене дупе за ћирилицу, јер је важно само то да се ми разумемо кад пишемо.

ОТКРИВЕНА ЈЕ ФОРМУЛА ПО КОЈОЈ ЋИРИЛИЦА НЕСТАЈЕ

Збиљић се још увек узда у лингвисте, али је то узалудно надање. Прво,ти исти лингвисти негују свој двоазбучни подмладак кроз Друшто младих лингвиста, чији лого чине измешана ћириличка и латиничка слова. Друго, лингвисти су плаћени да раде оно што тражи држава, а њен председник никад није ни споменуо уставни пропис о језику и писму, а камоли да је обећао његово спровођење, односно престанак пркошења лингвиста правописом с два српска писма Уставу Србије с једним српским писмом. Напротив, он је говорио да је „наша и латиница“, иако сам ја у својим књигама и текстовима на интернету сведочио како ми је сељак Станоје Ђујић из села Доњи Детлак код Дервенте помогао да „прогледам“ по питању узрока пропасти ћирилице. На својој слави упитао ме је зашто се ја толико узбуђујем због нестајања ћирилице кад је „Вук нама смислио и нашу латиницу, па ће нам остати она ако пропадне ћирилица“.Кад сам га упитао откуд он то зна, самоуврено је одговорио да је то чуо од професора на ТВ. Па ево мог открића формуле по којој је нестанак ћирилице у двоазбучју неминован: увођењем и другог писма у српски језик лингвисти су одузели ћирилици карактер јединог писма као националне вредности, те је она постала само једно од двају средстава за записивање српског језика. Лингвисти и филолози су потом ширили лаж о Вуковом ауторству ове хрватске латинице, али и после откривања те лажи њу је с највећом љубављу према двоазбучју, тј.хрватској латиници, ширио проф. др Петар Милосављевић.

АКАДЕМИК ПЕШИКАН ВАЖНИЈИ ОД СРПСКОГ УСТАВА

Збиљић је правилно написао како су Вук Караџић и Ђура Даничић као појединци, а не као заступници интереса српског народа, шуровали са Хрватима и Словенцима на српску штету. Имамо аналогну ситуацију и после формалног пада комунизма. Тако је главни редактор Правописа српскога језика Матице српске проф. др Мато Пижурица на њеној годишњој скупштини правдао петогодишње кашњење усклђивања правописа ( два српска писма) с Уставом ( једно српско писмо) тиме што се нико не усуђује да доведе у питање поставку о два српска писма академика Митра Пешикана. Овај је био голооточки сужањ и страховао је да не погреши пред Партијом до свог последњег даха, али од Партије нису морали страховати његови следбеници. Они су се више плашили Пешиканове српскохрватске заоставштине него Устава Србије, па њиховом заслугом уместо да уз Пешикана оде и хрватска латиница, отишла је српска ћирилица

КАКО ЛИНГВИСТИ ПОДРЖАВАЈУ ДВОАЗБУЧЈЕ

Па осветлимо мало лик и дело неких лингвиста који данас печате судбину ћирилице.

Милош Ковачевић је написао књигу хрестоманију У борбу за ћирилицу, у којој није било места за текст почившег мр Бранислава Брборића За суштинско једноазбучје, јер је он прихватио поставку удружења „Ћирилица“ и „Српска азбука“ о ћирилици као једином српском писму. На скупу „Ћирилице“ у Матици српској представио је рад којим је доказивао да двоазбучје није само код Срба, него и код Курда и још понегде, али  је био извиждан. Док су он и академик Јован Делић предавали на Филозофском факултету у Српском Сарајеву, а декан била професор лингвистике др Милана Бабић, тај се факултет представљао на интернету  тако да кад се кликне на језик, укажу се ћирилица и латиница. А кад је декан постао професор историје, појави се само ћирилица. Као професор историје поступа и федерација БиХ, па је уз српски језик само српско писмо. Дакле, Бошњаци и Хрвати не намећу Србима хрватску латиницу, него то добровољно чине најученији Срби.

Већ је поменуто залагање Јована Делића за двоазбучје у Српском Сарајеву, али се он прославио првенствено тиме што је назвао милитантним Србима оне који се залажу за једноазбучје, а који тиме траже само оно што је прописано српским Уставом.

Проф. др Мато Пижурица је данас члан Комисије за писмо Одбора за стандардизацију српског језика, а написао је у правопису да ћирилица није угрожена. Кад је то  поновио и за штампане медије морао је да реагује и главни рецензент истог правописа академик Иван Клајн радосно износећи став да је латиница већ победила, а ћирилица остала још само као режимско писмо. А зна се: кад падне режим, пада и писмо. Нарочито ако на власт дођу Ђилас и слични.

ПРОФ: ТАНАСИЋ НИЈЕ ДОБИО ПОДРШКУ КОЛЕГА ЗА ЋИРИЛИЦУ

Треба ипак поменути да је председник Одбора за стандардизацију српског језика лингвиста проф. др Срето Танасић јавно говорио оно што су Збиљић и Видић  говорили у претходне две деценије – латиница није српско писмо. Међутим, он то није говорио у име Одбора, него у своје лично име, па је очигледно да није добио подршку  институције.

БОРБА ЗА ЋИРИЛИЦУ ЋЕ БИТИ НАСТАВЉЕНА НА УЛИЦИ

Наравно да потписујем све оно што је Збиљић написао, али не верујем да ће то утицати на лингвисте. Наше писање чита мали број људи, који неће или не могу учинити ништа за ћирилицу. Тако ће све остати у мраку, који лингвистима и политичарима итекако одговара. Зато се уздам да ће се наћи нова српска снагу која ће бити виђена на улицама. На пример, у Београду ћемо организовати протест тако што ћемо између САНУ и њеног Института за српски језик развити транспарент на коме ће писати ЛАТИНИЦА НИЈЕ СРПСКО ПИСМО, а у потпису ће бити проф. др Срето Танасић, јер је он то стварно јавно говорио. Делиће се народу самолепљиве плакатице с порукама: БУДИ СРБИН ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ; КАД ДРЖАВА ЋИРИЛИЦУ ВРАТИ; ИЗДАЛИ ЋИРИЛИЦУ ПРАВОПИСОМ И ЗАКОНОМ и слично. Такође ће бити протеста пре Матицом српском и филолошким и филозофским факултетима.

НЕМА СРПСКЕ ДРЖАВЕ

Да има српске државе она би примењивала Устав и тиме што би натерала лингвисте да правопис ускладе са њиме, и не би било потребе за оваквим текстовима.

Аутор: Немања Видић     

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!