Држава има подршку родољубиве елите у латинчењу (похрваћивању) српског народа
“Да смо били јаки у ћирилици, не би нас смели бомбардовати.“(1)
Овим текстом жели се показати да се председник Србије не би усудио да не спроводи уставни пропис о језику и писму, иако се заклео над Уставом да ће га спроводити, да у латинизацији ( похрваћивању ) српског народа нема општу подршку школованих Срба, па и оних који чине само језгро родољубиве елите.
Општа издаја ћирилице могућа је зато што су комунисти после 1954. плански радили на томе да се у народу дубоко укорени свест да је и хрватска латиница српско писмо, с циљем да она у коначном замени ћирилицу. У време Југославије томе су се јавно супротставили само академик Радомир Лукић, сликар Милић од Мачве и политичар Батрић Јовановић. У данашње време од свих познатих јавних личности само су лингвиста проф. др Срето Танасић и социолог проф.др Зоран Милошевић јавно говорили на ТВ и за штампане медије да латиница није српско писмо.
Тек пре две године председнику Матице српске проф. др Драгану Станићу се учинило да је мало ћирилице на улицама Новог Сада, па је одлучио да бројањем лично утврди стање. Кад оно, нађе се читавих 1,5 % ћириличких натписа! Тај свој налаз обелоданио је текстом у “Печату“ као чудо невиђено, надајући се, ваљда, да ће тиме тргнути и надлежне и ненадлежне за српско писмо, како би оно макар проклијало, ако не и поново процветало, имајући залеђе у Уствау Србије. Али касно Марко на Косово стиже, јер је управо Матица српска хрватском латиницом у свом правопису дала одлучујући допринос латинизацији младих Срба после распада Југославије.То „откриће“ из Новог Сада уочено је некако истовремено кад је проф.др Милош Ковачевић јавно писао шта је све председник Србије шест пута обећао да ће држава учинити за ћирилицу, а ниједно од обећања није испунио. То за њу није био добар знак, јер председник одлучује о свему,па и о избору председника Фудбалског савеза Србије, а камоли да не одлучује о судбини ћирилице. Уосталом, он никад није рекао народу да је уставним прописом одређена само ћирилица уз српски језик, али зато није пропустио да каже оно што убија ћирилицу – да је и латиница „наше“ писмо.
Можда је баш Станићев знак за узбуну допринео да се лингвисти охрабре и укажу на потребу да се стави у скупштинску поцедуру њихов предлог новог закона о језику и писму, који је већ четири године чекао на ред. Храброст им је била потребна зато што су свој предлог радили заједно са Министарством за културу и информисање, а кад је у посао било укључено и једно министарство, онда је очигледно да је ствар била закочена са највишег места.
И направише лингвисти кампању за свој предлог уз садејство са “Новостима“, тако што су оне објавиле четрдесетак прикладних текстова јавних личности. То је забринуло политички врх, па је хитно написан и усвојен његов предлог Закона о јавној употреби српског језика и заштити и очувању ћириличког писма, који је експресно и усвојен.
Лингвисти су тај Закон прво дочекали на нож, јер је био у потпуном несагласју са њиховим предлогом, али су се врло брзо покајали и рекли да је добар, па да чак и личи на њихов предлог закона. Као да су се досетили да није добро качити се са државом, јер осим што од ње добијају плату, добија се и новац за разне „пројекте“, осим оног који се бави ћирилицом. Ипак има нешто заједничко у оба предлога – не спомиње се двоазбучје у српском правопису, које је противно српском Уставу и узрок је страдања ћирилице. Што значи да Србе треба натерати законом да пишу ћирилицу, уместо да српска младост учи из правописа да је српско писмо само ћирилица, па је као нешто своје, српско, треба волети у односу на хрватску латиницу, и чувати је коришћењем.
Похвалом таквог закона лингвисти су саслуживали политичарима у држању опела српској ћирилици.
Годину дана после ступања на снагу предметног закона лингвисти су уз помоћ “Новости“ имали панел – дискусију о учинку истог. Закључили су да није било никаквог пожељног помака, али су ипак оптимисти. Они су у том оптимизму веома доследни, јер је био присутан и кад су пре неколико деценија уводили у српски правопис и хрватску латиницу као друго српско писмо. Чак су написали да је она остатак из српског језичког заједништва, којег су се Хрвати одрекли још 1967.г., а Срби не могу без хрватских остатака ни до данашњег дана.
Тако су српски лингвисти том панел – дискусијом одржали годишњи помен ћирилици.
Лингвисти се оклизнули на ћирилици
Наш ауторитет нису лингвисти, него је то легендарни и генијални професор права и социологије академик Радомир Лукић. Па погледајмо шта је он писао још 1971. у тексту објављеном у „Политици“ под насловом „Лингвисти се оклизнули на ћирилици“: „Први је задатак ћирилица, то најсавршеније писмо на свету, ваљда једино у чему су Срби најсавршенији у свету.“
Али ондашњи лингвисти нису били социологу ни до глежња, него су се оклизавали све више и више. Чак толико да су и 1992., кад се Југославија распадала у крви, имали своје Друштво српскохрватског језика и кликтали су од среће кад су говорили да то име њима нико није наметнуо, него је оно резултат њиховог научног уверења!
Не једном скупу у организацији удружења “Ћирилица“ Требиње проф.др Милош Ковачевић је овако поредао кривце за слом ћирилице: народ, политичари (држава ) и лингвисти. На бесмисленост таквог рангирања је на лицу места указао мр Момчило Крајишник, и то сасвим оправдано, па кривце треба тражити између лингвиста и политичара. Питање је компликовано као и оно да ли је старија кокош или јаје. Наиме, у Србији се наставља са спровођењем необјављеног, и обичном народу тешко препознатљивог комунистичког државног програма латинизације српског народа с циљем његовог удаљавања од православне и ћириличке Русије.То не би било могуће да лингвисти нису дали политичарима „научну“ подлогу за такав наум, увођењем у српски правопис и хрватске латинице као другог српског писма. А опет, није тешко натерати жабу да скочи у воду, па ни политичарима на власти да игноришу чак и уставни пропис о језику и писму. Они лажу толико масно да су се, кобајаги, потрудили да донесу спасоносни закон за ћирилицу, а истовремено Устав бесрамно крше МУП Републике Србије ( видети прилог 1) и здравствени систем Србије ( прилог 2 ). Државна превара народа у корист хрватске латинице, и то уз кршење Устава, толико је дрска да заслужује и детаљније образложење.
Држава Србија крши своје Уставе од 1990. до данас
Наиме, по сведочењу председника уставне комисије др Борисава Јовића прва заштита ћирилице као јединог службеног писма спроведена је Уставом из 1990., и то искључивом заслугом једног јединог човека – академика Радомира Лукића. То је доказ да је и тада ћирилица код школованих Срба имала значај као тринаеста рупа на свирали. Да би спасили доминацију латинице, односно да би све остало по старом, лингвисти који су у то време ведрили и облачили у језичкој политици досетили су се да би се Устав могао обесмислити у сарадњи са политичарима на власти тако што би се законом употреба писма поделила на службену и јавну. Службено би било само оно што пише држава, а јавно све остало. Наравно да је академик Лукић лако прозрео шта се иза брда ваља, па је 1992. написао за „Политику“ текст под насловом „Против посебног закона“. Већ и сам наслов указује на његов став, а у тексту он објашњава да се под службеном употребом подразумева и јавна, односно и све оно што је намењено јавности. Дакле, све осим приватне употребе. Сада ћемо показати како се држава веома трудила да обесмисли уставни пропис о језику и писму, односно да се настави замењивање српске ћирилице хрватском латиницом.
Ћирилица је ушла у правосуђе случајно под притиском јавности тек после писања “Новости“ о два догађаја. Први се десио у Новом Саду када је оборена пресуда против извесног Давидивића из разлога што му није достављена на ћирилици. Други случај се десио у Зајечару, где је смењен заменик јавног тужиоца зато што је инсистирао на ћирилици! Међутим, судови и данас дозвољавају латиничке поднеске адвоката у поступцима који се воде на српском језику, иако јесве јасно као дан: оног тренутка када адвокат свој поднесак преда у писарници суда, или га преда суду на самом рочишту, он постаје службени документ и мора бити на ћирилици ако је написан на српском језику.
И у полицију је ћирилица уведена под притиском јавности, опет захваљујући писању “Новости“. Члан удружења “Ћирилица“ није хтео да прими латинички записник о учињеном саобраћајном прекршају, па ни да плати казну под претњом одвођења у затвор. Иначе, док је Ивица Дачић био министар унутрашњих послова виђена је на ТВ латиничка униформа са посебним ознакама за Војводину, али политичари нису имали довољно храбрости да то и спроведу. А из показаног Прилога 1 видимо да се српски МУП враћа на равноправност писма из времена Јосипа Гроза
И српско здравство нездраво крши Устав по питању писма. Оно каже да не може без латинице, иако је могло све до 1954. године. Разумно је да се само латински изрази пишу латиницом, иако се у Холандији чак и рецепти исписују на холандском народном језику.
Државна власт је одступила од програма латинизације Срба само једном
Државна власт је одступила само једном од програма латинизације и то почетком овог века, када је, подржана од лингвиста, а све захваљујући кампањи коју је претходно покренуло удружење “Ћирилица“ из Новог Сада са Драгољубом Збиљићем на челу, Уставом утврђен статус ћирилице као јединог српског писма у службеној употреби.
То је било могуће јер су се у право време нашли прави људи на одговорним функцијама и у језичкој струци и у политици. Иницијативу „Ћирилице“ „само ћирилица у српском језику“ прихватио је данас почивши лингвиста мр Бранислав Брборић као помоћник министра културе Драгана Којадиновића у Влади проф.др Војислава Коштунице. Питање писма је постављено на референдуму за Устав Србије 2006., и народ се определио за ћирилицу као писмо српског језика. То је преточено у следећи уставни пропис ( члан 10. Устава):
„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.
Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава“.
Брборић је испољио велику храброст, јер је истовремено био и секретар Одбора за стандардизацију српског језика, којег није консултовао. Да је питао њега данас не би било показаног прописа о језику и писму, спасоносног за ћирилицу ако би он био примењњен.
Треба знати да је против садашње уставне позиције ћирилице била Демократска сранка. Ускоро су се појавили велики и скупи билборди са оваквом поруком:
ЋИРИЛИЦА ИЛИ ЛАТИНИЦА? И АЗБУКА И ABECEDA.
Центар за толеранцију – Расим Љајић
Власт ће онда преузети Борис Тадић, чији је коалициони партнер Расим Љајић, чиме је судбина ћирилице била запечаћена.На пример, кад је Љајић постао министар за трговину донешен је Закон о трговини којим је била прописана обавезност коришћења српског језика без помињања ћирилице, што значи да уз њега може ићи или она или латиница, како се коме прохте. Тиме је грубо прекршен Устав, којим је прописана само ћирилица уз српски језик, односно прописана је неодвојивост српског језика од његове ћирилице, јер се њих двоје не могу ни чувати одвојено.Или сликовито, Уставом је прописана армираност српског језика само ћирилицом. Зато што је Љајић неуставно испустио ћирилицу, данас у српским продавницама уопште нема српског писма.
Отпуштање Космета под притиском Запада уз новчану накнаду
Затим је уследила владавина Томислава Николића и Александра Вучића. Што се тиче Космета кренуло се са поруком „САМО ДА СРБИЈА КРЕНЕ НАПРЕД“, а стигло се до данашњег правдања отписивања Космета толико импозантном модернизацијом пруга да ће се из Београда до Ниша стизати за један и по час! И још је председник Вучић неколико пута рекао у Нишу у присуству високог европског званичника да ће ЕУ у ту сврху дати бесповратно преко 600 милиона евра! Та Евопа, коју јеЂура Јакшић у свој песми своједобно назвао старом курвом по третману Срба, проценила да је то цена за Космет која се не одбија.
Добровољно отпуштање ћирилице без новчане накнаде
И док председник Вучић плаши народ толико великим притиском из ЕУ да ће Србија изолацијом бити враћена у праисторијско доба ако сама себи не потпише смртну пресуду одустајањем од Космета, ћирилица је отпуштена добровољно, што значи и без икакве материјалне накнаде. Осим што су САНУ и Матица српска плаћене за свирку која годи ушима политичара и Запада. Прва данашњом израдом Речника српскохрватског књижевног и народног језика уместо српског језика, а друга својим правописом из кога српска младост учи да је српско писмо и хрватска латиница.
Итекако је председник Србије радио у рукавицама на отуштању ћирилице. Још док је био председник Владе рекао је у Скупштини да је ћирилица толико лепа да никога не треба терати да њоме пише. Уместо да је рекао да ће се спроводити народна воља записана у Уставу, над којим се заклео.Али он ту народну вољу није никад ни споменуо. Тада му је опонирао у Скупштини само Бошко Обрадовић, говорећи да су два писма у једном језику глупост, и да тога нема ногде другде у свету. Само је друг Гроз обогатио Србију са две покрајине и два писма
Подршка родољубиве опозиције председнику Србије у затирању ћирилице
Председник је могао да потпуно безбрижно не спроводи Устав зато што је добио подршку одакле се најмање надао – од опозиције и целокупне родољубиве елите.Овде се нећемо бавити српским аутошовинистима, за које је ћирилица „страно тијело истока у борбеној зони запада“, како рече аустроугарски генерал Стјепан Саркотић, Хрват од Вареша, у време Великог рата, чија је подршка председнику државе у латиничењу Срба огромна. Бавићемо се , у најкраћем, односом према ћирилици само оне родољубиве опозиције која је данас једина гласна у супротстављању председнику Србије у намери да под притиском Запада потпише добровољно одрицање Србије од Косова и Метохије.
У веома обимном програму ДВЕРИ, тамо негде на крају, под насловом „Култура“, овако се спомиње ћирилица:„Залажемо се за очување ћириличког писма и за живу интеракцију савремене српске културе са својим духовними језичким коренима. Залажемо се за очување старих заната, уметничких заната…“
Мало народа ће разумети шта поменута интеракција значи за судбину Срба и њихове ћирилице, али се све лако разуме из друге реченице – њена судбина је у рангу изумирућих старих заната.
Такво понижавајуће рангирање ћирилице произашло је из „научне кухиње“ проф. др Мила Ломпара, који се у својој култној књизи “Дух сампорицања“ определио за два српска писма, што у коначном значи да је за латиницу. Тешко да веће смопорицање од одустајања од ћирилице кроз неговање Грозовог двоазбучја од 1954. па све до данас. Да је хтео, Ломпар је могао да научи о важности једног писма управо из те своје књиге, где је на страни 164. навео овакав предлог из 1914. хрватског интелектуалца фра Дидака Бунтића , који се надао хрвaтској држави, а што је преузето из књиге Viktor Novak, Magnum crimen ( pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj ),Nova knjoga, Beograd, 1989, 35.:„…,пошто је народ један има носити и једно име,Хрват, земља Хрватска, један сабор, једно писмо, једна застава, и јединствена обука.“ Отуд, „ћирилицу, српску заставу, конфесионалне школе одмах докинути за сва времена.“
Дакле, код Хрвата је једно писмо у рангу једне заставе, а код Ломпара је ћирилица у рангу старих заната! Зато они имају своју државу, а Срби своју губе.
У програму странке Нова Демократска странка Србије ћирилица није ни споменута, али има једно помињање српског језика у овој реченици: „Залажемо се за доношење посебног закона о српском језику.“ Дакле, ни речи о томе шта се очекује од тог закона, што ће рећи да нестајање ћирилице уопште не постоји као српски проблем.
У програму странке Заветници не спомињу се ни српски језик ни ћирилица.
Рецимо још и то да апсолутно ниједна политичка странка ни у Србији ни у Републици Српској већ годинама није ни поменула ћирилицу чак ни у изборним капањама. Рачуна се да је народ толико равнодушан по питању писма, а и глуп, и по питању своје судбине уопште, па му је довољно само толико да је види на билбордима сваке четири године.
Подршка књижевника хрватској латиници у Србији и у Републици Српској
Још се није чула реч књижевника поводом слома ћирилице у српским земљама, а камоли да је било ко, било када јавно затражио да се ћирилица врати српском народу после пропасти југословенства и братсва и јединства са Хрватима. Али зато јесте било индиректне подршке хрватској латиници спровођењем кампање у Србији НЕГУЈМО СРПСКИ ЈЕЗИК, што значи да није важно да ли се он пише ћирилицом или латиницом. Још увек је на плакатима лик академика Душана Ковачевића који прости свет учи да се не каже Еуропа него Европа, што ће рећи да је то много важније од тамо неке ћирилице, јер да она нешто значи Србима било би је много више од 1,5% на улицама српских градова и села!
Подршка ћирилици била би да је написано по Уставу – НЕГУЈМО СРПСКИ ЈЕЗИК И ЋИРИЛИЦУ, али је „елита“ толико наклоњена Западу да за њу уставни пропис о језику и писму не значи ништа. Данас српски лингвисти бране остајање двоазбучја у српском правопису чак и бесмисленим аргументима,на пример као и оним да би у случају опредељења за једноазбучје латиничка дела српских аутора била књижена у хрватску културну баштину. Новим српским правописом просто треба направити аналог хрватском правопису, у коме стоји да се хрватски језик пише латиницом, а нешто даље се каже да у хрватску културну баштину спадају и дела хрватских аутора која су у прошлости писана ћирилицом. Додуше, код Срба је то много компликовано јер највише данас,а не у прошлости, у српској књижевности доминира хрватска латиница. Истовремено, председник Удружења књижевника Србије не говори да са тиме треба прекинути, него ће он интервенисати тамо где треба у свету да се српска дела писана латиницом не књиже у хрватску културну баштину. Ипак, књижевници су најмање опасни јер се књиге мало читају, а против латиничења њиховог стваралаштва може се борити игнорисањем куповине латиничких књига на српском језику. На минулом сајму књига у Београду удружење “Српска азбука“ поделило је народу око 20.000 писмених препорука да тако бране српску ћирилицу од хрватске латинице.
Индиректна подршка Српске православне цркве латиничењу Срба
Док је претходни патријарх Иринеј учио српску омладину православној вери и ћирилици као стубовима српског идентитета, актуелни патријарх Порфирије још није ни споменуо ћирилицу. Али јесте рекао да он јавно воли Хрватску, па га народ већ назива : надбискуп Загребачки Перић. Симптоматично је и то што владика пакрачки Јован позива на хрватском језику и латиници званичнике Републике Српске да присуствују обележавању сећања на страдање српског народа у Независној држави Хрватској.
Ћутање патријарха о страдању ћирилице од стране самих Срба, која је у служби СПЦ од самог почетка њеног постојања, није ништа друго до подршка католичкој латиници у свргавању православне ћирилице и похрваћивању српског народа.
А да ни у будућности неће бити боље видимо по писању у „Новостима“ неког професора са Богословног факултета у Београдеу, који учи Србе отприлике овако: „Ми Срби требамо бити умерени са коришћењем ћирилице, јер овде не живимо сами“. Наравно, он није строг као лингвиста академик Јован Делић, који је писао да су милитантни они Срби који инсистирају на ћирилици као једином српском писму, иако они само следе постојећи уставни пропис о језику и писму.
Подршка српске родољубиве елите латиничењу Срба
Пре једне деценије било је буђења српске елите по питању ћирилице.Тако је вредни и честити проф. др Слободан Антонић у интервјуу датом „Геополитици“ рекао да су све његове дотадашње књиге биле на ћирилици, јер је мислио да је свеједно, али ће све будуће бити на ћирилици, јер је увидео да није свеједно. Још је рекао и то да требамо пружити отпор ћирилицом!!! Тиме се издигао до истинског Србина проф. др Слободана Турлакова, који је лансирао паролу СРБИ НА ОКУП
ЋИРИЛИЦОМ. Први део свог обећања Антонић је одржао, али је под утицајем проф. др Мила Ломпара одустао од пружања отпора ћирилицом. Напротив, у тексту објављенм на сајту „Стање ствари“ поводом спорења са историчарем др
Вељком Ђурићем Мишина написао је да Срби и иначе воле да се деле, па и по писму. А по њему исто је „само ћирилица“ и „примарност ћирилице“. Ту се професор грдно преварио, јер се Срби нису поделили по писму зато што не знају за саборност , него им је та подела спакована још у Грозово време. А примарност , као подвала смишљена од стране Грозових српских лингвиста, већ је свела ћирилицу на 1,5% на улицама српских насеља.
Од актуелних професора из српске родољубиве елите изван језичке струке треба извојити по питању ћирилице само социолога проф. др Зорана Милошевића, који је написао многе студије у прилог српском писму, а чинио је за њега и друга корисна дела.
Интелигенција која уређује родољубиве сајтове строго пази да чува углед „елите“, па неће да објави оспоравање њених штетних ставова о ћирилици. У читавом мору сајтова изузетак су сајтови „Наука и култура“ и „Борба за истину“..
Подршка хрватског професора латиничењу Срба
Хрвати су веома заслужни у учењу Срба о значају ћирилице, и то разбијањем чекићима латиничко – ћириличких табли у Вуковару пре пар година. Тако они, тек с времена на време, подсете Србе да су они имали своју ћирилицу. Њоме се позабавио и хрватски лингвиста проф. др Анте Бежен текстом „Ћириличне плоче:Српски правопис као српска писма наводи и ћирилицу и латиницу.“ Каже он главно одмах у овој првој реченици: „Латиница је неодвојив дио српске културе па се свако апсолутизирање ћирилице као јединог српског писма може сматрати језичким насиљем.“ Дакле, чули су и Хрвати да се у Србији боре за примену уставног прописа о језику и писму само два удружења – првооснована „Ћирилица“ Нови Сад и „Српска азбука“ Београд. Хрватско виђење ствари треба примити као озбиљно, јер су у прошлости стекли велико искуство са разним насиљима и према Србима и према њиховој ћирилици. У даљем тексту Бежен исправно закључује: ако су у српском правопису и ијекавица и латиница – а оне ће убудуће бити на вуковарским таблама – тамношњим Србима ће тако бити дато управо оно што је њихово и у Србији. Дакле, не треба им у Хрватској дозволити два писма, јер тако нешто немају ни сами Хрвати, нити било који други европски народ. Само Србима треба остабацити коску са два српска писма. Уосталом, не може бити лоше оно за шта се залажу и српски и хрватски лингвисти, поготово имајући у виду да кроз историју њихови народи нису били баш често у слози.
Председник Србије се држи управо српског правописа, додуше неуставног по питању писма, али и он, као и српски и хрватски лингвисти даје предност „струци“ у односу на мишљење неуког народа који се на референдуму определио само за своју ћирилицу. Па ако је српска и латиница, а свакако већ две деценније закорачавамо у латинску Европу, зашто да јој јединством по хрватској латиници не покажемо своју приврженост њеним латинским вредностима?
На крају и најгоре : Српска родољубива елита одузима ћирилици идентитетски карактер
Проф.др Милош Ковић, омиљен међу Србљем, пред судентима Факултета политичких наука у Бањој Луци уопште није споменуо ћирилицу, али зато јесте рекао да не требамо одбацити латиницу! Главно што је рекао је ипак ово: „Језик, вера и памћење – три ослонца српске нације.“ Требало је имати много храбрости и незнања да би се ово рекло у мученици Републици Српској, која је то и по рађању у рату и по претњи већ отворених чељусти многоглаве западне аждаје. Много је тужно и опасно то што један универзитетски професор, који слови за доказаног родољуба, брише идентитетску вредност по којој су се Срби препознавали од самог почетка своје писмености, и по којој су их други препознавали.
Док је академик Милка Ивић рекла да ћемо тешко сачувати српски језик на ијекавици и латиници, ми кажемо да ћемо тешко одбранити Косово и Метохију ако не можемо да одбранимо српску ћирилицу од самих себе.
Аутор: Немања Видић, дипл.инж.
[1] Медицински техничар у пензији 2001
