Drukčije o Mojkovačkoj bitki

Na dan Roždesta Hristova, moglo se na sajtu „Srpska24.me“ (https://srpska24.me/srpski-nacionalni-savjet-proslava-108-godina-mojkovacke-bitke-9-/) pročitati da će „na dan Svetog prvomučenika i arhiđakona Stefana, Srpski nacionalni savjet Crne Gore obilježiti…108. godišnjicu Mojkovačke bitke“, te da „tradicionalno obilježavanje ovog istorijskog događaja, gdje se na najplementiji način potvrdila bratska ljubav između Crne Gore i Srbije, traje već više od deset godina, odnosno od vremena kada je Srpski nacionalni savjet uz blagoslov Njegovog Visokopreosveštenstva Mitropolita crnogorsko-primorskog Gospodina Joanikija obnovio devastirani spomenik na Bojnoj njivi uprkos protivljenju tadašnje opštinske i državne vlasti“.

Uza sve to, valjalo bi znati i sledeće:

U Vojnoj enciklopediji, uz pojedinosti vezane za mobiliza­ci­ju i demobilizaciju, za koncentraciju i dekoncentraciju, za broj­nost i prekobrojnost, za slabosti i hrabrosti, za ratove i miro­ve, upisano je za Mojkovačku bitku (i celu mojkovačku operaciju) i da je Sandžačka vojska, zajedno sa Prvom srbskom armijom, imala zadatak „da obezbedi prostor za povlačenje glavnih snaga srbske vojske, u čemu su rejoni Berana, Andrijevice, Kolašina, Podgo­ri­ce i Skadra imali prvorazredni značaj“.

Za „glavnim snagama“ povukla se zatim i Prva armija (ona je 25. decembra 1915. godine stigla do Podgorice), a u zaštitnici, istočno od Andrijevice, ostavljen je Kombinovani odred, jačine bezmalo dve i po hiljade ljudi, sa sedam mitraljeza i šest topova, za tu priliku potčinjen Sandžačkoj vojsci; biće da se i on nekol­iko dana kasnije pridružio srbskim snagama prikupljenim na arbanaškoj obali.

Tumači ponečega od izrečenog različito gledaju na te dane, ali je jedinstvena misao svih njih da je Mojkovačka bitka (6. i 7. januara 1916), vođena sa jedinim ciljem da srbskoj vojsci omogući povlačenje prema arbanaškom primorju.

Tako će, na primer, Đorđe Andrijašević reći da je „velika ofanziva na Srbiju započeta oktobra 1915. go­di­ne i potiski­va­nje njene vojske prema jugu značila i ot­počinjanje borbi na crnogor­sk­om ratištu… Budući da se srpska vojska povlačila, crnogor­ska je bila primorana da širi svoj front kako bi joj čuvala od­stupnicu… Obezbjeđujući povlačenje srpske vojske i štiteći je od neprijateljskih dejstava preko Sandžaka, Hercegovine i Bo­ke… Crnogorci su osta­li usamljeni na balkanskom ratištu. Crnoj Gori, iako najma­njoj i najslabijoj saveznici, dodijeljena je uloga posljednje odbrane. Tromjesečne operacije, poznate pod imenom Moj­ko­vačka operacija, predstavljale su strategijsku zaštit­ni­cu srpske vojske“, zbog čega se crnogorska vojska „nije uspjela po­vući, poput srpske“ (Živko Andrijašević, Šerbo Rastoder, Is­to­rija Crne Gore od najstarijih vremena do 2003 – latinicom -, Pod­go­rica 2006, 287-289).

Tezu o „zaštiti srbske vojske“ naći ćemo i u tekstu nepotpi­sanog autora Mojkovačka bitka : 100 godina i 10 činjenica o po­be­di Davida nad Golijatom (Newsweek Beograd, 6. januar 2016, http://www.newsweek.rs/srbijaa/67239-mojkovacka-bitka-100-godina-i-10 -cinjenica-o-pobedi-davida.htmk), u devetoj činjenici da se „najveći značaj ove bitke ogleda u tome što je austrougarska vojska sprečena da preseče povlačenje srpske vojske preko albanskih planina, i dalje na Krf i Bizertu“, mada nije beznačajna ni treća činjenica da je „u ovom boju dokazano je da David može da pobedi Golijata: Crnogorska vojska je na položaju imala 6.000 slabo opremljenih i izgladnelih vojnika koji su dobijali po pola kilograma hleba svakih nekoliko dana, naspram 20.000 dobro opremljenih i sitih pripadnika austro-ugarske carske vojske“.

Marijan Miljić, u tekstu Mojkovačka bitka – crno­go­r­ska Tr­o­ja (http://www.montenegrina.net/pages/1/istorija/cg_u_1_svj_ratu/mojkovacka_bitka_crnogorska_troja.htm), gleda na to slično, ali se trudi da „to slično“ podrobnije obrazloži:

„Istoriografija je zadugo izbjegavala da se na kritički, ana­litičko-sintetički način pozabavi ovom temom. Pa, ipak, ova de­likatna tema je otvorena između dva svjetska rata. Kasnije je bila više predmet uzgredne naučne obrade ili u okviru širih istorijskih pregleda toga perioda.

Tek u posljednje vrijeme ovaj događaj je doživio cjelovitu is­to­riografsku, monografsku obradu. U tumačenju toka i suštine istorijskih događaja uopšte i toga posebno postignuti su značaj­ni rezultati i akumulirana su zamašna saznanja“, tako da se mo­že reći da je Mojkovačka bitka bila „posljednja bitka samostal­ne crnogorske države, labudova pjesma crnogorske slave i zanosa, iskreno i fanatično pregnuće spasavanja onesposobljene savezni­č­ke srpske vojske i očajnički pokušaj samospasavanja, bitka iz očaja i inata, bitka za vojničku čast i ljudsko dostojanstvo. To je bio najviši domet crnogorskog viteštva i najveći izraz crno­go­r­skog donkihotizma. Samoubilački pokušaj odbrane sopstve­nog opstanka, naroda i države.

Dajući posljednju odstupnicu, ne samo srpskoj vojsci, nego i svojoj ukupnoj povijesti, …crnogorska vojska ni slutila nije da je njena sudbina već ranije riješena, da je, kao izraz zahvalnosti, os­tav­ljena sama, izdana i osramoćena, prepuštena svojoj zlehudoj sudbini i slomu, potpunom uništenju. Za nju, pobjedničku vojsku, bio je spremljen put poraza i sramote“.

Krivicu za sve to on pripisuje srbskom političkom i vojnom vrhu, saveznicima (čak i Rusiji) i, naročito, kralju Nikoli i naj­višim crnogorskim državnim organima koji „nijesu ništa kon­kretno preduzeli da spasu zemlju i vojsku od propasti“.

Baveći se smislom Mojkovačke bitke, on će još reći da „za­vršni čin ove jedi­n­stvene operacije nije bitka samo za spas srp­ske vojske nego i za spas sopstvenog obraza u beznadežnom polo­žaju u koji je crno­gor­sku vojsku stavila Vrhovna komanda koja joj je spremila opšti slom“. Uza sve to, nesaglasan s izjavom To­mi­slava Nikolića, predsednika Republike Srbije, da je Moj­ko­vačka bitka „epopeja srpskog naroda iz Crne Gore“, on će reći da je „apsurdno da se mi danas pitamo čije su naše kosti na Moj­kov­cu. To su crnogorske kosti i treba ih poštovati“.

Sto godina posle Mojkovačke bitke, 31. maja 2016, u skladu sa takvim razmišljanjem, formulisan je i zvaničan stav samostal­ne crnogorske države, iskazan kroz izjavu pred­sednika vlade Mila Đukanovića, da „Mojkovačka bitka 1916. godine… nije bila u nacionalnom interesu Crne Gore“ (http://www.blic.rs/vesti/politika/djukanovic-ni-mojkovacka-botka-ni-dubrovnik-nisu-bili-u-interesu/m6573uv).

Da bi se bolje razumele meditacije pomenutih autora (i ne samo njihove, i svi ostali tumači Mojkovačke bitke ističu njen značaj kao „strategijske zaštit­ni­ce srpske vojske“), dobro bi bilo znati da je „crnogorsku“ vojsku na tom delu srbskog ratišta (u Staroj Hercegovini i srbskim Brdima) činila Sandžačka voj­ska u čijem su se sastavu nalazili Uskoci, Drobnjaci i Bjelo­po­lj­ci (svi iz Stare Hercegovine) i Brđani: Moračani, Rovčani i Vasojevići; najveći deo ovih poslednjih, do tada, još nije stigao ni da nauči da su „Crnogorci“ jer su u sastav Crne Gore ušli tek na godinu i po pre izbijanja Velikog rata.

Ista ta Sandžačka vojska u ranoj fazi Velikog rata dejstvo­vala je pored srbske Užičke vojske (tamo kod Čajniča i prema Sarajevu). Kretanje po posednutoj teritoriji prema Sarajevu ko­ri­stila je za pljačku i bavila se trgovinom zaplenjenih artika­la; povlačila se samovoljno i neorganizovano, počesto u rasulu; dešavalo joj se da Užičkoj vojsci ostavi nezaštićen bok i poza­dinu, da ne sluša naredbe Vrhovne komande…

Crnogorski istoričari takve su postupke Sandžačke vojske pravdali činjenicom da crnogorska vojska nije „moderna vojska“ već milicijskog tipa, nesposobna da se povlači organizovano, ali se nijedan od tih istoričara, ne zna se zbog čega, nije bavio razlikama u ratovanju Sandžačke vojske pored Užičke vojske i u nje­govim samostalnim dejstvima tokom Mojkovačke operacije. Na ratovanje uz Užičku vojsku gledalo se kao na nešto neobavez­no, nalik ratnoj igri, „ajd’, Alija, nek’ je više vojske“, dok se ra­tovanje u Mojkovačkoj operaciji, naročito u Mojkovačkoj bitki, ocenjuje, bez ikakvih ograda, kao zaštita srbske vojske u povla­če­nju. Ne čine to samo crnogorski (i crnogorstvujući) istori­ča­ri, ta je dosetka svojina svih koji ili izgovore ili ispišu sin­tagmu „Mojkovačka bitka“.

A ta je dosetka izgovorena prvi put neposredno posle Veli­kog rata. Potekla je u danima kada se očekivalo ujedinjenje dveju srbskih kraljevina i kada je valjalo smirivati ne samo uzavrele strasti malobrojnih protivnika tog svetog nacionalnog čina, već i kada je sve pobornike srbske nacionalne sloge trebalo ohrabriti da bez ikakvih ograda počnu delati na „njivi budućih dana“.

I ta je dosetka godila obema stranama: Crnoj Gori jer su joj tako zaceljivane rane nastale voljom crnogorskih predvodnika koji „nijesu ništa konkretno preduzeli da spasu zemlju i vojsku od propasti“, a Srbiji jer je njena vojska mojkovačke odjeke mogla doživeti kao počasnu paljbu; čak i ako se zna da se ona 1. ja­nuara 1916. godine na­šla na liniji Skadar­-Lješ­-Drač­-Elba­san­-Ti­ra­na.

Uistinu, Sandžačka vojska nije na Mojkovcu štitila odstup­nicu srbskoj vojsci, ona je kod Mojkovca branila svoju nejač u svo­joj bližoj ili daljoj pozadini. Odbrana te nejači ni po čemu nije mogla ličiti na ratnu igru uz bok Užičkoj vojsci, „tamo negde u Bosni“, bio je to natčovečanski napor da se onemogući neprija­telj­ski prodor u Brda i sačuvaju životi njihovih najmilijih.

Po svemu, rasprava o viteškoj odbrani na Mojkovcu podseća, makar za poređenje bio uzet pojedinačni slučaj iz prepiske koju su tokom Kolubarske bitke, negde u Šumadiji, vodili mladi potp­oručnik Vasiljević, jedan od 1300 kaplara, i njegov komandant major Tucako­vić, prepi­ske čije poruke deluju nestvarno, mitski:

„Gospodine majore, više od dve trećine ljudstva mi je izgi­nu­lo. Bukvalno se gušam s Austrijancima. Dozvolite da se povu­čem 400 metara južnije“.

„Ne dozvoljavam. Otsudno branite položaj“, na istom li­stu odgovara major Tucaković.

Istoga dana, major dobija novu poruku:

„Gospodine majore, švarcloze (mitraljez – IP) mi je prese­kao obe noge. Teško krvarim. Dozvolite da odem na previjali­šte“.

Na istom listu sadržan je i odgovor, prividno odlučan:

„Ne dozvoljavam, iskrvarite“.

Ali, iza toga, sledi dodatak, iskida­nim rukopisom:

„Sine, potporučniče, kumim te Bogom, izdrži još dva sata, cela Srbija gleda u tvoja leđa. Tvoj komandant Tucaković“.

Iza leđa Sandžačke vojske nije bilo srbske vojske; u leđa San­dža­č­koj vojsci gledala je nejač rovačka, moračka, vasojevićka… Ni Kuči nisu bili daleko…

Autor: Ilija Petrović, istoričar

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!