Другосрбијанци нису Срби, они су неки други народ
Нису другосрбијанци новина у Србији, још у XIX веку имали смо Чедомиља Мијатовића који уопште није хтео да прича српски, већ је у кући говорио енглески језик. Он је творац Тајне конвенције потписане на Видовдан 1881. године према којој Србија није могла закључивати било какве уговоре са другим земљама, без претходног одобрења Аустроугарске, као и то да сву своју робу мора извозити само у Аустроугарску, чиме је своју привреду потчинила вољи Монархије. Чедомиљу ништа српско није било по мери па се пред крај живота преселио у Лондон како би тамо умро, као највећи просјак.
Крајем истог века имали смо и Јована Скерлића који у својој кући није хтео да чује за српски језик па је чак и децу научио да причају француски.
Дакле, одувек је било оних који ће да пљуну на опанак и презиру свој народ, а љубе скуте нашим џелатима. Не верујем да на свету постоји народ који има више поднација од Срба, а највише ме тангира подела на Србе и другосрбијанце. Читам синоћ твит Маринке Тепић и њен став као једног од будућих председничких кандидата, која пише: „Молим вас схватите већ једном, тренутак у Сребреници када Младић одваја мушкарце од жена и деце, почетак је геноцидне намере! Такво одвајање, и са мање жртава, увек има један циљ, зауставити постојање те групе, народа. Истребити га на том тлу. Затрти му семе. Јел сад јасно?!“
Шта рећи кад прочитате овакво нешто а та особа претендује да буде кандидат за председника наше земље. Без обзира колико мрзите патриотску Србију, опет не можете толико да газите по свом народу…
Постоје два типа другосрбијанаца, једни су плаћени да то буду, а други то раде бесплатно.
Њима смета лизање кашичице у цркви али им зато не смета да групно пију млеко на Велики петак и то објаве на ФБ. Они пишу транспаренте „Нато је кул“, и кажу да нису извршили злочин, они убијену децу сматрају колатералом, ако их уопште и помену. Они говоре како уранијум којим су нас засули, није штетан, и хоће да нас убеде да је лековит.
Они Косово и Метохију не сматрају нашом земљом, већ каменом спотицања који нас спречава да уђемо у Европу. Њима смета народна ношња и коло око споменика Стефана Немање, али им не смета гола кафанска певачица, смета им лизање кашичице али не и лизање исте кафанске певачице, сметају им пуне цркве али не и пуне банке итд. За њих су људи на селу примитивци а они у граду елита, али примитивно је стидети се свога племена и порекла, своје земље.
Човек није примитиван ако не једе виљушком и кашиком, већ кад једе сам и нема осећај за породицу. Ми се грдно варамо у погледу тога шта је цивилизација а шта примитивизам, дивљи човек се одгаја по градовима а по планинама живе господарствени типови људи.
Ситуација са разним затварањима у последњих годину дана је показала колико је богат онај ко има своје парче земље, тј. колико је сиромашан онај који је данима морао бити у бетонској згради. Кад кажем дивљи човек, не желим да увредим оног ко живи у граду, он је вероватно боље образован од оног на селу и његова кожа лепше мирише, али такав човек је део система и он зна само за себе, нема осећај за колективитет. Ту лежи тај примитивизам који другосрбијанци стално намећу, само ми то не желимо да видимо, ми мислимо да примитивност постоји тамо где нема четкице за зубе, потпуно погрешно постављамо ствари.
Ова другосрбијанштина је једна природна подела на патриотски и примитивни део народа, само што су они примитивни. Претпостављам да је то свугде тако, ја сам био у Осаки пре пар година, први пут у Јапану, нисам очекивао да видим самураје али запанило ме клиначко имитирање америчког начина живота, хране, облачења, тетоважа…
Потреба да се установи друга Србија јавила се после Осме седнице ’87. године, када је један део комуниста прихватио део српског идентитета пошто је изгубио Осму седницу и више нису могли да стоје на старим комунистичким темељима. Зато ја другосрбијанце волим назвати и новим титоистима. Антисрпство је остало њихова идеологија само што данас не урлају „Друже Тито ми ти се кунемо, да са твога пута не скренемо“, већ треба да нас убеде како ће Америка и Енглеска бити земља пролетерска. Тамо ће да нас раширених руку прихвате само ако будемо антисрби и све ће бити у реду.
Навешћу пример мајке друге Србије, Латинке Перовић која је седамдесетих година била секретар Савеза комуниста и спроводила антисрпску политику у сред Србије, а касније је променила причу али је њен дискурс до данас остао антисрпство. Данас њихови наследници истом психологијом чопора покушавају да изврше једну јако опасну замену теза унутар нашег народа. Они су плаћени да нас убеде да ми треба да одустанемо од наших митова, историје, традиције и уопште од наше верзије стварности. Плаћени су да Србе представе као националисте, милиони долара су уложени у снимање филмова и песама, писање књига и причања празних прича како би створили имиџ просечног српског патриоте као насилника, силоватеља и криминалца. Као што је урађено кроз филм „Шишање“, где је млад Србин патриота представљен као робијаш, фашиста, ћелави навијач и хулиган.
Све се радило систематски кроз филмове тако да су наши поједини глумци постали савремени окупатори. Многи од њих су постали промотери антисрпских филмова, квази-културе и геј идеологије, као и низ других сличних пројеката који за циљ имају да у јавности створе утисак о Србима као дивљацима и геноцидном народу.
А ми смо народ који има доста врлина и понеку ману, а једна од највећих је отворена култура. Списак је доста дужи од ове слике која показује врло опасне људе који изгледају као ми али они то нису, они Срби нису. Реч је о једном сасвим другом народу…
Аутор: Деан РС, 21. март 2021.
