Друго и последње писмо монаха Романа, партријарху Порфирију и председнику Вучићу
Свети Оци кажу: „Приближавајући се онима који пате, приближавамо се Господу, јер је Он увек поред своје страдалне дечице. Наш ближњи је онај који пати. Провера наше духовности је човек. Зашто Порфирије не примисте делегацију страдалника са Косова и Метохије? Да ли због тога што се налазите у молитвеном тиховању, или да се не замерите Вучићу. Неће Господ услишити молитву без дела истине, правде и љубави. Где је ваша љубав кад затвористе врата нашој напаћеној браћи са Косова и Метохије, или вам је ближи Загреб. Помислите на њихову децу, да ли спавају ноћу, плашећи се злочиначке руке, док ви мирно спавате у вили на Дедињу.
Коме они да се обрате, Владики Теодосију, који издаде свог духовног оца мученика Владику Артемија, па неће и њих. Тешко је изаћи из самообмане. На вратима стоји стражар: сујета, гордост и лукавство. Тешко оном кога трпимо, а он то не разуме. Савест је нежно и фино осећање духа. Да ли је ви и владика Ћулибрк имате? Стид је света боја на лицу човека. Нисам је код вас и њега приметио. Порфирије, Иринеју, Игњатије, Давиде и остала братијо (част изузецима, а има их) ушли сте дубоко у сергијанство и постадосте салонски монаси. Да ли вас је заплашио досијеима или купио донацијама?
Генератор суноврата СПЦ у екуменизам Иринеј Буловић беше Павле, па поново постаде Павле. Мађионичар жонглирања академским богословљем, да би одвратио пажњу од суштине, од издаје Косова и Метохије. Свештеник војвода Ђујић изиђе из олтара и спаси многе Србе од злочиначке усташке руке и то је молитва коју Господ прима. Нема већег искушења него наићи на ласкавца и полтрона. Човек са овим особинама Драгослав Бокан чије су речи само димни пламен људских страсти доведених до става екстазе, прети црквеним судом часним монасима и свештеницима који се противе издаји. Не боје се они вашег суда који је под патронатом унијата, екумениста и масона, већ се боје страшног суда Божијег. Онај ко се плаши Господа, не боји се синова овог света.
Плашљива вера, никаква вера. Поједини доктори теологије постадоше доктори ћутања, правдајући се молитвеним тиховањем. Много је издаје. Између осталог, издадоше и АВУ Јустина Поповића и заменише га јеретиком Зизјуласом. Суштина његовог јеретинског учења није покајање, него гордост. Глас цркве је исповедање истине, без обзира на цену. Ту места дипломатији нема. Камење је у Србији проговорило, али ви немате уши да чујете. Један од аспекта атеизма је и ћутање, када је вера у опасности. Носилац ордена Св. Саве који се заклео над Мирослављевим Јеванђељем, и одобрава абортус није са Христом. Не осуђујем њега који је пао, него демона који га је оборио.
Рече Његош:“Покољења дјела суде, што је чиједају свјема.“ Да ли ћете Вучићу сутра одговорити унучићима и ја ништа нисам потписао. Налазите се пред провалијом коначне издаје. Клоните се лажних пријатеља и саветника: Борела, Ескобара, Хила, Блера, Ердогана, Раме љигавог Макрона, јер на лицу носе маску, а у рукаву нож. Вера у људима тог профила доводи до избезумљеног фанатизма. Што сте даље од њих, ближе сте Христу. Пријатељство је хармонија божанског и људског. Наш пријатељ је наше друго ја. Наше друго ја је Русија. О томе сведоче гробови мученика Руса, који су кроз векове гинули за слободу Србије. О квази пријатељству са западом сведоче гробови деце из Нато агресије, и гробови умрлих од канцера као последица бомбардовања.
Кроз историју ти демонизовани пријатељи су нам увек бомбама честитали Божић и Ускрс. Све наше страсти су само стање опијености које нас уводи у свет илузија. Нико није изузет од тог духовног отрова. Опијени сте Вучићу гордошћу и величином, који су вам лукаво усадили „пријатељи са запада“. Када у позоришту падне завеса и истроше вас, без имало сентименталности ће вам наметнути судбину Милошевића. Време нам је дато као припрема за вечност. Све зависи од усмерености наше воље да ли ће нам бити пријатељ или непријатељ. Вучићу ви сте изабрали ово друго, изабрали сте долар. Али, запамтите не може долар победити крст.
Не чува се власт хапшењем баба, инвалида, новинара и монаха Антонија, већ хапшењем оних у вашем окружењу који су се незаконито за кратко време баснословно обогатили, а који ће вам први окренути леђа. Полиција се не бави њима, него обезбеђивањем извршиоца који избацују сиротињу са болесном децом из кућа и станова за ситне дугове. Кажу „Покварите омладину и победили сте један народ“. Ништа добро са запада не дође Србији. Толико је разорених породица од дроге, такорећи масовна појава, ви тај проблем стављате „под тепих“. Ко ће возити по тим вашим путевима, кад млади масовно напуштају Србију. Можда само тајкуни. Нажалост полиција више није народна.
А војска да ли је и она народна? Тешко нама Србима када је на челу генералштаба, ген. Мојсиловић, који нареди пилотима да из авиона избаце иконе св. Николе. Оде на саветовање у Америку са Нато генералима, а који ће му наметнути заједничко чување граница квази шиптарске државе. Нашим генералима није узор мученик ген. Дража Михајловић већ Нато генерали. Јадна је моја Србија кад јој науку и уметност води САНУ, огрезли у издају Косова и Метохије, богатству и привилегијама (част изузецима) и са њима остала братија, Бајденови послушници: Драшковић, Ђилас, Карић и слични. Драшковићу не могу да вас назовем господином, јер је господин човек који има Господа у себи.
Драшковићу, нема горег џелата од сопствене савести. Да ли вам у савест долази мали анђео Милица Ракић, јер као министар не дозволисте њеном очајном оцу да поднесе тужбу против Нато злочинаца. Кад сам то чуо отишао сам да се поклоним псу и магарцу. Сељак и сиротиња, али богати врлинама увек су сачували уз Божију помоћ Косово и Метохију, а и сада ће га сачувати. Већина моје браће Срба по градовима који су нажалост постали гробље духовности за трпезом је Христу, дала задње место као каквом просјаку. На челу су политичари и „Пинк“. Читају се поједине демонске новине, а на Свето Писмо пада прашина.
Распети Христ је одбачен, а заменили су га оним који или је обећао спасење без Крста. Нисам Артемијев монах, али вас Вучићу упућујем на Артемијеве владике, честите синове Србије: Ксенофонта, Наума, Максима, и Николаја. Покајте се и код једног од њих исповедите даће вам савет шта да радите, јер кроз њихову савест говори Дух Свети. Добићете благослов и бићете на правом путу.
Све ово што написах неки ће окарактерисати као осуђивање да би перфидно оправдали своју нечисту савест и кукавичлук. Написах ово из љубави према истини, јер само се истином стаје ђаволу за врат и руководећи се речима Св. Макарија Великог и ако ћутиш кад брат греши, помоћићеш му да изгуби душу.
Слава Богу за све, за скорби за радост. Слава милости Божијој Молитвама Пресвете Богомајке и свих Светих, догодине у Призрену.
Монах Роман
Скит Св. Анастасије Српске, Матејевац Ниш.
