Дража и голгота: Када је република замјенила монархију црни дани за Србе!
Још један историчар млађе генерације, Војислав Павловић, објавио је књигу о Другом светском рату на нашем тлу. Књига “Од монархије до републике” заправо је Павловићева докторска дисертација на Филозофском факултету у Београду, а издавачи су београдски “Клио” и бањалучки “Глас српски”.
Павловић је далеко солиднији од свих млађих историчара који су се до сада окушали на ову тему, или, барем, од оних чија су нам дела позната. Разлог Павловићеве супериорности лежи у чињеници да је за ментора имао др Драгољуба Живојиновића, те да зато није био оптерећен комунистичким прилазом овој теми. Такође, он анализира домаћа збивања на основу утицаја страних фактора, па ни комунистичка литература и пречишћени архиви нису учинили своје. Тако је резултат Павловићевих напора бољи него код претходника, што ћемо видети на анализи главног питања на ову тему.
Дакле, основно питање које занима читаоце гласи: зашто су комунисти победили, односно, зашто су четници изгубили?
Поједностављено, одговор се своди на дилему: да ли је пресудио спољни или унутрашњи фактор? Остали млади историчари тврде да је пресудило ово друго, тј. да су партизани победили зато што су били боља војска од четника.
Звучи апсурдно, али Павловић на неколико места каже да је пресудио спољни фактор, а на неколико места да су комунисти, ипак, били бољи. Мерено снагом изнетих аргумената, као и њиховим обимом, на крају ипак претеже спољни фактор. Контрадикторност је, свакако, последица ауторовог неискуства. Јер, није лако “проћи” кроз хиљаде података. Управо је систематизација, тј. одвајање битног од небитног, прва степеница о коју се саплићу млади писци. На пример, Константин Фотић, југословенски амбасадор у Вашингтону, упорно је тражио помоћ за Дражину герилу, и увек је одбијан по свим битним ставкама. После сваког одбијања, покушавао је свој захтев да представи на неки нови начин, или, просто, да исти захтев “прогура” новом пригодом. Павловић, уместо да све то сажме у један пасус, уз похвалу агилног амбасадора, Фотићеве захтеве опсежно цитира, тако да непажљивијем читаоцу лако може “побећи” ток приче. А ово, наравно, није једини пример.
“СПОЉНИ ФАКТОР”
Погледајмо контрадикторна места.
У прилог спољног фактора, Павловић најпре пише на странама 68-69. “Амерички председник је желео да на сваки начин осигура даље учешће СССР-а у рату. Предуслов за активну послератну спољну политику је био да се амерички губици у људству сведу на минимум, што је било могуће једино уз совјетско учешће у рату. Велики губици би проузроковали изолационистичку политику САД-а у послератном периоду”, пише Павловић. Американци су рано уочили да ће, због њихове овакве политике, Стаљин наметнути комунизам земљама Источне Европе. Бивши амерички амбасадор у Москви, Вилијам Булит, јануара 1943. је чак предлагао да “америчке трупе својим доласком у Источну Европу спрече њену бољшевизацију”, али је његов предлог одбијен. Вашингтонску администрацију једино је занимало како да на “прихватљив начин” свом јавном мњењу представи планирану бољшевизацију Источне Европе.
Ово је основни став Вашингтона у Другом светском рату и он се провлачи кроз целу Павловићеву књигу. Тако, на странама 140-141 Павловић пише како је балкански план генерала Вилијема Донована, шефа америчке обавештајне службе ОСС, био је “у потпуном складу са основном идејом америчке ратне стратегије, победом над нацистима уз одлучујућу помоћ Совјета. Савез са Совјетским Савезом је био основ свих америчких ратних планова, а судбина земаља Источне Европе је била далеко мање значајна”. Тако је “судбина демократије у овом региону била жртвована”.
Поред многих других, издвајамо још изричиту Павловићеву оцену са 252. стране: “Михаиловић и ЈВуО су, не својом кривицом, већ због одлуке о препуштању Југославије Совјетима, изгубили грађански рат”.
“УНУТРАШЊИ ФАКТОР”
У прилог “унутрашњег фактора” Павловић најпре пише на странама 114-115. За кључни период британско-америчке политике према Југославији, мај 1943. године, када су Западни савезници дефинитивно прешли на страну комуниста, Павловић даје следеће објашњење.
Иницијатива је наводно дошла од британске команде на Средњем истоку, после дешифровања ухваћених немачких радио порука. Немци су са Балкана јављали Берлину да се против њих боре партизани и “хрватски герилци”, док су четници неактивни и сарађују са Италијанима. Зато команда Средњег истока наређује генералу Михаиловићу да све своје снаге повуче источно од Ибра а да остатак земље преда комунистима. Британско министарство иностраних послова, сматрајући да војни органи не могу одређивати политику земље, потом повлачи ову наредбу. Међутим, министарство спољних послова је на крају морало да “прихвати аргументе Империјалног генералштаба да је војни интерес налагао слање помоћи партизанима”, као и “хрватским герлицима”, јер су “они несумњиво дали далеко већи допринос борби против сила Осовине у Југославији”, пише Павловић.
Оставићемо по страни апсолутну контрадикцију ових теза са малочас изнесеним оценама о пресудној улози спољног фактора. Обратићемо пажњу само на слаба места понуђене приче.
Прво, требало би погледати те ухваћене немачке радио депеше које говоре да су се “партизани и хрватски герилци” далеко више борили против Осовине. Павловић не цитира ни једну од тих депеша, што је и логично, јер оне не постоје. Притом, нарочито је забавно тврдити како су се Немци дописивали о борби “хрватских герилаца” против њихових трупа!
О чему је реч?
Павловић овде некритички усваја тезе англосаксонских историчара, који су апологетски бранили политике својих земаља. Ови историчари су се користили измишљотинама западних пропагандних центара из Другог светског рата, који су настојали да по сваку цену оправдају неморалне политике Лондона и Вашингтона. Међу те измишљотине спадају и поменуте немачке радио депеше. Прича о овим депешама је потпуно другачија. Најпре су Немци ухватили и дешифровали депеше између појединих четничких команданата. Тако су видели да чак и легализовани четници у италијанској окупационој зони раде о глави силама Осовине. Немачка обавештајна служба је о овоме обавестила Хитлера, а он је, управо у мају 1943. године, тражио од Мусолинија да Италијани прекину сарадњу са легализованим четницима…
Али, нема потребе ићи заобилазним путем и позивати се на немачка документа, када су позната англосаксонска документа која све говоре. Подсетићемо само на један од тих докумената, а наиме, на извештај британског амбасадора при југословенској избегличкој влади, Стивенсона, британском министарству иностраних послова, од 3. децембра 1943. године (“Зборник докумената и података о НОР-у народа Југославије”, том 14, књига 3, страна 896-897; издање Војноисторијског института, Београд, 1983). У претходном периоду, британске мисије код четника добиле су задатак да по сваку цену пронађу доказе о сарадњи њихових домаћина и Немаца. Како тих доказа није било, Стивенсон је, најзад, влади у Лондону изнео следећи предлог:
“Пошто многи докази о сарадњи Михаиловића са непријатељем не могу да се објаве (тј. не могу да се нађу – прим. М. С), Комитет се сложио са стратегијом да би се односи са Михаиловићем могли заоштрити тако што би се од њега тражило да одређеног датума изведе специфичну операцију која је у домену његових снага. Захтевана операција би требало да буде таква да се са сигурношћу може очекивати да Михаиловић неће успети да је изведе“.
СКРИВАЊЕ ЧЕРЧИЛОВЕ УЛОГЕ
Ова Павловићева теза има и других слабих места. Тако, он не наводи датум британског наређења Михаиловићу да се повуче с оне стране Ибра. Већ ова околност говори да нешто није у реду, јер је реч о кључном дану Другог светског рата на нашем тлу (28. мај 1943).
Како се Павловићу десио овако крупан пропуст? Једноставно тако што се он, на овом месту, ослонио само на англосаксонске писце, а они не помињу 28 мај.
Следи, наравно, питање: зашто би историчари из Лондона и Вашингтона заобилазили тај датум?
Зато што би њихова теза, ако би је пратила прецизна хронологија, изгледала неуверљиво иоле упућеном познаваоцу прилика. Реч је о тези да је наређење генерау Михаиловићу о повлачењу преко Ибра послала британска команда Средњег истока. Наводно, војници су знали ко се бори (партизани и Хрвати!), па су тражили да се њему упути помоћ, а не четницима. Војнике нису занимале политичке игре, они су поштовали само борце. Политичари су се опирали овоме, свакако из моралних обзира према легалној влади и краљу једне савезничке земље, али, ето, на крају су попустили…
Укратко, 28. маја 1943. године у британској команди средњег истока боравио је Винстон Черчил. Лично он је диктирао наређење о повлачењу преко Ибра. А како је Черчилов боравак у Каиру крајем маја 1943. релативно позната ствар, поменутим апологетама није остало ништа до “заборава” 28. маја.
Наиме, Черчил је долетео у Египат из Вашингтона, по окончању конференције са Рузвелтом. На конференцији је одлучено да, уместо отварања тзв. другог фронта на северу Француске, Британци и Американци и даље остану релативно пасивни, навлачећи Совјете да гину уместо њих. Сматрало се да Совјети неће лако прихватити понуђену улогу, па су им, зато, у компензацију, понуђене нове територије. Овога пута, понуђена им је и Краљевина Југославија.
КО ЈЕ РАЗОРУЖАО ИТАЛИЈАНЕ?
Навешћемо још једно место где Павловић говори о пресудном значају унутрашњег фактора, са стране 176. Одлуке Техеранске конференције, тврди Павловић, “сведоче о несумњивом успеху НОВ-а (комуниста – прим. М.С) да се избори за позицију у којој би био сматран незаобилазним савезником…”
Ево шта још пише на страни 176: “Овај положај партизани су извојевали захваљујући бољој организацији и централизованој структури КПЈ, која је осигурала унутрашњу дисциплину и кохезију покрета. Најбољи пример за различити приступ два покрета отпора је капитулација Италије…”
Ово су, наравно, типичне тезе комунистичке пропаганде, иза којих следи прича о томе како су септембра 1943. партизани успели да разоружају италијанске дивизије, док то четницима није пошло за руком. Причи – како оној старој тако и овој Павловићевој – фали кључни део: у споразум о капитулацији Италије Черчил је унео ставку да се италијанске трупе на територији Краљевине Југославије морају предати искључиво комунистима. Тако је дошло до великог војног неуспеха, јер Италијани нису желели у партизане. Они су тражили – што је и био крајњи циљ тзв. италијанско-четничке сарадње – да свих својих 35 дивизија на Балкану ставе под команду генерала Драже Михаиловића, ради борбе против Хитлера. Како то Черчил није дозволио, дошло је до саботаже споразума о капитулацији. Италијанси војници су, у великом броју, побегли својим кућама, тако да су под петокраку стале само њихове незнатне снаге. Черчилу и Рузвелту губитак силних дивизија, разуме се, није био важан.
Најзад, има једно место које Павловић директно преузима од комуниста, тј. од њиховог историчара Бранка Петрановића. На страни 228. Павловић пише како су “све до почетка септембра немачке трупе успешно браниле све прилазе Србији”. У намери да освоје Србију, партизани су, тако, “били приморани да се прво пробију кроз немачку линију одбране”, иза које су се скривали четници. После наношења пораза Немцима, партизанима је било лако да савладају и четнике, од којих су били “далеко искуснији”. На овом месту Павловић не пише зашто су партизани били “далеко искуснији” од четника, али јасна је алузија на њихову “борбеност” и четничку “пасивност”.
У стварности, ствари стоје другачије. Србију су бранили Срби, а Немци су гледали своја посла. О бици за Србију, комунисти нису водили ниједну велику битку против Немаца. Свих девет великих битака у Србији 1944. године, пре доласка Црвене армије, вођено је између комуниста и четника. То су битке на Лиму, Златибору, Ибру, Маљену, у Топлици, на Буковику, Копаонику, Јеловој Гори и Западној Морави. Партизанима је борба против четника била основни циљ. Разликовати немачке и четничке положаје било је веома једноставно: Немци су држали градове и комуникације, а четници планине и мања места.
Примера ради, партизани 14. септембра 1944. заобилазе Ужице и Пожегу, јер се ту налазила 7. СС дивизија “Принц Еуген”. Три дана потом, исте комунистичке јединице заузимају Горњи Милановац и Рудник, које су држали четници и недићевци. Тако су комунисти заобилазили окупатора, да би Србију ослобађали од Срба.
Уосталом, да је ситуација на терену била потпуно супротна Павловићевој верзији, ту и тамо нехотице признају и сами комунистички историчари. На пример, на 341. страни књиге “Србија у рату и револуцији 1941-1945”, групе аутора, пише:
“Ослобођењем Мионице 11. септембра и одбацивањем четничких снага с Маљена и Равне Горе, на леву обалу Колубаре, јединице 1. пролетерског корпуса су дошле у непосредан контакт са немачким снагама. Између њих и окупаторских снага више није било четника”.
Ово потврђује и “преглед непријатељских губитака” које наводе комунистички извори. Августа 1944. од комунистичког оружја погинуо је 821 војник. Скоро сви ови војници били су четници. Само на Копаонику, 8. и 9. августа, према комунистичким изворима, погинула су 522 четника.
БРАЋА КНЕЖЕВИЋИ
Побројаних грешака у књизи Војислава Павловића не би било, да он није прескочио основну књигу из ове области. Реч је о студији браће Радоја и Живана Кнежевића “Слобода или смрт”. Ова студија, објављена 1981. године у Сијетлу, САД, бави се дословце истим питањима као и Павловићев рад. На 1.100 страница већег формата, што је приближно три-четири пута већи обим у односу на Павловићеву књигу. Кнежевићи су дали документован приказ догађаја у светсим центрима моћи 1941-1945, а у вези са српским питањем. Не треба сумњати да Павловић и његов ментор нису озбиљно схватили потребу проучавања свих битних радова на задату тему. Списку од неколико стотина проучених књига, Павловићу свакако не би било тешко да дода још једну. Пре ће бити да је реч о неприступачности литературе из српске емиграције, што аутор може исправити у неком свом будућем раду.
Аутор: Милослав Самарџић
Извор: Српска24 – Погледи
