Драгољуб Збиљић: „Заштитник грађана“ мисли да уџбеник и наука морају да се подреде политици и политикантству као у време бивше Југославије
ДРАГОЉУБ ЗБИЉИЋ: УТУК НА МИЛОВ УТУК
Поводом (свакако исправног) приговора проф др Мила Ломпара на мешање заштитника права грађана Зорана Пашалића у питање из чисте лингвистике
Ништа нам није спорно од онога што је проф. др Мило Ломпар на овом сајту упутио на рачун заштитника грађана Србије Зорана Пашалића који је недавно тражио да се исправи део у уџбенику за српски језик. Реч је о чистом лингвистичком питању које је „заштитник права грађана“, који је правник, тражио да се језичка наука подреди политикантским играма. Такав „заштитник грађана“ мисли да уџбеник и наука морају да се подреде политици и политикантству као у време бивше Југославије.
Али, уз то, мислимо да је важно да укажемо и на то да се ни научници (у овом случају лингвисти и филолози) не држе увек чисте науке, него шурују с политичарима и политикантима, и то некада из нужде, тачније принуде, а понекада, богами, из воље или погрешног знања и наука.
НИСУ НИ СРПСКИ ЛИНГВИСТИ И ФИЛОЛОЗИ БЕЗГРЕШНИЦИ
Нису ни српски лингвисти и филолози (ту припада и моја маленкост као неки стручни „шрафић“, па бих морао поштено да признам и наше грехе) ни стручни ни политикантски безгрешници. Када је с хрватске стране разбијен политикантски назив „српскохрватски, хрватскосрпски језик“, српска лингвистичко-филолошка бранша је 1990. преко Друштва за српскохрватски језик и књижевност стала на становиште да треба у Србији и међу Србима да остане назив „српскохрватски језик“ и да је то „израз српске научне лингвистичке и филолошке мисли“. Срећом, њих су, убрзо после тога, ипак морали да исправе српски политичари и да врате прави назив језика Срба у — српски језик. У складу с тим својим гледиштем српски лингвисти и филолози изјаснили су се за наставак „равноправности писама“ иако је и сваки полуслепац у науци могао да види да су комунисти увели Србима такву уникатну „равноправност писама“ која се међу Србима искористила да се лакше гура полатиничавање Срба и разбијање њиховог ћириличког идентитета како би се у Србији и међу Србима довршило замењивање ћирилице и без ранијег насиља према српској ћирилици и њеног замењивања законским забранама ћирилице. Српски лингвисти и филолози (из кобајаги добре намере) измислили су непостојећу „(опште)српску латиницу“ и присвојили у свету познато хрватско национално латиничко писмо – познату гајицу коју су преименовали (овако како је малопре наведосмо). А чак је један познати филолог (П. М.), дакле директни колега и близак по високој титули проф. Ломпару, измислио тешку (намерну) лаж да је ту хрватску латиницу (гајицу), преименовану од њега у „(опште)српску латиницу“ саставио нико други до (са све својим брковима) сам Вук Стефановић Караџић иако је, ваљда, и П. М. знао да је Вук за живота записао да је то писмо саставио Људевит Гај, а Вук му само предлагао како да то, објективно с манама, латиничко писмо буде побољшано, али су то одбили Гај и Хрвати и нису послушали у вези с тим Вука. Чак су и неки познати(ји) лингвисти ту лаж филолога П. М. прихватили и ширили је и даље, тако да је тај фалсификат српског филолога утицао врло негативно на наставак одбране српског писма у наше време.
И у случају доношења последњег идиотског Закона о употреби српског језика и ћирилице 15. септембра 2021. у Скупштини Србије и Републике Српске српски лингвисти и филолози понашали су се веома шаролико. Већина (па чак и Одбор за стандардизацију српског језика) речени идиотски закон хвалили су и исказали уверење да ће он помоћи враћању српске ћирилице у пуни живот, а данас са закашњењем неки до њих признају да збиља показује већ да од тог закона и његовог спровођења у животу српског писма нема ништа. Нема никаквог наговештаја да ће тај и такав закон успети да врати ћирилицу Србима. Једини је од познатијих лингвиста проф. др Драгољуб Петровић одмах проценио и написао да је тај закон, у ствари, може да служи само за“спрдњу са српским језиком и ћирилицом“, а ми у удружењима „Ћирилица“, „Српска азбука“ и СКЦ „Ћирилица“ писали смо пред усвајање да је такав закон нека врста предизборне обмане Срба кад је реч о њиховом писму. Већина лингвиста и филолога то није видела. Они нису видели да ни такав ни сличан закон не постоје нигде на свету. Лингвисти и филолози нису видели оно што смо ми у поменутим удружењима јасно видели и о томе писали одмах. Такв закон је био само обмана и то се види по томе што закон предвиђа да немају сви субјекти иста права и обавезе у коришћењу ћирилице у језику Срба, него једни су обавезни да пишу ћирилицом, а други нису. Па чак има и члан у том закону да могу једни (приватници који имају своје фирме) право да користе неко друго писмо у писању српског језика осим ћириличког, а могу, ако се ипак одлуче за писање своје фирме ћириличким писмом зарадити, тј. могу бити новчано награђени кроз смањење пореза, што је светски нонсенс у глупостима. Такве законске одредбе и таквог закона о неком језику и писму нема нигде у свету и нигде нема могућности да неко буде новчано плаћен због тога што ће свој језик писати својим, а не неким туђим писмом. Доносиоци тог таквог закона учинили су оно што није учињено ни у једној скупштини и држави на свету — донели су тај закон на тај начин што директно противуречи највишем правном акту државе — Уставу Србије у ставу првом Члана 10. који је референдумски изричито нормално одредио оно што је једино нормално у свету на овај начин: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“ Дакле, народ се 2006. године сасвим нормално определио и за службени језик и за службено писмо, а политичари су онда то изиграли доносећи закон који је противан томе.
БИЛО БИ ДОБРО ДА НАУЧНИЦИ ИСПРАВЉАЈУ И СЕБЕ
Правнику Пашалићу није пало на памет да поучи посланике да се не може доносити противуставан закон, а пристаје да се меша у лингвистику и хоће да он одреди који језици постоје као лингвистичке (научне) појаве.
А проф. др Мило Ломпар сада се исправно у свом реаговању залаже да не може правник Пашалић да одређује одговоре на лингвистичка питања, али се нигде и никад још није заложио да лингвисти и филолози не крше Устав Србије и општу светску праксу у решавању питања писма у језику, као што су то учиниле његове колеге научници (лингвисти) у Правопису српскога језика, који је питање писма решио као у српскохрватском језику и данас у српском језику.
Дакле, било би много боље и корисније да проф. др Мило Ломпар најпре расправља о промашајима стручњака у његовој бранши, па да онда исправља и „заштитника грађана“.
Очигледно је проф. др Мило Ломпар у овом свом утуку на Пашалића у једноме у праву када је рекао да нам је боље да нам директно из Брисела наређују шта морамо лоше да (у)радимо, а не да нам то лоше наређује овде наш човек у називу „заштитник грађана“ у не знам којим и чијим правима; у правима грађана Срба очигледно не.
Аутор: Драгољуб Збиљић
