Драгољуб Петровић: Српски поглед на бугарско-македонске односе
Словеначки председник Борут Пахор стигао је у Софију, са задатком „да убеди Бугарску да својим ставовима не кочи [македонске] евроинтегративне процесе“, али је пропустио прилику да, узгред, сврати и у Београд. И да тамо чује покоју занимљивост о питањима о којима ће са својим бугарским домаћинима разговарати. Нека су од тих питања овде сасвим овлаш назначена.
Македонија никако да се опре на ноге: најпре ју је Грчка натерала да промени име, а после је дочекала Бугарска са захтевом да промени и језик, и културу, и историју — и све што уз то иде. И ваља рећи: Грчка је „то право стекла“ после Првог балканског рата кад је анектирала Егејску Македонију и то у тренутку кад су 85 процената њених житеља били — Срби. Те су Србе, у међусобним обрачунима, успешно проређивали и Грци и Бугари, при чему би се могло показати да су у томе они први били много темељитији (ваљало би истражити како се Егејска Македонија „испразнила и била припремљена“ за пријем 650.000 грчких прогнаника из Турске после Првог св. рата), али Грцима треба признати да је „њихова Македонија“ допирала до Демир Капије и за „оно даље“ они нису били заинтересовани. За то су, међутим, најживље били заинтересовани — Бугари. Али и они са „танким покрићем“: они су се на Балкану нашли на крају седмог века, а и то само између Искра и Понта. И тада чули — прву српску реч. (Они су, истина, при крају прве половине XIX века лансирали и термин „старобугарски“ као ознаку онога језика који су солунски просветитељи Ћирило и Методије поставили у темеље словенске писмености, али тај језик ни по којој основи није могао бити бугарски из простог разлога што Бугари до Солуна никад нису стизали и тамо их нема ни у време балканских ратова — као што су се од Берлинског конгреса „стабилизовали“ и по данашњој „западној“ Бугарској).
Све поменуте појединости указују на чињеницу да се на бугарске претензије према („Северној“) Македонији може гледати једино као на фантазме, посебно када се ради о схватању да су „македонски идентитет и језик… потврђени на темељима НОБ“ и да су „авнојевски принципи с Титом на челу фалсификат“. Бугари, наиме, истрајавају на тврдњи да је „Македонија“ настала на Илиндан 1944. у Прохору Пчињском, али се не досећају да је „македонско име“ (како смо горе рекли) допирало само до Демир Капије док је све друго била средњовековна немањићка Србија, а њено се средиште налазило „с леве стране Вардара спрам Тиквеша“ (и тамо „император византијски Андроник“, рецимо, долазио „на дружење“ с царем Душаном); „Вардарска Македонија“ јесте комунистичка измишљотина (и за њу су једнако заслужни и Броз, и Колишевски, и Димитров), али то не може променити чињеницу да су „Све-Три-Македоније“, макар у последњих тринаест векова, биле српске и да су њихове даље границе према североистоку омеђиле српске просторе макар до утока Искра у Дунав. О томе сведоче сви историјски записи из последњих 10-15 деценија и то су злочинима врло успешно „поправљали“ и Грци и Бугари, при чему су то Грци (истина — већ у завршној фази) чинили и по „провереним демократским обрасцима“ натерујући омладину да се, пред војним и полицијским кордонима, „свечано заклиње да неће говорити словенским језиком“, а Бугарска се усредсредила на то да затре српски идентитет (пре свега славу и комплекс других српских етничких обележја). Уз све оно што је учинила и Бугарска, „нова Македонија“ успела је, са своје стране, да узгред „присвоји и античку историју“ па, између осталог, и да „потпише тапију“ на Александра Македонског. Ако се таква „македонска позиција“ може оценити као апсурдна (јер се у њој „превиђа“ раније неспорно утврђен српски идентитет), онда се на бугарске претензије према Македонији може гледати као на озбиљну несигурност у праћењу простих логичких процедура: није јасно како ће се бугарски наћи у основи македонскога језика ако постоји тврдо сведочанство да су, како рекосмо, прву српску реч Бугари чули у VII веку и ако се за последњих 2.500 година није нашла потврда да Македонци нису Срби — као што јесте да су они то били још до пре неколико деценија. (Тако се показује да Бугари хоће да су њихови унуци старији од својих дедова, а „Македонци“ верују да су све „идентитетске проблеме“ решили у тренутку кад су спалили — матичне књиге.)
„Највећа парламентарна опозициона партија ВМРО-ДПМНЕ тврди да ће успети у парламенту да добије подршку владајуће странке Социјалдемократског савеза Македоније како би се изгласала резолуција од општег државног интереса којом ће се поставити црвене линије одбране идентитета и језика — који ниједна влада неће смети да прекорачи“.
Та би партија, међутим, могла да донесе и резолуцију о томе да „Северна Македонија“ није настала на просторима српске средњовековне немањићке државе. И да то није тековина комунистичког геноцида над Србима.
Од бугарских претензија „(Северна) Македонија“ могла би се бранити истином, а од својих српских корена само оним чиме се честити људи никад нису поносили. Прилика је да „Македонци“ схвате да Бугарској не дугују ништа, а Србији дугују — све.
И да то схвате и Срби и њихова власт. И да више не причају о томе да су два процента Срба из Македоније „спона са Београдом“ или да на „присност македонског и српског народа“ треба гледати као на „богатство“. Посебно због тога што није тајна да су „многи народи и »народни појединци« богатство“ стицали и злочинима.
Многи такви над Србима су се често, и успешно, потврђивали. Међу њима и Грци и Бугари.
Аутор: Драгољуб Петровић, професор у пензији
