Драгољуб Петровић: Слом људске памети или злочин против човечности
„То стално лагање и нема за циљ да народ поверује у лажи, већ је циљ да ни у шта не верује. Таквом народу није одузет капацитет за акцију, већ капацитет да мисли и суди. Са таквим народом можете да радите шта хоћете.“ Хана Арент
Нећу да верујем да ово може бити отровније од графена и Рио Тинта.
Пре много година један млади јеврејски брбљивац сурово отворено разјаснио је механизме по којима Јевреји уређују судбину света и за то му је брзо „узета реч“ (метком, на аеродрому у Истамбулу: хришћани јесу будале, али им се не мора баш све „тако лепо објашњавати“).
На ту појединост ових дана подсетио ме је један „специјалац“ из Светске здравствене организације причом о томе да се у вакцинама којима се „боцка планета“ налази некакав „oксид графена“ и да они који га приме могу рачунати на три до десет година живота. Тај специјалац представља се као Dr. Mylo Canderian (рођен 1938. на Крфу као Milos Iskanderianos). Уз своју причу приложио је и фотографију (насмејан, лептир-машна), вели да је присталица идеја Клауса Шваба да треба уклонити 95 процената некорисних људских примерака с планете, а онај остатак генетски препарирати и свести на ниво бесловесних бића. И објашњава да је као средство за остваривање тих пројеката послужила „пандемија ковида 19“ коју су прогласили педофили из Светске здравствене организације (СЗО) и натерали власти 193 земље-чланице Уједињених нација да своје народе пелцују неиспитаним, тј. „експерименталним“, тј. отров[а]ним вакцинама, а неколико оних председника и/ли премијера који нису „схватили“ шта је ковид они су, једноставно, пострељали (вакцина мора донети доларе, а они које су побили сами су криви што нису разумели оно што други јесу: ко „одређује мере“ нове светске глобалистичке памети). Тај „Dr. Mylos“ (упозоравају неки који се у то боље разумеју) може бити и измишљена личност, али је занимљиво да његове речи, много уверљивије, оверава и Лик Монтање, светски угледан вирусолог (овенчан, између осталога, и Нобеловом наградом): они који су вакцинисани могу рачунати на „драстично скраћен животни век“, а на вакцинацију у тако масивним размерама треба гледати једино као на средство за „депопулацију планете“ (други лекар ту ће мисао конкретизовати: као реакција имунолошког система, очекује се згрушавање крви са једино логичним смртним исходима).
Српски вакцинатори, по свему судећи, заузимају у Европи неко „повисоко“ место, њих предводи Кризни штаб, али је неизвесно ко се у њему налази и по којим мерама он формулише своје одлуке. Па се не зна колико се оне разликују од оних које је одредила Цеца: кад буде вакцинисано 83% Срба, она ће приредити Велики концерт (нисам запамтио да ли на Ушћу или већ „тамо негде“, али вероватно и то под условом да се и њој до тада „не згруша крв“), а министар просвете школама послао допис у коме „снажно препоручује да се ученици старији од 12 година вакцинишу… у складу са актуелним Стручно-методолошким упутством за спровођење ванредне препоручене имунизације… Института за јавно здравље Србије »Др Милан Јовановић Батут«“. Mинистар, истина, вели да он не може одредити до које се мере деца могу тровати (о томе „одлучује струка“), али додаје да „без вакцине нема ни школе“. И у свим тим „условностима“ сада се треба сналазити: СЗО-педофили наређују да нико „боцку“ не сме избећи, озбиљни лекари упозоравају да у тој наредби има свега осим памети, наши пед(офил)ијатри слушају једино Кона који вели да ће „у овој фази“ бити довољно ако се потрују деца старија од 12 година и да понешто треба оставити и за следеће фазе (не могу, коначно, ни Гејтси, Рокфелери, Кисинџери, Фајзери и дружина обавити све злочине данас јер ако то ураде, остаје питање шта ће радити сутра кад се од ових данашњих злочина — одморе?).
Све што се са светом догађа[ло] у последњих годину или две показаће се да се може свести на — удружени злочиначки подухват Светског економског форума и СЗО: криминалци из СЕФ дали су миг педофилима из СЗО да вирус који су њихови „заједнички злочинци произвели у заједничким лабораторијама“ прогласе за највеће светско чудовиште и да свет уведу у карантин из кога ће бити изведен — у амбис. Тај „пројекат“ има два лица, економски и медицински, а оба свет остављају без наде: уништене су „мале и средње корпорације“, њихови запослени остали без посла и нашли се на списку оних који ће ускоро почети да умиру од глади (процењује се да таквих засад има преко 265 милиона) док је истовремено група милијардера која стоји иза свих тих „пројеката“, за само неколико месеци, увећала своје богатство за преко 200 милијарди долара. И истовремено је, паралелно са разарањем светске економије, покренуто и разарање светске популације тиме што је, жестоким државним терором, натурена вакцинација отров[а]ним вакцинама од којих, како смо видели, брзо треба очекивати масовно умирање.
Укрштање медицинских и економских разлога о којима говоримо указује на то да је припремљен „један од најстрашнијих злочина у људској историји“, а као главни заслужник за колосалну планетарну несрећу означен је онај „недужни вирус“ произведен у „њиховим лабораторијама“ и проглашен злом какво свет није видео. Брзо се, међутим, показало да су лекари пронашли врло ефикасне лекове за његово сузбијање, али „пропагандна грудва претворила се у лавину“ и затрпала свет: све 193 земље-чланице УН завеле су терор над својим грађанима и присилиле их на незапамћено тровање оксидом графена. И сад се дешава, рецимо — у Аустралији, да су војска и полиција, због смрти једног старца и због повећања броја болесника заражених вакцином, „ухапсиле“ цео милионски град. А у Израелу, у ком је вакцинисано 90% популације старије од 60 година, најављују да ће се вакцинација морати обављати сваких шест месеци. И да ће то чинити све док не убију и последњега свог сународника.
*
Све појединости које овде помињемо могле би се, међутим, разумети и као завршни удар у дуго и систематски припреманом разарању модерне светске цивилизације. Досад се „историја“ обично сводила на „мале“ или „велике“ ратове и тиме зликовцима давала прилику да задовоље своје убилачке нагоне док су „модерне технологије“ отвориле могућности њиховим власницима и контролорима да своје злочиначке таленте преусмере на сатирање и туђег и сопственог „хуманог вишка“, процењеног на 90-95% оних које треба одстранити будући да само „оптерећују и загађују планету“. И у свему томе бесмислу доминантна је једна „замисао“: све оно што је досад радио човек треба пренети на машину, тј. на вештачку памет и припремити све „техничке услове“ за тренутак када ће људски рад и људска памет бити означени као сувишни (и у томе мрежа „5G“ мора имати одлучујућу улогу). Све оно, наиме, што је досад сматрано као обележје Највишег Природног Поретка – „стављено је под контролу“: уништена је породица, разорена омладина, обесмишљени школство и наука, уз ХААРП „зауздане“ атмосферске прилике и претворене у моћно оружје за уништавање и летине и народа који од летине живи (и то се чини било дугим сушама било дугим кишним периодима); на Природни Поредак ударено је с његове најдрагоценије стране: семена су генетски измењена, убијена њихова репродуктивна способност и сад они који хоће да сеју сваки пут морају куповати семе од оних који га једино могу производити; и који те „своје усеве могу штитити“ отровима које им исти ти „произвођачи“ једино могу обезбедити; највеће хришћанске светиње упрљане су, тј. обесвећене, а они примерци људске врсте на које се гледало као на оне које је „Бог обележио“ истурени су у први ред „носилаца нових вредности“ (па је „ЛГБТНЗ-ексцес“, према Бајденовом одређењу, промовисан у „саму срж демократије“).
*
Тако — у свету. А у Србији — као у свакој окупираној земљи.
Србију је преко педесет година разарао комунизам, а у последњих двадесетак то је продужио да чини комунистички отпад. И показало се да је био у праву један од старих комуниста кад је рекао да је Србима „било лако са нама крштеним комунистима“, а тек ће видети шта ће им се догађати кад им стигну они „некрштени“.
И показало се да су се његове речи на најсуровији начин потврдиле: комунистичка некрст опустошила Србију и довела је до просјачког штапа: распродала, за ситнину — странцима, све банке, индустријске капацитете, пољопривредна добра, изворишта воде, потписала да неће развијати пољопривреду и сада стотине хиљада хектара најплодније земље зарастају у парлог (мој пријатељ Сима „Млинар“ вели да би само Војводина могла да храни 50 милиона душа, а ми „кифле купујемо у Шпанији“); Србија се, према увидима специјализованих зналаца, претворила у европско ђубриште тиме што је хиљадама тона „осиромашеног уранијума“ које је НАТО по њој просуо под крилима „Милосрдног анђела“ додала и податак да нема ниједног колектора за пречишћавање отпадних вода и све су наше реке енормно загађене; српска власт продала је Железару у Смедереву Американцима за 21 милион долара (она сутрадан тамо регистрована на 580 милиона), а кад су претопљени сви српски топови и тенкови и челик извезен преко границе, они је „вратили“ за 1 долар; Кинезима је поклоњен Борски рудник и сад нико не зна шта се тамо ради сем да се јаловина одлаже тамо где бране лако могу попуцати; 14 села код Лознице, са преко 4.000км2, одређено је као „простор посебне намене Републике Србије“ и биће дарован Рио Тинту да опустоши Подриње, Мачву и велики део западне Србије (за почетак — макар до Рудника).
И тако даље — до дна беде и безнађа.
На сва та загађења, после толико деценија, Срби су се навикли па с њима живе као с нечим што је сасвим природно и што друкчије бити не може; на то их навикавали Броз и његови ученици, а сад до речи дошли њихови шегрти (Лабуси, Динкићи, Ђелићи, Влаховићи, Ђинђићи, Милосављевићи, Тадићи и мноштво сличних Чанака, Јовановића, Мићуновића, Шешеља, Драшковића, Ђиласа), тј. оних који су једино знали да тргују оним што су им преци вековима остављали као најзначајније националне тековине, али од свега тога много су тежа она духовна и морална загађења која нам натурају неки представници људске врсте за које се не зна ни откуд су дошли, ни шта су „тамо“ радили, ни ко их је пронашао и довео к нама. И тиме, сасвим је извесно, оштетио многе који су их много више заслуживали.
Да бисмо такве потпуније представили, упоредићемо их с једним давнашњим обрасцем понашања — на који сам налетео у неким старим прашњавим књигама: у време док је Србија покушавала да се, после вишевековног ропства, „опре на ноге“ и отвори извесније путеве према будућности, она је на највиша места у власти истурала најбоље представнике своје националне памети и они су се увек понашали у складу са највишим принципима на којима се утемељивао српски етос. И један „такав“ био је професор Лицеја или Велике школе (грешна ми душа — заборавио сам му име, а Срби би га морали помињати) и нашао се на високој позицији у српској власти (да ли је био председник неке владе или у влади министар — и то сам заборавио), али га помињем због нечега што је овде најбитније: кад у свом кабинету није имао „државних обавеза“ и да не би седео докон и „вртео прсте“, он се бавио својим научним пословима. И тада би из своје ташне узимао свој папир, своје перо и своје мастило и радио оно што би радио и у својој кући, за својим радним столом.
На поштовању општег, заједничког добра и његовој неповредивости Срби су засновали свој национални етос и по његовим налозима одређивали односе у свим сферама свога историјског трајања и на тим је основама, рецимо, српске финансије уређивао и њихов ненадмашени министар Лаза Пачу. Ту појединост овде помињем зато што данас министар (и финансија и свега другог) може бити сваки други намерник кога сретнете на улици. Па ће, рецимо, неки такав с позиције министра саобраћаја и инфраструктуре преузети министарство рударства и енергетике и, по налогу Трилатералне комисије и Билдербершког клуба, довести Рио Тинто да, пошто је отровао пола света, отрује и Србију. За такве политичке појаве (или примерке) обично се не зна какве су им стручне квалификације, али оне у нашем случају нису ни битне и много је важније да они могу продати и своје дете једнако лако као и комшијско. И такав ће министар лако сменити и председника државе и изабрати другога који ће бити прављен „по мерама ТК и БК“; и лако ће се посвађати и с министром војним, и с министром полиције, и с министром за бригу о породици и демографији, и с министром здравља. И са сваким с ким се на путу сретне па се човек мора запитати: које силе подупиру и такву моћ и такву памет.
У нашем случају те силе могу бити једино — окупаторске.
А док је било Срба, таква се памет није могла ни гласнути, а камоли о српској судбини одлучивати. На прву назнаку њихових својстава, наиме, породица би покуша[ва]ла да их склони и заштити, али ако би се отели — њима више није било помоћи: они су тада стицали право на титулу застиђа. И није се могло догодити да се „таквима“ поверавају било какви послови којима су се људи бавили нити се за њих могла везати реч човек; та је именица служила као одликовање за часне и честите, а „такви“ су имали право једино на заменицу то или оно, тј. они нису припадали ни мушком ни женском роду нити су имали право на било какве људске ознаке, па ни на „људску адресу“ јер се за њих никад није могло знати хоће ли осванути тамо где су заноћили (а с обзиром на све што их је обележавало, њима људска адреса и није била неопходна). Да ће креатори „нове памети“ у први ред разарача светске цивилизације укључити управо такве представнике „хуманоидне врсте“, најавили су Кенан и Далс још половином прошлог века, а у наше дане, како видесмо, Бајден их означио као „саму срж демократије“.
Није друкчије ни могло бити: политичари који у своја најзначајнија својства уписују мањак морала знају да се могу ослонити једино на оне који „тога“ имају мање од њих, при чему на светском политичком ђубришту такви једино и „успевају“, а наша је несрећа што увек налазе пречице да до нас стигну и да нас „обдаре својом памећу“.
И да Србима једино оставе да бирају хоће ли их убити Конов графен или Михајловићкин и Брнабићкин Рио Тинто, али и то може бити само привид — убице долазе с исте адресе.
Аутор: Драгољуб Петровић, професор у пензији
