Драгољуб Петровић: Министруља и пустош од литијумских милијарди
Једна наша министруља лепо је објаснила да је „јадарит јединствен минерал у свету, а Србија је у јединственој прилици да одлучује да ли ће и на који начин искористити чињеницу да располаже једним од најтраженијих ресурса 21. века. Литијум је не само економска него и генерацијска прилика за убрзани напредак Србије јер отвара другачију перспективу не само за житеље Јадра и околине већ и читаве Србије“. И вели да такве лепоте има у Јадру 158 милијарди тона, да то вреди 56 милијарди долара, али је заборавила да каже да „тога“ у Немачкој у Чешкој има „десет пута више“ па остаје нејасно због чега се Рио Тинто (заједно са свим својим власницима и акционарима) одрекао од толиког тамошњег богатства и лепоте и дошао да пребира по српској јадарској сиротињи? И у вези с тим наша министрача оставила је још неке недоумице: она вели да је с неким тамо 2017. потписан „Меморандум о разумевању“, да га је „потписао претходни министар, као и одобрења за геолошка истраживања која су издавала разна министарства од 2004. године“, али не разјашњава о каквим се геолошким истраживањима ради и коме су таква одобрења издавана, тј. јесу ли то били домаћи геолози или страни лупежи и кад је Рио Тинто „открио карте“ и најавио намеру да опустоши и Јадар — као што је увек опустошио све где се појавио.
Наша министруша „зна“ да сви они који не верују ни њој ни Рио Тинту „преко ове теме траже простор да уђу у политику“, али не схвата да у њеним речима има више празног звука него чињеница којима би се могло веровати. И о томе сведоче неке просте појединости: она је „у прошлом мандату“ била министар саобраћаја (и залагала се „за изградњу мостова и аутопутева“), а сад је постала геолог и специјалиста за рударство и енергетику. Паралелно са тим занатима, она се најавила и као специјалиста за проблеме женске лингвистике и може се поставити питање: колико је она још стекла специјалности на тим својим („трилатералним“) факултетима и где их је све оверавала. Остало је, наиме, записано да је она, динамична, каква је била — и остала, променила више партија, али није успела да се „упише“ у ону коју су „необавештени и затуцани“ Срби увек сматрали важнијом од свих — породичну. (Не знам колико се може веровати неким новинама да је она и то више пута покушавала, али су је сви мужеви шиканирали па је од њих морала да се спасава, а у оним партијама таквих проблема није имала.) Кад тако говорим, имам на уму и српско искуство из оних времена док су Срби још били народ и кад су га предводили најбољи. И кад су сви знали ко су такви и којима су сви могли веровати, а на оне друге гледали као и на свакога за кога се знало да нема ни куће ни адресе и да никад неће осванути тамо где замркне.
За последњих двадесетак година „над Србима су се изређали“ многи „министри“ за које се не зна ни ко су били, ни откуд су дошли, ни шта су „тамо“ радили, али се зна да су, сви, иза себе остављали једино „демократску пустош“. Такви су, рецимо, „неком“ потписали обавезу да неће развијати пољопривреду и Србе довели до тога да им је јевтиније да кифле увозе из Шпаније него да их припремају у својој кухињи. Или сами опљачкали или распродали странцима све индустријске капацитете, а оно што је преостало сад распродају „на кило“ или „на метар“, а што ни „тако не пролази“ — препушта се пропадању и зарастању у коров. Наша министраљка, уз све то, говори о „убрзаном напретку Србије“, али не каже где се та Србија налази ако се зна да је „ова њена“ опустошена и обезљуђена, по многим селима већ нема ко ни раке да копа, а камоли да земљу обрађује, за лекарима и програмерима из Србије одлазе шофери, молери, монтери, електричари, а остају демократе, либерали, лигаши и остали напредњаци, тј. они који не знају ни куд се то иде ни како се тамо стиже. И Срби се нашли у ситуацији у каквој никад нису били: сад ће умирати од најбаналнијих болести јер кад садашњи хирурзи „баце скалпел“, неће имати ко да им оперише ни слепо црево, а камоли доброћудни тумор на мозгу.
У земљи у којој је све опљачкано или распродато странцима актуелној српској власти једино је остало да распродаје — српске гробове.
Кад год су били доведени у такву ситуацију („кад би крвца из земље проврела“) — Срби су дизали устанке.
Овај против Рио Тинта, и памети која нам га је довела, нема ко да подигне.
Нема више Срба.
Аутор: Драгољуб Петровић
