Dragoljub Petrović: Od razorene škole do osakaćene nacije

Povodom nedavnog terora nad učiteljem u Trsteniku

Nedavni teror nad učiteljem u Trsteniku i zločin nad detetom u Subotici samo su nastavak onoga što država čini sa školstvom tokom više poslednjih decenija i čime se renomirane škole dovode do toga da u njima ima više zločina nego u renomiranim seoskim krčmama.

Neuki ministri i njihovi zavodnici za uništavanje školstva ponašaju se u skladu s najboljim pravilima koja su im, koliko je meni poznato, prvi put eksplicitno formulisana polovinom prošlog veka: „Mi ćemo uložiti sve što imamo, sve zlato, svu materijalnu pomoć i resurse na obradu i zaglupljivanje ljudi… Posejaćemo tamo haos i neprimetno ćemo im zameniti prave vrednosti lažnim i naterati ih da veruju u sve lažne vrednosti… Mi ćemo na sve načine podržavati i uzdizati takozvane umetnike koji će početi da usađuju i utuvljuju u ljudsku svest kult seksa, nasilja, sadizma, izdajništva – jednom rečju, svake nemoralnosti. U upravljanju državom izazvaćemo haos i nered… Prostaštvo i bezobzirnost, laž i obmana, alkoholizam, narkomanija, životinjski strah jednih pred drugima i bestidnost, izdajništvo, nacionalizam i neprijateljstvo među narodima sve ćemo to usađivati lukavo i neprimetno… Na taj način ćemo razarati pokolenje za pokolenjem… Bavićemo se ljudima od dečačkih, mladićkih godina, uvek će nam glavna stavka biti mladež, razaraćemo je, činiti nemoralnom, iskvariti. Napravićemo od njih špijune, kosmopolite“.

Jesmo li dobro čuli: ONI su namerni da razore svet. I u tim poslovima prečica će im biti razaranje mladeži.

Pripaziti na ponašanje deteta u ranom uzrastu

I u te obrasce lepo su uklopljene su i srpska država i njena škola. Pa, tako, srpska država ozbiljno brine, recimo, o dečjim pravima i, između ostaloga, obaveštava o svojoj nameri da deci obezbedi i zaštitnika prava. Razmatrajući tu ideju, ja sam rekao da bi od takvih zaštitnika decu trebalo – zaštititi. I obezbediti im neka mnogo važnija prava.

Recimo: pravo na to da se (prirodno) rode ako se (prirodno) začnu. A ako se rode, njihovo je pravo da (prirodno) odrastu i da se nijedno od njih ne nađe u onih 115.000 koja „žive u ekstremnom siromaštvu“ niti u onih „tri odsto koja rade u uslovima opasnim po život“.

I njihovo je pravo da se ne nađu pod zaštitom Labrisa ili Incest trauma centra. Ili onih (kinsijevskih i rokfelerovskih) pedofilskih asocijacija koje traže da se granica dozvoljenog seksualnog odnosa sa decom spusti ispod deset godina. Ili među onima koja na međunarodnoj pijaci koštaju 20.000 dolara (i koja za te pare „umiru“ po porodilištima; i kažu da takvih „umorstava“ po svetu ima godišnje četiri miliona).

Pravo je deteta da ne bude štićeno od roditeljske ljubavi. Pa kad je svojeglavo i do svesti mu ne dopire meka roditeljska reč, neće mu ništa biti ako se ona po dupetu pritvrdi mekim prutićem (znam mnoge babe koje su tražile „prutić da unuče pomiluju po dupencetu“, a znam i očeve koji su za „ne mogu“ decu vodili lekaru, a za „neću“ – uzimali onaj prutić). Decu je lakše prepustiti ulici i drogi nego ih odmalena navići na rad i pripremiti ih za to da se od droge izmaknu. I zato je besmislena tvrdnja da je „radna zloupotreba dece prisutnija u seoskim sredinama“ jer su tamo deca bila „na oku“ i roditelja, i komšija, i kumova i prijatelja i niko se pred njima nije mogao sakriti; u selu se (dok ga je bilo) živelo jedino od rada, a u gradu je moglo i od nekih drugih veština za koje u selu niko nije imao poštovanja.

Pravo je trinaestogodišnje devojčice da kasno noću „ide u život“, ali treba razumeti i njenog staromodnog dedu ako je, kad se pred zoru otud vrati, zapita kako taj njen „život“ tamo izgleda, tj. da li se ona tamo drogira (i tada da li „puši“ ili se „bocka“) ili se samo „seksa“ (i tada da li to čini samo sa „svojim momkom“ ili s onim koji se tamo zatekne). Takva radoznalost mogla je dedu odvesti u zatvor jer je ugrozio „integritet deteta“ time što nije razumeo „naloge novog vremena, tj. novog svetskog poretka“, tj ono što smo na početku citirali kao uputstvo za razaranje dečje psihe (a u to, između ostalog, ulazi i slučajno otkriće jednog učitelja da njegove učenice „ne mogu nositi nevinost“ pa, da bi se oslobodile toga tereta, staju „u red za bušenje“ i to kod proverenih „bušača“ – da posle ne bi gledale kako „mrljave“ oni koji su u tim poslovima još neuki i manje vešti).

I kad o svemu tome govorimo, nametnuće se i neke misli o onome šta se sve može naći u „arsenalu boraca za dečja prava“. Na njihovoj je strani, pre svega, sila da nametnu neka „prava“ koja su direktno uperena protiv ljudskosti deteta, a među njima valja izdvojiti, između ostalih, i „preporuke Komiteta za prava deteta UN“ kojima se „predviđa apsolutna zabrana telesnog kažnjavanja dece“; zakon o tome koji se kod nas priprema, kako ističu njegovi predlagači, predstavljaće „»priručnik za budućnost« koji će garantovati potpuno zaokruženu zaštitu najmlađih“, ali je srpska „narodna pedagogija“, kako je to i napred istaknuto, u tome vazda bila mnogo utemeljenija: pripazi na ponašanje deteta u ranom uzrastu, posle će se ono i samo paziti.

O tome je Sv. Jovan Zlatoust besedio i jednostavno i razložno: „Neki nerazumni roditelji potpuno zanemaruju vaspitavanje dece u njihovom ranom uzrastu. Recimo, dete učini neki rđav postupak, a nerazumni i nemarni roditelj samo odmahne rukom: »Ništa zato, to je još dete, nije svesno šta čini. Kad odraste, sigurno neće tako postupati«. Tako dete odraste poput divlje jabuke u šumi, u pustari, u divljini. A ukoliko ubereš plod sa takve jabuke, nećeš se obradovati – on će biti kiseo i gorak. I tako će se dete, ukoliko ga niko ne zaustavlja, ne kažnjava i ne urazumljuje, kasnije formirati kao sluga svojih rđavih naklonosti. Njegovo rđavo ponašanje preći će mu u naviku, tako da će ono postati nekoristan član društva, breme svojim roditeljima i sablazan za mnoge…

Neispravljanje dečijih nestašluka je velika greška

Nema ničeg goreg… od neispravljanja dečjih nestašluka i dopuštanja da se oni pretvore u naviku. Ti nestašluci, ukoliko su zapušteni, do te mere kvare dete da kasnije već nema mogućnosti da se ono ispravi nikakvim savetima, tako da ovakvu decu đavo vodi poput zarobljenika, kud god mu je ugodno. On postaje njihov suvereni zapovednik, daje im pogubne savete, a nesrećna deca, i ne pomišljajući da ih ti saveti odvode u konačnu pogibao, rado ih ispunjavaju.“

Zakon koji smo gore pomenuli propisuje da će „posebnu zaštitu uživati deca ulice“, ali bi i taj i svi drugi zakoni morali propisati da se deca, ničija i nikad,  „na ulici“ ne smeju ni naći. Decu bi, dakle, trebalo zaštititi i od ulice i od onih koji ih na ulici ostavljaju. I od pedofilskih asocijacija, kakve su Labris, Incest trauma centar. Ili Organizacija „Haver-Srbija“ koja nameće ideologiju homoseksualizma uvlačeći nastavnike, a preko njih i đake osnovnih i srednjih škola, u svoje „radionice“.

Država je jedina odgovorna i za razaranje škole i za sakaćenje nacije

Decu bi, posebno, trebalo zaštititi i od Svetske zdravstvene organizacije (SZO), koja je objavila dokument „Standardi za seksualno obrazovanje u Evropi: Okvir za političare, nadležne u obrazovanju i zdravstvu i specijaliste“  u kojem se savetuje da deca budu podučavana o seksualnom samozadovoljavanju i transdženderizmu pre nego što nauče čak i da govore... SZO savetuje da deci uzrasta 0-4 godine budu pružene „informacije o uživanju i zadovoljstvu koje pruža dodirivanje sopstvenog tela … masturbacija“.

Pravo je deteta da izraste u slobodnu i samosvesnu jedinku zajednice kojoj pripada, a u tome bi, makar malo, mogla da mu pripomogne i država. Ako je slobodna, tj. ako njenu sudbinu ne uređuje okupator – kako se to pokazalo i u Trsteniku i u Subotici. Dok je Srbija bila država, naime, takve je „ekscese“ ona rešavala odmah: trstenički akteri istog bi časa prešli „u nadležnost sivog doma“, a one subotičke javni tužilac dohvatio bi „po službenoj dužnosti“ i ne bi ojađenog oca upućivao na privatnu jurnjavu za zločincima koji su mu osakatili dete. Niti da dokazuje da ih je u taj zločin gurnula sakata država.

I da je jedino ona odgovorna i za razaranje škole i za sakaćenje nacije.

Autor: Dragoljub Petrović, lingvista i slavista

Izvor: Između sna i jave

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!