Драгољуб Петровић: Од разорене школе до осакаћене нације

Поводом недавног терора над учитељем у Трстенику

Недавни терор над учитељем у Трстенику и злочин над дететом у Суботици само су наставак онога што држава чини са школством током више последњих деценија и чиме се реномиране школе доводе до тога да у њима има више злочина него у реномираним сеоским крчмама.

Неуки министри и њихови заводници за уништавање школства понашају се у складу с најбољим правилима која су им, колико је мени познато, први пут експлицитно формулисана половином прошлог века: „Ми ћемо уложити све што имамо, све злато, сву материјалну помоћ и ресурсе на обраду и заглупљивање људи… Посејаћемо тамо хаос и неприметно ћемо им заменити праве вредности лажним и натерати их да верују у све лажне вредности… Ми ћемо на све начине подржавати и уздизати такозване уметнике који ће почети да усађују и утувљују у људску свест култ секса, насиља, садизма, издајништва – једном речју, сваке неморалности. У управљању државом изазваћемо хаос и неред… Просташтво и безобзирност, лаж и обмана, алкохолизам, наркоманија, животињски страх једних пред другима и бестидност, издајништво, национализам и непријатељство међу народима све ћемо то усађивати лукаво и неприметно… На тај начин ћемо разарати поколење за поколењем… Бавићемо се људима од дечачких, младићких година, увек ће нам главна ставка бити младеж, разараћемо је, чинити неморалном, искварити. Направићемо од њих шпијуне, космополите“.

Јесмо ли добро чули: ОНИ су намерни да разоре свет. И у тим пословима пречица ће им бити разарање младежи.

Припазити на понашање детета у раном узрасту

И у те обрасце лепо су уклопљене су и српска држава и њена школа. Па, тако, српска држава озбиљно брине, рецимо, о дечјим правима и, између осталога, обавештава о својој намери да деци обезбеди и заштитника права. Разматрајући ту идеју, ја сам рекао да би од таквих заштитника децу требало – заштитити. И обезбедити им нека много важнија права.

Рецимо: право на то да се (природно) роде ако се (природно) зачну. А ако се роде, њихово је право да (природно) одрасту и да се ниједно од њих не нађе у оних 115.000 која „живе у екстремном сиромаштву“ нити у оних „три одсто која раде у условима опасним по живот“.

Сваке године се пријави више од 75 случајева вршњачког насиља у школама, по речима бившег министра Шарчевића

И њихово је право да се не нађу под заштитом Лабриса или Инцест траума центра. Или оних (кинсијевских и рокфелеровских) педофилских асоцијација које траже да се граница дозвољеног сексуалног односа са децом спусти испод десет година. Или међу онима која на међународној пијаци коштају 20.000 долара (и која за те паре „умиру“ по породилиштима; и кажу да таквих „уморстава“ по свету има годишње четири милиона).

Право је детета да не буде штићено од родитељске љубави. Па кад је својеглаво и до свести му не допире мека родитељска реч, неће му ништа бити ако се она по дупету притврди меким прутићем (знам многе бабе које су тражиле „прутић да унуче помилују по дупенцету“, а знам и очеве који су за „не могу“ децу водили лекару, а за „нећу“ – узимали онај прутић). Децу је лакше препустити улици и дроги него их одмалена навићи на рад и припремити их за то да се од дроге измакну. И зато је бесмислена тврдња да је „радна злоупотреба деце присутнија у сеоским срединама“ јер су тамо деца била „на оку“ и родитеља, и комшија, и кумова и пријатеља и нико се пред њима није могао сакрити; у селу се (док га је било) живело једино од рада, а у граду је могло и од неких других вештина за које у селу нико није имао поштовања.

Право је тринаестогодишње девојчице да касно ноћу „иде у живот“, али треба разумети и њеног старомодног деду ако је, кад се пред зору отуд врати, запита како тај њен „живот“ тамо изгледа, тј. да ли се она тамо дрогира (и тада да ли „пуши“ или се „боцка“) или се само „секса“ (и тада да ли то чини само са „својим момком“ или с оним који се тамо затекне). Таква радозналост могла је деду одвести у затвор јер је угрозио „интегритет детета“ тиме што није разумео „налоге новог времена, тј. новог светског поретка“, тј оно што смо на почетку цитирали као упутство за разарање дечје психе (а у то, између осталог, улази и случајно откриће једног учитеља да његове ученице „не могу носити невиност“ па, да би се ослободиле тога терета, стају „у ред за бушење“ и то код проверених „бушача“ – да после не би гледале како „мрљаве“ они који су у тим пословима још неуки и мање вешти).

И кад о свему томе говоримо, наметнуће се и неке мисли о ономе шта се све може наћи у „арсеналу бораца за дечја права“. На њиховој је страни, пре свега, сила да наметну нека „права“ која су директно уперена против људскости детета, а међу њима ваља издвојити, између осталих, и „препоруке Комитета за права детета УН“ којима се „предвиђа апсолутна забрана телесног кажњавања деце“; закон о томе који се код нас припрема, како истичу његови предлагачи, представљаће „»приручник за будућност« који ће гарантовати потпуно заокружену заштиту најмлађих“, али је српска „народна педагогија“, како је то и напред истакнуто, у томе вазда била много утемељенија: припази на понашање детета у раном узрасту, после ће се оно и само пазити.

Учитељица на поду: Наставници траже статус службеног лица

О томе је Св. Јован Златоуст беседио и једноставно и разложно: „Неки неразумни родитељи потпуно занемарују васпитавање деце у њиховом раном узрасту. Рецимо, дете учини неки рђав поступак, а неразумни и немарни родитељ само одмахне руком: »Ништа зато, то је још дете, није свесно шта чини. Кад одрасте, сигурно неће тако поступати«. Тако дете одрасте попут дивље јабуке у шуми, у пустари, у дивљини. А уколико убереш плод са такве јабуке, нећеш се обрадовати – он ће бити кисео и горак. И тако ће се дете, уколико га нико не зауставља, не кажњава и не уразумљује, касније формирати као слуга својих рђавих наклоности. Његово рђаво понашање прећи ће му у навику, тако да ће оно постати некористан члан друштва, бреме својим родитељима и саблазан за многе

Неисправљање дечијих несташлука је велика грешка

Нема ничег горег… од неисправљања дечјих несташлука и допуштања да се они претворе у навику. Ти несташлуци, уколико су запуштени, до те мере кваре дете да касније већ нема могућности да се оно исправи никаквим саветима, тако да овакву децу ђаво води попут заробљеника, куд год му је угодно. Он постаје њихов суверени заповедник, даје им погубне савете, а несрећна деца, и не помишљајући да их ти савети одводе у коначну погибао, радо их испуњавају.“

Закон који смо горе поменули прописује да ће „посебну заштиту уживати деца улице“, али би и тај и сви други закони морали прописати да се деца, ничија и никад,  „на улици“ не смеју ни наћи. Децу би, дакле, требало заштитити и од улице и од оних који их на улици остављају. И од педофилских асоцијација, какве су Лабрис, Инцест траума центар. Или Организација „Хавер-Србија“ која намеће идеологију хомосексуализма увлачећи наставнике, а преко њих и ђаке основних и средњих школа, у своје „радионице“.

Све врсте насиља у школама су заступљене, а многи случајеви су заташкани и скривени
Држава је једина одговорна и за разарање школе и за сакаћење нације

Децу би, посебно, требало заштитити и од Светске здравствене организације (СЗО), која је објавила документ „Стандарди за сексуално образовање у Европи: Оквир за политичаре, надлежне у образовању и здравству и специјалисте“  у којем се саветује да деца буду подучавана о сексуалном самозадовољавању и трансџендеризму пре него што науче чак и да говоре... СЗО саветује да деци узраста 0-4 године буду пружене „информације о уживању и задовољству које пружа додиривање сопственог тела … мастурбација“.

Право је детета да израсте у слободну и самосвесну јединку заједнице којој припада, а у томе би, макар мало, могла да му припомогне и држава. Ако је слободна, тј. ако њену судбину не уређује окупатор – како се то показало и у Трстенику и у Суботици. Док је Србија била држава, наиме, такве је „ексцесе“ она решавала одмах: трстенички актери истог би часа прешли „у надлежност сивог дома“, а оне суботичке јавни тужилац дохватио би „по службеној дужности“ и не би ојађеног оца упућивао на приватну јурњаву за злочинцима који су му осакатили дете. Нити да доказује да их је у тај злочин гурнула саката држава.

И да је једино она одговорна и за разарање школе и за сакаћење нације.

Аутор: Драгољуб Петровић, лингвиста и слависта

Извор: Између сна и јаве

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!