Dragoljub Petrović: Kako će Srbi(ja) umirati od gladi

sreda, 10. 02. 2021.utorak, 09. 02. 2021. Kefalo

Fiskalni savet objavljuje da je „budžet loše skrojen, da sledi novo zaduživanje“ (od 2,5 mlrd evra kod londonskih bankarskih pljačkaša), „da će javni dug porasti na čak 61–62 odsto“, ali da su i Vlada i ministarstvo, hvala na pitanju, i zdravi i raspevani i da od radosti ne znaju ni šta rade ni kud udaraju: Trilateralna komisija i Bilderberški klub upisaće ih u svoje važne zaslužnike, a narod će ih opet birati i na redovnim i na vanrednim izborima. I činiće to – do poslednjeg daha. Tj. do trenutka kad dugove budu podmirivali – poslednjim gaćama.

U tu nauku naše su se babe bolje razumevale od svih eksperata i iz Fiskalnog saveta i iz finansijskog ministarstva, a moja je baba (upokojila se pre skoro 60 godina) tu naučnu pamet objasnila vrlo jednostavno: u kući u kojoj niko ništa ne radi moraće se ili prositi ili umirati od gladi.

Za srpske prilike – mislim da će biti izvesnija ova druga mogućnost. I to zaključujem na osnovu nekih čudnih činjenica.

Stranci nam odneše svu gotovinu i još nas zadužiše

Naš Domaćin ide po svetu, tamo nešto potpisuje, zadovoljan je kad mu daju hoklicu da sedne (ako je nema – može on i da stoji, a ako mu ne daju kauč – može on spavati i na podu). Pa će on (ili neki kao on pre njega) potpisati (s onim pljačkašima) „sporazum“ da neće „kupovati zlato niti razvijati poljoprivredu“ i da su razlozi za to vrlo prosti: ono prvo je opasno jer mu poluga može pasti na nogu i eto belaja, a ono drugo je besmisleno kad mu je „Lidl“ stigao pod prozor. Tako se moj drugar Sima Mlinar (poznat, između ostaloga, i po tome što je ne tako davno bio generalni direktor svih mlinova, najpre u Vojvodini pa potom i u Srbiji) našao u situaciji da ne zna šta priča kad tvrdi da, recimo, Vojvodina može da hrani 50 miliona ljudi, ali nikako ne može shvatiti da je jevtinije kifle kupovati u Španiji nego ih pripremati u Kikindi ili Vrbasu.
Zagrcnuta od radosti, naša Domaćica priča da su „Tamo Neki“ (recimo prosto: svetski mangupi i protuve) „Njenu Kuću“, drugi put u poslednje tri godine, proglasili za „svetskog prvaka u disciplini »grinfild investicija«“ (doneli joj, veli, tri milijarde evra, a ne pominje koliko su odneli; mađarski predsednik to objašnjava preciznije: njima EU daje dve milijarde evra, a uzima – četiri).

Ona se, međutim, ne hvali i nekim drugim visokim „evropskim titulama“: tokom mnogo poslednjih godina, recimo, Njena Kuća nenadmašena je u stepenu korupcije pa su u tim poslovima visoko pozicionirane i neke njene „gospođe ministarke“ (jedna podupire neki „apelacioni sud“, a druga je i ministarka i epidemiologuša i obećava da Srbima niko neće videti ni nos ni usta makar dok Kon i ona budu propisivali da su Srbi izlečeni od svih drugih bolesti i da će imati pravo da umiru jedino od korone).

Davno je „prvi učeni srpski policajac“ naznačio puteve satiranja Srba: „Do pre dvadeset godina u nas nije bilo partija, ali je bilo para. Stranci videći našu slogu i pune kase, povikaše na nas: da nismo moderan narod, da nismo obrazovani, nego da se podelimo u partije. A mi, budale, poverovasmo tome. Stadosmo se deliti u partije, ali u onoj galami i svađi našoj ne pripazismo na naše džepove. Posle kada dovršismo upisivanje u partije, mašismo se rukom u džepove – ali oni prazni. Stranci nam odneše svu gotovinu. Još nas zadužiše za 400.000.000 dinara“.

On je to rekao negde pri kraju 19. veka, posle su taj pljačkaški posao nastavili brozići i njihovi koljački i pljačkaški ešaloni koji su, samo u prošlom veku, skratili Srbe za 3,5 miliona glava, a njihov posao dovršio srpski demokratski moralni i intelektualni talog kad su srpsku sudbinu u svoje ruke preuzeli Dinkić, Labus, Bubalo, Vlahović, Đelić, Milosavljević i „čitava oligarhijska (čitaj – lupeška) mreža („Mićunove“) DS i (Labusove) G17 plus“, a naročito pošto se u to uklopila „suva demokratska pamet“ Borisa Tadića.

**Krstić i Tadić: Tandem za medijsko i svako drugo obmanjivanje**

Srpske demokratske protuve sprovele uvlačenje „hrvatskog biznisa u Srbiju“

I tada je Srbija rasprodala sve svoje prirodne resurse, svoju industriju (i raspustila svojih 800.000 „industrijskih radnika“), a vrlo je uspešno rasprodavala i svoj nacionalni obraz i nacionalnu budućnost; Dinkići su uništili pet velikih srpskih banaka i na njihovo mesto doveli preko 30 stranih pljačkaša (u Kanadi posluje samo 7 banaka!). Za tako veliki zločin Dinkić sâm nije mogao biti odgovoran i zato mu treba pridružiti i one koji su mu pomagali u tome zločinačkom poduhvatu i zajedno ih povešati ispred onih banaka koje su upropastili. (Budući da je zakon ukinuo onu pravedniju kaznu za veleizdaju, mogli bi se, makar na nekoliko sati, „okačiti za noge“ pa da ojađeni i opljačkani narod vidi da li im se obraz razlikuje od stražnjice: kod takvih primeraka ljudske vrste to se verovatno neće moći lako utvrđivati.)

Takve srpske demokratske protuve bile su posebno agilne na uvlačenju „hrvatskog biznisa u Srbiju“ pa će biti zanimljivo pogledati kako je izgledala „korporativna okupacija Srbije“: najveće su hrvatske lopuže u Srbiji „Agrokor“, „Pevec“, „Vindija“, „Idea“, „Lura“, „Našice cement“, „Kroacija osiguranje“, „Magma“; „Našice cement“ kupio „Jelen Do“, „Polet“, „Stražilovo“ i „Opeku“; „Atlantik grupa“ postala vlasnik „Soko Štarka“, „Grand proma“ i „Palanačkog kiseljaka“; „Mlekara Laura“ kupila je „Somboled“ iz Sombora; „Vindija“ je kupila „Mlekaru Lajkovac“, fabriku stočne hrane „UNIP“ iz Valjeva i 8 farmi „Agroživa“ u Plandištu; Hrvatima su prodati „Radijator Zrenjanin“, „Potisje Kanjiža“, „Inteks“ iz Mladenovca, „MIN holding“ iz Svrljiga, „Fabrika hartije Beograd“, ciglana „Udarnik“, „Milenijum osiguranje“, „Džoli travel“, „Frikom“, „Dijamant“, Klanica u Plandištu, „Kikindski mlin“, „Mivela“, „Nova sloga“ iz Trstenika, „Zlatni trag“ iz Leskovca, 25.000 kvadrata fabrike „IMT“ odlivaka na novom Beogradu, beogradski bioskopi Voždovac i Jadran; hrvatske lopuže uzele 70 velikih prodajnih objekata po Vojvodini, paket 42 posto akcija u firmi za gajenje žita i drugih useva „Erdevik“; hrvatski pljačkaš dokopao se srpske firme „Fudlend“ poznate po organskoj proizvodnji srpskog ajvara (i to po specijalnom odobrenju srpske Komisije za zaštitu konkurencije); drugi je hrvatski pljačkaš od malih akcionara oteo poljoprivredno preduzeće „Ratkovo“ sa više od 2.000 hektara zemlje. I tako dalje – do najveće pljačke koju srpska istorija pamti, a njeni su akteri najjevtiniji Srbi koji su se kao predvodnici Srbima mogli nametnuti. I sve je to „kupljeno“ onim milionima dolara koje je Tuđmanija pokrala od poklanih i proteranih Srba i što im je Tadić „uturio u prtljag“ kad su se upisali u Evropsku Uniju (saopštena je procena da je reč o 33 milijarde dolara, ali nikad nije rečeno koji je to deo onoga što su Hrvati sve tamo pokrali). Pri tom se Tadić nije setio ni da pomene činjenicu da je i hrvatska i slovenačka posleratna industrija nastala iz onoga što je posle „oslobođenja“ demontirano i preseljeno kad se, u najbukvalnijem smislu, pripremalo potapanje Srbije, tj. kad je u Đerdapu bila pripremljena „betonska platforma“ i na njoj složeno 4 miliona kg. trotila, da se („u slučaju sovjetske agrsije“) Dunav „pregradi“ i Srbija potopi (pre toga, one su fabrike bile preseljene – „da makar nešto ostane od Srbije“). Hrvati su kupili i mlekaru u Lajkovcu, nestala je odmah ćirilica…

Srbija sve prodaje: od izvorišta vode do đačkih udžbenika i pametnih glava

Jedan takav „investitor“ kupio je Železaru Smederevo za 21 milion dolara (ona sutradan u Americi uknjižena na 580 miliona), a kad je pretopio sve srpske tenkove i topove i čelik izvezao preko granice – „domaćinu“ vratio Železaru za jedan dolar (pa se neki naivni pitaju ko krcka one milione dolara koji su se u tu trgovinu uklopili kao „tajni dug“).
Drugi takvi „investitori“ našli su se i na srpskom udžbeničkom tržištu i, uz pomoć domaćih ministarskih trgovaca pameću, „izvoze u inostranstvo“ skoro 90% vrednosti toga tržišta (procene su da to tržište vredi 200 miliona evra, „investitori“ vele da ono vredi jedva 30-ak miliona, ali ne objašnjavaju kako se moglo dogoditi da se oko takve „sitnine“ otima čak 78 – što stranih, što domaćih – „licenciranih“ izdavačkih lopuža).
Svuda se u svetu zna da je izvoz posao u kome se domaća roba iznosi na svetsko pazarište, a novac koji se za nju dobije vraća se onome ko je robu proizveo: kod Srba ta pravila važe samo „do polovine“ jer su strani pljačkaši „pokrili“ onu „drugu polovinu“ pa njima tamo pripadaju – i jare i pare.
Srbija je 80% izvorišta pitke vode „izdala u zakup“ inostranim kompanijama i samo retki znaju kome se i pod kojim uslovima sve to čini.
Srbija svake godine „izvozi“ po pedesetak hiljada svojih žitelja, pri čemu njihova glavnina odlazi sa tim da se više ne vrati; i zanimljivo je da se školovanim ljudima u najboljim godinama (lekarima, inženjerima, programerima) sad priključuju šoferi, monteri, frizeri, moleri, a ostaju komunisti, naprednjaci, liberali, pederi i slično demokratsko društvo; tim brojkama treba dodati i podatak da Srbi mnogo uspešnije umiru nego što se rađaju (vele neki da je godišnje 50.000 više novoupokojenih nego novorođenih zato što se „to radi“ po novim pravilima – „odostrag“ i „u glavu“), sela su opustela, 350.000 hektara oranica (u ovom trenutku) zarasta u parlog, a srpska vlast je, kako javljaju „alternativni izvori“, potpisala „s Evropom“ ugovor da će nam, za početak, biti isporučen milion Arapa (zovu ih „migrantima“) i da će oni početi da popravljaju srpsku rasu.
Kinezi su kupili Borski rudnik i sad u njemu zapošljavaju samo Kineze (i tamo, vele, „pronašli“ onu zlatnu žilu – koju su Srbi otkrili pre koju hiljadu godina).
Ministarstvo za trgovačku pamet počelo je da rasprodaje i srpske škole: „Privredni sud u Kraljevu, rešenjem Fi. broj 99/2016 upisao je u sudski registar, u registarskom ulošku broj 5-288-00, OŠ Khalifa bin Zayed Al Nahyan, podatke: Briše se Osnovna škola »Rastko Nemanjić Sava«, Dojeviće. Upisuje se Osnovna škola Halifa bin Zaid Al Nahjan (Khalifa bin Zayed Al Nahyan), sa sedištem u Dojeviću, Fi broj 99/2016 – iz Privrednog suda u Kraljevu, A–1250“.

Država trguje i srpskim jezikom

Srpska Skupština donela je Ustav pre 15 godina, ali nikako da donese Zakon o jeziku pa svako može sramotiti i Srbe i njihov jezik i u tome su najuspešniji bili Narodna biblioteka Srbije i Institut za standardizaciju Srbije kada su („17. lipnja 2008“), „na zahtjev Nacionalne i sveučilišne knjižnice u Zagrebu… izmjenom postojećih troslovnih oznaka hrvatskog i srpskoga jezika iz norme ISO 369-2 u međunarodnu klasifikaciju jezika konačno uvedena dva potpuno razdvojena jezika i to: hrvatski jezik s kodom hrv i srpski jezik s kodom srp. Dotad je za hrvatski jezik vrijedila oznaka scr (Serbo-croatian-Roman), a za srpski jezik scc (Serbo-croatian Cyrilic) koje su oznake tretirale ta dva jezika kao jedan jezik“; taj trgovački aranžman „supotpisali su i Institut za standardizaciju Srbije i Hrvatski zavod za norme“. Pre neku godinu jedan „specijalistički pogled“ na to kako se u katalozima naših biblioteka predstavljaju srpski pisci omogućio mi je da preciziram da to pokazuje svu bedu srpske nacionalne pameti: Branko Ćopić piše „bosanski“, devet „hrvatskih knjiga“ napisao je Momo Kapor, istim jezikom pisani su Moji pronalasci Nikole Tesle, Kozaračka djeca i Riječi koje nisu zaklane u Jasenovcu; „srpski i hrvatski“ pisali su Njegoš, B. Radičević, Mrkalj, Sterija, Sremac; „hrvatskom ćirilicom“ potpisivali su se Zmaj, Dučić, Meša, Ivo Andrić, a to još uvek čine R. P. Nogo, SPC i SANU; drugde sam tim povodom zapisao da su Narodna biblioteka Srbije i Institut za standardizaciju Srbije, potpisujući Hrvatima „priznanje“ da srpski i „hrvatski“ nisu jedan jezik, istovremeno „potvrdili da ne znaju ni šta je jezik, ni šta je knjiga ni šta su to standardi“.
Kako se svet i srpsko „pravosuđe“ mogu rugati i Srbima i srpskom jeziku, neka pokaže i jedna „međunarodna zgodica“: po tužbi NVO „Savez mađarskih učenika Vojvodine“, Pravni fakultet u Novom Sadu osuđen je „za diskriminaciju“ mađarske nacionalne manjine jer im nije omogućio polaganje prijemnog ispita na mađarskom jeziku; kad im je to omogućeno, uveden im je ispit iz srpskog jezika, ali je, na ponovnu tužbu iste NVO, Apelacioni sud to pravosnažno zabranio. Tako se ispostavlja da su strane NVO, uz pomoć srpskog „apelacionog suda“, ovlašćene da uređuju sudbinu srpskog jezika: u Mađarskoj Srbi na svom jeziku mogu da se školuju jedino u Budimpešti i Segedinu i to samo za vaspitače i nastavnike srpskog jezika).

Komunistički otpad uništio državu

Srbija je u poslednjih dvadeset godina opustošena i žešće i dublje nego ikad u mnogo poslednjih vekova. Komunističku pošast nad Srbima produžio je komunistički otpad u [ob]liku onih dvadesetak stranaka (skrpljenih u „Deposu“), među kojima je bilo mnogo „građanskih“, „demokratskih“‘, lupeških, liberalnih, globalističkih, pljačkaških, socijaldemokratskih, autonomaških, trgovačkih i sl., a jedina koja je među njima bila srpska odmah je označena kao klerofašistička i bila demokratski – marginalizovana.

I pri svemu tome najčešće se nije znalo ni čime se bave njihovi čelnici ni iz kojih se sredstava finansiraju njihove stranke, ni kako su se oni uopšte našli na političkoj sceni Srbije i došli u situaciju da odlučuju o narodnoj sudbini. (Jedan se od njih žalio da mu komunisti deset godina nisu dali da se zaposli pa je ostalo nejasno kako je finansirao stranku i, uzgred, stekao ekskluzivnu kuću na ekskluzivnoj lokaciji.)

S druge strane, izvesno je da je ono što su oni uništili bila država, a ovo što oni ostavljaju za sobom samo je otpad[ak] od države. I ona nije mogla ni imati drukčiju sudbinu od ove koja ju je zadesila: nekad se među Srbima znalo da seoski starešina („kmet“) može biti samo najbolji seoski domaćin, a sad su Srbi dovedeni do toga da o njihovoj sudbini odlučuju oni primerci ljudske vrste koji nikad pre toga nisu imali pristupa tamo gde se ljudi okupljaju (za takve su one babe koje sam pomenuo na početku ove priče govorile da su imali mnogo prečih poslova nego da postanu ljudi).

I oni su Srbiju doveli upravo do onoga što su im „učitelji nacrtali“: razorili je, rasprodali, opljačkali, opustošili. I doveli je do toga da može reći da nema budućnosti: ono što u njoj nije (ras)prodato strancima to su pokrale domaće lopuže – dok su Srbi bili zagledani u Željkovu „Zadrugu“.