Драгољуб Петровић: Срби, када ћете схватити да у својој историји од Броза нисте имали већег крвника?
Ове редове исписујем као питање Србима: кад ће схватити да у својој историји од Броза нису имали већег крвника?
ПИСМО НИКОЛИ: БРОЗ ЈЕ УТЕМЕЉИО ЈАСЕНОВАЦ
Драги Никола,
Пишем ти овај поздрав с циљем да „размеђимо“ и да се око тога не споримо: Броз је утемељио Јасеновац у договору с Павелићем и Хитлером. И учинио је то, по налогу англоамеричких демократа и Ватикана (уз надлежни благослов Степинца), управник логора био је Владимир Купферштајн (познатији је под презименом Бакарић), уз непосредну подршку и надзор Едуарда Карделија и Ивана-Стеве Крајачића, фрањевце-извођаче (њих 1371!) предводили су „фра Сотоне“ Шарићи, Гутићи, Мајсторовићи (и остали папски изасланици и референти с Каптола). А све те пазаре „овјерио“ начелник штаба партизанске војске Арсо Јовановић („капетан Арса“) наредбом од 27. дец. 1941. да се комунистичка војска неће борити ни против Немаца ни против усташа („њих ће прогнати савезници“) и да су једини њихови непријатељи четници (и да за њихово уништење треба употребити „сва могућа и немогућа средства“), а они, партизани, морају чувати снаге за сатирање Срба кад им савезници отворе пут да преузму власт.
С тим циљем партизани су се, током јесени 1941, по западној Србији „мало играли револуције“, изазвали Немце да „успоставе формулу »1 = 100«“ тако што су у Љуљацима (побили па после) масакрирали мању санитетску јединицу, измислили Кадињачу (да би Броз „још једну ноћ“ провео у удобном кревету — са својом секретарицом и то својим главама подмирио „Раднички батаљон“ упућен да праћкама заустави немачку моторизовану колону) и потом се преселили у НДХ — да би тамо, са својим савезницима-усташама, проређивали „западне Србе“ и припремали њихов дефинитивни изгон. У комунистичким пројектима, наиме, ти су Срби били означени као „окупатори“ и осуђени на уништење и сачувано је мноштво сведочанстава о томе како су то чинили брозићи и њихови пролетери (они су, рецимо, на усташе слали јединице у којима није било ниједног Хрвата и унапред јављали да им се „припреми дочек“), при чему су њима тамо пре командовали Рандолф и његов ћаћа Винстон (Черчил), а Броза водали (као Цигани мечку по вашарима) на шестосатну аудијенцију код папе, или на сликање са савезничким командантима по Италији, или на вишемесечно сунчање на Вису.
Своје савезништво с усташама и Немцима Броз је посведочио више пута и од тога овде помињем тек покоју појединост:
а) већ почетком рата Броз је од Павелића и Коминтерне тражио да посредују код Хитлера да му из својих затвора ослободи „проверене шпанске борце“ и да их пошаље тамо где ће бити „најупотребљивији“;
б) или кад је у време битке на Неретви (преко својих „делегата“ Ђиласа, Коче и Вл. Велебита) „упазарио“ с Немцима да га пусте „на другу обалу“, да тамо сатре 20.000 четника (и не зна се колико хиљада нејачи која их је пратила);
в) или кад се („по позиву“) од 2. јула 1943. до 6. априла 1944. под његовом заставом нашло 80.000 народноослободилачких усташа (с признањем свих њихових чинова и заслуга за клање Срба), али он одзивом није био задовољан па је током јесени 1944. поновио позив и онима осталим (не знам колико му их се прикључило после тог другог позива, али ваља веровати да му нису пришли само они који су били или глуви па позив нису чули или глупи и у позив нису поверовали — па се после запутили према Блајбургу);
г) или кад су се исти они напред поменути „делегати“ договорили с Немцима да се формира Сремски фронт и сачека док се немачке трупе („група армија »Е«“) с Блиског истока и Грчке не извуку до Аустрије да тамо положе оружје пред „својим“ западним савезницима. (Осим што је за то време утврђивао власт и „преуређивао“ Бели двор, Броз је на Сремском фронту пострељао макар 180.000 српских дечака, а заслужан је и за 15.000 руских војника који су погинули приликом преласка Дунава код Батине јер је одбио предлог заповедника руских трупа да прође преко Срема, спржи тамошње немачке положаје и преко Драве уђе у Барању.)
Како видимо, Броз се више „залагао за Хитлера него за Стаљина“. И више за „идеју“ него за истину: њега су делегирале да сруши Србију и српско православље „исте силе“ које и Троцког и Лењина двадесетак година раније да сруше Русију и руско православље. И Броз је за време рата то успешно чинио и у Јасеновцу, и у Јадовну, Никола много боље зна како је то чинио по Далмацији и по острвима (и да су то тамо Брозови партизани-усташе врло успешно чинили и — „србосјецима“), остала су сведочанства о „лијевим скретањима“ по Херцеговини, како су Петар Драпшин, Сава „Мизара“, Владо Шегрт и дружина бацали у јаме оне који су измакли усташама, како су децу „вртели на ражњу“ и припремали терен за оно што ће Броз „после ослобођења“ продужити у Србији и свугде где је наишао и на једног Србина који му није умео метанисати. Извесно је, само због таквих појединости, да мора остати без одјека (да се не каже тежа реч) навод Антуна Милетића да „историја неће Брозу опростити што се није поклонио јасеновачким жртвама“. Такав „прекор“ може се упутити нормалним људима, али до Броза или Стеве Крајачића такве поруке никад нису могле „пронаћи пут“ јер су њихове реакције на такве „изазове“ — сасвим предвидљиве: откривање „Каменог цвета“ у Јасеновцу Крајачић је пропратио пијаном псовком и наводом да су „Хрвати тамо побили премало Срба“ (то сам први пут чуо, пре педесетак година, од Станка Кораћа), а Броз је, према многим сведочењима, добијао нападе беснила кад год би му се поменуо Јасеновац. И јасно је зашто је тако реаговао: Јасеновац је био, пре свега, његово дело, његове су га јединице штитиле од првог до последњег дана (Никола Демоња главом је платио несхватање те важне појединости), а после тога „поравнале логор“ и претвориле га у (210 квадратних километара пространу) туристичку дестинацију, као највећи српски град — под земљом.
Од Броза Срби нису имали већег крвника не само у ХХ веку него можда ни у историји: млади поручник Исидор Леви однео је из Јасеновца у Градишку спискове покланих на којима је било више од милион имена, озбиљни статистичари (Долфе Вогелник, рецимо) помињу и много веће цифре и њих, највећим делом, треба уписати и у Брозове заслуге, а оне послератне — једино су његове. А таквих је, најпре, 586.000 „народних непријатеља“ за које се Ранковић похвалио да је побијено од 1945–1951. године, али се не зна да ли у тај списак улази оних 180.000 деце пострељане на Сремском фронту, нити оних 55.000 бачених у јаме око Фоче током друге половине маја и почетком августа 1945, нити оних пет или шест стотина хиљада гробова које треба тражити у оних 215 „Лисичјих потока“ преко којих су касније направљена шеталишта, стадиони, паркиралишта, стамбени блокови (или пошумљаване голети као, рецимо, на неком „Брду мира“ код Горњег Милановца; или оне „црне тачке“ на друмовима изграђеним преко масовних гробница; или оне јаме над којима су постављани стубови далековода — да неки радознали спелеолог не би открио кости оних који су побегли од јама код Фоче, али нису од оних на Златибору и другде).
Свему томе Броз је додао и темељиту деструкцију српскога етничког простора: на Илиндан 1944. средиште српске немањићке државе „преселио у Македонију“ и неки патријарси и владике то оверили сопственим главама (јер „Македонцима“ нису истовремено признали и „Цркву“), одмах потом Црној Гори „дарована нација“, Војводини и Космету аутономија, Срби у Хрватској и Босни (и Херцеговини) предати у надлежност онима који су их пре тога четири године сатирали и остали овлашћени да то и даље чине деценијама. А Србија остала сведена на Београдски пашалук и њој као старатељи наметнути сви они који су је пре тога разарали, Броз за њиховог предводника наметнуо Хрватску као најоданијег Хитлеровог сателита, а после им додао и другу фашистичку сабраћу (Словенце, Арнауте, Бугаре, Мађаре) преводећи их све на страну „земаља-победница“ и упућујући их на даље разарање оногa што је од Србије остало.
Поменуте појединости могле би се, макар до извесне мере, означити као неразумљиве (да не кажемо — мистериозне), пре свега по томе што се у многим дешавањима не назире нека чвршћа унутрашња логика каква се мора очекивати у сваком озбиљном сукобу зараћених страна. Ако су, наиме, усташе били најоданији фашистички савезници, а комунисти „ратовали против фашизма“, теже ће се разумети њихова „савезништва“ и комунистичка наредба да се избегавају сукоби с Немцима, као и то да се у свим преломним догађајима склапа („тајни“) споразум с „непријатељем“ и изневерава непосредни савезник — како је то Броз учинио и пред битку на Неретви и отварањем Сремског фронта. Биће, међутим, много извесније да се у свему томе налази пре „трговачки аранжман“ него мистерија и на то указују неке просте чињенице: Први светски рат припремљен је, тј. планиран, да се заустави свакоруки успон Русије и сломи руско православље, а Други рат — да се доврши оно за шта се рачунало да се Првим могло учинити и боље и да се, узгред, успостави Јеврејска држава. И у оба рата то је учињено тако што је на Русију „гурнута“ Немачка, а у Другом рату Броз послат на Србију — да разори и њу и српско православље (грчко, бугарско и румунско православље „бранили су“ Фанар и немачке династије Кобурзи, Хоенцолерни и Шлезвиг-Холштајн-Сондербург-Гликсбурзи). И то чинио у савезништву с истим српским непријатељима с којима и у Првом рату, с тим што им је сад „додао“ и српске комунисте које је употребио тамо где није имао усташе или њихову (напред поменуту) кољачку сабраћу, као у Херцеговини и Црној Гори, рецимо. (А да је те ратове припремала и њихово извођење контролисала светска финансијска олигархија, нека покаже један необичан детаљ: на „мировним преговорима“ припремљеним за свођење рачуна о резултатима Великога рата, на различитим странама преговарачког стола, нашла су се два рођена брата Вартбург: ни једном ни другом није било битно чију су крв претакали у злато.)
А о томе ко су били Срби и чиме су задуживали светску цивилизацију — најстарију и најчиткије писану српску крштеницу (оне „мање читљиве“ помињаћемо касније) оставио нам је записничар из времена кад је Син Божји био дечак од 12 година, али њихов језик сведочи да су се Срби и пре тога времена простирали макар од Крита до Средње Словачке и од делте Дунава до делте Поа; краљ Милутин владао и Далмацијом и Хрватском, био „господар целе приморске земље“ (Далмација и сви штокавски простори били су српски до Брозовог времена). А данас — Србија је осуђена на то да буде „сведена на малу балканску енклаву“. И то јој претписује Клаус Кинкел, као представник оне плитке памети чији су гласитији носиоци Бизмарк и Хитлер коју су Енглези (с Американцима), како рекосмо, двапут упрегли у своје интересе и гурнули је на Русију. Тиме је Немачка потврдила да ће за основу своје националне карактерологије пре изабрати бизмарковски злочин него хердеровску памет, а по истој линији кренула је и у крађу српских културних и цивилизацијских тековина: Загонетка подунавске цивилизације у Хармановој интерпретацији своди се на „откриће најстарије високо развијене културе Европе“, а нигде се не примећује да је та култура утемељена у доњем Подунављу, тј. на Хелму, тј. на Илиричком полуострву, тј. тамо где су се међу „словенским“, тј. српским, племенима нашли Грци током осмог века пре Христа, крајем седмог века после Христа дошли Бугари, три века касније Мађари, педесетак година после њих Арнаути, што може једино значити да су за све што је у (доњем) Подунављу створено током више претходних миленијума мора бити уписано у „словенске“, тј. српске, тековине. И за све то време за Немце се није знало ни у „Немачкој“, а камоли у Подунављу: 70 процената свога садашњег државног простора Немци су „освојили“ током средњег века затирући Словене почев од Алзаса и Баварске на југозападу па према североистоку и њихове су геноцидне злочине успели преживети тек последњи Лужички Срби. А ти су Немци, ваља се присетити, на Берлинском конгресу (1878) „одлучили“ да су се Срби „јуче“ населили по Балкану и да они, Немци, имају право да их и ту затру као што су то чинили са Словенима по целој „својој“ данашњој територији. Као проверен злочиначки народ, према ономе како се може разумети и Хердер, Немци нису имали времена за узлете духа и зато су се, према налазима других истраживача, и нашли на зачељу стварања модерне цивилизације.
А да би се могло догодити да се на почецима те цивилизације налазе Срби, сведоче многи, и стари и новији, „записничари“ европске прошлости (Срба је међу њима најмање) откривајући српске језичке трагове од Индије и Кинеског зида до Исланда, а свему се исходиште налази у оној напред поменутој винчанској, тј. „подунавској цивилизацији“, која се после раширила свуда по Европи, пре 5.000 година на руској низији забележила прве претке данашњих Руса (и Украјинаца). И они у Индију донели свој језик. „Аријевски. Прасловенски, Санскрт. Или протосанскрт, ако хоћете“, тј. књижевни индијски језик; и то се догодило „пре 3.500–3.400, тј. 1.500–1.400 година пре наше ере. У Индији је [тај језик] напорима великог Панинија углачан у санскрт пре отприлике 2.400 година, близу почетка наше ере. А у Персији-Ирану су аријевски језици постали основ скупине иранских језика, од којих се најстарији датују у друго хиљадулеће пре наше ере. Све се слаже“.
И све указује на то да нема „индоевропских“, „индогерманских“ , „индоиранских“ језика и да се „од Индије па све до Европе пружа иста скупина језика – аријевских“. И да је „време да филолози-језикословци заведу код себе ред. Ми ћемо им, стручњаци за ДНК-генеалогију, помоћи“. Издвојићемо овде и још једну појединост која ће изложени ред идеја пре потврдити него га оспорити: „Главнина обеју највиших касти, индоевропске и дравидске, састоји се из представника аријевске хаплогрупе R1a. Њих има до 72% у највишој индоевропској касти и 29% у највишој дравидској касти“, при чему „међу Аријевцима пре 3.500 година предака савремених Западноевропљана није било“ и о томе најбоље сведочи податак да од 367 брахмана тестираних на хаплогрупе нема ниједног носиоца западноевропске хаплогрупе R1b“. Та чињеница може имати само једно значење: Западноевропљани могу бити „Индоевропљани“ само ако су „Источноиндоевропљани“, тј. ако признају своје словенске (рецимо одмах – протосрпске) корене. На то указују многе појединости у западноевропским језицима од Исланда до Крита и од источних немачких граница до Атлантика, пре свега по томе што у њима налазимо најстарије „словенске трагове“, неке нам је од њих назначио Црњански у најстаријој топонимији британских острва. Друга је појединост — „друге врсте“: Хитлер је „присвојио »свастику«“ као аријевски симбол и опоганио је као „кукасти крст“ иако се зна да се тај знак могао наћи једино тамо где и Словени, али се она међу Германима, тј. „западним Европљанима“ — не може замислити.
И тиме, драги мој Никола, ми долазимо до суштине свега онога што уређује српску судбину у последњих стотинак година: водећи светски зликовци Енглези (с Американцима), уз помоћ плитке немачке памети, припремају одлучни удар на руско православље, у Великом рату Срби су им „покварили рачун“, а у Другом — постали су „паметнији“: послали им комунистички олош, четири године у савезу с усташама и Немцима сатирали западне Србе, а кад су им и „источни“ и „западни“ савезницци осигурали власт — продужили да сатиру и оне остале. О томе посебно сведоче две појединости:
Прва. Немци признају да су побили 300.000 Срба, Јевреја и Цигана, а за онај „остатак“ од преко два милиона жртава заслужни су комунисти и њихови домаћи савезници (Хрвати и њихово „муслиманско цвијеће“, Мађари, Бугари, Арнаути).
Друга. Заједно са сатирањем Срба кренуло је, како смо видели, и разарање српскога етничког простора, при чему се, узгред, из Срба изројило много малих кољачких нацијица и ниједна од њих неће да говори српски, а хоће да блеји »хрватски«, »македонски«, »босански«, »црногорски« (у то би друштво, као најстарији од свих, могао ући и бугарски), али је и то некима мало па хоће да им додају и »војвођански«, »шопски«, »торлачки« (па „у следећем вучењу“, ваљда, и »сремски«, а одмах потом и »винскосремски« и »свињскосремски«).
И све би се то могло разумети ако кажемо да постоје и нека чудна стара сведочанства да су из српског (осим свих словенских језика) настали и румунски, и грчки, и латински, и немачки, и венетски талијански, и критски минојски, и етрурски, и сабински, и ретски, и помало ирански, и повише индијски (сетимо се макар санскрта), али је све то би[ва]ло у временима када се утемељивала модерна „западна“ цивилизација и кад још нису биле утемељене злочиначке нације које данас „пројектују“ њено свакоруко разарање.
Данас и све то може — за „народе“ који су настали „из ништа“. И једино ништа уградили у темеље цивилизације чије разарање припремају. Срби таквима никад нису припадали па се и сад одликују једном чудном појединошћу: они данас чине 0,1 проценат светске популације, а међу десет најзначајнијих људи у њеној историји налазе се — два Србина.
*
Да се у објашњавање такве несразмере не бисмо упуштали, вреди поменуто и једну људскију појединост која се с оном кинкеловском не може упоређивати, а ја је овде преносим из једнога свог ранијег записа.
Протестантски пастор Фридрих Гризендорф, из Евербурга поред Оснабрика, одржао је у мају 1945. проповед из које истичем неке необичније појединости: „Немци су изгубили рат. Победили су Руси, Американци, Енглези. Можда су имали боље оружје, више војника, боље предводнике… То је материјална победа, али међу нама има један народ који је извојевао другачију и много лепшу победу, победу душе, победу срца и поштења, победу мира и хришћшанске љубави. То су Срби.“
То је пастор рекао имајући на уму понашање 5.000 српских официра пуштених из тамошњег логора, од којих су Немци очекивали освету (знајући за српску пословицу »ко се не освети тај се не посвети«). Кад је, међутим, видео да ти „живи костури милују њихову децу и дају им бомбоне“, он је тек схватио зашто је њихов „велики песник Гете учио српски језик и зашто је Бизмарку последња реч на самртној постељи била »Србија«… Такву су победу могли извојевати само Срби, однеговани у њиховом светосавском духу и на јуначким песмама које је наш Гете толико волео“. Због тих Гризендорфових речи, као и због оних које је Гете изрекао о Србима и Хердер записао о Словенима, ја не могу Немце, иако су над Србима извршили толико незапамћених злочина, прикључити Дизраелијевим и Черчиловим Енглезима или Вилсоновим и Клинтоновим Американцима као народима-балегама иза којих су народи-брабоњци (Брозови и Туђманови Хрвати, Алијини и Церићеви „Бошњаци“, Тачијеви и Харадинајеви Арнаути, Радославови Бугари (они који су, у време Топличког устанка, Турцима као робље, за злато, продали 8.000 српских девојчица од 7–10 година), Хортијеви Мађари, Кучанови и Јаншини Словенци) наступали као кољачка руља за сатирање Срба.
Нека то овде буде забележено као признање бољој страни немачке душе.
Аутор: Драгољуб Петровић, професор у пензији
