Dragana R. Mlađenovića: Komunizam je udarna pesnica svih satanističkih snaga

četvrtak, 25. 03. 2021.sreda, 24. 03. 2021. Kefalo

KOMUNIZAM KARLA MARKSA ILI TAČNIJE MOZESA MORDEKAJA LEVIJA

Koji je cilj ove ogromne i do tančina smišljene Zavere? Ukoliko je to potpuna vlast, onda je svaki sistem koji koncentriše vlast u rukama nekolicine, poželjan. U terminima upravljanja, dakle, krajnji oblik takve vlasti jeste – komunizam. On je oličenje maksimalne vlasti nad ekonomijom i nad pojedincem. Zaverenici „žele takvu vlast zato što znaju da socijalizam (a takođe i komunizam) nije humanitarni sistem za raspored bogatstva, već za njegovo koncentrisanje i kontrolisanje. Oni takođe znaju da je to sistem za koncentrisanje i kontrolisanje ljudi“.[1]

U komunističkim školama su nas učili da je takozvani „otac komunizma“ bio Karl Marks (Karl Marx). Rođen je 1818. godine u Triru u Rajnskoj oblasti, u pobožnoj jevrejskoj (ili tačnije hazarskoj) porodici, koja je 1824. pristupila hrišćanskoj zajednici protestanata. Pravo ime Karla Marksa bilo je Mozes Mordekaj Levi. Marksov prvi pisani rad nosio je naslov Zajednica vernih u Hristu, u kome je napisao: „Uz pomoć ljubavi kojom ljubimo Hrista, mi istovremeno okrećemo srca prema braći našoj koja su s nama najbliže povezana, zbog kojih je On lično Sebe prineo na žrtvu“.[2]

Ako je verovati Ogistu Korniju, jednom od Marksovih najboljih biografa, mladi Karl je bio „žrtva jedne duboke krize“,[3] a preobraćenje od pobožnog Hrišćanina u ostrašćenog satanistu završilo se u njegovoj sedamnaestoj godini. U to vreme je Marks napisao pesmu Bleda devojka:

„I tako izgubih nebo,

I znam to veoma dobro,

Duša moja, doskora verna Bogu,

Obeležena za pakao bi“.[4]

Drugi tom Vurmbrantove knjige, a prvi po redu objavljivanja, nosi naslov „Je li Karl Marks bio satanist?“ Tu piše: „Georg Jung, Marksov prijatelj u to doba, dao je neke komentare o Marksovom ponašanju: `Marks će sasvim sigurno izgnati Boga sa nebesa, i čak će mu suditi. Marks naziva hrišćansku veru najnemoralnijom od svih religija`“.[5]

Marksov odnos prema Hrišćanstvu možemo videti u sledećim beleškama: „Ukidanje religije kao iluzije ljudske sreće predstavlja ustvari zahtev za njihovom istinskom srećom.[6] „Želim da se osvetim Onome koji iznad nas vlada“.[7] „Moramo ratovati protiv svih preovlađujućih ideja, religije, države, zemlje, patriotizma. Ideja Boga je ključna ideja izopačene civilizacije. Ona mora da bude uništena“.[8]

Prvi Marksov mladalački dramski tekst nosio je naslov „Ulanem“, što se tumači kao anagram Hristovog starozavetnog imena Emmanuel (hebrejski S nama Bog). Taj Marksov dramski prvenac ima faustovsku temu – glavni junak, Ulanem, prodao je dušu „knezu tame“. Na kraju drame, na samrti, Ulanem izriče čovečanstvu strašno prokletstvo.

U mladosti je Marksov prijatelj bio i francuski socijalist Pjer Žozef Prudon (Pierre Joseph Proudhon, 1809-65), koji je nemalo uticao na Marksove antireligijske poglede. Prudon je napisao da je Bog praobrazac nepravde: „Dosegli smo znanje uprkos Bogu, i stvorili smo društvo uprkos Njemu. Svaki korak napred je pobeda kojom mi nadvladavamo Božanstvo. Bog je glupost i kukavičluk; Bog je licemerje i neistinitost; Bog je tiranija i siromaštvo; Bog je zlo. Ljudskost koja se savija ispred oltara, ljudskost koja je roblje kraljeva i sveštenika, neka je prokleta… Kunem se, Bože, s rukom pruženom put nebesa, da Ti nisi ništa drugo do ubica moga razuma, skiptar moje savesti… Bog je u suštini anticivilizovan, antiliberalan i nečovečan“.[9]

Zapažate da misli ovog čoveka nisu misli jednog ateiste. Marks i njegovi prijatelji u ovom razdoblju nisu bili ateisti kakvima ih današnji marksisti opisuju. To što otvoreno klevetaju i grde Boga bilo je zato što Ga mrze, ali i na taj način priznaju Njegovo postojanje. Oni u pitanje dovode Njegovu nadmoć. Ono što je izmenilo Marksov pogled na život, bila je činjenica da je otkrio svet klanjanja satani. Postoje dokazi da se priklonio satanskom kultu koji je vodila veštica Džoana Sautkot (Joan Southcott), koja je tvrdila da je u vezi sa demonom Šilohom.[10] Jedan od posebnih odlika spoljašnjeg izgleda članova ovoga kulta bila je duga razbarušena kosa i nepotkresana brada – upravo onako kako je Marks izgledao. I Prudon je slično izgledao, i sasvim je moguće da je i on pripadao istom kultu.[11]

Evgenij Golovin (Evgeniй Aleksandrovič Golovin), savremeni ruski kulturolog, primećuje i podvlači da je „Karl Marks, osnivač naizgled materijalističkog učenja, bio lični prijatelj velikog engleskog fizičara i ne manje spiritiste Vilijema Kruksa (William Krux, 1832-1919). Moguće je da se lik bauka koji kruži Evropom rodio upravo na spiritističkim seansama“. Možemo dodati da omiljeni pripev komunističkih pesama „do poslednje kapi krvi“ doslovno ponavlja reči srednjovekovnih đavopokloničkih misa. Pa i formula „korak napred, dva koraka nazad“ je crnomagijski, ritualni korak satane. Zar nije mnogo takvih podudarnosti? Okultni koreni komunizma još čekaju da budu izučeni.

Već oko 1841. godine, u dvadeset trećoj godini života, Karl Marks je antireligiozno „preobražen“ čovek. Religiju je video kao:

Mehanizam bogatih pomoću kojeg siromašne, potlačene radnike drže u stanju siromaštva;
Učenje da imovina jednog čoveka ne pripada drugome;
Učenje da čovek ne treba da žudi za imovinom drugog čoveka;
Učenje da svaki čovek samome sebi treba da obezbedi sredstva za život.

Ljudska sreća je, po ovoj Marksovoj logici, zavisila ne samo od ukidanja religije, već i od uništenja kapitalističkog sistema koji ohrabruje svakog pojedinca da ličnim radom podmiruje sopstvene potrebe.[12]

Adam Vajshaupt, o kome smo podrobno govorili u prethodnim poglavljima, umro je 1830. godine, ali je seme iluminatskog zla koje je posejao palo na plodno tle i dalo dobar rod. Red iluminata koji je osnovao 1776, i koji je bavarska policiji zabranila devet godina kasnije, samo je promenio ime – u vreme Vajshauptove starosti zvao se Savez pravednih.

Jedan od osnivača i najrevnosniji aktivista ove organizacije bio je „profesionalni“ revolucionar Luj Ogist Blanki (Louis August Blanqui, 1805-81), junak francuskih „proleterskih“ ustanaka 1834, 1839. i 1848. godine. Plamen ovih pobuna zahvatio je tada bezmalo celu Evropu. Blankijeva tajna revolucionarna društva, Savez pravednih i Savez prognanih (ovo drugo je osnovao od prognanih nemačkih radnika u Parizu), gotovo su doslovno i dosledno prihvatili satansko učenje i prevratnička uputstva Adama Vajshaupta. Tako se Vajshauptov teorijski iluminizam tridesetih i četrdesetih godina 19. veka preobrazio u praktični revolucionarni „blankizam“.

Tajni revolucionarni Savez pravednih blankista, 1846. godine promenio je naziv i postao Savez komunista, a među članovima su bili i Karl Marks i njegov prijatelj i „mecena“ Fridrih Engels (Friedrich Engels). Sledeće, 1847. godine, Savez komunista je ovu dvojicu mladih članova angažovao da za potrebe aktivista ove organizacije, i za pristojan honorar, napišu Program.Oni su se dali na posao, rukopis završili već krajem godine, a već u februaru 1848. Manifest komunističke partije, kako su ga naslovili, izašao je iz štampe, najpre na engleskom i nemačkom, a uskoro i na francuskom jeziku.

Geri Alen, istraživač skrivene istorije, u izvrsnoj studiji Niko se ne usuđuje da to nazove zaverom, analizira ovaj manifest koji je zapalio svet: „Ako proučite Marksov komunistički manifest, shvatićete da, u suštini, tvrdi kako će proleterska revolucija uspostaviti socijalističku diktaturu proletarijata, koja će biti uspostavljena kada se budu postigle tri stvari:

Ukidanje svih prava na privatnu svojinu;
Raspad porodice; i
Uništenje vere, koju je Marks nazivao `opijumom za narod`.

Istini za volju, Komunistički manifest je bio u opticaju mnogo godina pre nego što je Marksovo ime postalo dovoljno poznato da bi mu se pripisalo autorstvo ovog važnog revolucionarnog priručnika. Jedini Marksov zadatak je, ustvari, bio da osavremeni i pretoči u revolucionarne zakone one iste planove i načela koja je Adam Vajshaupt, osnivač reda Iluminata u Bavarskoj, osmislio sedamdeset godina ranije. Mnogi ozbiljni naučnici koji se bave ovim predmetom, otvoreno priznaju da je Savez pravednih jednostavno bio ogranak iluminata koji su bili prisiljeni da se povuku u podzemlje posle upada bavarske policije 1785. godine“.[13]

Komunizam je, dakle, trebalo da bude udarna pesnica svih antihrišćanskih, ateističkih i satanističkih snaga za radikalno razaranje Hrišćanstva (ali i svih drugih vera), a u korist prebogatih kontrolora svetske trgovine i vascelog čovečanstva. U pomenutoj knjizi Geri Alen zaključuje: „Komunizam nije pokret ugnjetenih masa, nego su taj pokret stvorili, njime manipulišu i koriste ga za svoje ciljeve oni milijarderi koji teže da uspostavevlast u čitavomsvetu… najpre uspostavljanjem socijalističkih vlada u raznim zemljama, a zatim ujedinjenjem tih zemalja pomoću jedne velike `fuzije` u svemoćnu socijalističku svetsku nad-državu, možda pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija“.[14]

I danas internacionalisti širom sveta, kao i u vreme prvih evropskih buna i ustanaka, pevaju stih „Amerika i Engleska biće zemlja proleterska“.

Autor: Dragana R. Mlađenovića – Poglavlje iz knjige Tajna bezakonja – uvod u istoriju antihrišćanske zavere (Beograd, 2010)

NAPOMENE:

[1] Geri Alen, Oni uspevaju, 1977. str. 20.

[2] Richard Wurmbrand, Marx & Satan, Wheaton, 1986, p. 11.

[3] Auguste Cornie, Karl Marx, Première part, L’enfance et la jeunesse, Paris, 1955, p. 77.

[4] Ričard Vurmbrant, Karl Marks i satana, Valjevo, 1990, str. 16.

[5] Richard Wurmbrand, Was Karl Marx a Satanist? Glendle, California, 1976, r. 19.

[6] Isto delo, str. 4.

[7] Isto delo, str. 7.

[8] Isto delo, str. 59.

[9] Isto delo, str. 20-21.