Dragan R. Mlađenović: Templari, udar na svetinju Ružicu na Kalemegdanu

Od kako se u maju 2016. razbojnički samoustoličio za starešinu svešteničkog bratstva kalemegdanskih svetinja Ružice i Svete Petke, jeretik Vladimir Vukašinović je dao da se izradi nekoliko templarskih krstova: na vidnom mestu iznad Bogorodičine ikone na spoljnom zidu oltarskog prostora, u templarskoj loži koju je načinio od bivše svešteničke kancelarije, i dao da se izveze nekoliko templarskih krstova na najsvetijem mestu – na prekrivaču Časne Trapeze u oltaru Crkve Ružice (!) Moguće je da to i nije konačan broj.

         Treba imati u vidu da je kalemegdanske svetinje – Crkvu Roždestva Presv. Bogorodice, ili Crkvu Ružicu (a to je jedno od imena Presv. Bogomajke), i crkvu Svete Petke-Paraskeve, osnovao početkom 15. stoleća gospodar Beograda Sv. Despot Stefan Visoki (+1427), sin sv. srpskog mučenika kneza Lazara (+1389) i kneginje Milice (+1405). Prisustvo brojnih templarskih krstova koji sa pravoslavnim Hrišćanstvom nemaju nikakve dodirne tačke, predstavlja dakle, drsko bogohuljenje.

Da bi posetiocima vašeg i našeg sajta bilo jasnije koga i šta simvolizuje templarski krst, šaljem vam poglavlje „Templari“ iz moje knjige „Tajna bezakonja – uvod u istoriju antihrišćanske zavere“ (Draslar-partner, Beograd, 2010), kao i fotografiju templarskog krsta izrađenog u reljefu na vidnom mestu: iznad Bogorodičine ikone spoljnog oltarskog zida.

Vaš brat u Hristu Gospodu

Dragan R. Mlađenović

+ + +

TEMPLARI*

Leta Gospodnjeg 1118. Ig de Pajen (Hugues de Payen), burgundski plemić i vitez, vazal grofa od Šampanje, podneo je molbu kralju Boldvinu II, vladaru oslobođenog Jerusalima, tražeći blagoslov da on i još osmorica vitezova osnuju novi monaško-viteški red. Patrijarhu Jerusalima su se zavetovali na siromaštvo, neporočnost i poslušnost. Za razliku od reda Hospitalaca, koji su upravljali konačištima i bolnicama u Svetoj Zemlji, novoosnovani red se potpuno posvetio zaštiti i bezbednosti hrišćanskih putnika-poklonika tokom njihove posete svetim mestima. Tražili su i dobili blagoslov da se smeste u delu kraljeve palate koja je ranije bila džamija Al-Aksa. Ova muslimanska bogomolja sagrađena je na temeljima nekadašnjeg Solomonovog hrama, koji je rimski imperator Tit Flavije (Ti­tus Fla­fi­us) razorio 70. leta Gospodnjeg. Po Solomonovom hramu novi monaško-viteški red je dobio ime Siromašni vojnici Hrista i Solomonovog hrama, ili jednostavno – Templari (Hramovnici).

Prvih devet godina svog postojanja Templari su bili prilično neaktivni i nisu primali nove članove. Onda su godine 1127. iznenada odlučili da se aktiviraju – preko kralja Balduina (Boldvina) Drugog zamolili su opata Bernara iz manastira Klervo (Ber­nard de Cla­ir­va­ux) u Francuskoj, najuticajnijeg duhovnika onog vremena i kasnije kanonizovanog sveca, da upotrebi svoj ogromni uticaj kod pape Honorija Drugog (Ho­no­ri­us II), kako bi se doneo Statut koji će regulisati život i ponašanje njihovog reda. Papa je bio cistercitski monah i sledbenik opata Bernarda, pa je već godinu dana kasnije (1128) novi red dobio darovnicu i monaški Ustav, koji je sastavio lično opat Bernard od Klervoa. Zvanično osnivanje reda Hramovnika svečano je upriličeno u španskom gradu Troa, gde je Red osnovao i svoj prvi preceptorat u Evropi. Ig de Pajen je iz Jerusalima krenuo u Evropu kao jedan od devetorice vitezova povezanih u nepoznat i nepriznat Red. Vratio se dve godine kasnije (1130) kao veliki majstor Reda odgovornog jedino papi, a postao je i neverovatno bogat nepokretnom i pokretnom imovinom koju su činili zemlja, dvorci, zlato i srebro. Stajao je na čelu monaško-viteškog reda od tri stotine vitezova spremnih da uz poklič „Živeo Bog Sveta Ljubav!“ (Vi­ve Di­eu Sa­int Amo­ur!) i poginu ako njihov Majstor tako naredi.

Letopisac kralja Balduina Jerusalimskog ćuti o prvih devet godina postojanja Templara. Formalni zadatak Reda bio je da obezbeđuje poklonike na putevima Svete Zemlje koju su tada naseljavali Saraceni. Nameće se logično pitanje – da li su taj nimalo lak zadatak mogla da obave devetorica vitezova koji nisu želeli da primaju nove članove?

Nemački putopisac Johan iz Virburga (Joc­hann von Wir­burg), posetio je Jerusalim sredinom 12. veka i postavio još jedno zanimljivo pitanje, kada je pod krovovima templarskog zdanja video konjušnice za oko dve hiljade konja – Zar svi ti dželepi radi devetorice vitezova?!

Templari su se za samo nekoliko godina od monaha ratnika pretvorili u lihvarske pozajmljivače novca i bankare. Njihova imovina je kratko vreme postala ogromna – Templari imaju oko 10.000 zamkova širom sveta, a njihova pokretna imovina se procenjuje na 112 milijardi franaka! U Jevanđelju se kaže da „niko ne može dva gospodara služiti… Ne možete služiti Bogu i mamonu“(Jev. Po Mateju 6: 24). Templari su, očigledno, odabrali da služe ovom drugom. Godine 1148, zbog izdaje Templara, izgubljen je Damask. Hrišćanskog princa iz Egipta, koji se krio kod templara, ovi su izdali neprijatelju za 60.000 zlatnika. Godine 1166, zbog neshvatljive predaje tvrđave na Jordanu, obešeno je dvanaest pripadnika ovog reda. A što je bilo više vojnih poraza i moralnog bezčašća, Red je bio sve bogatiji.

Kada je francuski vladar i krstaški vojvoda Luj Deveti (Lo­u­is IX, 1214–1270), zvani Sveti Luj, dopao saracenskog ropstva 1250. godine, neprijatelj je za njega tražio otkup od neverovatnih 25.000 livara zlata. U tako kratkom roku nijadna onovremena evropska država ne bi uspela da sakupi toliku svotu. Zato su se obratili Templarima. Blagajnik u Akri, posle oklevanja reda radi, dao je odjednom celu sumu!

Zatim se Red proširio i na Evropu i uskoro je broj vitezova monaha prelazio petnaest hiljada. Templari su gradili tvrđave i zamkove širom Evrope i Srednjeg Istoka, ali su bili istovremeno nukleus današnjeg multinacionalnog bankarskog sistema. Ustav sv. Bernarda od Klervoa služio je kao osnova za formiranje nadnacionalnog društva pozajmljivača i kontrolora novca, a Pariski hram je postao svetsko središte njihove novčane berze.

Templarski red je opštio i trgovao sa najsumnjivijim društvima onoga vremena, među kojima je svakako najgori bio Red persijsko-ismailitskih asasina. Naziv su dobili od reči „hašašini“, što znači „uživaoci hašiša“. U savremenom francuskom i italijanskom vokabularu „asasin“ je ubica ili „plaćeni atentator“. A oni su to zaista i bili. U tom tajnom društvu preduzimana su, uz pomoć hašiša, ekspres putovanja u „raj“ i natrag. „Starac sa planine“, kako je nazivan njihov „duhovni“ starešina, omogućio im je ponovne „uzlete u raj“ samo ako ispune sve njegove naloge. Na višem stupnju, asasin saznaje da razlike između raja i pakla, i između dobra i zla – nema.

Nema sumnje da je burgundski vitez Ig de Pajen ustrojio Templarski red po ugledu na ismailitsku sektu asasina. Ove dve organizacije srele su se u Siriji pre 1128. godine. Jerarhija templara, sa Velikim majstorom na čelu za kojim slede veliki priori, priori, vitezovi, štitonoše i braća laici, podseća na ustrojstvo asasina. Čak su i templarske boje – crveni krstovi na beloj podlozi – slični asasinskim belim kapama i pojasevima i belim tunikama. I jedni i drugi su predstavljali nezavisnu vojnu silu sa sopstvenim verskim ubeđenjima.

Verovatno su u dodirima s asasinima templari neosetno prihvatili ideje strane Hrišćanstvu, koje će ih kasnije odvesti na lomaču inkvizicije. Već je papa Inokentije Treći (In­no­cen­ti­us III, 1198–1216) zapazio i pisao da „vitezovi hrama imaju demonske doktrine“. Zapažanje se pokazalo tačnim kada su naredbom francuskog kralja Filipa IV Lepog (1268-1314) u oktobru 1307. godine pohapšeni svi glavni članovi Reda i izvedeni pred sud. Vitez Žofre od Šarnea (Ge­of­frey de Char­ney), zapovednik Normandije, priznao je tada da mu je prilikom prijema u Red Veliki majstor Amori od Šarneja (Ama­ury de Char­ney) prineo krst sa likom Isusa Hrista i rekao doslovno: „Ne boj se uopšte, dete moje, ovaj nije Gospod, to nije Bog, to je lažni prorok“. I kralj Filip (Phi­lip­pe) i papa Kliment V (Cle­mens) behu zaprepašćeni svim ovim priznanjima i otkrićima, a nadasve nepojmljivim preobražajem Reda, koji je osnovan sa čistim i uzvišenim idealima. Papa dugo nije mogao da poveruje da su templari upali u strašne zločine bogoodstupništva, idolopoklonstva, gnusnih poroka Sodoma i jeresi svake vrste. Inicijanti (novi članovi) su prilikom uvođenja u Red morali da pogaze Raspetoga na Krstu, da Ga popljuju i da Ga se triput odreknu. Prilikom istrage lično je papa Kliment V saslušao sedamdeset dvojicu templara. Oni su svi priznali da su se klanjali gnusnom idolu Bafometa. Zatim su priznali veštičarstvo i ritualna ubijanja dece, čijom su krvlju mazali idola. Tokom procesa se ispoljila i mračna i naopaka „mistika mačke“, koja poreklo ima u egipatskim misterijama. Setimo se, u drevnom Egiptu mačka je bila simvol tajne gnose (grčki γνῶσις, znanje).

Postojanje tajne, paralelne jerarhije nameće se svim ozbiljnim istraživačima templarskog slučaja. Veliki majstor Žofre od Gonvila (Ge­of­frey de Go­ne­vil­le) izjavljuje na saslušanju da je „majstor Ronselen uveo izopačene i rđave klauzule u Statut Reda“. Neki engleski templari su izjavili da je postojalo specijalno posvećenje izabranih osoba, a obredi njihovog primanja bili su veoma tajanstveni. Ti tajni šefovi, ubačeni u Red neosetno i nevidljivo, očigledno žele da sruše Hrista i Njegovu Nevestu (Crkvu) i da na njenim ruševinama obnove Solomonov hram. Štaviše, „u skrivenim podzemnim odajama Solomonovog hrama čuvala se ne samo ogromna količina zlata, već i dokumenti sa rodoslovom judejskih vladara“. Pošto su Rimljani razorili Hram 70. godine Gospodnje, njihovi naslednici su, navodno, pobegli u Evropu, u franačku zemlju (današnju Provansu na jugu Francuske), i ovde osnovali kraljevsku dinastiju Merovinga, koja je u ranom Srednjem veku vladala većim delom zapadne Evrope. Sa njom je 496. godine rimski episkop (papa) potpisao ugovor. Verolomna Rimska crkva i njen prelat izdali su merovinškog kralja Dagoberta II (Da­go­bert) i na franački presto doveli drugu dinastiju – Karolinge, čiji je najmoćniji vladar, Karlo Veliki (Ca­ro­lus Mag­nus), veoma zaslužan za učvršćenje zapadnog Rimskog carstva i Rimske crkve.

Neki istraživači istorije templara tvrde da je i Ig od Šampanje  (Hu­gu­es de Cham­pag­ne), zaštitnik Reda i sv. Bernarda od Klervoa, jedan od potomaka Merovinga. On je mogao da bude osoba koja je hramovnicima otkrila tajnu o porodičnom blagu. I gle čuda – posle devet godina traganja, templari su postali neverovatno bogati. Vitezovi koji su se zavetovali na siromaštvo, i cistercitski monasi koji su gladovali, odjednom su postali neimari: oni u Svetoj zemlji grade nekoliko velikih tvrđava, a opat Bernard iz Klervoa osniva širom Francuske i Evrope čak šezdeset devet opatija! Kralj Balduin Jerusalimski odmah dobija zlato, ali i nešto što je za jednog vladara podjednako vredno – dokument koji potvrđuje da je i on potomak svete loze Merovinga.

Ako na ovaj način posmatramo i tumačimo događanja u Jerusalimu, onda se nameće i glavno pitanje: nisu li svi ti krstaški pohodi bili upriličeni da bi Merovinzi povratili presto izgubljen u ranom Srednjem veku?

Autor: Dragan R. Mlađenović

*(Poglavlje u knjizi Dragan R. Mlađenović, Tajna bezakonja – uvod u istoriju antihrišćanske zavere, Draslar partner-Beograd, 2010)

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!