Nizamski rastanak i odlazak Turaka iz Beograda
6/19. aprila 1867., pre tačno 155 godina, knez Mihailo Obrenović i građani Beograda ispratili su iz srpske prestonice zauvek poslednjeg beogradskog Ali-Riza pašu i njegove nizame, predstavnike više-vekovnog turskog okupatora.
Priča počinje ovako: na Velikoj pijaci, koja se u vreme druge vladavine kneza Mihaila (1860-68) nalazila na mestu gde su danas Studentski trg i Kapetan Mišino zdanje u Beogradu, bakalin Aleksa Nikolić je držao svoju radnju. U jedno sparno nedeljno poslepodne, 3. juna 1862. (po crkvenom, julijanskom kalendaru), gazda Aleksa posla svog trinaestogodišnjeg šegrta Savu Petkovića s testijom za vodu: „Savo, ajd` trk donesi vode sa česme!“
Najbliža je bila Čukur česma u današnjoj Dobračinoj ulici. Njen mlaz vode je bio tanak, pa se zato tu obično stvarala gužva, i bilo čekanja, guranja i svađe. Nadmeni i nestrpljivi turski nizami[1] su smatrali da oni imaju prvenstvo. Jedan vojnik ote Savi testiju iz ruku i ovaj poče da se brani, što je veoma naljutilo Turčina, pa ga je on ubio bajonetom. Po drugoj verziji udario ga je testijom i razbio mu glavu. Odmah je i srpska policija bila o tome obaveštena. Mihailo Barlovac, upravnik policije beogradske varoši, poslao je Simu Nešića, terdžumana (što na turskom znači „tumač“ ili posrednik koji je govorio turski), sa nekoliko žandarma na mesto događaja. Sima je tada otpratio ranjenog šegrta kući, a nizama su odveli u srpsku policiju.[2]
U međuvremenu stiže pomoć drugih turskih nizama, pa je žestok okršaj trajao gotovo čitave noći. Glavni sukob se odigrao na obližnjoj Velikoj pijaci na kojoj su poginuli terdžuman Sima Nešić i žandar Đorđe Nišlija, a nekoliko srpskih policajaca je ranjeno.
„Ulica Simina“ koji od tada nikad nije menjan
Srbi su zatim smesta izvukli stare puške, jatagane i handžare i na juriš zauzeli Varoš kapiju, a Sava kapiju i Stambol kapiju porušili. Na intervenciju britanskog konzula Longvorta i drugih stranih diplomata zaključeno je primirje koje su potpisali Ašir paša i ministar unutrašnjih poslova Ilija Garašanin, kao i predstavnici stranih sila.
Posle potpisanog primirja izgledalo je da je sukob izglađen i stvar završena. Onda je 17. juna u 9 časova ujutro ogromna povorka Beograđana ispratila kovčege sa telima Sime Nešića terdžumana i žandarma Đorđa Nišlije. A onda su Turci iznenada sa kalemegdanske tvrđave počeli da bombarduju najpre pogrebnu povorku, a zatim i celu srpsku varoš. Iz pedeset šest turskih topova nizami su bombardovali Beograd punih pet časova. Tom prilikom porušeno je i oštećeno oko trista osamdeset kuća, poginulo je oko pedeset, a teže i lakše ranjeno najmanje dvadeset građana. Knez Mihailo je proglasio ratno stanje i okupio oko petnaest hiljada vojnika. Zemun na austrijskoj strani bio je prepun izbeglica. Oružani sukob širih razmera sprečen je intervencijom velikih sila, koje su u julu 1862. godine hitno sazvale međunarodnu konferenciju radi rešavanja srpsko-turskog spora. Posle dugih pregovora doneta je odluka da se preostali Turci isele iz Srbije, sem iz Beograda, Šapca, Smedereva i Kladova; da se sruše utvrđeni gradovi Soko i Užice, a da srpska vlada obešteti Turke za napuštena imanja u Srbiji.[3] Ispevana je i rodoljubiva pesma o ovim dramatičnim događajima, čiju je melodiju u note stavio prvi hrvatski etnomuzikolog Franjo Kuhač (1834-1911). Ova pesma je objavljena u petoj knjizi kapitalne Kuhačeve zbirke južnoslovenskih pesama.[4]
Četiri godine kasnije (1866) došlo je do Austrijsko-pruskog rata.[5] Posledice ovog kratkotrajnog, sedmonedeljnog rata su bile dugotrajne, jer su njime temeljno prekrojene srednjoevropske granice i stvorene nove savezne države. Knez Mihailo je pravilno ocenio da je ovo pregrupisavanje i nova geopolitička konstelacija Evrope izuzetno povoljan trenutak za rešavanje zaostalog srpsko-turskog pitanja, pa je već 17. oktobra te godine uputio pismo u Carigrad velikom veziru Ali paši, sa jasnim i otvorenim zahtevom da se preostali gradovi u kojima još uvek ima turskih posada, oslobode i predaju Srbiji.
U to vreme (od 1861. do 1876. godine), nekada moćnim osmanskim carstvom vladao je Abdul Aziz, sultan koga istorija pamti kao čoveka koga je u Carigradu uveseljavalo čak četiri stotine muzičara, čuvalo oko dvesta „vratara“, o njegovoj ishrani je brinulo oko trista kuvara, a o carskoj ergeli se staralo i do četiri stotine štalskih momaka! Sultan rasipnik je kupovao oklopne brodove za koje nije imao posadu, i lokomotive za koje nije imao šine! I tako je ovaj lakomisleni vladar nekada moćnu carevinu doveo do bankrota, pa ni njegova blagajna više nije mogla da izdržava besposlene turske nizame na granicama carstva.
Mučni i dugi četvoromesečni pregovori između srpskog Kneza i predstavnika Visoke Porte, okončani su velikom srpskom pobedom: u pismu koje je poslato iz Carigrada 19. februara 1867., a „naročiti tatarin“ doneo u Beograd 4. marta iste godine, Visoka Porta izveštava da se „u znak poverenja prema Knezu Mihailu“ ustupe gradovi u kojima još uvek sede turske posade.[6]
Već 25. marta iste godine sultan Abdul Aziz izdaje hatišerif (carski ukaz) kojim nalaže Ali-Riza paši, poslednjem beogradskom muhafizu, i preostalim turskim posadama u Šapcu, Smederevu i Kladovu, da simbolično uruče ključeve ova četiri grada srpskom vladaru i napuste Srbiju.
Cvetni četvrtak, 6. aprila 1867. godine, bio je svakako najradosniji dan u istoriji Srbije 19. veka, jer su tada srpski vladar Mihailo i građani kneževske prestonice ispratili pet-vekovnog osmanlijskog okupatora.[7]
„U taj mah ponovo grunuše topovi s gradskih bedema. To beše pozdrav srpskoj zastavi koja se lagano i svečano dizaše na velikoj katarci spram Pašinog konaka. Taj momenat beše vrhunac radosti i oduševljenja razdraganoga naroda. (…) I kad prvi srpski vojnik, pod komandom kapetana Svetozara Garašanina, stupi na gradski bedem prema varoši da smeni turskoga stražara i prekrsti se, urnebesni usklici prolomiše vazduh. Šeset godina čekalo se na taj trenutak. Ljudi su se grlili i ljubili. (…) U tome istome trenutku knez Mihailo uputi se u grad (…) na belome arapskome hatu, jednome od onih pet što ih je dobio od Sultana. Iza njega na konjima ministar vojni Blaznavac i muhafiz Ali Riza-paša, a za njima u dva reda konjički oficiri srpski i turski. Iza cele povorke muzike srpska i turska svirale su naizmence, i to turska do prvog gradskog mosta, a srpska od mosta do konaka.“[8]
Knežev ceremonijal-majstor, čije ime nije zabeleženo, vešto je razradio program svečanosti: „Muzika turska i srbska otići će u pratnji za kolima. Prvi će svirati do prvog mosta, odakle će srbska početi da svira. Kad pred konak dođu obadve muzike, sviraće redom nekoliko komada, ali na nekoliko magnovenja pre izlaska Knjaževog, turska muzika izići će iz grada i otići će da se pridruži batalionima zaostavšim na Kalemegdanu, te da tako zajedno sa njima pozdravi Knjaza pri izlasku. Srbska muzika ostaće u gradu da pozdravi Knjaza sa batalionom artilerije turske.“[9]
A onda se „Turska banda“, preko ruševina Stambol kapije (na kojima je Knjaz sledeće, 1868. godine, podigao veličanstveno Narodno pozorište koje, eto, postoji više od stopedeset godina) udaljila put Stambola, svirajući svima poznatu setnu melodiju „NIZAMSKI RASTANAK“.
I nikada se više nisu vratili.
Autor: Dragan R. Mlađenović
[1] Nizam je vojnik – pripadnik prve regularne vojske ustanovljene u turskoj carevini 1826. Reč Nizam na turskom označava red, poredak, pravilo. Abdulah Škaljić, Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku, Svjetlost, Sarajevo, 1984.
[2] Vladislav St. Kaćanski, Stari izgled Beograda, Srpska književna zadruga, Beograd, 2008, str. 69 – 72.
[3] Aleksandar Diklić, Beograd večiti grad, RTS i TV produkcija Skordisk, Beograd, 2015, str. 188-90.
[4] Franjo Kuhač, Južnoslovenske pučke popijevke, knjiga peta, Zagreb, 1941, br. 37, str. 39. Naslućujemo da je ovu i mnoge druge srpske melodije Kuhač dobio od beogradskog prijatelja i starijeg kolege Josifa Šlezingera (Sombor, 1794 – Beograd, 1870), samoukog muzičara i pionira srpske muzike.
[5] U Nemačkoj poznatiji kao Nemački rat (nem. Deutscher Krieg), ili Sedmonedeljni rat, Nemački građanski rat, Rat za ujedinjenje i Rat braće (nem. Bruderkrieg) je rat koji je 1866. sedam nedelja vođen između Austrijskog carstva i njegovih nemačkih saveznika sa jedne strane, i Pruske, njenih nemačkih saveznika i Italije sa druge strane. U procesu ujedinjenja Italije ovaj rat je nazvan „Trećim italijanskim ratom za nezavisnost“.
[6] Kosta N. Hristić, Zapisi starog Beograđanina, Nolit, Beograd, 1989, str. 336-337.
[7] Ključeve šabačke tvrđave primio je 10. aprila pešadijski kapetan Lazar Cukić, ključeve smederevske tvrđave 12. aprila preuzima pešadijski major Ljubomir Uzun-Mirković, a artiljerijski kapetan Milutin Jovanović 14. aprila smenjuje tursku posadu Kladova.
[8] Kosta N. Hristić, navedeno delo, str. 341.
[9] Stana Đurić Klajn, Muzički život u Beogradu pre otvaranja Narodnog pozorišta, u knjizi Akordi prošlosti, Prosveta-Beograd, 1981, str. 43. Iste večeri (6. aprila) Knez je upriličio svečani bal u Gradskoj kući. Gospođa Anka Konstantinović, ćerka Gospodara Jevrema Obrenovića i kneževa sestra od strica, okitila je sve dvorske dame cvetovima kamelije, koje je za tu priliku naručila iz Beča.
