Драган Р. Млађеновић: Низамски растанак и одлазак Турака из Београда

Чукур чесма

Прича почиње овако: на Великој пијаци, која се у време друге владавине кнеза Михаила (1860-68) налазила на месту где су данас  Студентски трг и Капетан Мишино здање у Београду, бакалин Алекса Николић је држао своју радњу. У једно спарно недељно послеподне, 3. јуна 1862. (по црквеном, јулијанском  календару), газда Алекса посла свог тринаестогодишњег шегрта Саву Петковића с тестијом за воду: „Саво, ајд` трк донеси воде са чесме!“  

Најближа је била Чукур чесма у данашњој Добрачиној улици. Њен млаз воде је био танак, па се зато ту обично стварала гужва, и било чекања, гурања и свађе. Надмени и нестрпљиви турски низами[1] су сматрали да они имају првенство. Један војник оте Сави тестију из руку и овај поче да се брани, што је веома наљутило Турчина, па га је он убио бајонетом. По другој верзији ударио га је тестијом и разбио му главу. Одмах је и српска полиција била о томе обавештена. Михаило Барловац, управник полиције београдске вароши, послао је Симу Нешићатерџумана (што на турском значи „тумач“ или посредник који је говорио турски), са неколико жандарма на место догађаја. Сима је тада отпратио рањеног шегрта кући, а низама су одвели у српску полицију.[2]

У међувремену стиже помоћ других турских низама, па је жесток окршај трајао готово читаве ноћи. Главни сукоб се одиграо на оближњој Великој пијаци на којој су  погинули терџуман Сима Нешић и жандар Ђорђе Нишлија, а неколико српских полицајаца је рањено.

Место Симине погибије добило је 1872. по њему назив

„Улица Симина“ који од тада никад није мењан

 Срби су затим сместа извукли старе пушке, јатагане и ханџаре и на јуриш заузели Варош капију, а Сава капију и Стамбол капију порушили. На интервенцију британског конзула Лонгворта и других страних дипломата закључено је примирје које су потписали Ашир паша и министар унутрашњих послова Илија Гарашанин, као и представници страних сила. 

После потписаног примирја изгледало је да је сукоб изглађен и ствар завршена. Онда је 17. јуна у 9 часова ујутро  огромна поворка Београђана испратила ковчеге са телима Симе Нешића терџумана и жандарма Ђорђа Нишлије. А онда су Турци изненада са калемегданске тврђаве почели да бомбардују најпре погребну поворку, а затим и целу српску варош. Из педесет шест турских топова низами су бомбардовали Београд пуних пет часова. Том приликом порушено је и оштећено око триста осамдесет кућа, погинуло је око педесет, а теже и лакше рањено најмање двадесет грађана. Кнез Михаило је прогласио ратно стање и окупио око петнаест хиљада војника. Земун на аустријској страни био је препун избеглица. Оружани сукоб ширих размера спречен је интервенцијом великих сила, које су у јулу 1862. године хитно сазвале међународну конференцију ради решавања српско-турског спора. После дугих преговора донета је одлука да се преостали Турци иселе из Србије, сем из Београда,  Шапца, Смедерева и Кладова;  да се сруше утврђени градови Соко и Ужице, а да српска влада обештети Турке за напуштена имања у Србији.[3] Испевана је и родољубива песма о овим драматичним догађајима, чију је мелодију у ноте ставио први хрватски етномузиколог Фрањо Кухач (1834-1911). Ова песма је објављена у петој књизи капиталне Кухачеве збирке јужнословенских песама.[4]

Четири године касније (1866) дошло је до Аустријско-пруског рата.[5]  Последице овог краткотрајног, седмонедељног рата су биле дуготрајне, јер су њиме темељно  прекројене  средњоевропске  границе  и  створене нове савезне државе. Кнез Михаило је правилно  оценио да је ово прегруписавање  и  нова геополитичка  констелација  Европе изузетно повољан тренутак за решавање заосталог српско-турског питања, па је већ 17. октобра те године упутио писмо у Цариград великом везиру Али паши, са јасним и отвореним захтевом да се преостали градови у којима још увек има турских посада, ослободе и предају Србији.

У то време (од 1861. до 1876. године), некада моћним османским царством владао је Абдул Азиз, султан кога историја памти као човека кога је у Цариграду увесељавало чак четири стотине музичара, чувало око двеста „вратара“, о његовој исхрани је бринуло око триста кувара, а о царској ергели се старало и до четири стотине шталских момака! Султан расипник је куповао оклопне бродове за које није имао посаду, и локомотиве за које није имао шине! И тако је овај лакомислени владар некада моћну царевину довео до банкрота, па ни његова благајна више није могла да издржава беспослене турске низаме на границама царства.

Мучни и дуги четворомесечни преговори између српског Кнеза и представника Високе Порте, окончани су великом српском победом: у писму које је послато из Цариграда 19. фебруара 1867., а „нарочити татарин“ донео у Београд 4. марта исте године, Висока Порта извештава да се „у знак поверења према Кнезу Михаилу“ уступе градови у којима још увек седе турске посаде.[6]

Већ 25. марта исте године султан Абдул Азиз издаје хатишериф (царски указ) којим налаже Али-Риза паши, последњем београдском мухафизу, и преосталим турским посадама у Шапцу, Смедереву и Кладову, да симболично уруче кључеве ова четири града српском владару и напусте Србију.  

Цветни четвртак, 6. априла 1867. године, био је свакако најрадоснији дан у историји Србије 19. века, јер су тада српски владар Михаило и грађани кнежевске престонице испратили пет-вековног османлијског окупатора.[7]  

„У тај мах поново грунуше топови с градских бедема. То беше поздрав српској застави која се лагано и свечано дизаше на великој катарци спрам Пашиног конака. Тај моменат беше врхунац радости и одушевљења раздраганога народа. (…) И кад први српски војник, под командом капетана Светозара Гарашанина, ступи на градски бедем према вароши да смени турскога стражара и прекрсти се, урнебесни усклици проломише ваздух. Шесет година чекало се на тај тренутак. Људи су се грлили и љубили. (…) У томе истоме тренутку кнез Михаило упути се у град (…) на беломе арапскоме хату, једноме од оних пет што их је добио од Султана. Иза њега на коњима министар војни Блазнавац и мухафиз Али Риза-паша, а за њима у два реда коњички официри српски и турски. Иза целе поворке музике српска и турска свирале су наизменце, и то турска до првог градског моста, а српска од моста до конака.“[8]

Кнежев церемонијал-мајстор, чије име није забележено, вешто је разрадио програм свечаности: „Музика турска и србска отићи ће у пратњи за колима. Први ће свирати до првог моста, одакле ће србска почети да свира. Кад пред конак дођу обадве музике, свираће редом неколико комада, али на неколико магновења пре изласка Књажевог, турска музика изићи ће из града и отићи ће да се придружи баталионима заоставшим на Калемегдану, те да тако заједно са њима поздрави Књаза при изласку. Србска музика остаће у граду да поздрави Књаза са баталионом артилерије турске.“[9]

А онда се „Турска банда“, преко рушевина Стамбол капије (на којима је Књаз следеће, 1868. године, подигао величанствено Народно позориште које, ето, постоји више од стопедесет година) удаљила пут Стамбола, свирајући свима познату сетну мелодију „НИЗАМСКИ РАСТАНАК“.  

И никада се више нису вратили.

Аутор: Драган Р. Млађеновић


[1] Низам је војник – припадник прве регуларне војске установљене у турској царевини 1826. Реч Низам на турском означава ред, поредак, правило. Абдулах Шкаљић, Турцизми у српскохрватском језику, Свјетлост, Сарајево, 1984.

[2] Владислав Ст. Каћански, Стари изглед Београда, Српска књижевна задруга, Београд, 2008, стр. 69 – 72.

[3] Александар Диклић, Београд вечити град, РТС и ТВ продукција Скордиск, Београд, 2015, стр. 188-90.

[4] Фрањо Кухач, Јужнословенске пучке попијевке,  књига пета, Загреб, 1941, бр. 37, стр. 39. Наслућујемо да је ову и многе друге српске мелодије Кухач добио од београдског пријатеља и старијег колеге Јосифа Шлезингера (Сомбор, 1794 – Београд, 1870), самоуког музичара и пионира српске музике.

[5] У Немачкој познатији као Немачки рат (нем. Deutscher Krieg), или Седмонедељни рат, Немачки грађански рат,  Рат за уједињење  и  Рат браће  (нем. Bruderkrieg)  је  рат који је 1866. седам недеља вођен између Аустријског царства и његових немачких  савезника  са једне стране, и  Пруске, њених немачких савезника и  Италије са друге стране. У процесу уједињења Италије овај рат је назван „Трећим италијанским ратом за независност“.

[6]  Коста Н. Христић, Записи старог Београђанина, Нолит, Београд, 1989, стр. 336-337.

[7] Кључеве шабачке тврђаве примио је 10. априла пешадијски  капетан Лазар Цукић, кључеве смедеревске  тврђаве 12. априла преузима  пешадијски  мајор Љубомир Узун-Мирковић,  а артиљеријски капетан Милутин Јовановић 14. априла смењује турску посаду Кладова.

[8] Коста Н. Христић, наведено дело, стр. 341.

[9] Стана Ђурић Клајн, Музички живот у Београду пре отварања Народног позоришта, у књизи Акорди прошлости, Просвета-Београд, 1981, стр. 43. Исте вечери (6. априла) Кнез је уприличио свечани бал у Градској кући. Госпођа Анка Константиновић, ћерка Господара Јеврема Обреновића и кнежева сестра од стрица, окитила је све дворске даме цветовима камелије, које  је за ту прилику наручила из Беча.

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!