Достојни Свети Срби и недостојни папољубци
Српску државу кроз векове, посебно од Светога Саве и Светог Симеона (Немање), водили су и чували како држава тако и Црква. У периоду под турским робством, посебно је свештенство и монаштво понело свој крст чувања и вођства националног идентитета, опстанка и постојања Србије и Српске православне цркве. У тим тешким тренуцима велики број владика, свештеника и монаха храбро исповедајући веру и стајући на чело народе учествују активно у свим недаћама која су задесила српски народ. Може се слободно рећи да су понели најтеже крстове и положили своје главе у слободу српске државе. Никада по страни, увек као најсвеснији, најутицајнији, најодговорнији и најпозванији, стајали на челу буна, устанака, битака, преговора, дипломатских активности и других кључних историјских момената од којих је зависио живот и опстанак Срба, државе и цркве.
Поменућу само неке:
• Свештеник Лука Лазаревић,14 пута рањаван, учесник битке на Мишару, командант Шапца, десна рука Карађорђа.
• Прота Матија Ненадовић, војвода, о њему нема шта више да се прича.
• Прота Атанасије, који заклиње народ на верност Карађорђу и учествује у биткама.
• Свети ђакон Авакум и игуман Пајсије, након Хаџи Проданове буне набијени на колац.
• Хаџи Милентије Стефановић, архимандрит манастира Рача, војвода соколски.
• Прота Никола Смиљанић из Бадовинаца у Мачви, страх и трепет за босанске Турке, војвода.
• Прота Милутин Илић Гучански, који у једној битци аги одсеца главу.
• Архимандрит манастира Враћевшница, касније митрополит Србије Мелентије Павловић, учествује у првом и другом српском устанку.
• Архимандрит Самуило студенички, скончао у заробљеништву.
• Јеромонах Исаија и ђакон Јован, скончали у ватри сагоревши.
• Игуман манастира Каленића Нићифор, пострадао у Хаџи Продановој буни.
• Свети митрополит Петар Цетињски предводи две одлучујуће битке против многобројнијех Турака.
• Митрополит загребачки Доситеј, Митрополита дабробосанског Петар, Епископ горњокарловачки Сава и Епископ бањалучки Платон, сви зверски мучени и убијени.
Сви они поменути и још више које овде нисам поменуо, сви су били уз свој народ, храбро устајући против непријатеља, чувајући народ, државу, веру и цркву, и притом положили оно што им је највредније, свој живот угледајући се на свох вољеног Христа коме су верно служили. Иако свесни да је њихов циљ и задатак првенствено ширење и очување вере, молитва и службе, ипак су узимали активно учешће у свим недаћама која су задесила наш страдални народ.
Данас, уместо наведених светих примера, имамо примере издаје Бога и рода. Епископ Андреј Ћилерђић, аустријско швајцарска епархије, присуствовао је заједничкој молитви у Риму са папом и старешинама англиканске “цркве“ и другима јеретицима. По црквеним законима (канонима) то је строго забрањено, а таква лица се одлучују од Цркве. На крају скупа недостојни епископ Андреј љуби руку римском архијеретику папи, показујући ко му је газда.
Самим чином показује да му је то одобрено из Београдске патријаршије, јер у противном био би позван због свог недела на одговорност и кажњен. Нажалост, ово богоодступништво се усталило међу архијеријема СПЦ, што потврђује и пример главног папољупца узурпатора Светосавског престола, Порфирија Перића.
Папољубци или екуменисти у Београдској патријаршији су прво издали Бога, а онда народ и отаџбину. Они су у издајничком савезу са Вучићем и због тога нема подршке и бриге за страдални народ на КиМ и свим српским земљама.
Аутор: Горан Јосијевић
