Хоће сеља и да стреља
“Дош`о гоља до пиштоља, Хоће сеља и да стреља.“ (горка послератна песмица)
Црна и најцрња хроника о комунистичким злочинима над недужним српским становништвом за време и после Другог светског рата тек ће се писати. Није нимало претерана оцена да се тадашње комунистичко безакоње са безумно крвавим злочинима по сатанској монструозности и умоболној перверзији нимало не разликују од бестијалних злочина усташких хорди у Независној Држави Хрватској.
Четврти конгрес Комунистичке партије Југославије одржан је од 3. до 15. новембра 1928. у Дрездену у Немачкој, и он се по месту одржавања назива Дрезденски конгрес. У складу са установљеном политиком Коминтерне (комунистичке интернационале), Дрезденски конгрес КПЈ је позвао на самоопределење и отцепљење „угњетених народа“ и донео одлуку о стварању независних држава – Хрватске, Словеније, Црне Горе и Македоније, док би мађарски и албански народ имали право да се одцепе, јер је закључено да је њихову земљу анектирала „српска буржоазија“. У том циљу одлучено је да КПЈ подржи разне превратничке организације које су се бориле против „српске хегемоније“, укључујући србождерске организације као што су бугарски ВМРО, Косовски комитет и усташки покрет.
Иначе, комунисти су са усташама били у добрим односима још од 30-тих година прошлог века. У „Пролетеру“ број 28. за 1932. годину, гласилу Централног комитета КПЈ, писало је дословце и ово: „Комунистичка партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну”. У уговору потписаног 17. априла 1941, седам дана после оснивања Павелићеве НДХ, којег су у име усташа потписали Миле Будак и Младен Лорковић, а у име Комунистичке партије Хрватске Андрија Хебранг и Владимир Бакарић стоји ово: „Комунисти неће предузимати никакве акције против НДХ”.
Усташка власт у НДХ, због своје антисрпске политике, пружила је Титу пуну и највећу подршку. Посебно боде очи чињеница ДА СЕ ТИТО ЦЕЛО ВРЕМЕ РАТА НАЛАЗИО НА ТЕРИТОРИЈИ НДХ! Шта нам то говори? Титови партизани никада нису чак ни покушали да нападну, ослободе и униште логор Јасеновац. Мисли ли неко да је то било случајно? Тито је као главног непријатеља сматрао Равногорски покрет, што га је чинило природним савезником Павелића и Немаца.
У једном Титовом наређењу на самом почетку устанка стоји: „Да би се изазвале што жешће и бесније реакције окупатора у односу на српски народ, обавезујем команданте да из својих борбених јединица изаберу најпоузданије и најхрабрије другове и да им наложе, да с времена на време убијају поједине припаднике окупационих снага, да би ОКУПАТОР ПРЕДУЗИМАО ДЕЛОТВОРНЕ РЕПРЕСАЛИЈЕ ПРОТИВ НЕПОСЛУШНОГ СРПСКОГ НАРОДА И ЊЕГОВОГ ВОЂСТВА (…)”
Кад је реч о „репресалијама против непослушног српског народа“, довољно је само да се сетимо Краљева и Крагујевачког октобра!
Да се разумемо: Ј. Б. Тито ни за време Другог светског рата ни после 1945. није био антифашист, јер је владао методама које се ничим не разликују од наци–фашистичких: увео је терор, отварао логоре у којима су под нељудским условима затварани непријатељи његове власти, спроводио масовна убиства…
Жртве су убијане на основу Уредбе о војним судовима, коју је издао Титов Врховни штаб у мају 1944, а њоме је прописано да за пресуду, укључујући и смртну, нису обавезни докази: „Код установљења истине о делу и кривњи оптуженог суд није формално везан ни за каква доказна средства, већ доноси своју одлуку по слободној оцени”. Захваљујући овом „правном акту”, Озна је у Србији убила око 55.000 људи, чија су имена и презимена до данас откривена.
По наредби шефа Озне Александра Ранковића (1909–83) од 18. маја 1945. године, масовне гробнице Озниних жртава систематски су уништаване.
Но, „ако не проговоре људи, проговориће камен“. Истина пре или касније избије из земље, као у српској народној причи о цару Тројану и његовим козјим ушима.
Комунистички злочини су дословно ИЗРОНИЛИ ИЗ ЗЕМЉЕ на Брду мира изнад Горњег Милановца 70 година пошто је Озна ту без суђења убила неколико стотина људи. Да би је сакрили, комунистичке убице су преко масовне гробнице својих жртава посадили борову шуму. Када су се после 70 година ти борови осушили, појавиле су се кости побијених српских жена, деце и стараца.
Седиште савезне ОЗН-е у престоници Југославиjе било jе на Обилићевом венцу у згради ТАНЈУГА, ОЗН-а за Србиjу jе била смештена у згради биоскопа Београд, па потом у Кнегиње Љубице (Змаj Јовина 21), а главни затвор се налазио у Главњачи, на месту данашњег Природно математичког факултета и у Ђушиноj (Рударско-геолошки факултет). У првим месецима док jе на челу ОЗН-е за Београд био Милош Минић из 16 квартова ОЗН-е људе су углавном слали на Бањицу, а одатле на стрељање у Лисичjи поток или на Сремски фронт …
За истраживање послератних комунистичких злочина, формирана је – истина са великим закашњењем, но боље икад него никад – Државна комисија Србије, са задатком да истражује и открива тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944. и поименце идентификује жртве комунистичког терора. Иницијатор за оснивање ове Комисије и њен секретар и главни организатор је српски историчар др Срђан Цветковић (рођен 1972), научни сарадник Института за савремену историjу у Београду. Комисија је досад поименце пописала око 60.000 лица и тиме готово потврдила раније Цветковићеве процене изнете у његовој изврсној тротомној студији „ИЗМЕЂУ СРПА И ЧЕКИЋА“ о револуционарном терору и репресији у Србији од 1944. до 1991. (први део „Репресија у Србији 1944−1953 “, Београд, 2006; други део „Политичка репресија у Србији 1953−1985“, Београд, 2011; трећи део „Политичка репресија до 1991“, Београд, 2013). Године 2014. др Цветковић је са бројним сарадницима у Историјском музеју Србије приредио изузетно запажену и одлично посећену изложбу „У ИМЕ НАРОДА!“ (април-август 2014).
Победом у грађанском рату комунисти, како би рекао Свети апостол Павле, „СЛАВУ СРАМОТОМ СТЕКОШЕ“.
Војводи Петру Бојовићу (1858–1945), остарелом 87-годишњем солунском победнику и ослободиоцу Отаџбине, комунистички „ослободиоци“ су 19. јануара 1945. тортуром и батинама одузели живот. Поводом смрти легендарног војводе Радио Београд се следећег дана (20. јануара 1945) огласио следећим саопштењем: „Јуче је умро војвода Петар Бојовић.(…) Свако ко покуша да дође на сахрану овог непријатеља наше народно-ослободилачке борбе, биће ухапшен и кривично гоњен“. (Радивоје Бојовић, „Чачански глас“, 23. септембар 2016)
Сличну судбину је доживео и чувени Драгутин Гавриловић (1882–1945), некадашњи мајор и бранилац Београда 1915. и учесник скоро свих важнијих битака Великог рата (1914–18). Други светски рат Гавриловић је као пуковник преживео у немачком заробљеништву, али не и малтретирање младих комуниста у Београду у лето 1945. Од последица тог малтретирања, тешко болесни пуковник Гавриловић је 19. јула 1945. тужно и незаслужено напустио овај свет. Легендарни мајор Српске краљевске војске Драгутин Гавриловић сахрањен је готово тајно у отрцаној униформи пуковника Југословенске краљевске војске, у гробници своје рођаке на Новом гробљу у Београду. (др Радојле Маркићевић, „Затирањем српског постојања комунисти писали историју“, Београд, 2022, стр. 369–370)
СРБИ ПРОТИВ СРБА
Данас се с правом питамо како је могуће да су СРБИ ЈЕДИНИ НАРОД НА СВЕТУ КОЈИ ЈЕ РАТОВАО ПРОТИВ СЕБЕ!? Те трагедије свакако не би било да се нису појавили острашћени и против сопственог народа жестоко напујдани комунистички револуционари. Они су само током 1945. без суда ликвидирали више српских цивила и нејачи, него што су то учинили заједно сви немачки, италијански, бугарски, арнаутски, мађарски и други окупатори током Другог светског рата.
Оно што данас можемо за све ове недужне жртве скромно да учинимо, јесте да за све њих знане и незнане упалимо воштаницу тихог православног помена и појемо:
„Со святыми упокой, Христе, души раб Твоих, идеже несть болезнь, ни печаль, ни воздыхание, но жизнь безконечная.“ („Са светима упокој, Христе, душе слугу Твојих, где нема боли, ни бриге, ни уздисања, но ЖИВОТ ВЕЧНИ“)
Аутор: Драган Р. Млађеновић
